LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU
Pavle Nikolajevič Evdokim
Božija misao o čoveku. – Kritika Velikog inkvizitora. – ontološki, moralni
i metafizički dokazi. – Humanizam „velikog Duha" (Satane) – Sveopšti
smisao triju Hristovih iskušenja; tri potrebe ljudske prirode i tri
elementa njene ontologije. – Ideja „velikog Duha" (Satane) o čoveku;
osnovi njegovog carstva. Hristova čovečanska priroda, osnova Carstva
nebeskog. Poema: Bogorodično „Hoždenije po mukam".
Uvod u satanodikeju – Snaga srca u slabosti. – Kazivanje o Grušenjki,
uvod u teodikeju. – Carstvo Velikog inkvizitora.
Budući da je, po Ivanu Karamazovu, harmonija nemoguća,
on ide korak dalje u svome poricanju: on želi da uništi lik čoveka u
Bogu. Ako je utopijska Božija zamisao o čoveku, onda je neminovno utopijska
i misao o Vaploćenju i iskupljenju koje se na njoj zasniva.
Aljoša podseća svoga brata na „Onoga koji je Jedini bez greha, i na
Njegovu Krv". Ivan to dobro zna, „krst je strašan dokaz";
stoga on ovom dokazu i posvećuje svoju Legendu o Velikom inkvizitoru.
Osovina oko koje se vrti ova legenda jesu Hristova iskušenja iz evangelske
priče i ta načela su uzdignuta do važnosti sistema. Osnovna postavka
u građenju ovog sistema je razumevanje čovekove slobode. Postavlja se
pitanje da li zamisao koju Bog ima o čoveku odgovara realnosti.
„Veliki Duh" (Satana) ustaje u odbranu jadnog i patničkog bića
čovekovog koje je nesposobno da prihvati božanski zavet; time on optužuje
Boga. Po njemu ispaštanje je neprimenivo na čoveka, a krv Onoga koji
je Jedini bez greha nepotrebna je; pa i ideja spasenja sadrži očiglednu
nepravdu: „Ako postoji i jedan grešnik, to si Ti". Tri velike ideje
o iskušenju daju materijal za stvaranje novog pristupa iskušenju koji
pruža istinsko daju materijal za stvaranje novog pristupa iksušenju
koji pruža istinsko razumevanje prave mere čoveka i njegove sreće.
„Mi nismo s Tobom, nego sa njim" kaže Veliki inkvizitor, koji je
namesnik „strašnog i dubokog duha; duha uništenja i ništavila".
NJegova priroda je nespojiva sa „večnim idealom čoveka", i zato
on kaže Hristu: „Ja Te ne volim". On se svesno odvaja od Boga i
veruje u načelo koje je tuđe i suprotno Bogu. Dolazi do potresnog susreta
dvaju duhovnih svetova, do suočavanja teodikeje i satanodikeje (opravdanje
Boga i opravdanje Satane).
U svojoj kritici Božijeg plana, Inkvizitor želi da opiše u glavnim crtama
ovaj plan; razmotrimo ih kako bismo bolje sagledali misao vodilju optužitelja.
Po njemu, odnosi između Boga i čoveka u suštini se zasnivaju na punoj
slobodi, do te mere da nastaje paradoksalno stanje: nemoć Tvorca koji
sam sebe ograničava u svojoj svemoći. „Imaš li Ti prava da nam otkriješ
makar jednu od tajni onoga sveta, iz kojeg dolaziš? Ne, nemaš pravo,
jer to otkrivenje bilo bi dodatak na ono nekadanje, a to bi značilo
da oduzimaš ljudima slobodu koju si toliko branio dok si bio na zemlji.
Sva Tvoja nova otkrivenja bila bi napad na slobodu ljudske vere, jer
bi se ona pojavila kao čudo; međutim, ti si uzdigao iznad svega, – još
tada, pre hiljadu i pet stotina godina, upravo tu slobodu vere".
Suština Hristovog učenja je u pozivu na slobodnu veru i možda bi trebalo
da čovek poseduje „apsolutan duh" da bi mogao da shvati pravi značaj
ovog evangelskog načela, koje štiti ljudsku slobodu odbijanjem svakog
drugog dokaza sem dokaza vere. Čuda u Evangelju jesu znamenja, i njihova
svrha nije da ubeđuju, jer čudo „nanosi štetu slobodi vere", i,
ako je sadržina otkrivenja onostranog tako malo opisana, to je zato
da se „ljudima ne bi oduzela sloboda".
Ispaštanje, koje zadire i u unutrašnji život Boga, izazvano je čovekovom
slobodom i čovek je upravo onaj koji vrši nasilje nad Bogom, primoravajući
Ga da trpi izopačene oblike njegove slobode.
Borba između Boga i Satane je u toku, i Bog je „nemoćan" da uništi
zlo, isto tako kao što je Satana nemoćan da napusti svet, ne zbog svoga
„zdravog razuma", nego zbog vrhovnog smisla bića koje ne može da
se zaustavi kao zaleđeno u dobru. LJudi su „prirodno buntovni",
oni su obdareni slobodom izbora, a Bog, u ispaštanju, ostaje veran svom
planu i „odbija" jedini put kojim bi bilo moguće učiniti da ljudi
budu srećni", a to bi bio put prinude, put onih triju demonskih
iskušenja.
Hristos dolazi u svet „praznih šaka", propovedajući slobodu robovima
sile i očiglednosti. Život nudi čoveku kako nebesko tako i zemaljske
vrednosti. Iznad njih je slobodan izbor njegovog duha, sposobnost da
sam uspostavi hijerarhiju vrednosti.
Čovek je duh vaploćen u materiji, no „zemaljski hleb" ne može da
zadovolji sve njegove potrebe. Hristos vaspostavlja prvenstvo duhovnog
nad materijalnim i odbacuje zemaljski poredak činjenica koji primorava
ljudsku savest. Zato pevamo Bogočoveku Hristu: „Ti nisi hteo da lišiš
čoveka slobode ni hlebom, ni čudom, ni dokazima „smatrajući da je ona
nespojiva sa poslušnošću koja se kupuje hlebovima".
Očigledan empirijski dokaz uništio bi sav smisao Golgote. Jer ona nije
ni opipljiv znak, nije čak ni čudo, nego „ludost", koja želi da
ispita slobodno srce čoveka.
Čudo (silaska sa Krsta) bi moglo ne samo da „uštedi ljudima hiljade
godina patnje", nego da ih potpuno oslobodi bede, ali po cenu lišavanja
slobode; jer „ništa i nikada nije bilo za čoveka i ljudsko društvo nešto
nepodnosivije (od Krsta i slobode)."
Jedno čovečanstvo koje bi ličilo na „poslušno i zahvalno stado, ali
večno u strahu da će se povući ruka Tvoja od njih i da im neće davati
hlebova", strano je Božijem planu, isto koliko i vrline uslovljene
materijalnim dobrima. Dok Inkvizitor kaže: „Nahrani ih, pa onda zahtevaj
od njih vrline". LJudsko dostojanstvo traži da vrednosti imaju
moralni karakter: „Tajna ljudskog postojanja nije samo u tome da se
živi, nego u tome da se nađe razlog i podsticaj za život. Bez određene
predstave o cilju svog postojanja, čovek neće pristati da živi, i pre
će uništiti sebe, nego što će ostati na ovoj zemlji, pa makar bio okružen
brdima hleba".
Upravo da zadovolji ovu potrebu čovekovog duha javio se Hristos kao
vaploćenje slobode, kao uzvišeni lik koji sadrži u sebi Božansku ikonu
svakog čoveka: „Ti si poželeo da Te ljudi slobodno vole, da dobrovoljno
idu za Tobom oduševljeni. Umesto grubog starozavetnog zakona čovek je
imao od sada slobodnim srcem da rešava sam šta je dobro i šta je zlo,
imajući za rukovodstvo samo tvoj lik pred sobom.".
Hristos odbija čuda, tajnovitost u vlast, ukoliko sve ovo zarobljava
ljudsku savest; međutim, prihvata ih donekle, ali u blagoj meri, bez
elemenata prinude u njima. Čudo kod Hrista nastaje kao prirodna posledica
slobodne vere, i tajnovitost znači beskrajnost otkrivenja, a vlast kod
NJega više ne predstavlja spoljašnju silu koja se nameće, nego prisnost
odnosa između Oca i Sina. Ova tri načela, tri mistička temelja celokupnog
bogojavljenja, sačinjavaju osnovu hrišćanske religije. Dostojevski ih
osuđuje, ukoliko ta načela postanu izopačena u čoveku, i kada čovek
želi da ovlada njima kao oruđem nasilja i prinude, pa još pod parolom
„za veću slavu Božiju! Ad maiorem gloriam Dei!"
Blaga vest evangelija najavljuje preobražaj bića. Nastaje novi poredak,
čovek je vaspostavljen u svojoj prvobitnoj slobodi deteta Božijeg: „ljudskoj
prirodi je svojstveno da odbaci čudo, i da u ozbiljnim životnim trenucima,
pred glavnim i bolnim pitanjima, drži se slobodne odluke srca..."
Izgleda da je ljudska priroda potencijalno obdarena sklonošću da pobedi
zlo, nemajući pri tome ništa sem slobodnog pričešćivanja Onim Koji je
„večni ideal čoveka", „ideal lepote".
Prirodna sklonost ka lepoti, prirodni poriv simpatije prema Hristu,
kao i činjenica da se to priznaje – sve je to čoveku urođeno. I sam
Ivan Karamazov je estetski osvojen neposrednom lepotom Hristove pojave
i može da shvati ono glavno u njoj: „To bi moglo biti jedno od najlepših
mesta poeme gde bih objasnio tu tajnu da ljudi prepoznaju Hrista po
lepoti – to jest, zato što su Ga svi odmah prepoznali... Privučen neodoljivom
silom narod Mu hrli u susret i sledi Ga". Ta neodoljiva i neprestano
rastuća sila je sila Božanskog Erosa. U njemu se prepoznaje dragoceni
i voljeni lik kao željeno dobro. Božanski Eros ide u susret čovečanskom
erosu. „Sunce ljubavi gori u Njegovom srcu. Njegove oči blistaju snagom
koja zrači i izaziva ljubav u srcima"
Hristos dolazi u svet da bi pokazao Božiju žeđ za „ljubavlju u slobodi",
a ne za udvoričkim zanosima uplašenog roba". Bog je zavoleo čoveka
„više nego Samoga Sebe", i ostavši veran svojoj ljubavi, Hristos
potvrđuje pravi lik čoveka i njegovo prizvanje da bude „dete slobode,
dete u slobodi i uzvišene žrtve".
Razmotrimo sada neke osnovne postavke kritike Velikog ikvizitora. Glavna
misao u optužnici izražena je u rečima: „Čovek je slabiji i podliji
nego što si Ti o njemu mislio". Ikona čoveka kakvu je Bog zamislio
o njemu, neostvariva je.
Hristos dolazi u svet „praznih šaka"; njegov poziv u slobodu prevazilazi
čovekovu prirodu i mrvi je. Kritika je uperena protiv dostojanstva čoveka.
Navodno, ljudi nisu kadri da ostvare božansku zamisao. Božiji plan o
njima, svoje „prizvanje": „Umesto da ograničiš čovekovu slobodu,
Ti si je još proširio". Posmatran u ovoj svetlosti beskrajne slobode,
celokupan život ima gorki ukus onih iskušenja u pustinji, i tako se
sve muke slobode zauvek natovaruju na leđa smrtnog čoveka.
Hristos, u času velikog Iskušenja, "postupio je ponosito i divno,
kao Bog, ali ljudi, to slabo i buntovničko pleme – dali su i oni bogovi?...
Koliko ima takvih kao što si Ti? I zar si ti zaista mogao pomisliti,
makar jedan trenutak, da će ljudi biti kadri otrpeti takvo iskušenje?...
i da će se, sledeći Tvoj primer, čovek zadovoljiti Bogom a da ne pribegne
čudu... Ti si sudio o čoveku i suviše visoko... može li on izvršiti
ono što i Ti?... Poštujući ga toliko, time kao da si prestao da sa njim
saosećaš, jer si i suviše mnogo od njega zahtevao – Ti koji si čoveka
voleo više nego samoga sebe! Da si ga manje poštovao, Ti bi manje od
njega i tražio, a to bi bilo bliže i ljubavi, jer bi njegovo breme bilo
lakše".
"...Oni koji su izdržali i otrpeli krst Tvoj, treba da su više
nego ljudi, gotovo bogovi... šta su krivi ostali slabi ljudi što nisu
mogli da izdrže, da prime tako strašne darove?... I zar si ti zbilja
dolazio samo izabranim i rdi izabranih? I ako za Tobom, u ime hleba
nebeskog poše hiljade i desetine hiljada, šta će biti sa milionima i
sa desetinama miliona bića koja neće biti kadra da prezru zemaljski
hleb radi nebeskog? Ili su Tebi mile samo desetine hiljada velikih i
jakih; a ostali, mnogobrojni milioni slabih ali koji Tebe ljuve, zar
oni treba da posluže samo kao materijal za velike i jake?"
U dan Strašnog Suda, Ikvizitor će se dići kao branilac ljudskog roda
i pokazaće: „milione srećnih ljudi koji nisu znali za greh... a mi,
smo uzeli na sebe grehe njihove, radi njihove sreće, mi ćemo stati pred
Tebe i kazaćemo: „Sudi nam, ako možeš i ako smeš"...
Optužnica protiv Boga razvija se u koncentričnim krugovima oko dve ideje.
Neostvarivost Božijeg plana se napada ontološkim i moralnim argumentima.
Bog je pogrešio u svojim proračunima; ljudska priroda je nesposobna
da ih ostvari. Retki sinovi slobode samo su izuzetak, anomalija; to
su bogovi a ne ljudi.
Čovečanstvo u većini se nalazi izvan Božijeg plana jer harmonija nekolicine
bogova zasnovana je na patnjama većine ljudskog roda, i ta moralna nepravda
tereti Boga da nema dovoljno ljubavi za ljude u većini. „Koliko se od
onih jakih koji bi mogli postati izabranici umorilo očekujući Tebe,
te su preneli, i još će prenostiti, sile duha i žar srca svoga na onu
drugu đavolovu stranu...". Njihovoga kova bio je i Veliki Inkvizitor
„koji je najednom prozreo i uvideo da nije velika sreća postići savršenstvo
jake volje".
U hrišćanskom životu, po Inkvizitoru, u njegovom višem obliku asketizma,
savršenstvo jake volje postiže samo pojedinac, zato spasenje dolazi
kao rezultat subjektivnog umnožavanja prirodnih darova čoveka. Jednosuštije
sa Bogom, kao univerzalni cilj, nije ostvarivo čak ni za nadljude. Ovo
je poslednji i najznačajniji beočug u lancu optužbi, i najvažniji, u
shvatanju Inkvizitora: ljudski rod nije drugo do spoljašnje okupljanje
potpuno usamljenih bića. A savršentsvo jake volje ovim nadljudima ne
donosi drugo do osećanje svoje prirodne snage, pa time i njihove najveće
udaljenosti od većine ljudi. Ispada tako da su „oni spasli jedino sebe
same", „a Ti, uzdižući njih, samo si ih naučio da budu gordi".
Hristova iksupiteljska žrtva gubi svoj svečovečanski karakter, ona ne
obuhvata većinu čovečanstva, a sa druge strane, retkim izabranicima
ona nije ni potrebna, jer su prirodnim putem dostigli željeno savršenstvo.
Tako pogrešan Božiji plan o čoveku, posmatran sa moralnog i ontološkog
gledišta, završava kao metafičizčka neodrživost iskupljenja. LJubav
Boga se javlja u drugačijoj svetlosti; od NJega su potekle nečuvene
patnje u svetu, i na kraju, NJegova tvorevina nije drugo do tvorevina
promašenih bića sazdanih za podsmeh – dakle, „ako je iko Grešnik, onda
si to Ti".
Neuspeh Božijeg plana obavezuje Inkvizitora da problem ljudskog ustrojstva
prenese na „drugu sataninu stranu" i da se pridruži „onima koji
su ispravili Tvoje delo". „Veliki Duh" (Satana) vraća se u
svet nadahnut istinskim humanizmom. „Šta će nam nebesko i onostrano...
mi smo čovečniji od Tebe... Mi volimo zemlju... Ja čovečanstvo volim
više nego Ti".
Osvrnimo se sada na osnovne polazne tačke ovog Sataninog ispravljanja,
navodno promašene, Božije tvorevine.
Razgovor u pustinji, u vreme zbivanja evangleskih iskušenja, sažima
u sebi sve probleme ljudske sudbine; tu se susreću načela večnog i vremenog,
a potpuno oprečni duhovni svetovi jasno su ocrtani.
Satana postavlja Bogu zagonetke; pokazuje Mu se kao koristan i ljubazan
saradnik. Svi njegovi razgovori svode se na tri različita vida jednog
istog plana zasnovanog na savršenom poznavanju ljudske prirode. Trenutak
opravdanja zla je nastao, osnove satanodikeje su tačnije formulisane.
Sa druge strane, Duh dobrote razrešava zagonetke zla i Njegovi večni
odgovori sadrže u sebi glavna načela Teodikeje (opravdanje Boga).
Pitanja iskušenja u pustinji su „gromoglasno čudo; ona izražavaju u
tri faze svu buduću istoriju sveta i čovečanstva" i pokazuju „tri
oblika u kojima će se iskristalisati sve nerazrešive protivrečnosti
čovečije prirode".
Prvo iskušenje stavlja na prvo mesto materijalno blagostanje, važnost
ekonomskog problema, zemaljske vrednosti, pitanje hleba. Drugo iskušenje
ističe želju za čudom, za tehničkom moći nad stihijama sveta, za prostranim
i veličanstvenim mogućnostima carstva čovečijeg. I, najzad, treće iskušenje
ističe načelo ćesarovog mača, moći sile, ujedinjujuće prinude.
Ova tri iskušenja odgovaraju glavnim potrebama ljudske prirode, svemu
što čovek na zemlji traži. Prva od tih potreba je da čovek išta da se
pokloni pred jednom sveopštom i nepobitnom vrednošću. Međutim, postoji
samo jedna „jedina neodoljiva zastava", a to je „zastava hleba
zemaljskog".
Druga i dublja potreba proističe iz „tajne postojanja", a to je
potreba da čovek osmisli svoj život, da ima jasnu predstavu o cilju
svog postojanja, što u isto vreme znači da čovek želi da potčini svoju
savest jednom načelu koje ga zarobljava nepobitnošću i očiglednošću
svoje moći. To načelo obuhvata u sebi jedine tri sile na zemlji koje
mogu da pokore i zarobe zauvek savest tih pobunjenih slabića koji su
pali u ta dva prva iskušenja. Te tri sile jesu: čudo, tajnovitost i
autoritet.
Treća i poslednja muka ljudske rase je potreba za sveopštim sjedinjenjem
„do konačnog ujedinjenja u zajedničkom mravinjaku". Ovo ujedinjenje
izvršava se pod znakom ćesarovog mača jer u njemu se nalazi razrešenje
triju potreba čovekove prirode; čoveku treba: gospodar, pred kojim se
može klanjati, čuvar čovekove savesti, uvir konačnog ujedinjenja. „I
zaista, ko bi drugi mogao da vlada ljudima ako ne oni koji vladaju njihovom
savešću i raspoloženju njihovim hlebom".
Ove tri potrebe svedoče o tome kako zlo izopačava tri osnovne stihije
ljudske ontologije. Prva stihija je duhovno vladanje nad kosmosom, nad
svetom i njegovim vrednostima (vlast raspolaganja hlebom kod Inkvizitora).
Druga stihija je iracionalna težnja ka vrhovnom biću, Bogu (načelo koje
zarobljava svest kod Inkvizitora).
I, najzad, treća stihija je čežnja za jednobitnošću ljudskog roda kao
jedinstvene celine koja prebiva u Bogu, (mravinjak kod Inkvizitora).
U ovim trima stihijama održava se harmonija između božanskog, čovečanskog
i kosmičkog – kosmos je u čoveku, a čovek u Bogu.
Pitajmo se: šta je čovek za Inkvizitora? Slab i ružan stvor, kojim vladaju
kosmičke i materijalne stihije. Onome u čijim rukama je hleb čovečanstvo
će se pokloniti kao „poslušno i zahvalno stado". U ime hleba izbrisaće
pojam greha i zločina, jer „ima samo gladnih". Uvek će ona stara
strast za blagostanjem izazvati rat protiv navodno surovih duhovnih
načela, jer su tobože nedostižna ta načela hleba nebeskoga.
Čovek će razrušiti hramove i prodaće svoju slobodu za komad hleba; „Najzad
ne da se zamisliti da slobode i hleba zemaljskog bude dovoljno za sve
i u isto vreme, jer nikada oni neće biti kadri među sobom podeliti...
zato što su slabi, poročni, ništavni i buntovnici".
Najpreča i najbolnija briga jednog čoveka je da se oslobodi strašnog
dara slobode i da ga nekome preda. Sloboda izbora za njega je tako strašno
breme da bi on odbio i posumnjao u sliku i istinu Božiju ako bi ga opteretili
tom slobodom.
Sloboda je strašno oružje za „rušenje carstva Božijega", jer ako
sloboda prevazilazi slabačke čovekove snage i završava se pobunom i
nemirom, onda istina nije u Bogu.
Postoji jedna druga istina koja polazi od neposredne činjenice: čovečanstvo
je „porod slabića i prirodnih buntovnika", a ne porod Boga. Čovek
„prvenstveno traži čudo", i u isto vreme odbacuje i Boga i čudo,
jer nije kadar da se odrekne spoljašnjih i očiglednih znakova, i „on
će nastvariti sebi nova čudesa, svoja sopstvena čudesa, i pokloniće
se opsenama vračanja, magijama veštica, makar sto puta bio buntovnik,
jeretik i bezbožnik". Njegova žudnja da pripada stadu, njegova
potreba da sa masom obožava vođu neće ga nikada osloboditi želje da
se okrutno bori protiv bogova i ideala mase. Ljubav u slobodi je nedostižna
za čoveka, i njemu ne preostaju do „udvorički zanosi uplašenog roba".
Kao što videsmo, Inkvizitor ne teži toliko da sazna šta je čovek; one
pre svega nastoji da dokaže da se Bog prevario, jer je čovek u stvarnosti
„slabiji i ružniji" nego što je to bilo dopušteno u Božijem planu.
„Glupava dečurlija", „nemoćni buntovnici", koji ne mogu da
izdrže ni dugotrajnu pobunu; „oblivajući se glupim suzama svojim, oni
će priznati, najzad, da onaj koji ih je stvorio kao buntovnike, mora
biti da se ismevao nad njima". „Nemir, zabuna i nesreća – to je
današnja sudbina ljudi, koja se neminovno završava međusobnim i sveopštim
„ljudožderstvom", očajničkim zaklinjanjem da bi spasli ljude od
njih samih. Inkvizitor je tvrdo ubeđen da ako igde postoji harmonija,
onda „to nije za ovakve guske". Čovek, izvan ove harmonije, nije
drugo do predmet večitog izrugivanja Božijeg".
Obezličena priroda čoveka je polazna tačka „velikog Duha" (Satane)
koja mu služi kao opravdanje za stvaranje zla, i za nasilno kvarenje
čovekovog bića. Pošto je sloboda postala „nepoznato voće", Inkvizitor
vraća čoveka u prvobitno stanje nevinog deteta, i tada će zlatno doba
usrećiti sve ljude.
„Oni će postati bojažljiviji... i drhtati od gneva našega... Oni će
se napuniti suzama kao u dece i žena – ali isto će tako lako, kad im
damo znak, prelaziti na veselje i smeh, na svetlu radost i na srećnu
dečju pesmicu... Mi ćemo im udesiti život kao dečju igru... Mi ćemo
im dopustiti i da greše... Oni će nas voleti kao deca zato što ćemo
im dozvoliti da greše... Mi ćemo im kazati da će svaki greh biti iskupljen
ako bude učinjen sa našom dozvolom. I neće imati nikakvih tajni od nas:
najmučnije tajne njihove savesti, sve, sve će to pred nas iznositi,
a mi ćemo o svemu odlučiti i oni će poverovati našoj odluci sa radošću,
jer će ih ona izbaviti velike brige i strašnih sadašnjih muka ličnog
i slobodnog odlučivanja".
Oni će postati srećna deca i „tiho će umirati, tiho će se gasiti u ime
Tvoje i posle groba će nalaziti samo smrt".
Kritika Inkvizitora nailazi jedino na Hristovo ćutanje. Jer razumsko
objašnjenje ljudskog života je takođe iskušenje. Umesto gotovih odgovora,
Dostojevski nudi mitove i simbole.
Propovedanje slobode od strane Bogočoveka je božanska potvrda da je
sloboda stvarnost.
Čovek nije stvoren kao slabić; njegova ispolinska smelost da se izjednači
sa Bogom odraz je stvarne čovekove moći da se vine u visine. Ako pak
ljudi, raslabljeni grehom i zlom, nisu kadri da podnesu slobodu, („Podaj
slabom čoveku slobodu, ubrzo će sam zaželeti da je se otarasi"),
ipak je pravo naznačenje čoveka da on postane „dete slobode i ljubavi
slobodne".
Sloboda je oduvek bila strašan dar koji svedoči o sličnosti čoveka sa
Apsolutom. Ona je tako velika, da je u čovekovoj moći da slobodno propadne
i da u svome propadanju i dalje zadrži slobodu da želi svoje spasenje
i da bude spasen blagodareći svojoj želji.
Proizvoljna Ikvizitorova podela čovečanstva na bogove – izabranike i
na ljudsko stado nije drugo do nastavak još proizvoljnije podele dveju
priroda u Hrista: Hristos, u doživljaju slobode, po Inkvizitoru, ponaša
se isključivo kao Bog. Ali kako primeniti na Boga ljudski doživljaj
slobode? Međutim, treba reći suprotno, da samo čovečanska priroda u
Hristu prolazi kroz oganj iskustva; inače iskušenje, Golgota i celokupan
zemaljski život Bogočoveka ne bi imao smisla.
Dostojevski naročito naglašava čovečansku prirodu Hrista. Za njega,
„Hristos je idealno vaplođenje čoveka. Sveukupna evolucija usmerena
je ka Njemu i On je njen konačni cilj. Istorija celog čovečanstva i
svakog pojedinca nije drugo do postepeni razvoj, borba i težnja ka tome
jedinstvenom cilju".
Čovečanska stvarnost u Hristu je „potpuno konkretna, vidljiva",
ona je „tako uzvišena pojava čoveka da se ne može razumeti bez strahopoštovanja...
to je večni ideal čoveka".
U ovoj čoveačanskoj prirodi Hrista obitava Božija energija, svima ponuđena
mugućnost, celokupnom ljudskom rodu, da stupi u zajednicu sa Bogom i
da u njemu utvrdi svoju slobodu: „Hristos nam ne bi došao da smo bili
predodređeni da zauvek ostanemo okaljani praroditeljskim grehom".
Činjenica da je Raspeti Bog ispaštao apsolutno za grehe svih ljudi poništava
problem Božijih izabranika u lošem smislu kako to Inkvizitor razume.
Bog jeste izabrao apostole, ali isto tako On je iskupio svekoliko čovečanstvo.
A čoveku je upravo data moć izbora između dobra i zla, znači i da odluči
o svojoj sudbini. Ima tu nečeg značajnog u ovoj misli Dostojevskog.
Njegov protivudar je vrhunski u kritikovanju Inkvizitora. Poema Bogorodica
u poseti onima u Adu, koja je Ivanu poslužila kao predgovor za njegovu
Legendu o Velikom Inkvizitoru, veoma je karakteristična. Služeći se
materijalom iz apokrifnih evangelja, Ivan prenosi na božansku ravan
ljudsko poimanje pravde i tragike stradanja. On pokušava da objasni
iracionalno jedinstvo milosrđa i pravde u Bogu, i time iskrviljuje suštinsku
ideju o Bogu.
Majka, po Ivanovoj dijalektici, nije mogla da oprosti mučitelju svoga
deteta. Isto tako, po toj logici, i Bog Otac, ovde pokazujući rane svoga
Sina, navodno pita:
„Kako da oprostim njegovim mučiteljima"?
Problem praštanja postavljen na ovaj Ivanov način, završava se besmislom.
Međutim, tajna ispaštanja zasniva se upravo na Božanskoj ljubavi i nezasluženom,
nevinom stradanju Sina Božijeg, dok u Ivanovoj poemi, upravo to stradanje
izaziva u Bogu Ocu neumolivu „Pravdu". Bog Otac, navodno, „zaboravlja"
grešnike u ognjenom jezeru. Čin ljubavi, u tom iskrivljenom shvatanju,
postaje povod za neopozivo kažnjavanje, a grešnici, u horu, priznaju
paragrafsku pravdu zakona, i viču: „Gospode, Tvoja presuda je pravedna",
i sve se tu ruši po onoj latinskoj izreci pereat amor, fiat justitia!
(neka propadne ljubav, samo neka bude pravda!)
Nezaslužene patnje Boga, po ovom krivom poimanju, naplaćene su zasluženim
patnjama grešnika, i kada Deva Marija u onoj poemi o paklu priziva Boga
da ublaži patnje grešnicima, ona time nanosi nepravdu svome Sinu. Dovoljno
je ovde da se ukaže na shvatanje pakla kod Starca Zosime pa da se uvidi
da problem praštanja uopšte nije nadležnost Boga. Jer Poslednji sud
je u vlasti „Sina Čovečijeg", Hrista u Njegovoj čovečanskoj prirodi.
Ovo ukazuje na jasan poziv upućen celom rodu ljudskom da on sam izriče
vrhovnu pravdu, polazeći od „večnog ideala čoveka", imajući za
uzor „Hristov lik".
Ali ta ljudska presuda ni u kom slučaju nije Bižiji sud; ona je sud
po ljudskoj svesti, po čovekovoj meri neposrednom i savršenog poznanja
cele svoje suštine, kao i stepena prisnosti sa Bogom ili udaljenosti
od Njega; dakle, ta konačna presuda bi odrazila tačno i primerno čovekovo
razumevanje svoje sudbine.
Isto tako od čoveka zavisi da oprašta sam sebi: to znači da čovek, pošto
se upoznao i ocenio sa najstrožijim smirenjem i skromnošću, prihvata
svoje lično ja. O tome svedoči završni deo razgovora između Stavrogina
i episkopa Tihona:
„Slušajte, oče Tihone, ja hoću sam sebi da oprostim, i to je glavni
moj cilj, ceo moj cilj! - reče Stavrogin sa mirnim oduševljenjem u očima.
Priviđenja će, znam, tek tada nestati. Eto zašto ja tražim neizmerno
stradanje"... „Kad verujete da sami sebi možete oprostiti, i da
ćete taj oproštaj dobiti stradanjem, onda već u sve verujete! Tihon
ushićen".
Pakao, kažnjavanje putem mučenja, isto kao i zlo, sve to nema nikakve
veze sa Bogom.
Muke u paklu, kao što smo već videli, izviru iz čovekove samosvesti
o bedi njegovog srca. Međutim, ljubav Božija prodire do u najdonju tamu
pakla, i u vek ostaje ista. Samo praznina bića rađa muku i patnju.
Božiji zaborav, čak i kada bi bio moguć, doneo bi grešniku izvestan
mir, udaljujući ga od njegove ljubavi. Prestavši da otkriva prazninu
zla, ovaj zaborav bi dopustio da tama proguta potpuno ta usamljena bića,
kao „druga smrt", o kojoj se govori u Otkrivenju.
Ono što je dubinski ljudsko u Inkvizitoru uzbudilo se celivom, koji
mu, prema Legendi, daje Hristos pre poslednjeg rastanka: tamnička vrata
se otvaraju pa ipak zlo u Inkvizitoru, predosećajući svoj bol i svoju
samoću, preklinje Boga „Gubi se i ne dolazi više, nikad više".
Bilo bi bolje, zbog paklenih muka, da Bog „zaboravi" pakao i da
okrene od njega svoje Lice. Oni koji su stigli do najdonje tame zla,
„osećaju žeđ za nebićem", to jest za Božjim zaboravom, za iščezavanjem
iz Njegovog Pamćenja.
Podela čovečanstva na jake i slabe suprotna je samoj suštini hrišćanstva:
„moja sila u slabosti se pokazuje". Ova suština hrišćanstva zasniva
se na činjenici Hristovog ispaštanja za sve jednako, jer u svakom čoveku
blista lik Božiji. A ovaj lik ostaje čak i u onima koji su se hrišćanstva
odrekli.
Kult sile, prirodne moći, nije duhovna vrednost; zato Inkvizitor može
da se koristi njima da bi uzvisio i uzdigao svoje bogove – nadljude
iznad gomile.
Tip askete je unakažen od strane ovog neprijatelja hrišćanstva, i zato
njegovi duhovni podvizi podsećaju više na hinduske joga vežbe, dok s
druge strane, ono njihovo „oni su spasavali jedino sami sebe" svedoči
o njihovim egocentričnim pobudama.
Cilj askeze i isposništva ne sastoji se u usavršavanju svoje volje,
niti u jačanju svojih moći, nego u čovekovom očišćenju i usklađivanju
sa voljom Božijom.
Askeza je preobražavanje svoga Ja, ona je rađanje novog čoveka. Ovo
rađanje ne nastaje vežbanjem usamljenikove volje, ne u „pustinji",
nego u sjedinjenju božanskog i čovečanskog sveta.
U odnosu na najraniji doživljaj slobode, svi su slabi, ali u toj slabosti
krije se i moć koja prevazilazi sve prirodne sposobnosti, i koja je
dostupna svakome: to su porivi srca.
Bog upućuje slobodan poziv svoje ljubavi „koja zrači i budi ljubav u
srcima ljudi". Na tu čovekovu ljubav izliva se spasonosna sila
Hristovog ispaštanja.
U svome srcu čovek opšti sa jednim višim poretkom stvarnosti, u kojem
više ne važi naturalistička podela na jake i slabe, nego, naprotiv tu
važe kategorije, „starog čoveka" i „novog čoveka", podela
na ljude u Bogu, i na ljude izvan Boga.
Inkvizitor je u pravu kada govori da njegovi bogovi ili nadljudi nemaju
potrebu za ispaštanjem i okajavanjem; oni su nesposobni da osete takvu
potrebu. Ovo možda upućuje na zaključak da su, kod Dostojevskog upravo
grešnici oni koji poznaju svu veličinu Bogočoveka, jer greh, obnažujući
prirodnu slabost čoveka razotkriva silu božanskog milosrđa’ i tako postaje
doživljeno poznanje dobra. Dostojevski je daleko od toga da tvrdi da
je greh potreban, ali je on još dalje od toga da prezire grešnike: ni
jedno ni drugo, nego je on za spasenje slabih, „za stradalnike i jadnike
ogreznule u grehu, ali koji ljube Boga ljubavlju deteta. Ovim je u glavu
pobijen Inkvizitor. Jer upravo ta čudesna sloboda srca, ta nostalgija
i priznavanje istinske lepote, ona, kroz naslage zlih izopačenosti,
iznenada otkriva ono božansko u čoveku, njegovo nebesko poreklo.
Mitja, iscrpen razvratom, priseća se Šilerovih stihova o lepoti i uvikuje:
„Da li su me popravili? Nikako..." Pa ipak, zlo koje je prodrlo
u njegovu namučenu dušu, nije uništilo njegovu sposobnost da oseća lepotu,
čistotu; Božanski Eros nije ugašen zlom: „Neka sam proklet, neka sam
ružan i podao, ali ja ipak celivam kraj odežde kojom je odenut moj Bog.
Mada koračam putem đavolim, ja sam ipak sin Tvoj Gospode, i ljubim Tebe,
osećam radost bez koje svet ne može postojati. Setimo se Marmeladova.
To je tip slabića, ali njegovo kazivanje je osuda Inkvizitora i njegovog
plana; Marmeladov je neočekivani branilac nedokučivih puteva Božijeg
Promisla. Hristos, u Ivanovoj Legendi, stalno ćuti, ali glas grešnika
Marmeladova odjekuje u stvarnom životu. NJegovo poimanje Hrista i ispaštanje
je zadivljujuće. On je kao čovek propalica, međutim, on mrzi greh, mrzi
svoje grešno „ja". A Boga voli bez mere. On odbija svaku sažaljivost
prema njemu samom, i već je samog sebe osudio na pakao: „Ja sam tražio
tugu i suze... ali On će se sažaliti na nas. Uvek nas je On pomilovao,
uvek nas je On razumeo. On je Jedini, On je Sudija". To je ta sažaljivost
koja spasava čoveka, jer ona se uzdiže do istinske ljubavi. Sonji je
oprošteno jer se sažalila na svog zemnog oca. To ide po onoj evangelskoj
izreci: „Oprošteni su ti gresi tvoji, jer si mnogo volela". To
evangelsko načelo praštanja osuđuje „jake" nadljude Inkvizitorove.
Na Strašnom sudu Jedini će reći:
„Hodite, približite se i vi ostali! Dođite, pijanice, dođite, razvratnici!..."
I mi ćemo pristupiti, bez osećanja ikakve sramote... I On će nam reći:
„Svinje jedne, kakvi ste! Vi imate lik zveri, i nosite njegov znak,
ali ipak uđite u Raj..." Onda će mudri i razumni povikati: „Gospode,
pa zar i njih da primiš?..." A On će im odgovoriti: „O mudri i
razumni, ako ih primam, to je zato što se ni jedan od njih nije smatrao
dostojan Neba..." I tada će nam On raširiti ruke, a mi ćemo se
baciti NJemu u zagrljaj, i zaplakaćemo... i razumećemo sve"
Mudri i pravdoljubivi kao Inkvizitor, naginju više ka racionalnoj pravdi.
Suština Božija ima obeležje antinomije, stoga ona prevazilazi čovekovu
moć pomanja. „Ako Bog postoji, On treba da bude nepojmiv".
Kazivanje Marmeladova može se uporediti sa epizodom Grušenjke i Aljoše.
Zbunjenost u Aljošinom umu izazvana srmću njegovog duhovnog oca tražila
je izlaz u grešnoj pobuni. Međutim, Aljoša se odlučio za jedan drugi
izlaz; odušak kroz radosne izlive srca: „Gonjen svojim zlim osećanjima
došao sam ovde da nađem zlu dušu, no sretoh dušu punu ljubavi, pravu
riznicu... Grušenjka, ti si preporodila moju dušu". Svaki izliv
srca izaziva sličan izliv u drugo: „Prvi, i jedini, on mi je okrenuo
srce...", rekla je Grušenjka.
U obliku priče ona je objasnila smisao njegovog susreta i njihove ljubavi.
„Neka opaka žena kada je umrla nije ostavila nijednu vrlinu. Đavoli
je zgrabe i bace u jezero. Njen angeo čuvar se trudio da u njoj otkrije
bar jedno dobro delo i da o tome kaže Bogu. Odjednom, on reče Gospodu:
„Ona je iščupala glavicu luka iz svoje gradine i dala je prosjakinji".
Bog mu reče: „Uzmi taj luk, pruži ga toj ženi u ognju, neka se uhvati
za njega. Ako uspeš da je time izvučeš, ona će preći u raj. Ako li se
luk prekine, ona će ostati tamo gde je". Angeo pohita toj ženi
i pruži joj njen luk: „Uzmi, i uhvati se čvrsto za njega". Angeo
je počeo da je izvlači obazrivo, i ona se našla skoro izvan ognja. Ostali
grešnici, videći da nju izvlače iz ognjenog jezera, uhvatiše se za nju,
želeći da iskoriste ovu iznenadnu sreću. Ali ta žena, koja je bila veoma
zla, ritala se i udarala ih nogama, vičući: „Samo mene izvlače, a ne
i vas! To je moj luk, a ne vaš!" Na te njene reči, luk se prekide.
Žena ponovo pade u ognjeno jezero, gde se još muči".
Ako je apokrifna priča o Poseti Bogorodice osuđenima u paklu i opis
Boga u njoj poslužio Ivanu Karamazovu kao uvod u satanodikeju, Grušenjkina
priča je uvod u teodikeju. Ognjeno jezero nalazimo u obe, ali Bog je
opisan različito.
Tajna ljubavi prema bližnjima, koja je Aljošu oslobodila od „duha sumnje
i poricanja", predhodi velikom posvećenju ljubavi, njegovoj „Svadbi
u Kani Galilejskoj", posle koje se Aljoša uspravio kao „snažan
borac do kraja svoga života".
Asketski podvig pustinjaka, koji je nedostižan za slabiće, prenesen
je u dubinu duše, i postaje askeza srca, askeza smirenja. I tako „slabić"
Marmeladov nikada neće postati „snažan borac", ali i on je takođe
iskupljen, i on će biti pozvan da uđe u radost Gospoda svoga".
U paklu se nalaze samo „dobrovoljni mučenici"; njih je samo šaka
ljudi, no njihova sudbina se takođe krije u njihovoj sopstveno slobodi.
„Jaki" Inkvizitor spada u njihove redove. On je već javno ispovedio:
„Ja Te ne volim", da bi kasnije rekao „Mrzim Te". I tek tada
se odlučuje njegova sudbina.
Harmonija iz koje bivaju isključeni samo oni koji odbijaju da u nju
stupe, javlja se kao Carstvo oproštenja zasnovano na stradanju i ljubavi
Boga. A Carstvo Inkvizitora? „Sloboda odluku srca i ljubavi" tamo
su zamenili autoritetom tajne.
Ljudi hoće da uživaju u „tihoj i skromnoj sreći, u ljubavi po meri za
slaba stvorenja, kao što su sami". To je carstvo slabića, kojim
Satana želi sebe da opravda. Ali u njemu ljudi su izmenjeni, to više
i nisu ljudi, nego tihe i nevine životinje lišene slobode.
Ovde bi se mogla primeniti Ničeova kritika. U sistemu Inkvizitora, čovekov
život je lišen tragike: „oni će se tiho i upokojiti u Tvoje ime, ali
u zagrobnom životu neće naći ništa do smrt". Ali takođe i „jaki
i moćni, pošto budu poneli svoj životni krst, neće posle groba naći
ništa od onoga što je obećano, kao što ni On nije našao ništa posle
Svoga krsta. Prema tome, zar nije režim ropstva, prinude i tajni, stara
ideja Rima, a možda i slobodnih zidara, prikladnija za ljudsku sreću,
iako je zasnovana na sveopštoj laži".
Sva ovakva razmišljanja neumitno se sažimaju u glavni član Inkvizitorovog
Vjeruju: „Mi ćemo izgraditi naše carstvo". Ova silina ubeđenja
otkriva tajnu želju Inkvizitora da ubedi samog sebe da Nebesko Carstvo
nije za čoveka, i da treba svu energiju upotrebiti ovde na zemlji. Tako
satanizam nije toliko načelo poricanja Apsoluta, koliko apsolutizacija
ovoga sveta, težnja ka ovekovečenju čoveka mimo Boga, to je utvrđivanje
lažne vere i van Boga.
To je dijalektika čovekove sudbine u zlu. Ivan Karamazov počinje sa
poricanjem same ljubavi u čoveku, budući da je ljubav svojstvo Boga.
U Legendi o Velikom Inkvizitoru, razaranje se produbljava, jer tu više
ni Božija ljubav nije ljubav. Čovek, lišen božanskog u sebi račovečuje
se, i u isto vreme Bog gubi svoje božanstvenost. Vaploćenje Hristovo
postaje nestvarno; gubi se povezanost između Boga i čoveka, a Hristova
žrtva nema primene. Bog dobija izgled čovekove izmišljotine. Međutim
brisanje Boga ima za posledicu brisanje čoveka, njegovo razčovečenje.
Jer, ako Bog postoji, on je Otac, a čovek, da bi postojao, može postojati
samo kao NJegovo dete.
LITERATURA:
Teološki pogledi, broj 4, Beograd 1981
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|