|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Sukob ljubavi i dužnosti u Kornejevom Sidu
Ako se malo bolje sagleda suština ljudske egzistencije, čovek, kao biće svojstveno samo po sebi, je osuđen teškim mukama koje su osnov ljudskog rada: ljubav i dužnost. Pokušavali su mnogi da objasne šta je zapravo ljubav, od čega se sastoji, koje su njene polazne tačke i čemu vodi. Ali uvek se sve svodi, još od Platona preko Dučića i Puškina i do nas samih, na shvatanje već shvaćenog. Čovek nesvesno zna rešenje svim njegovim nevoljama. Problem je u tome što ne može da shvati da je shvatio da se sve zasniva na osećanja koja su deo i porodičnog , ljubavnog i poslovnog života. I kako bi opstao, dužnost za razumevanjem osećanja postaje primarno načelo. Čovek je dužan da pre no što je kasno shvati šta mu je dužnost. Svako je na Zemlji sa nekim zadatkom koji mora da reši pre no što istekne vreme. Njegovo vreme je njegova samospoznaja, pravilno korišćenje osećanja i posvećivanje njima. Kada do nje dođe, shvatiće šta je njegova dužnost zapravo njegov put ka osećanjima.Pjer Kornej je na suptilan način pomerio granice ljudskog morala i produžio time čoveku vreme za postizanje njegovog cilja. On je sukobio dve nesukobljive stvari da bi time dokazao da je čovek vezan za sebe isto koliko i za voljenu osobu. Sukobio je ljubav, pravu i savršenu, sa ljudskim dužnostima koje ga vode ka boljem duhu. Sukobio je krv glavnog junaka sa suzama njegove voljene. Ljubav je sukobio sa mislima time što ih je obe stavio u prvi plan svoje priče.
Dakle, centralna tema Sida je ljubav. Kornejevska ljubav koju Kornej prvi uvodi i postavlja nova načela. Ljubav nije čulna i afektivna veza dvoje mladih koje se žele već je ljubav sa poštovanjem i divljenjem drugom partneru. Ona je zanos odnosno pozitivan moralni sud koji se, doveden do najvišeg stepena, emocionalno zagreva i pretvara u zanos. Rodrigo, kao Kornejev centralni lik i dokaz njegovih načela, je predstavljen kao mladi plemić željan junačkim dokazivanjima isto koliko željan i ljubavi, predstavnik tradicionalnih nepisanih načela i njihov branilac. On ima visoko shvatanje dužnosti i pitanje časti. On zna i želi da pokaže da je najbolji, stavlja sebe iznad svih ali ne iznad svojih osećanja, tj. sebe. On izvor svega nalazi u tradiciji ali sebe kao emocionalno biće stavlja pre svega na prvo mesto. On se bori sa drugima, ali i sa samim sobom. On teži da prevaziđe samog sebe i da pritom bude primećen i da za to dobije priznanje. Želi da voli i želi da bude voljen ali njegov krajnji cilj je da želi samu želju u sebi, što će mu predstaviti probleme ali mu podariti plemenitiju dušu. Stoga, on će uvek težiti ka višem što će mu samo oplemeniti dušu i opravdati njegova plemićka načela.
Njegov zadatak kao mladog viteza, kako kaže Kornej u jednom trenutku, je ,, da ruši kule i gradove“, ali između redova naslućuje se tiha poruka koja je usmerena na onu nežniju stranu viteza. Poruka je sakrivena pod imenom Himena, predstavljena kao mlada devojka plemićkog porekla, puna ljubavi i čednosti kojoj je potrebna iskra Rodrigove pažnje da bi čitav kosmos oko sebe svela u jednu tačku. Centar univerzuma za nju je Rodrigo, njena svrha i suština jer Kornej ne bi mogao da opiše Himenu bez Rodriga. Ona je cela u njegovom znaku. Kako kažu neki kritičari Sida, Himena je za dan ili dva prebolela oca i posvetila se ponovo Rodrigu, ali nikada nije prebolela činjenicu da nije pored Rodriga. Bez Rodriga Himena ne bi postojala a ni Rodrigo bez nje. Tu se oslikava poenta i poreklo univerzuma: ljubav platonska, jača od časti i morala feudalnih plemića, toliko jaka da se zbog njenog ,, inteziteta“ pretvorila u gnev. Ako bismo Sida čitali od pola do kraja, ili od pola do početka ( ako bismo ga zapravo gledali kao neku vrstu Pavićevog Hazarskog rečnika) primetili bi da su Himena i Rodrigo stalno u ljubavi i da se njihove replike tiču onog drugog; ili se prepiru ili ne ali kroz celu priču oni se vole, što je najbitnije
Kornej kroz svoje delo Sid uvodi i zastupa nova moralna pravila. On dovodi u sukob tradicionalna pravila i osećanja. Kornejevski junak dolazi do novih sukoba i duhovnog usavršavanja. Njegov junak se nalazi u procesu individualizacije na onom stepenu razvoja na kom se individualno ja ne potvrđuje kroz isticanje svoga prava na punu autonomiju, na vlastitu prisebnost, već kroz identifikaciju sa plemićkim ja. Lično ja postoji u funkciji kolektivnog ja rase i klase kojoj jedinka pripada; ono svu snagu i vrednost crpe iz ideala uzora i predaka, čiji je otac jedini živi predstavnik. Upravo na tom polju Kornej stvara novi ideal. Uloga oca je izuzetno važna u svetu Kornejevog pozorišta. Otac otvara nov svet koji je više okrenut prošlosti nego sadašnjosti i budućnosti. On predstavlja ono za šta su se preci borili i time opravdava sva svoja dela i dela njegovog sina. On je predstavnik porodice, njeno ime i ugled i njen ideal. Prema tome, otac pošto je najbliži rod i najbliži je precima i njihovim uzorima, čitav jedan sistem vrednosti i ideala i, preko priklanjanja njegovoj volji, njegova deca se u stvari potčinjavaju tom sistemu vrednosti, koji niti ko može, niti želi da dovede u pitanje.
Prema tome, Rodrigov pristanak da umesto oca spere sramoru, teorijski je bio rešen još pre njegovog rođenja; on je zapisan u srži njegovog plemićkog bića, u celokupnom njegovom vaspitanju. Jer to mu je zapravo i bila svrha, tradicionalno gledano i sa porodične tačke gledišta. On je bio vaspitan da uz pomoć svoje plemićke hrabrosti i časti služi porodici, da u njeno ime stiče hrabrost tako što će da je brani, da u njeno ime služi kralju. Na njemu je da postigne ugled u porodici kako bi kasnije on mogao da bude primeran otac i da ponosno sedi pored svojih predaka.
Ali Kornej porodični ideal i savršenu, čistu ljubav sukobljava dramskim zapletom koji za sobom povlači unutrašnji i fizički sukob junaka, stvavljajući znak pitanja na aktuelne moralne vrednosti. Čista sreća i ljubavna nadanja dvoje mladih iznenadno se prekidaju sporom između njihovih očeva: njegovog, ostarelog Don Dijega, i njenog, nešto mlađeg Don Gomeza. Sukob se tako neminovno prenosi na plan vremena: u ime prošlih zasluga, kralj je Don Dijega izabrao za vaspitača svog sina i time ga priznao za gospodara, najvišeg posle sebe; ogorčeni Don Gomez osporava prošlost u ime sadašnjosti , i opalivši mu šamar, ponižava ga kao roba. Samo dvobojem, samo smrću se mogla sprati sramota i uspostaviti ravnoteža. Zato Don Dijego poziva sina, Don Rodriga da ga zameni.
Bolna, obavezna i neosporna unutrašnja borba Don Rodriga ga stavlja na giljotinu sačinjenu od njegovih misli: izabrati ljubav a odreći se porodične dužnosti, predaka, oca, (koji kao što smo videli igra važnu ulogu u Sidu i njegovim porodičnim načelima) i tradicionalnih pravila. Ili ostati sa Himenom, koja je razlog svih njegovih dela, cilj njegove nežnosti, zadržati tu nežniju stranu viteza a osramotiti obraz. Skamenjen, prepolovljen na dve moralne mogućnosti, kroz patnju on dolazi do svesti o jedinom putu kojim mora krenuti ako mora da postane dostojan Himenine ljubavi i očevog i svog ponosa: putem samoispitivanja. Da li je ispravno dokazati svoju sposobnost da je dosledan svog prezimena i svog junačenja ili dokazati da je sposoban voleti? On zapravo dokazuje oba; dokazuje da je biće, da postoji, svestan je svojih osećanja i svojih vrednosti. Pokorava se ocu i Himeni. On istovremeno dokazuje da je prisutan u samom sebi, jer se bori sa sobom, što je ekvivalentno njegovoj egzistenciji. Ako je čovek svesno biće onda je ljubav u njemu u razviću jer u sebi gaji osećanja. Šta je čovek no sprava kojom ljubav manipuliše kako bi dospela do svog cilja: do svoje sopstvene eksplozije koja će istu tu apsolutnu ljubav smestiti u univerzum ( za Rodriga taj univerzum je Himena). Ekvivalentno ovome, čovekova dužnost je da se prepusti nedaćama koje ljubav zahteva kako bi ona postala čista i bez predrasuda. Jedina takva čoveka čini opravdano stvorenim. Jer bez nje, nema inspiracije, a bez inspiracije nema rada ni stvaranja. Zato je ljubav čovekova dužnost. Jedino čega se Rodrigo boji je od toga da li je sposoban da tu ljubav podrži. U njemu nije bilo sukoba zbog dvoboja sa Don Gomezom već bojazan od Himene, od žrtve koju će ona da uloži kako bi opravdala svoju ljubav. On je svestan da će Himeninom odlukom doći do žrtve koju će on morati da plati. Strah od nepoznatog, strah od bujice ljubavi koja bi mogla da donese preveliki bol ili preveliku radost, Rodrigo se dvoumi samo zato što je u pitanju Himenin otac za čiju će osvetu ona tražiti krv za krv. Proliće krv koju voli. On je voli zato što je junak i junači se zato što voli. Veličina njegove ljubavi ogleda se u veličini i jačini njegovih junačkih dela. Cilj mu je da svojim podvizima , koji su opravdani njegovom čašću, zanese Himenu i postane njena opsesija, a zanesenost je jedna od bitnijih karakteristika kornejevske ljubavi. Himena će prepoznavši junaka u njemu, prepoznati osobu koja je dostojna njene ljubavi. Jer lako je uzeti mač u ruke i bezobzirno prolivati tuđu krv, ali je teže voleti i biti svestan te ljubavi. A najteže je voleti osobu koja ga mrzi upravo zbog pogrešnog, ali prinudnog, dokazivanja ljubavi. On je dužan da se sukobi sa njenim ocem kako bi opravdao svoju ljubav i svoju čast jer samo častan čovek, čovek od karaktera i obraza može iskreno i sa ponosom da voli. Ljubav je dakle sadržana u pojmu dužnosti.
Zbog iste te dužnosti, odnosno ljubavi, Rodrigo namerno Himeni potencira njegovo junaštvo i moguću smrt. Kaže da bi, ako je potrebno, zarad nje u sigurnu smrt išao samo da bi joj dokazao i pokazao njegovu svrhu. Rodrigo se dakle time odriče same pomisli na institucialno ostvarenje ljubavi, na brak, a ne i ljubav. Upravo ubeđenjem da će junaštvom Himeni dokazati ljubav, Rodrigo je pobedio moralno biće u sebi i sačuvao ljubav i nje postao još dosledniji. Njemu nije bio važan život ili smrt, zajednica ili odvojenost od Himene, već mu je važno da celu svoju svrhu kao bića, njegov razlog postojanja, usmeri Himeni.
Rodrigovo biće je bilo zapravo u znaku Himene a i njeno u njemu. On je bio sav u njoj i ona u njemu. Ne bi se mogli njihovi likovi i karakteri zamisliti da u Sidu postoji samo Himena bez Rodriga ili Rodrigo bez nje. Smrt Himeninog oca je bila upravo ta iskra koja je Himenu prosvetlila i pokazala joj put ka Rodrigu tj. njenom razlogu postojanja. A njegov unutrašnji sukob protiv dužnosti i ljubavi je zapravo bio dokaz njegovih mogućnosti.
Napokon je Rodrigo shvatio da što su veći izazovi a malo mogućnosti za njihovo rešavanje, ljubav je vrednija. Njihova zajednička karakteristika (kao i karakteristike većine nas) je sposobnost da vole i da ljubav uzvrate. Ne može svako da shvati svoju suštinu a još teže suštinu nekog drugog. Takva sposobnost, kakvu su imali Himena i Rodrigo, se ne stiče već se od Boga kao dar dobija i kao Njegov dar ljubav postaje vrlilna. Kornej je u ljubavi video vrlinu koja proističe iz težnje prema dobru ( Himenine težnje ka Rodrigu i iz njegove težnje ka njoj) i kojom upravlja misao o moralnom savršenstvu voljenog bića. Gubitak najvišeg dobra-ljubavi, prirodno povlači sa sobom i gubitak časti, tačnije rečeno, prava na čast ,, Ona koja me je volela kao plemenita čoveka omrzla bi me kad bih bio beščastan“,- kaže Rodrigo.) Racionalistički gledano, shvatanje ljubavi i prava na nju opravdava sve Rodrigove i Himenine postupke( što za potporu ima Platonovo načelo ljubavi). Ubistvo Himeninog oca je samo dokaz da je Rodrigo sposoban da pojmi šta je ljubav, čemu ona vodi i na šta je sve spreman da uradi da bi je dokazao.
Na planu dramske radnje, tema herojstva i tema ljubavi ostaju razdvojene sve do raspleta. Kako bi pronašla izlaz iz začaranog kruga takmičenja vrlina i morala, Himena pribegava ženskim lukavstvom kako bi napetost radnje privela kraju. Pribegavajući dvoboju i drevnom običaju da pripadne pobedniku, ona je potajno uverena da će to biti Rodrigo; ali će to biti volja sudbine, a ne njena odluka. Što potvrđuje njeno ubeđenje da je Rodrigo njena srodna duša i da joj je sudbinom namenjen. Ona ne sumnja, ona je ubeđena da će Rodrigo pobediti jer veruju u njegove sposobnosti i napore da do nje dođe. Tako se konačno ukida protivrečnost između morala i strasti. U Sidu Kornej ostvaruje istovremeni trijumf dužnosti i ljubavi.
Rascepljena između dve odluke,tj. dva zla, Himena se bori sa svojim osećanjima kako bi izabrala manje zlo. Ona oseća tradicionalnu dužnost da osveti oca Rodrigovom smrću ali ne bi mogla da ubije svoju ljubav, odnosno sebe. Ona proklinje Rodriga kao ubicu njenog oca i kao junaka koji je zadužio njegovim plemenitim i viteškim delom. Himena se potpuno slaže sa njim i rasuđuje na isti način:
,, Tvoja kobna hrabrost što pobedi- reče mi put;
Ona ti osveti oca, ona odbrani čast.
Ja imam iste brige, i ja ću morati- vaj! –
Svoju da odbranim čast i osvetim oca svog.
Ti si, zadav mi udar, pokaza dostojnim mene
Ja treba, spremiv ti smrt, da s’ pokažem dostojnom tebe.“
( Čin III, p.4 )
Jer izvršivši svoj podvig i time dokazavši joj da je dostojan ljubavi, Rodrigo zadužuje Himenu istom merom. Na njoj ostavlja izazov da ona njemu dokaže delom da je njihova čast dostojna njene ljubavi. Ona će svoje tradicionalnu čast i porodično dostojanstvo odbraniti istom merom kao i Rodrigo; želi da osveti oca time što će da ubije njegovog ubicu:
,, Tu t’es, en m’offensant, montré digne de moi ;
Je me dois, par ta mort, montrer digne de toi.’’
Ali, njena patnja i bol proizašli su iz toga što svoju osvetu usmerava
ka Rodrigu. Ako svoje namere sprovede u delo, na kraju će ostati bez ičega.
Bez Rodriga njena duša će postati tabula raza, bez svrhe i cilja sa činjenicom
da je nekad imala sve. Iako zna da je on njena srodna duša, ipak strepi
za njegov život jer se boji da njena osvetnička želja ne bude isuviše
gruba i jaka.
Kako bi se rešile nedoumice i dramskoi sukobi, Kornej u priču uvodi treću
silu koja je u liku kralja Kastilje, Don Fernanda. On je oličenje državne
vlasti, uticaja i mudrosti koje menja moralni sukob i tok cele priče.
On je neka vrsta Himenine savesti, glas njenog mladog zaljubljenog srca.
On na pronicljiv način Himeni pokazuje pravi put ka svetlu. Ukazuje joj
na smisao života koji u svakom slučaju vodi ka Rodrigu. On je utešni glas
pravednog oca koji joj pokazuje veoma jednostavnim načinom na put koji
vodi do njene sudbine. Kornej pomoću njega spaja feudalna načela sa građanskom
časti. Don Fernando ruši pravila koja su se tradicionalno primenjivala,
koja su bila daleko od osećanja i sušta suprotnost Rodrigovim i Himeninim
težnjama. Kralj osuđuje običaj koji je bio veoma raširen u feudalnom društvu,
da je čast na prvom mestu, i da se pitanja časti rešavaju putem krvavih
sukoba. Ali pristaje na dvoboj jer je upoznat sa Rodrigovim i Himeninim
duhovnim sukobom, sukobom dva univerzuma koji su toliko identični da bi
njihovim spojem došlo do vaskrsenja nekadasnje ljubavi. Ovim postupkom
kralj utvrđuje načela građanskog dela društva, koji utemeljuje pravilo
da se pitanje časti rešava putem morala i moralnih vrednosti i potrebama
duše. Uveren da će Himena oplakivati i Rodriga ako pogine, kralj joj je
dokazao da su njena uverenja i strepnja usmereni ka ljubavi ( Rodrigu
) a ne ka tradiciji ( u oplakivanju oca ). Ovim činom, Don Fernando postavlja
Himeni nove etičke ideale, ruši joj odbranu njene porodične časti što
je navodi da na posletku popusti i prihvati Rodriga.
Kornej je ovim delom otvorio oči feudalnom shvatanju ljudske dužnosti.
Pokazao je da dužnost nije obaveza već osećanje poput ostalih. Pokazao
je da sama ljudska priroda nagoni čoveka da u sebi stvara nova osećanja
koja će mu samo pomoći da lakše prihvati život. Uz pomoć njih, čovek će
lakše pronaći put ka duhovnoj savršenosti, jednostavnije razumeti smrt
i lakše je prihvatiti, i najvažnije razumeti svrhu svojih dela i jačinu
svojih osećanja.
Literatura
- Pjer Kornej ,, Sid“ , Nolit, Beograd 1965.
- ,, Povjest svjetske književnosti“ , Mladost, Zagreb
- ,, Istorija francuske književnosti; Tom I od najstarijih vremena do revolucije 1789. godine“, Naučna knjiga, Izdavačko preduzeće narodne republike Srbije, Beograd 1951.
preuzmi seminarski rad u wordu » » »