Značenje bajki
Bruno
Betelhajm, psihoanalitičar austrijskog porekla, nudi nam sjajna tumačenja
bajki, prevođena jezikom Frojdove
psihoanalize — Pepeljuga, najpoznatija i verovatno
najomiljenija bajka, tumačena je kao priča o suparništvu braće i
sestara. Život u pepelu simboliše njen inferioran odnos u poređenju sa
braćom i sestrama, ali je istovremeno i simbol ponovnog rađanja i sa njom
se lako identifikuju, kako dečaci tako i devojčice, jer deca oba pola
podjednako pate od suparništva sa braćom i sestrama i osećaju istu želju
da budu izbavljena iz svog niskog položaja i da nadmaše one koji im izgledaju
nadmoćniji. Ivica i Marica, Crvenkapa i Džek i čarobni pasulj odražavaju
detetovu borbu za samostalnost i nezavisnost. Crvenkapa, za razliku od
Ivice i Marice, koji su morali da budu gurnuti u svet, spremno napušta
svoj dom. Ona se ne boji spoljašnjeg sveta, već sagledava njegovu lepotu,
i u tome je opasnost. Iako puna vrlina, ona zapada u iskušenje, i njena
sudbina govori nam da poverenje u svačije dobre namere čoveka, zapravo,
izlaže opasnostima. Kad u nama ne bi postojalo nešto što voli velikog
zlog vuka, on ne bi imao moći nad nama (Bruno Betelhajm). Mala prodavačica
šibica je moralistička priča o okrutnosti sveta: ona pobuđuje saušešće
među ugnjetenima. Međutim, detetu koje se oseća ugnjeteno nije potrebno
saušešće prema drugima u istom položaju, već pre ubeđenje da može izbeći
tu sudbinu.
Amoralne bajke, kako ih Bruno Betelhajm naziva, kao što su Mačak u
čizmama ili Džek i čarobni pasulj, ne pružaju polarizaciju ili protivstavljanje
dobrih i loših osoba, već služe drugom cilju. One ne grade karakter deteta
zalažući se za opredeljivanje između dobra i zla, već pružaju nadu da
čak i najmanji i najslabiji može nadmudriti sitnim lukavstvom velikog
i moćnog, veru da čovek, i pored svih svojih slabosti, može uspeti i podstiču
nas da krenemo u duhovno hrabre poduhvate u našim sopstvenim životima.
Džin koji se sukobljava sa junakom u bajkama oslikava odnos deteta prema
odraslom. U svim kulturama, deca su se uvek bojala odraslih i opirala
se vlasti koju stariji imaju nad njima. Ona znaju da osim povinovanja
njihovim naredbama, imaju samo jedan način da se obezbede od gneva odraslih
— da ih nadmudre.
Luis Kerol je, u svojim pričama o Alisi, prilično radikalno proterao svako
moralisanje, svaku nametnutu pouku; tačnije, nailazimo na moralne pouke
samo onda kada želi da im se podsmehne. Preko avantura radoznale i nestašne,
ali i "trezvene i razborite Alise", koja se stalno sukobljava
sa iščašenom logikom sveta u koji je upala, Kerol nas uči kako isključivo
od nas samih zavisi hoćemo li pravila i zakonitosti doživeti kao nešto
što sputava naš duh i delanje, ili kao okvir za pronalaženje uvek novih
puteva, iz kojih će život zaista izrasti u čudesnu igru. I zaista, kako
to Z. Paunović u svom tekstu Nestašna olovka Luisa Kerola primećuje, "bilo
bi dosadno biti samo veliki ili samo mali; kada kao Alisa, menjamo svoju
veličinu, a sa njom i ugao posmatranja, tada i svet, stalno promenljiv,
prestaje da nas zbunjuje i plaši i postaje zanimljiviji" i samim
tim predstavlja izazov za nas.
Bajke su jedinstvene, ne samo kao prozna književna vrsta , već i kao umetnička
dela koja su i detetu i odraslom potpuno pojmljiva svojim "jezičkim
slikama", kao što to nijedan drugi vid umetnosti nije. Kao i sa svakom
velikom umetnošću, najdublje značenje bajke biće različito za svaku osobu
i različito za istu osobu u raznim trenucima njenog života. Svako će izvlačiti
različita značenja iz iste bajke, u zavisnosti od svojih trenutnih interesovanja
i potreba, i kad god mu se pruži prilika, vraćaće se istoj priči, kada
bude spreman da stara značenja proširi ili ih zameni novim. Ako je u nekom
trenutku osoba zaokupljena mišlju da mora da živi bez partnera, tad će
možda da iskrsne najmlađi patuljak iz bajke o Snežani, onaj koji nikad
nije mogao obožavanu Snežanu da osvoji. Ako nas, pak, muči strah od starosti
i smrti, tada će na nas, verovatno, jak utisak ostaviti uloga Snežanine
maćehe, koja, uplašena i ozlojeđena, zuri u ogledalo, ne mogavši da se
oprosti od svoje lepote i života.
Istočnjačke priče kao osnov biblioterapije
Bajke se obraćaju istovremeno svim nivoima ljudske ličnosti, komunicirajući
na način koji doseže i do neobrazovanog dečijeg uma, ali i do uma racionalne,
kultivisane odrasle osobe. One prenose važne poruke svesnom , predsvesnom
i nesvesnom umu . Iskustvo psihoterapeuta pokazuje da narodne bajke, podjednako
i normalnom i bolesnom detetu, na svim stupnjevima inteligencije, sa mnogo
dubljim značenjem, obogaćuju unutrašnji život deteta, nego ma koje drugo
štivo i ma koji terapeutski pristup.
Mnogo
pre nego što je psihoterapija postala naučna disciplina, bajke su vekovima
bile sastavni deo narodne psihoterapije. Najpoznatiji od svih primera
jeste zbirka 1001 noć, čija je okvirna priča u osnovi prikaz
lečenja jednog psihički obolelog vladara uz pomoć pripovedanja. Prema
okvirnoj priči, dvoje protagonista, muškarac i žena, sreću se u trenutku
velikih kriza u svom životu: car je zgađen životom i pun mržnje prema
ženama; Šeherezada strepi za svoj život, ali je rešena da postigne carevo
i svoje izbavljenje. Ona svoj cilj ostvaruje pripovedanjem mnogih bajki
~ nijedna priča to ne može postići sama, jer su naši psihološki problemi
previše složeni, a njihovo rešavanje teško. Jedino velika raznolikost
bajki može obezbediti podstrek za takvu katarzu. Potrebna je "1001
noć" pažljivog slušanja bajki da se car oslobodi depresije, da se
postigne njegovo izlečenje.
Šta je to što se nalazi u biću određene priče, a što je čini tako magično
uticajnom i lekovitom za nas? Bajke delaju na više nivoa: od funkcije
ogledala, kada čitalac prepoznaje svoj unutrašnji konflikt ili problem
u sadržaju priče, preko funkcije modela (čitalac u priči nazire način
rešenja svog unutrašnjeg konflikta; obrt u radnji priče, tačnije, iznenadno
rešenje zamršenog problema budi u čitaocu doživljaj otkrića tj. uvida,
a istovremeno racionalno uputstvo za rešenje problema - gotov obrazac
za akciju, zadovoljava našu iskonsku potrebu za orjentacijom i osloncem),
do funkcije priče kao protivkoncepta. Primer za ponuđeni protivkoncept
psihoterapeuta iranskog porekla Nosrata Peseškijana, koji se bavio biblioterapijom,
nudi nam sliku preterano učtivog sredovečnog pacijenta sa psihosomatskim
problemima, nesposobnog da bilo kome otvoreno kaže "ne", opterećenog
osećanjem krivice i strepnjom od odbacivanja. Njegov moto ili koncept,
usađen od detinjstva bio je : Ako ti neko učini zlo, nauči zlo da podnosiš,
odricanjem i praštanjem bićeš oslobođen krivice. Varijante ovog koncepta
su i u našoj kulturi vrlo dobro poznate. Da bi podstakao izmenu stanovišta,
a samim tim i prevazilaženje konflikta, Peseškijan mu nudi protivkoncept:
Dve stvari zatamnjuju naš duh: ćutanje kad treba da govoriš i govor kad
treba ćutati. Prevazilaženjem prvog koncepta značenje učtivosti se proširuje
i na čestitost.
U savremenoj psihoterapiji rad sa bajkama se može odvijati i slično psihodrami
ili geštalt drami, u kojima pojedinac preuzima uloge, ili pomoću "vruće
stolice"- identifikacijom sa junakom bajke (na taj način figure iz
bajke postaju nosioci naših sopstvenih projekcija). Bajka govori: Prepoznajem
te, ja sam kao i ti, pogledaj me. Znam nešto o tebi, želiš li i ti nešto,
pogledaj me. Toliko otkrivajućeg i oslobađajućeg leži u njima, a
u doživljaju bajke krije se izlečenje.
Jungova analiza bajki
Pojavom
psihoanalize, u prvoj pol.
XX veka, došlo je do stvaranja brojnih škola, pravaca i istraživanja koja
su se ticala psihološkog proučavanja umetnosti, kulture i književnosti.
Frojd i psihoanalitičari
su u bajci videli, pre svega, izraz potisnutih infantilnih i incestualnih
želja. Međutim, tek je švajcarski psiholog K.
G. Jung bajku prepoznao kao riznicu arhetipova - "iskonskih slika",
koje dolaze iz kolektivno nesvesnog, psihičkog sloja zajedničkog svim
narodima i vremenima. Arhetipovi
predstavljaju spremnost da se uvek iznova reprodukuju iste ili slične
mitske predstave, a koje odrazavaju opšteljudske situacije, nadanja, potrebe
i strahovanja — suštinsku ljudsku psihu u njenim osnovnim elementima.
Bajke se, kao i snovi, služe jezikom simbola, a simboli nam dolaze iz
dubina nesvesnog, koje jedino na taj način može nešto da poruči i obznani.
Navešćemo samo neke simbole i arhetipove koje srećemo u bajkama:
anima i animus - otelotvoreni u bajkama i mitologijama
kao figure koje dopunjuju i objašnjavaju žensku odn. mušku stranu junaka,
često su prikazani kao stari mudrac i velika majka, vila i junak,
zarobljeni princ i zatočena princeza, ili jednostavno kao otac
i majka - prvi predstavnici pola u detinjem života. Veliki broj mitova
i bajki govori o princu koji je čarolijom pretvoren u neku životinju ili
čudovište i koga svojom ljubavlju spasava neka devojka, kao u bajci «Lepotica
i zver», gde ljubav kao poriv povezuje duh i prirodu u najboljem
smislu reči;
čarobnjak ili đavo - personifikacija senke,
tamne i nepriznate strane ličnosti, u terminima analitičke psihologije,
ili veštica, kada se radi o ženskom junaku u bajci;
motiv blizanaca ili različite braće simbolički prikazuje odnos
između ega i senke;
patuljci se u bajkama sreću kao poznavaoci tajni o zemlji, rudnicima,
šumi ili blagu, te ih Jung posmatra kao "vratare nesvesnog";
životinje koje srećemo u bajkama mogu poprimiti raznorazna značenja i
uglavnom simbolišu korisne i nesvesne snage na koje možemo da se oslonimo
(kao što su golubovi u «Pepeljuzi», koji se najednom pojavljuju da joj
pomognu); ptica, kao i krilati konj simbol su intuicije, važne, i ponekad
nepravedno zanemarene strane ličnosti;
prastaro drvo ili biljka simbolišu rast i razvoj psihičkog
života.
Proces
individuacije, sazrevanja i ucelovljenja ličnosti, prikazan
je u bajci kao svojevrstan "pohod junaka",
pri čemu dolazi do susreta sa tim "praslikama"
ili arhetipovima, što su sve unutrašnji doživljaji otelotvoreni u likovima
iz bajke; kao i u životu, junak u bajci mora da savlada sve teškoće, i,
idući putem prožetim patnjom, zabludama ali i radošću, dođe do ispunjenja
svoje lične sudbine, koja kulminira u dostizanju duhovne celovitosti.
(S tim u vezi možemo pomenuti i simbol večitog dečaka - puer aeternus
- kao specifičnog psihičkog stanja u kome se može naći mlado biće zanemarujući
svoj razvoj, a na koji upozorava bajka nudeći pri tom i rešenje za taj
konflikt). Krajnji cilj indiduacije
je, po Jungu, Sopstvo
- simbol totaliteta i celovitosti psihe. Taj simbol srećemo u bajkama
kao lik mudraca, proročice, duha prirode, ali i kao dragi
kamen, biser, ili dete...
Šume, pećine i vode, nezaobilazni su krajolik koji prati radnju
bajke - sve su to specifični simboli nesvesnog, mesta misterije, nepoznatog
i unutrašnjeg; planina, s druge strane, predstavlja stanje svesti i krajnji
cilj ljudskog razvoja..
Jung je čitav svoj život posvetio proučavanju simbola, koji se nesvesno
stvaraju u čovekovoj psihi i smatrao da su nasleđeni obrasci emotivnog
i mentalnog ponašanja - arhetipovi - pozadina skoro svih ljudskih
aktivnosti i delovanja. Bajke konkretizuju arhetipove i na najjednostavniji
način nam pokazuju kako pravilno razmevanje simbola može imati lekovit
i kreativan uticaj na pojedinca.
Iako je osnovna ideja izložbe zasnovana na psihološkom tumačenju bajki,istakli
bi da su se fenomenom bajke bavili stručnjaci različitih profila (istoričari,
književni kritičari, antropolozi - strukturalisti, folkloristi), pokušavajući
da objasne univerzalni kulturološki karakter bajki, odn. sličnosti motiva
među različitim čak i udaljenim narodima, počev od teorije jednog zajedničkog
indoevropskog mita, preko tvrdnje da je Indija kolevka svih priča koje
su se migracijama raširile po celom svetu, do ideje da su svi narodi prošli
iste faze razvitka, te da u osnovi postoji jedna zajednička ljudska psiha
koja reprodukuje iste simbole, bez obzira na vreme i kulturu u kojoj su
te bajke nastale.
Morfologija bajki
Začetnik strukturalne folkloristike, V. J. Prop, podvrgao je bajke morfološkoj
obradi, posmatrajući ih kao narodne priče čija se radnja odigrava u okviru
funkcije likova, koje logički i umetnički proizilaze jedna iz druge. Za
bajku je važno šta čine likovi, a ne ko ili kako nešto čini -volja pojedinih
likova, njihove namere i postupci su određeni sa aspekta značenja za junaka,
tok radnje i razvoj priče. Takođe, živa bića, predmeti i osobine likova
mogu se, sa stanovišta morfološke analize likova, smatrati ekvivalentima,
jer funkcionišu na isti način; npr. jedna od najvažnijih osobina pomoćnika
je vidovitost: vidovit konj, žena, dete..., ali ako u bajci nema pomoćnika,
to svojstvo prelazi na junaka. Atributi likova (njihov pol, uzrast, položaj),
načini njihovog pojavljivanja (doletanje zmaja, susret sa baba Jagom)
i atributivni elementi (baba Jagina glinena noga) su ti koji bajci, s
jedne strane, daju živopisnost i bogatstvo detalja, dok ograničenost broja
funkcija i likova govori o njenoj ponovljivosti i jednoobraznosti, s druge
strane. Ovde Prop daje svoju ključnu hipotezu - postoji samo jedna bajka,
a sve ostale poznate bajke su samo varijante u odnosu na taj jedan tip.
Prop se u svom istraživanju bajke bavi i njenim poreklom, kao i mogućnošću
da sve bajke potiču iz jednog izvora; pri tom, jedinstveni izvor ne pretpostavlja
usko geografski pojam - bajku treba posmatrati u kulturno-istorijskom
i religijskom kontekstu u kojem je nastala. Prop tvrdi da bajke sadrže
tragove ranih oblika socijalnog života i arhaičnih religija (npr. putovanje,
prva i osnovna faza u kompoziciji bajke, odražava predstave o putovanju
duše u zagrobnom svetu, predstave koja je mogla nastati nezavisno bilo
gde na svetu). Takođe, sličnu strukturu kao i bajke, sadrže i pojedine
narodne novele, priče o životinjama, kao i izvestan broj legendi i starih
mitova, pa je to oblast u kojoj treba tražiti poreklo bajke. Prop se zalaže
sa upoređivanje bajki s obredima i običajima, mitovima i ranim religijskim
pojavama, s ciljem da se utvrdi koji motivi potiču od ovog ili onog obreda
i u kakvom su odnosu prema njemu. Npr. znatan deo motiva čarobne bajke
odražava obred inicijacije, te proučavanjem tih prvobitnih formi društvenog
života i predstava možemo doći i do izvora bajki. Ono što ljudi pripovedaju
nekad su stvarno i radili ili bar zamišljali (izolacija kralja, ili zatočeništvo
njegove dece potiču iz običaja stvarne izolacije kralja od opasnosti spoljneg
sveta, jer je od njega zavisilo blagostanje naroda). Svaki ples, ili ceremonija
bili su propraćeni ritualom i pričom o njegovom poreklu i sve su one bile
ezoterične. Međutim, vrlo rano je počela profanizacija sakralnih priča
i njihovo umetničko uobličavanje, a to je trenutak rođenja bajki.
"Bajka u kojoj se raskoš jedinstva sveta u punoj meri ogleda
nije supstitut, već legitimni oblik sveta detinjstva u kome čuda ne prestaju
da traju, baš kao što ni bajka ne prestaje da traje, stalno se sa svakim
novim detetom i novim piscem iznova rađajući od praistorije do danas."
(G. Olijić, Poetika bajke)
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|