Dioba Jakšića
Pesma “Dioba Jakšića” pripada krugu pokosovskih pesama.
Pesme pokosovskog ciklusa opevaju poslednje trenutke naše samostalnosti
i posle Kosovskog boja, poslednje otpore turskim silnicima koje su pružali
srpski despoti i banovi, knezovi i vojvode iz moćnih feudalnih porodica
poput Jakšića, Brankovića, Crnojevića. Najčešće
su to pesme pune stradanja i poraza, ličnih i opštih tragedija – istinska
slika vremena i događaja koje su opevale. U pokosovskim pesmama se najviše
izdvajaju pojedinačne pesme, ali dok u prvima dominiraju velike moralne
drame, druge se odlikuju naglašenim emocionalnim odnosom prema događajima
i likovima. Među pokosovskim pesmama lepotom privlači nekoliko baladičnih
pesma u kojima se sukobi, čak i kad imaju šire, kolektivne razmere,
uvek rešavaju na ličnom i porodičnom planu. Jedna od najlepših je pesma
“Dioba Jakšića”
Pesma Dioba Jakšića nastala za je vreme velikih previranja. To je epska
pesma izuzetnih etičkih vrednosti koja govori o iskušenjima koja vrebaju
kada se pohlepa izdigne iznad moralnog i ljudskog. Dioba Jakšića je
kratka, lirski intonirana pesma koja osim imena nema ničeg istorijskog.
To je ustvari porodična drama u kojoj strast na smrt zavađene braće
biva pobeđena plemenitošću žene jednog od njih. Ova pesma je u vezi
Jakšićima koji su prema istoriji potomci Jakše, vojvode Đurđa Brankovića.
Braća Stefan i Mitar prelaze u Ugarsku da bi se borili protiv Turaka.
Jakšići su junaci narodnih pesama starijih vremena. Za njih su najčešće
vezivane teme o bratskim i porodičnim odnosima sa baladičnom notom (deoba,
iskušavanje ljuba).
Predmet ovog rada u nastavku biće analiza pesme Dioba Jakšića ali sa
posebnim osvrtom na motive zavade braće i bratoubistva u pesmi.
Analiza pesme Dioba Jakšića
Pesma “Dioba Jakšića” predstavlja najstariji zapis koji
postoji na srpskohrvatskom jeziku, u usmenoj književnosti.
Reč je o pesmi koja pripada jednom konkretnom krugu pesama (pesme o
deobi braće) koje se odlikuju izraženim tzv. invarijantnim jedinicama,
zajedničkim jezgrom, kao i nizom određenih komponenti i konkretnim odnosima
između junaka u pesmi. To ujedno predstavlja prvu specifičnu karakteristiku
ove pesme.
Dioba Jakšića poseduje snažan stvaralački impuls, poseduje drugačiju
stilizaciju, umetnički kvalitet i postignuta je njena celokupna poetizacija.
Odnosi scena u pesmi su u odmerenoj i fantastičnoj razmeri, što je omogućilo
da pojave i bića mogu da govore, učestvuju, čude se.
U oživljavanju pejzaža, prisutne su i suprotnosti ali i nežne i tihe
dimenzije kako u duhovnoj tako i u materijalnoj zoni. Upotreba znakova
je veoma izražena i prisutna. Primera radi:
- utva zlatokrila koja je nedodirljiva,
- utva se brani,
- dvoboj ptica koji se ne završava smrću već teškom ranom,
- zlatasta ptica primorava lovca da zapliva u jezero i sl.
U celoj pesmi se oseća nastojanje samog autora da spoji mitsko i ljudsko,
u čemu je i uspeo. Ovakav izbor autora nije bio slučajan već u neku
ruku nužan. Prosto samo ovako nešto je autor i mogao da realizuje u
pesmi, s obzirom da je reč o starijoj građi.
Autor sledi pojave u pesmi, razdvaja dva događaja a potom ih na kraju
ponovo spaja na najbolji način. Konkretno, Dmitar, jedan od braće prepoznaje
u rečima sokola svoju sudbinu i žuri natrag da je spreči.
U Diobi Jakšića se smenjuju predanja i ljudska svest, koje zajedno daju
jednu sliku sveta u kojoj se traže znaci ljudske sudbine, koristeći
se pritom Suncem, Mesecom i zvezdama na nebu.
Ono što pesmu Dioba Jakšića istovremeno pak izdvaja od drugih takvih
i sličnih pesama, jeste izvesna etnografska formula koje obuhvata magiju
i verovanja.
Ova mitopoetska dimenzija Diobe Jakšića uslovljena je dvostrukom vrednošću,
dakle, svojstvom unutrašnjenapregnutosti i kolizije.
Primera radi, u pesmi je Mesec u vezi sa zvezdom Danicom. Zvezda Danica
(jutarnja i večernja ili istočna i zapadna) se na početku pesme nalazi
na zapadnoj strani, i na toj strani počinje priča u pesmi.
Dvostruka vrednost mitopoetske dimenzije, je prisutna i kod glavnih
junaka pesme odnosno dva brata. Iz ovog ugla posmatrano, moguće je najbolje
uočiti razloge zbog kojih Dioba Jakšića je više legenda nego ljudska
priča.
Dalje, dva brata u pesmi su suparnici. Jedan od braće je u funkciji
negativca a drugi u funkciji pozitivca.
Jedan brat se zove Bogdan za koga se pretpostavlja da je bio starijeg
porekla i da su godine osnovni uzrok koji se može koristiti pri objašenjenju
ponašanja brata koji je ujedno žrtva u ovoj pesmi.
Primarna i izražena dvojnost mitopoetske dimenzije se urušava sa daljim
tokom pesme. Prvi momenat toga jeste postojanje trećeg lika u pesmi,
Anđelije. Anđelija označava dobrotu i anđeosko vladanje, u njoj su sadržane
sve odlike ljudskog savršenstva pa otuda i ovakvo ime.
Anđelija je ta treća i istovremeno spasonosna komponenta. Položaj Anđelije
u jednom momentu u pesmi biva potpuno beznadežan. Međutim, on se kasnije
menja. Uvođenje Anđelije u pesmu je ključna promena i njena potreba
proizilazi iz želje da se konačni zaplet i kulminacija odvede u jednom
od dva smera, odnosno u smeru dobra ili zla.
Dvojna konstrukcija se narušava i kada je reč o prostoru i vremenu u
pesmi. Naime, dolazi do razdvajanja braće, jer jedan od njih, Dmitar
odlazi u lov, u planinu, izjutra. Lov je ovde namerno ubačen i simbol
je i uvertira za ono glavno što predstoji u pesmi.
Ovde je reč o fizičkom odvajanju braće, ali ono nije samo fizičko. Razilaženje
braće ustvari, znači kretanje između njihovih dvostrukih priroda, kako
nasleđene tako i ljudske. Njihovo ponašanje se razlikuje na početku
i na kraju pesme. Jakšići su na početku smrtno zavađena braća. Dmitar
je oličenje nemilosrdnosti.
Dioba Jakšića je može se reći više legenda o bratoubistvu i kao takva
obiluje brojnim motivima.
Prvi motiv koji se ističe u pesmi jeste molitvena, zlatna čaša. Naime,
razni obredi, mitski otisci, citati i sl., mogu zadobiti potpuno drugačiju
ulogu uvođenjem u određeni žanr. Razlog tome jeste što etnografska činjenica
ima svoju životnu prošlost pa stoga nije ni redak slučaj da jedan detalj
u pesmi progovori drugim jezikom, ostvari sasvim drugačiji estetski
učinak ili pomeri težište samog toka radnje.
Da bi se ovako nešto uočilo u pesmi neophodno je detalje sagledati sa
aspekta svih okolnosti kako na spoljašnjem tako i na unutrašnjem planu
i odrediti prirodu tvorevina koje su kazivane usmeno. Taj detalj je
posebno zastupljen u zlatnoj, molitvenoj čaši, koja predstavlja poseban
motiv gesta junakinje pesme Dioba Jakšića.
Ujedno, podatak o molitvenoj čaši u pesmi Dioba Jakšića je najstariji
podatak te vrste. Ovaj podatak je u pesmu prvi uveo Vuk
Stefanović Karadžić.
U pesmi Dioba Jakšića dva brata Jakšića dele očevinu. Imetak je podeljen
na dva jednaka dela među braćom, ali sukob i konflikt između braća nastaje
oko podele konja i sokola. O tome svedoče sledeći stihovi u pesmi:
“Lijepo se braća pogodiše,
Očevinu svoju pod'jeliše:
Dmitar uze zemlju Karavlašku,
Karavlašku i Karabogdansku,
I sav Banat do vode Dunava,
Bogdan uze Srijem zemlju ravnu,
Srijem zemlju i ravno Posavlje,
I Srbiju do Užica grada,
Dmitar uze donji kraj od grada,
I Nebojšu na Dunavu kulu,
Bogdan uze gornji kraj od grada,
I Ružicu crkvu nasred grada.
O malo se braća zavadiše,
Da oko šta, veće ni oko šta,
Oko vrana konja i sokola...“
Konj i soko, jesu povod bolji reći uzroci za motive zavade braće i
bratoubistva. Brojne su epske pesme u kojima konj i soko ili pak oružje,
su glavni povod za neka zlodela. Osnovno pitanje koje se ovde nameće
jeste šta ustvari konj i soko predstavljaju i znače indirektno u pesmama,
pa uspevaju da dovedu do jednog takvog spleta okolnosti?
Po mnogim autorima i kritičarima epskih pesama, konj i oružje a time
i soko predstavljaju položaj i starešinstvo. U nekim pak konj i oružje
predstavljaju znake kraljevskog ili vlastelinskog položaja.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|