|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
MИЛАН ДЕДИНАЦ (1902-1966)
Биографија
Милан
Дединац се родио у Крагујевцу 1902. год. У Београд се доселио
1904 и у њему завршио основну школу и први разред гимназије. Први
Светски рат провео је у Македонији одакле се евакуише у Француску где
наставља школовање. У земљу се вратио 1919. и наставио са школовањем.
На Београдском универзитету где уписује француски језик и књижевност.
У то време објављује прву песму “Моћ простора”. Са Марком
Ристићем покреће Путеве и учествује у оснивању часописа “Сведочанства”.
У Париз путује 1925. где упознаје француске надреалисте Бретона, Елијара
и Арагона . Поему “Јавна птица” објављује 1926 године. Студије
је завршио 1929. год. и запослио се у Политици као колумниста. Био је
активан у јавном животу, писао је ликовну и позоришну критику. После десетогодишњег
ћутања објављује поему “Један човек на прозору ”. Почиње Други
Светски рат у коме учествује Милан Дединац. Почетком рата је био мобилисан,
а завршио је у Немачком логору. По изласку обнавља Политику 1944. и уређује
је четири године. Збирку песама које су настале у логору објављује 1947.
Затим постаје руководилац Југословенског драмског позоришта. Одлази у
Париз да ради као саветник за културу при југословенској амбасади. Октобарску
награду града Београда добија 1957 за збирку “Од немила до недрага
”. Милан Дединац добија и Змајеву награду 1964. год, али због болести
не може да присуствује уручењу. У шездесетчетвртој години умире у Опатији
1966. године.
Педесет година српске културе обележено је именом Милана Дединца, не само
у књижевности, већ и у позоришном и ликовном животу. Иако његов књижевни
опус није велик, био је један од најизразитијих лиричара међу надреалистима.
Следио је пут Бранка Радичевића, па је после првих песама критика истакла
лиризам, непосредност и музикалност као главна обележја његовог стваралаштва.
Цело песничко стваралаштво сабрано је у књизи “Од немила до недрага”,
која је изашла 1957. године.
Током двадесетих и тридесетих година Дединац је био део књижевно – уметничког
круга људи који су радили на успостављању авангардних европских токова
у књижевности. Његова борбена природа доприносила је хапшењима и цензурама.
После рата обојио је културни миље тадашње Југославије. Поему “Јавна
птица” објављена је 1926. године и она представља прву публикацију.
“Јавна птица” по објављивању прихваћена је као изванредни
пример надреалистичког стварања. Марко Ристић вођа српског надреализма
поводом ове поеме пише манифест Објава поезије и велика уметничка вредност
поеме. Захваљујући овој песми у Србији настаје надреалистички покрет,
а “Јавна птица” је постала један од најбољих достигнућа српског
надреализма уопште. Од свих модерних покрета надреализам је најодређенији
у својим тежњама. Он је врхунац српске књижевне авангарде и уједно почетак
њене преобразбе у супротан модел литература, покушај да се песничка револуција
доведе у везу са друштвеном револуцијом.
Библиографија монографских публикација Милана Дединца
1926 – Јавна тајна, Марсиас, Београд.
1937 – Један човек на прозору, приватно издање, Београд.
1947 – Песме из дневника заробљеника број 60211, Просвета, Београд.
1950 – Позоришне хронике, Просвета, Београд.
1954 – Расин Федра, превео Милан Дединац, Просвета, Београд.
1957 – Од немила до недрага, Нолит, Београд.
1963 – Бранко Радичевић, Руковет (приређивач, избор и предговор, Милан
Дединац), едиција Српска књижевност у сто књига, Матица српска, Српска
књижевна задруга, Нови Сад, Београд.
1964 – Песме из дневника заробљеника број 60211, друго допуњено издање
са бакрописима Мила Милуновића, Просвета, Београд.
1965 – Позив на путовање, изабране песме, аутор предговора Марко Ристић,
Просвета, Београд.
1972 – Ноћ дужа од снова, приређивач и аутор предговора, Света Лукић,
едиција Српска књижевност у сто књига, Матица српска, Српска књижевна
задруга, Нови Сад, Београд.
1981 – Сабране песме, приређивач Света Лукић, библиографски прилог Радмила
Бунушевац, белешке Југослава Шековић, Нолит, Београд.
2004 – Мало воде на длану, приређивач и аутор додатног текста Леон Којен,
Чигоја штампа, Београд.
Јавна птица
Пада на моје дане,
пада на моју тугу
пре него сунце сване
на воду што се буди.
Боже, како пролазе!
иду свежи и чисти
стисни, стисни то срце
за душу што није знала
ГЛЕДАЈ, ЕНО СЕ РАЂА
... свуда се пале по граду, пуцају.
Чекам прву
звезду; чекам је – ње нема. Зацврчи стењак, ужари,
писне у ноћ.
Тако у огњен сутон, тако сваког смеха, стегнем
лампу на срце да је загрејем – и чекам... упалити
се неће
извори стали!
О тај плач у граду, тај плач у соби
да ли сам га чуо? НЕ!
Мир мучења одједном модар
под кожом ножем мили
О први зрак на небу први зрак на води
тако се пружа
Дршћеш треперењем труле трске у бари
Како је чекање мукло!
Мирујеш у врту сама – потпуно сама
Где ти је младост је ли?
О тај осмех у граду, тај осмех у соби
откуда то?
Блесни!
сини кроз чуда
кроз просторе! кроз снове!
Прасни у град!
О, тај блесак у оку, тај осмех у срцу
Где сам то носио? ГДЕ?
Види! Види! мотри у небо: како су ти болесне очи!
Погледај у страву воде доле, укочене ти ноге, мртве,
каљаве.
Гледај – ја видех брезову шуму, мокро ме обавија
шипражје бреза. Дошло и то!
Пође. Загледа Зорило цвеће, цвеће
на крову – оно
се шири, ах расте у сутон, у пљусак, у бол ниче. Ниче.
Мотри Зорило цвеће. Вече. – Опет немирно вече!
Да ли то плаче са неба
да ли то мајка тужи
да ли са неба боли
ил ветар само ћути
где ћемо онда друзи?
у зрак се рони моје гладно тело,
више ме боли па до мене леже
- до једне руке псето брже дише,
до друге кости очево одело
О, не видим грозне игле зоре
Ја не видим светле игле Њене
кад јој падне са крила...
Ах натраг хоћу! Тамо. За домом чекају
људи,
Зорило стаде. Цичи влажно на цигљи са крова срушено
птиче
Понесох га у кућу
на прагу! – кад братске оно руке,
Овде! овде!
чуваркућа ми ниче.
Весело да ми буде одсад.
Хтедох једну травку. Травчицу, травицу...
хоћу
да је узберем, ал‘ морам даље још... Поплашен, ноћу
скочих, цикнух у воду, чисту, зелену – тече - ал‘
птица пева! Пева.
Слушај,
песма како је тиха!
Уклете легле воде. Ни плач да их додирне.
Ука-
зала се једина звезда иза обле пучине, и остала. Ти,
што ћеш ми открити муњу, птицо на виру, ти маслино
од сребра крај воде које нисам сео – без твоје ноћи.
То твој кладенац капље, капља по кап
То твоја суза је – бистра, јасна, увек јутарња,
са видом дубљим у виру – што ме је притиснула заувек,
вир у крај. Ти капљеш на моје лице!
............................................................................................................................................................
Анализа песме “Јавна птица”
Већ сам написао да “Јавна птица” спада у једно од најважнијих
остварења српског надреализма. Ова анти – поема, како је обично називају
проучаваоци књижевности, представља прави пример надреалистичког стваралаштва
ослоњеног на наслеђе Бодлера и симболиста. Бодлер и симболисти у први
план стављају естетику произашлу из споја мелодије и боје као основних
елемената уметничког стварања путем које се откривају суштинска значења
лепоте. Надреалисти ову идеју обогаћују настојањем да, понирући у подсвест,
остану верни себи, односно најдубљем и најскривенијем моралном начелу.
Ове идеје у потпуности су нашле израз у Дединчевој поеми. Рекло би се
да поеме “Јавна птица” нема чврсту композицију. Прелиставајући
ову поему, стичемо утисак да је она састављена од неколико потпуно различитих
целина. Почиње кратком лирском песмом, наставља се нечим што делује као
прозни лирски запис, да би одмах потом постала песма у прози, која се
прелива у лирску песму организовану у строфе, поново се враћа лирском
запису и тако до краја. Могли бисмо је назвати колажом када ово прегибање
не би асоцирало на музичку композицију, односно на својеврсну рапсодију.
Прво читање песме појачава први визуелни и аудитивни утисак. Једино што
видимо, чујемо и осећамо јесте мелодија која се стално мења. Друго и треће
читање лагано нас уводи у други значенски слој песме. Прво што откривамо
јесте присуство Бодлеровске фигуре песника који са светом кореспондира
на сасвим специфичан начин. Свет га помера, потреса, мења. Meђутим, иако
је безрезервно уроњен у свет, песник остаје на надмоћној висини која му
омогућава да све што га окружује и искуси и осети, али и сагледа, процени
и оголи. Основно осећање у песми је сета, која провејава кроз песму и
поприма различите облике. У првом делу, меланхолија обавија лирски субјекат,
онако како код Диса нирвана обузима свемир. Затим поприма облик изневерене
наде да ће се појавити светлост, смисао, љубав. Потом је то осећање које
произилази из саме личности лирског субјекта, нестрпљење и стрепња повезани
са женом која може да донесе светлост не само у његов живот, већ и у читав
свет. Међутим, наредни стихови, бацају ново светло на идеју о обраћању
жени, јер наговештавају присуство смрти, као везе са подземним светом.
Свест о сопственој смртности води лирски субјекат у размишљање о свеприсутном
болу, о лепоти која мучи, а мотиви сутона и вечери уводе у слику светског
бола, општег распадања које одувек траје и која повезује све генерације.
Дубока бол, отвара још једну рану – носталгију за прошлошћу, за домом,
за детињством оличеним у птичету. Када лирски субјекат тај бол пригрли,
односно када птиче унесе у кућу, осећање се мења. Сету замењује нада,
жеља да се оствари срећа и да се у живот пусте љубав и блискост. Ова жеља
буди нову жељу – жељу за досезањем апсолутне истине, за проницањем у коначни
смисао свега.
Сви ови мотиви и значења окупљају се у метафизичкој слици у којој се и
живот и смрт и љубав и бол сливају и прожимају. Уклете воде до којих не
стиже ни плач, асоцирају на подземни свет. Међутим, у мрачну атмосферу
ове песничке слике уведени су симболи који подсећају на Дисове знакове
преегзистенције. Појављује се звезда која подсећа на звезде из Дисове
“Тамнице”, али ова Дединчева звезда није повод за апсолутну
тугу и носталгију, већ уноси трачак светла и наде у мрак. Овај трачак
појачава слика птице која представља и љубав и мир и сија сребрним сјајем.
Мотив воде овде је вариран. Он сада постаје суза и кладенац – бол и извор
живота и наговештава идеју о постизању апсолутне хармоније, и то не тако
што ће смрт и бол бити потиснути или превазиђени, већ тако што ће бити
прихваћени и стопљени са љубављу и срећом и постати део свеукупности живота.
Књижевна критика
Овај рад бих завршио речима хрватске професорке књижевности Дубравке Боуша: “Дединчев се свијет ствара пред читатељима и изравно, и наративно, и конотативно сугестивним корелативом – аутобиографијом или смирено као филозофски промишљај и о природним, и о духовним законима живота...Дединац је започео као пјесник емоционалних тражења, социјалног незадовољства и романтичне негације света који га је окруживао... ”
preuzmi seminarski rad u wordu » » »