POCETNA STRANA

''Evgenije Onjegin'' - Puškin

Gogolj : ''Puškin je izuzetna pojava i, možda, jedinstvena pojava ruskog duha : to je Rus na stepenu razvoja do kojeg će ruski čovek doći, možda, kroz 200 godina. U njemu je ruska priroda, ruska duša, ruski jezik, ruski karakter izražen isto onako jasno, u onoj prečišćenoj lepoti, kako se vidi pejzaž u jakom optičkom sočivu.''
Dostojevski dodaje i ''proročka'' : ''U njegovoj pojavi sadržano je za nas Ruse nešto neosporno proročko. Puškin se javlja na samom početku naše istinske samospoznaje... U toj besmrtnoj i nedostižnoj poemi, Puškin se javio kao veliki narodni pisac kakvog pre njega nije bilo. On je jednim potezom, precizno i vidovito otkrio suštinu našu, odn. našeg višeg društva. Naslikavši lik ruskog lutalice, ... postavivši pored njega tip pozitivne i neosporne lepote ruske žene, Puškin je ... ostvario čitav niz pozitivno lepih ruskih likova, pronašavši ih u ruskom narodu. Najveća lepota tih likova je u njihovoj istinitosti.''
Bjelinski : ''Onjegin se može nazvati enciklopedijom ruskog života, i u najvećoj meri narodnom tvorevinom. I zar je čudno što je ovaj spev tako oduševljeno prihvatila publika, i što je njegov uticaj na savremenu i docniju rusku književnost bio tako ogroman? On je za rusko društvo bio akt saznanja, gotovo prvi, ali zato tako krupan korak napred!''
Turgenjev navodi ocene P.Merimea : ''Vaša poezija traži pre svega istinu, a lepota potom dolazi sama od sebe. Naši pesnici, naprotiv, idu potpuno suprotnim putem : oni se brinu pre svega o efektu, oštroumlju, bljesku, i ako im se još pruži prilika da ne povrede istinitost, prihvatiće i to kao dodatak... Kod Puškina, poezija na čudesan način procvetava, kao sama iz sebe, iz najtrezvenije proze.''

Poezija u užem smislu reči obično ne trpi dodatne informacije u napomenama. Puškin je napisao roman u stihu, ali ga je od prvog izdanja snabdeo objašnjenjima u kojima je polemisao sa kritičarima, objašnjavao značenje pojedinih reči, i tumačio neke od unesenih motiva. Puškin tim objašnjenjima zapravo konkretizuje poetski motiv, pružajući elemente za njegovo asocijativno produbljavanje.
Tolstoj je tvrdio da svaki ruski pisac treba da dobro prouči ''Belkinove pripovetke'' : ''Oblast poezije je neiscrpna kao život. Ali predmeti pesništva su unapred raspoređeni prema izvesnoj hijerarhiji, tako da je mešanje nižeg sa višim, ili uzimanje nižeg za viši, jedan od glavnih kamenova spoticanja. Kod velikih pesnika, kod Puškina, ta harmonična pravilnost rasporeda predmeta dovedena je do savršenstva. Ja znam da se to ne da analizirati, ali se oseća i prihvata. Čitanje darovitih, ali neharmoničnih pisaca izaziva i izgleda kao da podstiče i da proširuje oblast. Ali to je pogrešno, jer čitanje Homera i Puškina oblast sužava i, ako pobuđuje naš rad, onda to čini nepogrešivo...'' (u pismu iz 1873.). Teme i motivi u ovom delu su sastavni deo harmonične i promišljene celine, oni su komponente osmišljenog umetničkog sistema.
Iz ljubavi kao okvirne teme ''Evgenija Onjegina'', grana se niz drugih : mimoilaženje srodnih duša, nezadovoljstvo životom, individualistička otuđenost, skepticizam, naivno idealizovanje života, emocionalni i moralni preporod, odnos književnosti prema životu. Tri značajne tematske celine : tema prestoničkog, seoskog i gradskog provincijskog života.

Junaka svog romana Puškin predstavlja kao čoveka iz redova imovinski srednjeg prestoničnog plemstva. Površno i nesistematsko obrazovanje, koje čoveka ne osposobljava ni za kakav ozbiljan rad, nego ga priprema samo za uspeh u praznom salonsko-balskom životu. U opisu Onjeginovog načina života Puškin pažnju usmerava u dva pravca : na sliku uobičajenog načina života prestoničke plemićke omladine kojoj pripada Onjegin, i na njegove lične pokušaje da živi drugačije.
Napomena o četkicama za nokte – konstatacija da se čovek, bez obzira na svoje lične preokupacije, mora uklapati u neke konvencionalne norme svoje sredine, i istovremeno negativna klasifikacija svih ljudi čiji život protiče kao tadašnji Onjeginov. Sve što je vezano za Onjeginov kabinet ima funkciju da se što efektnije osvetli bezmerno duhovno siromaštvo pomodarskog prestoničkog života. Odevanje i ručak – nema ničeg ruskog.
Pozorište – jedan misaoni tok čini Puškinov, a drugi Onjeginov odnos prema pozorištu. Puškin je pozorištem ushićen, i posebno vezan za rusko pozorište. Onjegin, prosečni predstavnik svoje sredine, pokazuje snobovsko nipodaštavanje domaće pozorišne umetnosti (više ga interesuje izgled novih dama iz loža i pozdravi uvažene gospode). Udvajanje ugla gledanja – umetnički postupak u celom romanu. To je prvi nagoveštaj da će u tekst romana, kao nezavisan od glavnog junaka a umetnički konkretizovan lik, ući i lik samog pisca. Puškin direktno ukazuje na razliku između sebe i svog junaka u 56.strofi 1.glave. Bal – dalje pomeranje ugla gledanja : Onjegin je opisan samo kako je uveče ušao i ujutru izašao sa bala, a bal u celini predstavljen je sa Puškinovog eksplicitno izraženog stanovišta.
Na primeru Onjeginovog vaspitanja i sadržaja života, Puškin daje tipsku sliku života prosečnog predstavnika mladog ruskog plemstva. Međutim, uz takvu opštu karakteristiku, Puškin navodi neke Onjeginove pokušaje da živi drugačije : hlađenje prema zadovoljstvima života, pokušaj bavljenja književnošću i naukom. Onjegin nije neinteligentan, nesnalažljiv, ili nesposoban za procenjivanje i zaključivanje. Upravo Onjeginovo uviđanje besmislenosti života svojih savremenika, Puškinovo naglašavanje da je njegov junak ''duševnom prazninom mučen'', kao i Onjeginov skeptični duh – govore da je reč o intelektualno snažnom junaku koji je prirodom obdaren za racionalno prodiranje u život. Onjegin ipak ne uspeva u književnosti, ne zato što nema talenta, već zato što je to mukotrpan posao, a on nije stekao neophodne radne navike i istrajnost. Isto je i sa naukom : čini se da Onjegin odustaje jer je intelektualno iznad te literature, jer mu te knjige ne donose ništa novo – ali, uz pitanje da li je izbor knjiga bio dobar, jasno je da Onjegin nema neophodno predznanje.
Onjeginovu bolest Puškin naziva samo sličnom engleskom ''splinu'', konkretizuje je upotrebljavajući rusku reč ''handra'' (čamotinja), kojom depoetizuje pomodnu uvoznu pojavu, i raspoloženje koje ona označava spušta u realnu stvarnost ruske svakodnevice. U jednom pismu Puškin, povodom junaka iz poeme ''Kavkaski zarobljenik'' (1822.), kaže da je hteo da naslika ''ravnodušnost prema životu i njegovim slastima ... prevremenu starost duše koja je postala karakteristična za omladinu 19.v.''.
Odnos sa Puškinom-naratorom : kada naglašava razlike između njih, Puškin kaže da on može da piše i o drugima, a ne samo o sebi, kao Bajron : ''Kako je sitan Bajron-tragičar u poređenju sa njim (Šekspirom)! Bajron, koji je stvorio ciglo jedan karakter ... podelio je svojim junacima pojedine crte sopstvenog karaktera; jednom je dao svoju gordost, drugom svoju mržnju, trećem svoju tugu itd, i tako od jednog celovitog karaktera, mračnog i energičnog, stvorio nekoliko ništavnih.'' Pošto je pokazao da je Onjegin kompletna, potpuno samostalna ličnost, Puškin govori u čemu se on kao narator-lik i Onjegin slažu – to daje novu, pomalo neočekivanu karakteristiku : Onjegin nije tako prazan kako je na početku izgledalo. Podudarne sudbine, on se u isto vreme kad i Puškin odmetnuo od društva, umeo je da oseća i uživa u petrogradskoj noći, imao je svoje snove i planove.
Bjelinski : ''Onjegin nije bio ni hladan, ni suv, ni tvrd ... u njegovoj duši je živela poezija i uopšte nije pripadao redu prosečnih ljudi. ... on nije Melmot, nije Čajld Harold, nije demon, nije parodija, nije modni hir, nije genije, nije vweliki čovek, nego prosto čovek ''ko vi, ko ja, ko drugi ljudi''. Pesnik sa pravom naziva otrcanom modom da se svuda pronalaze i svuda traže genijalci i neobični ljudi. ... Onjegin je egoista koji pati ... može se nauzvati iznuđenim egoistom...''
Nikolaj Dobroljubov, članak ''Šta je oblomovština?'' (1859.) : uvrstio je Onjegina u poseban književni tip ruske literature 19.v. : tip tzv. ''suvišnih ljudi'' + Pečorin, Beljtov (Hercenov roman ''Ko je kriv''), Ruđin (Turgenjev), i Oblomov (Gončarov). ''Suvišan čovek'' je tip ljudi koji ne nalaze mogućnosti za primenu svojih natprosečnih potencijalnih sposobnosti zato što im to ne dozvoljavaju objektivni uslovi u društvu na koje gledaju kritički. Oni se prema ljudima odnose nadmeno i potcenjuju ih, egoistično uživaju u igri ženskim srcem, ali ne prihvataju obaveze, i po pravilu izbegavaju bračnu vezu; njihovo obrazovanje je površno; njihov odnos prema radu je nesistematičan; nedostaje im upornost. Zato su, iako mnogo šta u svojoj sredini ne prihvataju i negiraju, nesposobni za delotvornu, konstruktivnu akciju, radi otklanjanja nedostataka i u ime pozitivnih promena u društvu.
Mora se imati na umu da Onjegin, zajedno sa Lenskim, bez obzira na sve lične slabosti, spada u red najprogresivnijih ljudi svoje sredine.
Tatjana Larin. Način života spahija predstavljen je satirično – vidici spahija su ograničeni, njihovi razgovori su primitivni, tupi i bezosećajni. Sredina je konkretizovana likovima kao što su Onjeginov umrli stric – koji je 40 godina proveo u prepirci sa ključarkom, gledanju kroz prozor ili hvatanju muva. Tatjanina majka – od pomodarke koja imitira moskovsku kuzinu, udata za čoveka kojeg su joj izabrali roditelji, pretvorila se u spahinicu koja upravlja i mužem i imanjem. Otac – živeo mirno i bezbrižno. Olga – lepuškasta, jedra i površna, pravi izdanak spahijske provincijske sredine.
U vezi sa opštom karakteristikom spahijske sredine, je šira narodna, seljačka sredina : nekim motivima je predstavljen život seljaka-kmetova, ali Puškin ne insistira na slici njihovog socijalnog života. Mnogo više govori o zdravom narodnom duhu, verovanjima, običajima i shvatanjima seljaka.
Tatjana je proizvod svoje sredine, ali je istovremeno i iznad banalnosti provincijskog spahijskog sveta. Obdarena snagom osećanja; u porodici je bila ''ko tuđinka''; izrazito bliska prirodi.
Stalna zamišljenost, sklonost sanjarenju u osami, ljubav prema strašnim pričama, sujeverje u kom nema mistike, ni traga od upravo u to vreme pomodnih spiritualističkih preokupacija – njeno sujeverje je u granicama pre svega narodnih verovanja koja su našla širokog izraza u ruskom folkloru. Bliskost sa dadiljom. Bjelinski skreće pažnju da kad se zaljubi, Tatjana se poverava dadilji, a ne majci ili sestri.
Puškin je Tatjanu koncipirao kao ličnost koja se formirala u neposrednoj vezi sa izvornom narodnom sredinom. Razvijajući u Tatjani lik žene koja nosi sve najbolje nacionalne osobine, on insistira na njenom odnosu prema tipičnom ruskom pejzažu, demonstrativno predstavljenom bez idealizacije i romantike, kao i na Tatjaninoj čvrstoj vezi sa ''običnom prirodom'', sa svetom zemlje : poredi je sa leptirom, zecom, srnom; buđenje ljubavi u njoj sa prolećem. Najdramatičnija i najdublja osećanja i odluke Tatjana doživljava pred otvorenim zvezdanim nebom, u polju kraj reke, ili u šumi. U petrogradskom životu, otuđenom od prirode, ona se emocionalno vezuje upravo za svoj ''divlji gaj'', gde je sahranjena njena dadilja.

Lenski. Getingenski univerzitet – tada jedan od najliberalnijih univerziteta u Nemačkoj, pa i u Evropi, pohađalo ga nekoliko istaknutih članova dekabrističkog pokreta (u posedu hanoverske dinastije, radio prema engleskim zakonima). Privrženost Kantovoj filozofiji ima direktne političke akcente. Lenski sa Onjeginom govori o ''ugovorima negdanjih plemena, o nauci, dobru i zlu, o predrasudama, grobnim tajnama, životu i smrti'' – aktuelna pitanja o kojima se u to vreme raspravljalo u ruskim intelektualnim krugovima (problemi koje pokreće Ruso : pitanje da li civilizacija - nauka i obrazovanje - podiže ljudski moral, ili vodi u pogrešnom pravcu; da li je čovek zaista po prirodi dobar, kao što tvrde prosvetitelji, a zlo u njemu je samo naslaga koju rađa sujeverje i despotizam).
Ali, navođenjem tema kojima se Lenski bavi u svojoj poeziji (ljubav, tuga, magle, nesrećni rastanci, romantičarske ruže, seta uvelog života koja se oseća pre punoletstva) – Puškin ga predstavlja kao romantičara meditativne elegične poezije. Onjegin dolazi do zaključka da je mladom pesniku ''um u sudu nesiguran'', da je njegova oduševljenost samo privremeno stanje, samo ''mladih dana žar''. Lenski takođe još uvek menja i uverenje – on zapravo još uvek ne poznaje sebe, a ne poznaje ni život. U karakterizaciji ovog lika, ima mnogo motiva koji se mogu protumačiti kao insistiranje da se ovaj junak, kao ličnost, još uvek nije do kraja iskazao.

Lotman : piščevo pripovedanje o piščevom pripovedanju – ''unošenje u tekst romana razmišljanja o romanu bitno menja funkciju piščevog pripovedanja. Dolazi do strukturne igre ne samo između različitih vidova 'tuđe' i piščeve reči, nego i između različitih nivoa pripovedanja : od nivoa na kojem je pričanje toliko sliveno sa predmetom o kojem se govori, da postaje sasvim neutralno, do nivoa na kojem samo pričanje postaje objekat pripovedanja i dobija potpunu autonomnost i osmišljenost''. Citati i reminiscencije aktiviraju u čitaočevoj svesti neke vantekstovne (jezičke, pesničke, opštekulturne) naslage, dovode piščev tekst u spoljašnje kontekste koji su sa njim u skladu, obelodanjuju polemičnost Puškinovih idejno-stilskih rešenja stvarajući situaciju ironije, disonantnosti i kontekstualne nespojivosti. Nisu podjednako razumljivi svim čitaocima, tako da je tekst romana i kod savremenika mogao izazvati neke asocijacije samo u zatvorenim krugovima pesnikovih intimnih prijatelja.
Tinjanov : ''onjeginska strofa'' – složena specifična strofička forma, koja je, poput soneta, nastala objedinjavanjem malih stihovnih celina, i korespondiranjem sličnih grupa. Prva mala strofa sa unakrsnom rimom predstavlja neku stihovnu tezu, druga mala strofa sa obgrljenom rimom predstavlja stihovnu antitezu. Sledi dvostih koji korespondira sa završna dva stiha – kad ne bi bilo prve grupe poslednja bi bila kulminacija cele strofe, ali dvostih koji sa njom korespondira, slabi to njeno stihovno značenje i kulminaciju strofe čini nepotpunom. Logično suprotstavljanje stihovne teze i antiteze daje mogućnost za prebacivanje iz jednog tona u drugi na prostoru jedne strofe. Oslabljena kulminacija na kraju strofe omogućava njenu primenu sa dijametralno suprotnim ciljevima, čas u obliku ''visokog'', čas u obliku ''komičnog'' završetka. Priroda stiha nije dozvoljavala da se na suviše velikom prostoru održi isti emocionalni ton. Oslabljena kulminacija omogućava, prema potrebi, spajanje i više strofa u veće celine koje pojačavaju utisak romanesknog umetničkog iskaza u okviru stiha.
Lotman, imajući u vidu te zaključke, otkriva u ''onjeginskoj strofi'' strukturnu formu ironije.
Puškin se preorjentisao na prozu, ali ta proza predstavlja rezultat njegove celokupne književne evolucije – stilski sasvim osobena. Puškin, u belešci ''O prozi'' (1822.) : ''Preciznost i sažetost su glavne odlike proze. Ona iziskuje misli i misli; bez njih blistavi izrazi ne služe ničemu''. Puškin smišljeno insistira na misaonosti, preciznosti, sažetosti i jednostavnosti književnog proznog izraza – principi nastali u procesu kritičkog distanciranja od, tada već oveštale, kitnjaste sentimentalističke i romantičarske proze – borba za prevazilaženje izveštačenog visokoparog, i traženje prirodnog stila; usaglašavanje sa ukusom i kriterijumima novog vremena, i približavanje savremenom ukusu.
Nesumljiva tendencija prozaizacije u ''Onjeginu'' – zašto ča je onda Puškin napisao u stihu? Može se sa sigurnošću tvrditi da je to delo i po koncepciji i po nameri, imalo zadatak da, pre svega, donese kompletnu, široku sliku ''istorijske epohe''. Tolstoj je takvu sliku kasnije dao u 4 obimne knjige, a Puškin je iskoristio činjenicu da se u stihu zbog povećane zgusnutosti logičkih, asocijativnih i emocionalnih veza, sve situacije, svi odnosi, čak i junaci, ne moraju detaljno predstavljati, pa je ogroman materijal izložio na relativno malom, lako čitljivom prostoru.
Puškin je bio nezadovoljan književnošću svog vremena – pokušavao je da je oslobodi tematskih i stilskih stereotipa klasicističke, sentimentalističke i romantičarske literature 18. i prve 2 decenije 19.v. Sva ta tri pravca su uglavnom bila orjentisana na lirski pesnički iskaz u stihu, a najbolja dela u ruskoj književnosti su takođe bila u stihu. Puškin je morao da se izbori pre svega sa izanđalim, klišeiziranim pojavama u pesničkim lirskim žanrovima. Da bi staru literaturu obnovio njenom transformacijom iznutra, gotovo da je morao početi upravo romanom u stihu.
Četvorostopni jamb – stih visoke klasicističke ode, ali i moderne romantičarske lirske pesme i poeme. Odstupanje od tradicije se vidi u strofičkoj organizaciji. Pre ''Onjegina'', četvorostopni jamb u ruskoj književnosti u većim pesničkim formama, je bio ili astrofičan, ili organizovan u strofičke celine od 10 stihova (kao u klasicističkoj pohvalnoj odi). Drugo odstupanje – opkoračenje. Razdvajanje granice stiha od granica sintagmi - razbija klasičnu deklamacionu intonaciju četvorostopnog jamba.
Lotman, polazeći od činjenice da je u klasicističkoj poeziji 18.v. za svaki žanr bio predviđen i određeni sloj leksike, a da je u romantičarskoj poeziji ta leksička hijerarhizacija transformisana u skalu na relaciji opozicije ''poetično-nepoetično'' – stil Puškinovo romana : ''... nije bilo samo proširenje leksike koja je dozvoljena u poeziji, nego i izjednačavanje različitih i suprotnih stilskih slojeva kao ekvivalentnih, igra zasnovana na tome da se bilo koje reči mogu naći jedna kraj druge i bilo koja antinomija može biti predstavljena kao istovetnost.''
Različite vrste opkoračenja, u spoju sa odgovarajućom leksikom, omogućile su ostvarivanje spontanosti ''slobodnog'' pričanja, tj. svojevrsne razgovorne (kolokvijalne) intonacije. I upravo značajna komponenta umetničke lepote ''Onjegina'' je i u stalnom variranju intonacije iskaza na širokom rasponu skale od šaljivog razgovornog do visoko patetičnog lirskog tona.
Puškin svoj roman karakteriše kao ''skup šarenih glava'' : on skreće pažnju na to da su u roman svesno ugrađene protivrečnosti, da roman nije pisan po čvrstom planu, pa ga je zato moguće nazvati ''slobodnim romanom'', i da je sudbina junaka namerno ostala nedovršena (završna strofa 1.glave, dve posledenje strofe 8.glave).
U romantizmu, stožer priče je uvek jedan junak, koji u suštini predstavlja piščevo ''drugo Ja'' i osmišljava celokupni sadržaj romana – on je glavni akter svih događaja, a ostali likovi su mu po funkciji podređeni. I događaji i ostali likovi su karakterisani samo sa stanovišta tako koncipiranog glavnog junaka. Utvrđena na ovakvom ''monizmu ličnosti'' u romantičarskom epskom pripovedanju, priča se uvek zasniva na zanimljivim sižejnim zapletima i koncentrisanim oštrim konfliktima.
Puškin u skici predgovora za poslednje dve glave : ''Oni koji će u njima tražiti zanimljivost događaja mogu biti sigurni da je ovde radnje jođ manje nego u svim prethodnim.'' – tako je radnja potpuno potisnuta u drugi plan.
Sa stanovišta zapleta, odn. klasične ''kolizije interesa'' junaka, sve bi se moglo svesti na dvoboj sa Lenskim i dva objašnjenja između Tatjane i Onjegina.
Belinski smatra da je Puškin u Onjeginu, Lenskom i Tatjani, prikazao rusko društvo u jednoj od faza njegovog obrazovanja, njegovog razvitka, a da se u pesnikovom liku svuda vidi čovek ''koji se dušom i telom predao osnovnom principu koji čini suštinu klase koju prikazuje; ukratko, svuda vidite ruskog vlastelina''.
Gukovski : novatorska vrednost romana ''nije u onom obilju motiva iz čovekove svakidašnjice kojih je bilo i u staroj, prosvetiteljskoj literaturi, nego u činjenici da oni u roman nisu uneseni u cilju moralnih pridika, nego u svetu objašnjavanja ljudi, kao baza na kojoj se formiraju ljudski karakteri''.
Lotman : Puškin nije nameravao da daje socijalnu karakteristiku društvene sredine, nego mu je cilj bila ''intelektualno-politička ocena junaka'', u duhu koncepcija romantičara dekabrista.
Dekabristi – nosioci aktivističkog toka ruskog romantizma, politički sledbenici francuske buržoaske revolucije, u borbi protiv subjektivno-elegične književnosti sentimentalista i meditativne, društveno neangažovane poezije prvih ruskih romantičara Žukovskog i Baćuškova; nastupali su sa pozicija prosvetiteljskih iluzija o obrazovanju i vaspitanju kao uzročnom faktoru društvenih promena. Dekabristi govore ''o večitoj borbi znanja i neprosvećenosti, slobode i despotizma''.
U vreme kad počinje rad na 1.glavi ''Onjegina'', Puškin u potpunosti deli ove poglede sa dekabristima. Ali, sredinom 20-ih god. dolazi do ozbiljnih evolutivnih promena Puškinovih uverenja i pogleda, usled razočaranja u oslobodilački pokret na evropskom i domaćem tlu. Puškin je pri tom nadrastao i filozofske, i dejne i političke zablude dekabrističkog pokreta.
To znači da je ostale glave pisao već oslobođen od dekabrističke koncepcije istorije. Najbolja potvrda za to je činjenica da u drami ''Boris Godunov'' (1825.), Puškinov car ne uspeva, iako je lično dobar vladar i vuče politički mudre poteze – zato što mu objektivne ekonmomske, istorijske i političke prilike, tj. ''život'', ne idu na ruku.
Protivrečnosti u romanu koje je pisac namerno ostavio neotklonjene – verovatno vrše i neku posebnu funkciju u romanu kao umetničkoj celini.
Lotman o protivrečnosti : ''To je sukob različitih karakteristika likova u različitim glavama i strofama, oštro smenjivanje tona pripovedanja, sukob teksta i komentara koji mu daje sam pisac''. Puškin je u toku rada došao do ''stvaralačke koncepcija'' po kojoj protivrečnost u tekstu predstavlja vrednost po sebi, jer jedino ''tekst koji je iznutra protivrečan'' mogao je biti prihvaćen kao adekvatan stvarnosti. Tako nastaje posebna poetika : ''Njena osnovna crta nije bila težnja da se prevaziđu neke konkretne forme literarnosti (klasicizam, romantizam), nego literarnost kao takva. Ugledanje na bilo kakve kanone i bilo kakvu formu imaginacije shvatano je kao danak književnom ritualu, u principu nespojivom sa životnom istinom. Istinski romantizam, poeziju stvarnosti, Puškin je zamišljao izvan granica bilo kakvih okoštalih književnih formi, u oblasti neposredne životne realnosti''.
Bjelinski o ''otvorenosti'' kao osobenosti kompozicije : ''Mnogi su nalazili... da tu nema nikakve sadržine, pošto se roman ničim ne završava. I zaista, tu nema ni smrti (ni od sušice, ni od handžara), ni svadbe – tog privilegovanog završetka svih romana, pripovedaka i drama, naročito ruskih... Šta je bilo docnije sa Onjeginom? Da li je uskrsnula njegova strast za nečim novim, što bi bilo više u skladu sa dostojanstvom ljudske patnje? Ili je ta strast ubila svu njegovu duševnu snagu, a njegova se neutešna tuga pretvorila u mrtvu, hladnu apatiju? – Ne znamo, a i šta će nam da to znamo, kad znamo da je snaga ove bogate prirode ostala neutrošena, život bez smisla, a roman bez završetka?''.
Susret Onjegina i Tatjane : susret 2 po prirodi jake ličnosti – 2 suprotne koncepcije života (optimističke i rezignantne), 2 tipa ljudske ličnosti (jedne celovite, spontane, požrtvovane, i druge nagrizane skepsom, duhovno raspolućene i egoistične), i 2 sredine (plemićke, spahijske seoske, koja je, u bližem kontaktu sa prirodom i narodom, ljudski neposredna, spontana i relativno zdrava, ali je intelektualno nedovoljno razvijena, pomalo naivna, i plemićke gradske, koja je na višem stupnju civilizacije, ali je odnarođena i dehumanizovana).
Bjelinski o pismu Onjeginu : ''naivan i plemenit zanos'', koji ne potiče iz svesti; Tatjana je time pokazala da ''ima srce, a ne praznu duplju, skrivenu pod steznikom''. U svojoj naivnosti i neiskustvu, Tatjana je nepokolebljivo verovala u istinitost onoga što je pročitala u romanima.
Narodna pesma – o odnosu među pojmovima, stara istina o čarima onoga što se tek naslućuje. Sugeriše i to da se Tatjana, u svojoj čednoj spontanosti i mladalačkoj čistoti, ne samo dopustivši Onjeginu da prisluškuje, nego mu sama poverivši svoja najintimnija osećanja, zapravo ogrešila i o neka iskonska pravila ''ljubavne igre''. To još više povlači ozbiljnost njenog postupka i dubinu njenog osećanja koje ona ne smatra nikakvom igrom.
Onjegin je odbijanje mogućnosti da se oženi Tatjanom samo zaodenuo formom kojom postiže dva značajna efekta : manje povređuje devojački ponos, ali i svoj postupak predstavlja u lepšem svetlu. Za razliku od Tatjane, za njega je objašnjenje sa devojkom koja mu je prva izjavila ljubav, ipak samo ''ljubavna igra'' : vešto se ograđuje od bilo kakvih daljih moralnih obaveza, i istovremeno obezbeđuje da ostane sa oreolom devojčinog ''junaka romana''.
Tatjana je iz romana znala samo za dobre i loše junake (Grandisone i Lovlase) – Onjegin je nešto treće, što ona uopšte nije razumela. Kasnije, prodrevši u svet moderne evropske literature, ona se zaustavlja na pretpostavci da je Onjegin parodična kopija pomodnog, bezosećajnog Bajronovog junaka. Puškin, međutim, takvu izjavu posredno negira. Onjeginova skepsa prema mogućnosti bračne sreće sa Tatjanom, njegov strah od neuspeha tog braka – su iskrena osećanja. Puškinovo pitanje : ''Zar je tajanstven čvor rasplela? / zar prava reč u duši sinu?'' – na to pitanje odgovor daje samo posredno, daljim sižeom romana.
Gukovski : ''Nagoveštaj je jasan. Ljubavi je moglo biti, ali ona nije došla. Ovde je karakterističan i sam stil (gde je bogata ironija, skeptični ton, stil čoveka iz visokog društva uobičajen u iskazima o Onjeginu?). Za trenutak je naslućen drugi Onjegin, pritisnut društvenom sredinom, koji je izgoreo, ali negde pod pepelom još tinja. I ti stihovi – to je ona ushićena lirika na koju se Onjegin smejuljio. A istovremeno ti stihovi govore o dubokim, tajnim Onjeginovim osećanjima, oni kao da su neupravni govor koji prenosi Onjeginov unutrašnji monolog. I eto taj monolog je daleko od izveštačene salonsko-parketne stihije flerta, poetičan je, visoko moralan i elegično uzvišen. To kao da su reči Lenskog ili o Lenskom. Tim rečima je pisac-pesnik govorio o sebi. Otuda i devičanski snovi, i romantična seta, i bledilo, i san sladak i čedan – sve što toliko nije išlo uz Onjegina iz 1.glave i što se u njemu probudilo sa pokrenutim osećanjem... Ali osećanje je umrlo, i u tome je koren Onjeginove tragedije.''
Tatjanin san – u potpunosti zasnovan na ruskom folkloru. Puškin poznatu kompozicionu shemu narodne svadbene pesme, pojedine simbole i likove iz narodnih pesama i bajki, transponuje u celinu koja dobija novo značenje, a u stvari slika Tatjanino psihološko stanje posle sudbonosnog razgovora sa Onjeginom. Pritom, san anticipira i Onjeginov dvoboj sa Lenskim.
Puškin je karakter Lenskog naslikao sa nežnošću koju oseća prema snovima svoje mladosti, prema uspomenama na vreme kada je čovek pun nada, čistote i neiskustva. Lenski je poslednji krik Onjeginove savesti, zato što je on sam Onjegin, što je on ideal njegove mladosti. Pesnik je video da takav čovek u Rusiji nema šta da traži, i ubio ga je rukom Onjegina koji ga je voleo, i, nišaneći, čak nije hteo da ga rani. Puškin se sam uplašio tog tragičnog završetka : žuri da čitaoca uteši slikom banalnog života koji bi očekivao mladog pesnika.
Belinski : Onjegin prihvata izazov na besmislen dvoboj, jer, iako gleda sa visine na sredinu i društvo u kojem živi, on se ipak nije potpuno oslobodio predrasuda tog društva, pa se boji da njegovo odbijanje ne bude proglašeno kukavičlikom.
Drugo mišljenje : Onjeginova ohlađenost prema životu rezultirala je težnjom da se izoluje od života, da ogradi svoj mir. Onjegin je nezadovoljan što se u dvoboj umešao ovejani intrigant i duelant, jer je to isključilo mogućnost da se izazov ne prihvati. Ali, ne zbog toga što je ''predrasuda sužanj'', već zato što bi mu ''smeh glupaka'' i ''huk šapata'' koje bi Zarecki inicirao, poremetili mir.
Očigledno je da Onjegin nije samo rob predrasuda. Motivisao ga je i onaj egoizam, koji u njemu uvek izaziva ljutnju na svakog ko naruši njegov mir. Pritisnut grižom savesti, Onjegin ga ipak gubi, sklanja se iz sela, i kreće na dug put po Rusiji. Sve to vodi ka preporodu njegove ličnosti. Pogibija Lenskog unosi promene i u Tatjanin život : izazvavši odlazak Onjegina i pojačavši njenu želju da ga shvati, ona i Tatjanu podstiče na intelektualni preporod. Taj tragični događaj stvara uslove da junaci prošire svoja iskustva o životu koji pripada svetu izvan njihovih ličnih ideala i dotadašnjih preokupacija. Taj nemilosrdni objektivni svet Onjeginu će se otkriti na širokim prostorima Rusije, a Tatjani u visokom društvu Moskve i Petrograda.
Neočekivani obrt situacije i svojevrsni rasplet čitavog romana – drugo objašnjenje Onjegina i Tatjane. Gukovski : 2 dela jednog istog susreta, zasnovanog na istim momentima - sve je u suštini isto, samo junaci menjaju uloge:
1.- oni su se sreli; ona je na prvi pogled zavolela njega; ona je njemu napisala pismo; nema odgovora, ona pati; oni se sreću nasamo, ona drhti i ćuti, on drži govor poučan i nepravedan, mada i pun poštenja i čak topline.
2.- oni su se sreli; on je na prvi pogled zavoleo nju; on je njoj napisao pismo; nema odgovora, on pati; oni se sreću nasamo, on drhti i ćuti, ona drži govor isti kao nekad njegov.
Puškin time ne samo što naglašava zatvorenost kruga i bezizlaznost života kojim žive njegovi junaci, već daje dublje značenje romana : suština je u razlozima zbog kojih se junaci, dostojni jedno drugog, u životu mimoilaze.
Glava o putovanju po Rusiji je trebalo da motiviše kasnije Onjeginovo okretanje i širim društvenim, političkim problemima, i da njegov preporod obrazloži potpunijim predstavama o životu, i približavanjem realnoj stvarnosti. Menja se i Puškinov ton iskaza o njemu – umesto ranijeg ironičnog, polušaljivog odnosa, javlja se vatrena odbrana, pitanje zašto se sa nenaklonošću izražavaju o njemu, i Puškin ističe njegovu ''vatrenu dušu'', njegov zamašni um koji u mediokritetskoj okolini izaziva zavist.
U obrazloženju iznenadne Onjeginove ljubavi prema Tatjani, Puškin ostaje veran svom postupku umnožavanja stanovišta radi objektizovanja umetničke slike života. On ne isključuje ni jedan mogući motiv – dosada, gordost, mlada ljubav. Opis Onjeginovog života od odlaska sa sela do pojave u gradu i Onjeginovo pismo, ilustruju tragičnu usamljenost junaka romana, Onjeginovo saznanje i bolno osećanje te usamljenosti. Zbog toga, iznenadni plamen ljubavi prema Tatjani može biti i rezultat njegove prirodne potrebe za drugim ljudskim bićem.
Koju Tatjanu Onjegin voli? Puškin i ovde ostvaruje svoj uobičajen princip sinteze. Sve ukazuje na povezivanje nekadašnje i sadašnje Tatjane. U grozničavim snovima zaljubljenog Onjegina dominiraju ''predanja iz prošlosti daleke, tavne'', ''nevezane sanje drevne'', a ne slike o sreći sa sadašnjom Tatjanom. Pored mrvog prijatelja Lenskog, na fonu ''nitkova i klevetnika'', ''bivših drugova'' i ''čete nevernica'', Onjeginu je zaista, kao jedina neokaljana, svetla uspomena mladosti ostala upravo ta Tatjana, neporočna spahijska devojčica koja je sa svog prozora zavirivala u sazvežđa da bi odgonetnula šta joj život nosi; koju su osećanja tako spontano, naivno, a duboko ljudski nekad privukla njemu. I zato on i dalje čuva njeno pismo.
Čovek bez poverenja u ljude, razjedan skepsom, Onjegin tada nije verovao da se i Tatjanina ljubav neće na kraju izroditi u obmanu. U to vreme je i zaista pretila opasnost od perspektive koju je u Onjeginovom braku pominjao Bjelinski : da se, intelektualno neprobuđena, Tatjana sasvim podredi Onjeginu i tako izgubi sopstvenu ličnost. O to vreme su i Onjeginovi nazori isključivali mogućnost da on svoju slobodu kretanja i komuniciranja sa svetom sputava brakom.
U međuvremenu su se oboje promenili. Čini se da je prevaziđeno sve što je nekada predstavljalo prepreku za njihovo istinsko približavanje : on je mocionalno vaskrsao, ona se intelektualno probudila. Bez nekadašnje Tatjane, kneginja Tatjana bi za Onjegina bila samo jedna od mnogih.
Bjelinski : ''Tatjana ne voli otmeno društvo, i smatrala bi za sreću da ga može zauvek napustiti i otići u selo, ali, dok je u tom društvu – njegovo mišljenje će uvek biti za nju svetinja, i strahovanje od njegovog suda uvek će biti njena vrlina''. Pošto još uvek voli Onjegina, a ipak odbija njegovu ljubav, iz poštovanja prema braku, mužu i sebi, Tatjana pokazuje izuzetniu ljudsku snagu i moralnu čvrstinu.
Kada je pisala pismo, njena bitna karakteristika je bila naivnost – Tatjana sada više nije naivna, a njen životni put joj nije ulio poverenje prema ljudima. I zato ona ne veruje da se Onjegin zaista promenio. Ona poštuje i njegov um i njegov ponos, ali smatra da je, kao nekad ranije, poput svih ljudi koje svakodnevno sreće, istovremeno i rob sujete i strasti. Nekadašnja Tatjana je za sreću da bude pored voljenog čoveka bila spremna da primi kaznu i najstrašnijeg, njegovog prezrenja. Svim svojim osećanjem i bićem je bila poptuno predana svojoj ljubavi. Sada je Tatjana podeljena ličnost. I njena duša je već razjedena nekadašnjom ''onjeginskom'' skepsom. Kao da se zaista krug njihovih sudbina zatvara da bi simbolizovao tragičnu bezizlaznost.
Međutim, u okviru toga, Puškin daje još neka značenja. Prvobitno, Tatjana je romantični tip bića koje je blisko prirodi, Onjegin civilizacijom razjedena skeptik. Međutim, njihova osnovna uverenja su se u dodiru sa životom pokazala neodrživim. Logika života, kao jedan viši sistem stvari, nametnula im je niz pogrešnih koraka koji su im uskratili sreću, iako je ona bila blizu. Njihova tragedija se može tretirati i samo kao sticaj nepovoiljnih okolnosti. Jer da su se vremenski podudarile neke faze razvoja u njhoovm životui, moglo je doći i do njihovog zbližavanja. Ali nisu, i to nije karakteristično samo za njih ili njihovo vreme. To tragediji Puškinovog romana daje i jednu višu, opšteljudsku dimenziju.

U početku je u karakterizaciju Onjegina i Tatjane ušla rusoovska koncepcija dobra i zla, odn. prirode i civilizacije. Romantičarskom idejom o bekstvu iz civilizacije i borbi za slobodu čovekove ličnosti, Puškin je u vreme kad piše 1.glvu romana, bio obuzet i u poemi ''Cigani''. Ako se uzme u obzir i fabularni ishod romana, u kojem je Tatjana predstavljena kao stamenija, čvršća i stabilnija ličnost od Onjegina, onda će se zapaziti i odjek herderovskog romantičarskog tretmana ''narodnog duha'' kao najvrednije kategorije u životu svake sredine – to je i objašnjenje uloge folklora (funkcija ''Devojačke pesme'' u 3.glavi, gatanja i sna u 4.glavi, mesto dadilje kao čoveka iz naroda).
Na liniji romantičarske poetike je i tip glavnih junaka – oboje su u svojevrsnom sukobu sa svojom sredinom, a izraz tog sukoba je otuđivanje. Oboje žive u krajnje zaoštrenom, ekstremnom odnosu prema sopstvenoj sredini, u shvatanjima koja im u životnoj stvarnosti ne mogu doneti sreću. Oboje su, i u oduševljenju i u razočaranosti, nosioci tipičnog romantičarskog emocionalnog maksimalizma.
Naglašeni ironični odnos prema pojedinim postupcima, odnosima ili osobinama junaka, kao i prema određenim klišeima umetničkog izražavanja – jedan od činilaca principijelne dvoplanske strukture romantičarske pesničke slike, zasnovane na neprekidnom sučeljavanju dobra i zla, afirmacije i negacije u pesnikovoj subjektivnoj viziji sveta.
Naglašeno prisustvo pesnikove reči, ocena i mišljenja – takođe jedan od elemenata romantičarskog subjektivizma.
Međutim, polazeći iz romantičarskih okvira, Puškin vrši transformaciju ''iznutra'' niza značajnih elemenata romantičarske poetike, i započinje konstituisanje jednog novog umetničkog sistema – koji se obično naziva realističkim. Tipični romantičarski junaci postaju predmet svestrane opservacije, pri kojoj se ironija u romanu razvija u umnožavanje stanvišta koje vodi ka objektivizovanju pesničke slike, i uobličava se u princip objektivne tipizacije. Junac isu shvaćeni ne kao izuzetne ličnosti, već kao tipični izdanci sredine u kojoj žive. A uvek prisutni pesnikov glas se transformiše u svojevrstan samostalni književni lik koji se demonstrativno izdvaja od ''glasova'' junaka romana, i postaje izraz samo jednog između više stanovišta ispoljenih u tekstu.

Literatura:

• Miodrag Sibinović – ''Evgenije Onjegin'' A. Puškina