FRANC KAFKA - PRIPOVETKE
Nemacki
Jevrejin rodjen 1888. u Pragu, umro 1924. Prve objavljene price
za vreme studentskih dana, a prva zbirka tek sa 30 godina. Od svih njegovih
radova (6 tomova Sabranih dela), ne ukljucujuci tu i rukopise konfiskovane
posle njegove smrti ili unistene od strane Gestapoa ili one koje je
po njegovom zahtevu spalila Dora Diamant, sam je Kafka na izdavanje
dao nekih 40-ak kratkih prica – ili manje od 200 strana. On je cak od
Maxa Broda zahtyevao da unisti sva njegova dela. U stvari on je hteo
da se izdaju samo Presuda, The Stoker, Metamorfoza,
U kaznjenickoj koloniji i Umetnik u gladovanju. Vecim
delovima i ovih prica cesto je bio nezadovoljan sto se vidi iz dnevnika.
Sa stampanjem je poceo uglavnom na nagovor Maxa Broda, dok je pocinjao
studije na Univerzitetu u Pragu.. Vrlo malo od toga je ostalo. Najveci
broj tih ranih prica je Kafka nameravao da ucini delom romana, sa nekima
je tako i bilo. Objavljuje po casopisima.
Prva pripovedacka zbirka – Meditacije iz 1912. Vec ovde vidimo
neke od njegovih kasnijih tema. Recimo, The Children on the Highroad,
motiv detronizacije herojstva. Pripovedac koji zeli da legne i da umre
– kao posle Jozef K.
Opis bitke i Wedding Preparations in the Country vec imaju kafkijansku
atmosferu, obskurnu i morbidnu, ali je stil vrlo staromodan. U stvari
ove su price, kako izgleda, piosane bez paz;ljive revizije. One su poglavito
jednodimenzijonalne i daleko od interesantnosti njegovih kasnijih radova.
Poslednji deo – prica Nesreca, gde narator prica sa duhom koji se materijalizuje,
svojim tonom izbegava bilo kakvu simpatiju sa citaocem.
U stvari, najvaznija tema ove zbirke, koja direktno vodi do Procesa
i Zamka je preteran osecaj sopstvene vaznosti, koji je ili potisnuto
razocarenje koje se tako sveti (cesto prikazano stavljanjem prsta na
obrvu u znak zamisljenosti) ili euforicno osecanje bliskosti i povezanosti
sa celim svetom (iz fantastike poznato kao pandeterminizam) cesto simbolicno
predstavljeno sirokim otvaranjem prozora, kao neksa vrsta izbegavanja
suzenosti koju lik namece samom sebi. Mogucnost bega iz upadanja u samopostovanje
naznacena je u prici A Wish to Be a Red Indian: nestajanje u nerealnom
je resenje. Nema nikakve garancije za buducu egzistenciju, liku se ostavlja
samo toliko prostora da moze da izadje jedva iz svojih vrtloga, a sve
to je dato kroz ironiju i humor.
Ima i sasvim drukcijih u Meditacijama. Pitanje mogusnosti nadprirodnog
mira i smirenja. Zudnja za mirom – nekad sitnoburzoaska. Gregor Samsa
u Preobrazaju tako dozivljava kad njegova sestra svira violinu.
Meditacije imaju samo 20-ak strana. Vecina dela pisana je pod uticajem
njegove veridbe sa Felice Bauer, koja je i kasnije posluzila keo inspiracije
za mnoge likove, i sa kojom je Kafka imao nekoliko veridni i raskida.
Mnogo pisama.
Najbolja prica iz te rane faze je Presuda, pisana je 1912. za jednu
noc. Ona je i formalno najdovrsenija i pokazuje mnoge odlike kasnijih
dela. Prva je i u nizu prica koje se zavrsavaju junakovom smrcu. U isto
vreme pise i veliki deo romana Amerika. Malo kasnije nastala je i prica
Preobrazaj (krajem 1912, pisana tri nedelje), najduza kompletirana koju
je Kafka ikada napisao.
Interpretacija koju nudi Ronald Gray ikazuje na to da je autobiografski
elemenat Presude vrlo ocigledan : cak i glavna junakinja, Frida Brandenfeld
ima inicijale Felise Bauer, kao i Frojlajn Birnstner iz Procesa. Ime
glavnog junaka, Georga Bendemana ima veze sa Kafkinim imenom , kako
je sam autor pisao./(Bende ima isti raspored suglasnika i samoglasnika
kao i Kafka).
Cela prica izgleda kao nocna mora, iako nema upliva natprirodnog, vec
samo kad se prema tekstu odnosimo uz pomoc svesnog, razumskog uma ostaje
nesto obskurnog viska. Georgov prijatelj, kojem ovaj upravo zavrsava
pismo, zivi u kompletnoj izolaciji u Petergorgu i on je vezivno tkivo
price. Georg je oklevao da prijatelju kaze za svoju veridbu, pa ide
u ocevu sobu da se posavetuje sa njim. Ono sto posle toga vodi pricu
to je oceva sumnje da prijatelj uopste postoji. Otac priznaje da je
taj Georgov prijatelj bio sve vreme kao njegov sin i i on raskrinkava
Georga kao laznog prijatelja i potpunog sebicnjaka koji sad samo hoce
da se pohvali prijatelju a inace ga za njega nije briga. Otac zeli da
Georg umre zato sto je zao.
Prica ocigledno nema mnogo veze sa realnoscu, sem ako ne pretpostavimo
da su svi ucesnici ludi. Sa druge strane, prica je mnogo logicnija nego
sto su obocno snovi a ocigledno je i naracija vodjena dosledno u pravcu
klimaksa, sto nije slucaj sa snom. Sam pocetak, sa detaljnim pretstavl;janjem
prijateljevog socijalnod statusa u Peterborgu mogao bi sasvim da pripada
nekopj realistickoj prici. U stvari, tek kad Georg pocne da otkriva
razloge sto ne pise drugu citalac uvidja da to nema razumski kvalitet.
To su vise razlozi koje neka osoba trazi kad hoce da blokira nesto drugo
kod sebe ili neki pseudorazlozi koji cesto figuriraju u snu. Georg vise
voli da mu prica o banalnostima nego da mu prizna da je veren. Tako
mi saznajemo polako o njegovoj cudnoj prirodi. Takodje i kada G. kaze
verenici da bi prijatelj bio vrlo pogodjen kad bi ga oni pozvali na
svadbu. Verenica, i to je sad momenat najvece neobicenosti, kaze da
ako ima takve prijatelje on nikada ne bi ni trebalo da se veri!
On sto je sustina Kafkinog prosedea je to da se nijedan od ovih momenata
ne objasnjava, daje se samo neposredno kroz razmisljanja ili govor likova.
Tako to ostaje samo deo sanjanog sveta, bez obzira na vrlo osenceni
klimaks. Mnogi tumaci su pokusali da procitaju ovu pricu kao da je G.
jedna Kafkina licnost – javna, otvorena…, a misteriozni prijatelj ona
njegova unutrasnja, tajna, izolovana priroda. Takodje, i u drugim psiholoskim
kljucevima. Mozda je prikazano i Kafkino dvoumljenje izmedju braka i
pisanja. Zabrana i osuda braka od strane oca dopire onda duboko iz autorovog
nesvesnog. Ako se posveti braku, gubi sopstvenu sustinu i pravu sansu
za takvo paradoksalno spasenje. Ako se posveti pisanju takodje ce ga
pratiti veciti OSECAJ KRIVICE. Tako to osecanje postaje neizbezno i
to ostaje topos citavog Kafkinog stvaralastva. Svest o vecnoj krivici.
Otac je po tom kljucu predstavnik onog bozanskog na ovom svetu. Otac
mu nalaze da raskine vencanje, time ga spasava og kjerkegorijanskog
greha, ali on ga, paradopksalno, i osudjuje za to. Prijatelj je i veza
izmedju njega i oca – pisanje je onda veza izmedju njega i Oca. Taj
bozanski otac otpocinje kafkijansko beskrajno sudjenje, proces. Otac
ga optuzuje za dijabolicnu prirodu i osudjuje na smrt. On je dijabolican
zato sto je beskrajno kriv (kako kaze otac, zato sto je do sada samo
spozanavao sebe a ne i svet spolja) i vise nista ne moze da uradi sem
da, kao i Gregor Samsa, prihvati smireno samoistrebljenje. Junak je
mrtav, ali pisac (onaj deo njegovog bica za koji je Kafka mislio da
je neunistiv) nastavlja da zivi – da nije toga mi ne bismo imali pricu
– i nastavlja da belezi njegovu beskrajnu degradacuju.
Najbitniji Kafkin izum su pojedine sifre, kodovi koje sadrzi sam tekst
i koji nam omogucavaju da se uzdugnemo s jednog nivoa razumevanja ne
drugi, koji rasciscava stvari. Ovde je to izraz « izdati druga » koji
izgovara otac. To izdajstvo tera nas da razmisljamo o ovom ponudjenom
interpretativmom modelu. Dalje, otac za druga kaze da “on zna sve i
to hiljadu puta bolje” a to ima veze sa kasnijim Inkvizitorom iz Kjerkegorove
vizije, otkrivalac istine kakav samo pisac i njemu moze biti. Isto tako,
ocev napad na Georgove seksualne apetite odgovara recima svestenika
iz Procesa, kojima ovaj osudjuje Jozefa K. za to sto trazi mnogo pomoc
od zena. Ta misao je konstanta za Kafku, ona koja ga konstantno deli
izmedju spiritualne borbe predstavljene njegovim pisanjem i zadovoljenja
koje trazi i od koga se plasi u vezi sa drugim polom.
Mozemo reci da od pripovetke Presuda pocinje zapravo jezgro Kafkinog
pripovedackog opusa. Sada cemno pokusati da damo sistematizaciju njegoivih
tema i tehnickih postupaka vaznu i za romane, zasnovano na opseznoj
studiji Wilhelma Emricha.
Kafkina borba izmedju zakona i rastakanja granica. Potiskivanje istine
i koncept krivice.
Borba je vazan pojam Kafkine umetnosti. Svi njegovi junaci se bore protiv
nemogucnosti da stvarnost postane jasna i saznatljiva. U prici Opis
bitke, jednoj od ranih, junak spoznaje da je « nemoguce ziveti dalje
», jer od onog momenta kad zivot otkrije sve svoje mogucnosti, celina
egzistencije se nalazi ugrozena, jer ne postoji nikakav determinisuci
zakon koji se moze saznati. Jer, zakon je bio moguc jos samo iz finitnog,
ogranicenog centra, ugla gledanja, iako je to bio jos samo popjavni,
lazni zakon. Junak pocinje da se krece od jedne do druge kontradikcije.
Tako je sa Hanterom Grahusom, koji postaje ‘leptir” koji bes smisla
leti od jedne do druge sfere.
To se odrazava na strukturu prica. Ona postaje, u skladu s tim, takva
da junak uvek ispada iz finitnog (odredjenog granicama), naizgled cvrsto
utvrdjenog reda: iznenada i na zastrasujuci nacin pred njim se otvara
totalitet egzistencije, kroz koji on sada bespomocno luta trazeci istiniti,
zasticujuci zakon koji se vise negde ne moze naci, ali koji je istovremeno
nametnut kao nepremostivi cilj njegovog zivota. Bitka koju on zapocinje
je borba za egzistenciju u kojoj bi bilo moguce ziveti. Ipak, moguci
su samo iluzorni zakoni , a oni se uvek preokrecu u bezakonje, nered,
haos.
U Kafkinom dnevniku stoji beleska o Bitku kao o jedinoj ali i nespoznatljivoj
istini, koja se ne moze izraziti. Ono sto mozemo izraziti samo je i
obavezno Neistina, laz, obmana.
Bitno je njegovo poimanje POTISKIVANJA ISTINE, koje je on usvojio od
Frojda. Potiskivanje istine nastupa zbog covekovih ovozemaljskih interesa
i pobuda Posto se nasa ovozemaljska poslanja ne slazu sa onim-sto-jeste,
filosofski govoreci, mi potiskujemo istinu. Stvarni zivot tera coveka
da cuti i brani svesti da ukaze na istinu Bitka. Medjutim, ono sto je
covekova tragedija je to sto se nase najintimnije znanje o onom Univerzalnim
nikada ne moze do kraja zaboraviti. Ponovno otkrivanje istine dovodi
junaka obavezno u pojas nerealnog, tj. do upliva nerealnog u ovostrano.
Ovo je usko povezano sa njegovim konceptom KRIVICE . Zapravo, sam zivot
– prinuda da se zivi – cini coveka krivim. Tako, univerzalna moralnost
ili moralnost u opstem smislu moguca je tek kad uvidimo da je nemoguce
ziveti bez krivice. Zivim znaci kriv sam, a posto to uvidjam ja postajem
moralan. Ogranicenja nase svesnosti preobracaju svaki momenat naseg
zivota u krivicu. Tako, paradoksalno, postajemo krivi i onda kad smo
reseniu da cinimo samo najbolje.
Tako se Kafkin koncept krivice u stvrai najvise priblizava religioznom
konceptu praroditeljskog greha, sto je on cesto raspravljao u svom dnevniku.
U stvari, to se samo malo razlikuje od hriscanstva. Kafka u dnevniku
kaze: “ mi smo krivi ne zato sto smo jeli sa drveta saznanja nego zato
sto nismo probali sa drveta zivota”. Tako, na bazi nase spoznaje dobra
i zla mi smo nuzno u ovom svetu, koji je za Kafku nuzno i uvek Lazni
svet zato sto njega pokrecu motivacije i dela razuma koji pak nikada
ne moze doseci Bitak, tj. ova dela nikada ne mogu doseci Raj.
Paradoksalno, za nas je moguce da uvek zivimo u raju, samo kad bi smo
probali sa drveta zivota. Tada bi smo bili oslobodjeni greha i krivice.
Dakle, njegov koncept krivice nije nikakve negacija zivota, vec negacija
zivota koji je varka. Stvar je u sticanju istinitog zivota kroz oslobadjanje
sustine bica i Bitka skrivenog u nama, koji za Kafku ima znacenje vecnog
zivota.
Vera je, tako, samo vera u ovaj Bitak u coveku samom. Kafka u dnevnicima
: « Verovati znaci osloboditi ono nepropadljivo u sebi ili osloboditi
sebe ili postati nepropadljiv ili biti. »Ovo pokazuje da su tacne optuzbe
da je Kafka u sukobu sa judaizmom i sa hriscanstvom. Po njemu nema nikakvog
transcendentalnog boga, transcendentalnog u odnosu na ljudsko bice.
S druge strane, to nepropadljivo u coveku njegov Bitak je podrucje na
neki nacin transcendentalno jer je nedostizno i emocijama i intelektu
i duhu. Najbitnije je da je to vera u « licnog boga » koji je moj Bitak,
dakle, carstvo nebesko ostaje u nama samima, ali ono je odvojeno ambisom
od empirijskog sveta naseg duhovnog, unutrasnjeg jastva kao i od cele
nase prirode. To je u osnovi koncept radikalnog modernog humanizma.
On sam tvrdi da raskoda sa svakom zvanicnom religijom. Tvrdi takodje
i da raskida sa tradicionalnim humanizmom koji je verovao u ljudsku
tzv. Prirodnu bozanstvenost. Najvaznije : Kafka otvara apsolutno carstvo
u kojem Bitak i Zakon , tj. apsolutna egzistencija i apsolutni eticki
imperativ koincidiraju: to je trece carstvo u kojem se zatvara procep
izmedju religije i humanizma, carstvo koje se bezuslovno zahteva i vrednuje
ali koje se ne moze definisati.
KAFKA I HAJDEGER
Kafkino vidjenje Bitka kao neceg sto je skriveno, sto je zaboravljeno
od racionalno-objektivne svesti je Hajdegerova moderna fundamentalna
ontologija. U tom smislu je Kafka preteca Hajdegera.
Filozofija jezika : kod obojice je tajnoviti, idirektni nacin izrazavanja
postao neophodan iz prostog razloga sto je Bitak neizraziv. Kod Kafke
to poprima formu cudnih slika koje, prelazeci granicu racionalno-objektivnog,
referisu o Bitku koji je skriven.
I Hajdeger hoce da Bitak posmatra van bilo kakvog konteksta transcendencije,
on je poznat po svojo antimetafizickoj strasti. Hoce da detektuje Bitak
cak u onome sto je konkretno zemaljsko (cak i na osnovu analize obicnog,
svakodnevnog stanja duha), tj. hoce da Bitak ekstrahuje iz bilo kakvog
iz nekog transcendirajuceg ili racionalnog sistema.
Za razliku od Hajdegera on se ne trudi da Bitak definise lingvistickim
pojmovima. On, takodje, ostaje u granicama racionalne logike, svakodnevnog
jezika. Takodje, ne ide do onog dubokog, korenskog smisla reci koje
koristi. Za njega Bitak nije nesto zatvoreno u preracionalnom, u nekim
polumitskim vremenima, nije nesto sto je postojalo u vrlo drevnim formama
jezika i sto je kasnije zamaskirano idealistickim misljenjem zapadne
metafizike. Naprotiv, on se oslobadja upravo uz pomoc ovog racionalno
idealistickog misljenja i osvetljava njijme, ali u drugom smislu od
Hajdgera.
IZA ALEGORIJE I SIMBOLA
Teskoce u razumevanju Kafke stvara cinjenica da sva njegova dela navode
na popmisao da izrazavaju nesto od vise vaznosti i da dodiruju najvisas
pitanja i istine ali koje je nemoguce razumeti,tj nemoguce ih je prevesti
u jezik koji je svesti razumljiv.
Svakako je tacno da ova fikcija daje onom Univerzalnom oblik usred
naseg svakodnevnog sveta i stvarnosti. Ipak, postoji nepremostiv ambis
izmedju tog Univerzalnog i nase stvarnosti i one nikada ne prelivaju
se jedno u drugo dok se covek bavi u ovom empirijsko-istorijskom svetu.
U interpretaciji tog Kafkinog sveta mi pretpostavljamo da je ne moguce
drukcije ga razumeti nego da se on prevede u termine neceg drugog, u
termine drugosti, neceg sto je iza inoga sto je prikazano. Tako, kad
citamo o procesu koji nema nikakve korespondencije sa bilo kakvim stvarnim
procesom, to morabiti da oznacava nesto drugo. Mi se trudimo da dokonamo
taj drugi smisao. Na ovaj nacin, interpretator se nalazi na podrucju
alegorijskog citanja, posto trazimo kljuc da bismo odgonetnuli znacenje..
Slicno je i sa parabolicnim citanjem.
Medjutim, ispostavlja se da u Kafkinim delima necemo moci dfa nadjemo
tacno i jedinstveno znacenje iza fenomena. To njegovo UNIVERZALNO ne
moze se vise prevesti u filosofske, teoloske ili generalno ideoloske
jezike i koncepte. NJEGOVO UNIVERZALNO JE TOTALITET SVIH ZEMALJSKIH
FENOMENA, SVIH POTENCIJALA ZIVOTA I MISLI, BEZ METAFIZICKE BAZE ILI
POZADINE. Primer je i Proces, gde upravo taj proces odrazava celo Univerzalno,
totalitet svih vrsta procesa zivota i misli u njihovom konfliktnim,
mnogostranim, neproracunatim mogucnostima. Samo u tom smislu se moze
govoriti o alegoriji i paraboli.
Drugim recima, Kafkine slike i postavke su same aktuelnosti, one nisu
nikakve nerealne elegoricne niti parabolicne predstave. Svaka rec i
slika u stvari predstavlja sebe samu.
Na ovaj nacin, Kafkina dela u stvari moguce je gledati samo kao simbole.
Ovde se pokazuje tzv. Oslobadjanje literature od svake religijske ili
strogo ideoloske koncepcije koje je pocelo u Nem,ackoj u Sturm und Drangu.
Tada je pocela knjizevnost koja vise nije davala onakvu sliku sveta
koju bi bilo moguce definisati ili determinisati metafizicki. Ona u
stvari razvija VISE UNIVERZALNO ZNACENJE koje se NEPOSREDNO isijava
iz zemaljskih fenomena. Ono se spoznaje kroz intuiciju. To je Geteova
koncepcija simbola : ove slike i oblici su simboli koji u konkretnom
i pojedinacnom vec sadrze univerzalno, za razliku od alegorije koja
je uvek u potrazi za specificnom slikom za univerzalno.
Ipak, Kafka ide i dalje od Getea : on kaze u dnevnicima da fenomeni
vise ne mogu neposredno otkrivati Univerzlno, jer u onom momentu kada
se pojave njih razgradjuje ljudski razum, intuicija, osecanja. Fenomeni
su nuzno uvek pojedinacni i covek nikada ne uspeva da iz njih iscita
celinu. Ni sebe samog nikada covek ne saznaje sam. Kafka to eksplicira
u prici Opis bitke gde lik kaze:” Nikada nisam bio uveren u svoje postojanje
samo kroz sebe samog. U stvari uzimao sam stvari oko sebe sa tako malo
poznavanja da sam uvek mislio kako su stvari nekada postojale a kako
su sada potopljene.
Zakljucimo : kod Kafke intuicija i poetizacija unistavaju istinu pa
cak i realnost ljudi i predmeta. Ne moze se vise govoriti niti o alegoriji
niti o simbolu kod Kafke. Pre ce biti da njegova literatura poseduje
slicnost sa nekom vrstom parabole za koju poetika i estetika za sada
nemaju ime, jer se pre Kafke taj parabolicki svet jos nije bio ukazao.
ČUDNE STVARI, ZIVOTINJE I JASTVO
Pojavljivanje neobicnih stvari a narocito pretvaranje likova u zivotinje
kod Kafke oznacava oslobadjanje jastva. U ranoj prici Pripreme za svadbu
na selu lik Raban se pretvara u veliku bubu. Vec ovde, napustanje ljudske
egzistencije i pretvaranje u zivotinju je davanje jastvu superiornosti
nad telesnim i stvarima. Predljudska, animalna forma postojanja (koja
je Rabanu bila poznata u detinjstvu) ipak cini da jastvo zadobija povlasceni
polozaj samo u snu (dok Raban spava). Tu se ne radi niokakvoj racionalnoj
kontroli, vec o nesvesnoj, slobodnoj dispoziciji da ucini da sve prepreke
nestanu. Time se dobija oslobodjenost od impersonalnog Ja koje pravi
planove – vec je ovde to Ja prikazano kroz posao i kancelariju ( - Metamorfoza,
Proces…).
Dakle, animalna forma egzistencije za Kafku je uvek bila fundamentalni
nacin da se izrazi antinomija ljudske egzistencije. Zivotinje jos ne
zive u stanju svesti koja objektivizuje i hipostazira sve. To je pozitivna
sfera unutar bica, sfera instinktivnih osecanja i slobode. Mnoge od
Kafkinih zivotinjskih prica determinise konflikt izmedju animalne egzistencije
i racionalnog sveta rada.
PREOBRAŽAJ
Ponovo pretvaranje u zivotimju, kao Raban u Pripremama za svadbu, samo
sada obrnuto. Gregor Samsa (aluzija na Kafkino ime) uopste ne zeli tu
metamorfozu. A ono u cemu je iasti kao i Raban je konflikt izmedju jastva
i rada. Dalje, Rababn vrlo precizno kontemplira ovaj konflikt, a Samsa
ne. Samsa oscilira izmedju te dve sfere. S druge strane, on se rukovodi
raciom i organizatorskim, planskim razmisljanjima vezanim za mjegov
posao : veliki deo pocetka price donosi njegovu zelju da stigne na voz
u 7 za posao, strah od toga sta ce reci agent iz firme koji ga posecuje,
svets da je on finansijska glava kuce, da svi od njega ocekuju. Ipak,
ima i iskaza u kojima on svoj posao vidi kao iritaciju i mucna putovanja
(trgovacki putnik). Za razliku od Rabana koji hoce da prihvati svoju
metamorfozu, ovaj zeli da je zaboravi i “da jos malo odspava”. Za njega
je ova metamorfoza samo negativni fenomen koji narusava i ugrozava njegovu
dnevnu rutinu. Zato on svoju formu bube naziva “stetocina”. Dalje, Samsa
je potpuno budan kad primecuje transformaciju, a Raban je spavao. U
stvari, u prvi mah je transformacija za Samsu nepostojeca. On, filosofski
govoreci, ostaje u carstvu impersonalnog Jednog (nekog). Jastvo je stetocina,
monstruozna kreatura iz nocne more, koja ne moze biti realnost. Medjutim,
odmah sledi njegovo objasnjenje zivota, vezano za Jastvo: on stalno
putuje, cami, jede losu hranu, i zbog brzine zivota stupa s ljudima
u povrsne odnose. Jedino ga to sto njegovi roditelji duguju njegovoj
firmi veliku rentu za stan, sprecava da kaze sve u lice ovom agentu
sta o njemu misli.
Nema sumnje da je razlog “uznemirujucih snova” pomenuti konflikt. On
sustinski cezne da dodje do svog Bitka, do jastva, do samospoznaje,
ali, zbog cinjenice da se to mora odgoditi na nekih 5 godina isplacivanja
rente, ova zelja mora biti osecanja kao uznemirenje i kao kobna. Ali
problem Gregora Samse je u tome sto niko ne moze u potpunosti postati
impersonalni Neko. Naizgled fantasticna realnost ove “stetocine” je
u stvari visa realnost od koje niko ne moze da pobegne.
Istu vrstu konflikta imamo posvuda i u ranijoj literaturi (primer:
Vilhelm Majster se bori izmedju svoje “misije” i poslovne karijere)
samo sto to ranije ostaje na nivou kontemplacije. Kod Kafke , kontemplativna
unutrasnja priroda se otudjuje od sebe same. Kao i svako drugi Samsa
oseca u sebi taj konflikt i kontemplira ga, ali Kafka ta osecanja i
refleksije izdize iz njihovog referenrnog okvira i upravlja konflikt
prema apsolutnoj antinomiji impersonalnog Neko i Jastva, pri cemu ta
dva carstva vise ne mogu doseci i artikulisati refleksijama i osecanjima.
Realizacija Zakona ljudske alijenacije ostaje skrivena od modernog
coveka, kao u Pripremama za svadbu, kad se Rabanu ukazuje misteriozna
dama “ a da za to nije postojala zelja, vec je to zbog zakona”. Coivek
postaje rob neznanog zakona impersonalnog Neko do te mere da on vise
nista i ne zna o svom sopstvenom Ja niti o svom unutrasnjem zivotu;
on ga represira i potiskuje iznova svojim kalkulacijama. Samsa masta
o odmoru od posla. Ali on upravo ne zna koju bi tacno formu egzistencije
hteo da aktualizuje. Njegovo unutrasnje bice ostaje otudjeno od njega.
Zato ga Kafka daje u tako otudjenoj formi, monstruoznog insekta.
Kafka daje to unutrasnje bice ili u vidu cudnih stvari i zivotinja
ili u vidu apsurdnih sudova koji nalazu da im covek da izvestaj o samom
sebi, braneci mu da nastavi karijeru. Neverovatna analogija izmedju
prve scene Preobrazaja i prve scene Procesa.
Posto Samsa ne prihvata svoje unutrasnje Ja ono se u njemu pervetira
i monstruma, a kod Rabana, u njegovom snu, je to buba koja “tiho dela”.
Kod Rabana je to bice koje ima tihi, oslobadjajuci uticaj, dolazeci
iz sveta decje maste da ga spasi od opasnosti, kao kod Grima gde zivotinje
rasciscuju prepreke, pomazuci mladim princevima da kroz njihove opasne
avanture prodju uspesno. Takodje, u narodnim bajkama, deca ili ljubavnici
se trenutno preobrazavaju u zivotinje ili stvari kako bi se spasili
kad ih gone vestice ili zli carobnjaci. Moderan covek je stostruko ugrozen,
pa se od njega otudjuju i njegovi pomagaci.
Najteza stvar kod Samse nije ta metamorfoza, vec cinjenica da ni u
porodici nema za njega razumevanja. Njegovo Ja otudjeno je i u svetu
posla i u svetu porodice. Majka i sestra prvo hoce da mu pomognu, ali
na kraju ni ta topla osecanja nece biti dovoljna. Uzasna istina ovog
sveta je da su i najlepsa, najneznija osecanja medju ljudima zasnovana
na iluziji. Nikjo od njegovih bliznjih nije bio svestan da je njegov
unutarnji zivot ugrozen – oni su se nadali da ce ih Gregor dozivotno
izdrzavati i to nije bio problem. Zato im je on sada strano telo. Reciprocna
osecanja zasnovana su na proracunima. Hipokrizija ide do kraja – njegov
otac je u stvari imao i vise para nego sto je Gregor znao – kad G. umre,
on objavljuje da ce oni ipak neko vreme srecno ziveti. Takodje, posto
se G. razboli, otac je odjednom sposoban za rad, podmladio se. Cela
porodicna idila je bila lazna.
Postoji i jedna svetla tacka ove metamorfoze. Scena kad on slusa sestru
kako svira violinu pred kirajdzijama u stanu. On tada oseca da zudi
za “nepoznatom hranom” i pita se da li je uopste insekt. Njegova alijenacija
ima i smisao budjenja u njemu te zudnje za hranom. U Kafkinim dnevnicima
se vidi da je muzika za njega uvek bila sredstvo pomocu kojeg se covek
izdize iz ovozemalskih stvari. Krajnji cilj Gregorove metamorfoze je
bekstvo u slobodu, u zudnju za nepoznatom hranom. Kad cuje muziku, Gregor
je na ivici da se oslobodi i okova zivotinjske forme.
Posto su Kafkine zivotinje (ili kalem konca, Odradek…) reprezenti jedne
nesaznatljive sfere, one zapravo nikada ne mogu biti potpuno spoznate.
I pored realizma kojim prikazuje citav taj svet, zivotinja izmice razumskom
poimanju i nikada se o njoj ne moze stvoriti konzistentna slika. Zato
se i sam Kafka bunio kad je njegov izdavac hteo da prirewdi ilustracije
za pricu Preobrazaj. On je rekao : “Taj se insekt ne moze nacrtati.
On se cak ne moze nacrtati ni tako kao da se vidi iz velike daljine
!”
Posto je prezreo citav empirijski, svakodnevni svet i posto nije uspeo
da se dodje do « neznane hrane » pomocu muzike, njemu ostaje samo jos
jedna sansa za oslobodjenje : to je smrt i on nju prihvata vrlo smireno.
Konacno, sta je tacno znacenje ovog insekta. Emrich misli da se on
ne moze interpretirati do kraja ni u vidu emocija, osecanja, instikata
niti u bilo kom psiholoskom smislu duse ni duha. Ne mozemo razumeti
kako bi ta forma monstruozne bube mogla da zameni citav duhovno-dusevni
svet. Drugo, nema nikakvih promena kod Gregora na ovom planu. Buba jeste
dosla iz sveta sna (on primecuje metamorfozu posto se probudio) ali
se nista drugo iz tog sveta nije prelilo u realnost – on i dalje pravi
kalkulacije i razmislja u potpunosti kao covek. Insekt je ono Nesaznatljivo
– i kad Kafka kaze da se ne moze videti ni sa velike daljine, to ne
znaci samo u pikturalnom smislu. On se moze interpretirati samo kao
ono sto je nemoguce interpretirati. Samo kao takav je on istina , jer
kao sto Kafka kaze u dnevniku « Jastvo i istina su jedno ».
Rascep izmedju sveta u kojem Samsa zivi i njegovog sveta kao bube je
rascep izmedju osmisljavanj i bivanja. Posto je za Kafku svet iza osmisljavanja
unutar samog coveka (posto, kao sto kaze, nema niceg iza, sto je van
coveka, nema metafizike), slika ili parabola ovog « iza » je nuzno zemaljska
slika koja je nezemaljska istovremeno i zato se ne moze nacrtati.
SEOSKI LEKAR
« Nezemaljski konji » imaju ovde istu funkciju. Oni dolaze iz zapustenog
svinjca, godinama nekoriscenog – to su dakle bica koja stizu iz te kafkijanske
sfere zaboravljenog, napustenog, izbacenog iz upotrebe. Oni stupaju
u ljudski svet u onom momentu kada lekar saznaje da je neko tesko bolestan,
koji boluje od nevidljive rane i zeli da umre. Dok konji ne zrazu, lekar
ne detektuje nikakvu ranu. Lekar o svemu tome govori – on kaze da je
ranu otkrio tek tada, a da je to saznanje, ta spoznaja dosla od « nevidljivih
sila ». Dakle, nema fizicke rane, ljudski zivot je ranjen. Kako Kafka
kaze u dnevnicima – rana je potvrda ljudske egzistencije.
Sve se pocinje desavati kad « zazvoni nocno zvonce’ koje budi lekara.
Ono ga tera da napusti redovni rutinirani zivot. « Nepoznate sile »
ga bude uz pomoc « nocnog zvona » da izleci ranu koja aficira ukupnu
ljudsku egzistenciju. Kao i Samsa i Jozef K. kojima se te stvari desavaju
posto se bude iz sna. Lekar dolazi u podrucje gde nedostaje vere – on
kaze da smenjuje ulogu svestenika, koji tamo negde drema i skida svoje
haljine. Ali bolesni decak shvata da ga lekar ne moze spasiti zato sto
boluje od iste bolesti. Zato i on leze u bolesnicku postelju. Neka vrsta
hora napolju nalaze da doktor skine svu odecu, tek tada moze izleciti,
a ako ne izleci treba ga ubiti. Dakle, tek posto se napuste sve zemaljske
mere bezbednosti, moze doci do izlecenja. Lekar tesi decaka time sto
je on svestan svoje rane, sto je bolje nego kod onih pacijenata koji
samo leze bolesni u nesvesti. Ipak pokazuje mu ranu “pod desnim bedrom”
od koje ce verovatno umreti. To je jasna aluzija na Jakova koji u borbi
sa andjelom bas ti biva ranjen. (taj se motiv ponavlkja i u nekim drugim
pricama). Iluzija modernog coveka je u tome sto misli da ga drugi covek
moze izleciti – tako je i Jozef K. u iluziji, pa trazi pomoc od advokata,
savetnika, zena… A portal Suda je samo za jednog coveka! Cak ni sam
seoski lekar ne moze pomoci samom sebi. Lekar hoce da utekne smrti (
a decak bas u smrti nasao olaksanje) i pokusava da se vrati normalnom
zivotu, ali to vise nije moguce. Najpre su ga brzinom munje nosili nezemaljski
konji (u pravcu decaka), sada kad on hoce da bezi, oni idyu malaksalo
kao rage. Zelja da se pobegne upravo i sprecava bekstvo. Kafka kaze
da su ljudi zi raja prognani zbog nestrpljenja i zbog toga se i ne vracaju.
Sada ga oni vode kroz snegom prekrivenu pustu zemlju, a on nag i promrzao
jeca.
Upliv tog apsolutnog poriva (za ekstroverzijom unutrasnjeg bica) nije
upliv bozanskih sila. Jer u momentu kad on biva pozvan dolaze mu, s
jedne strane, nezemaljski konji, a s druge, njegova sluskinja Ruza biva
silovana pred njegovim ocima. Ovo je upliv sila koje se sukobe u samom
coveku i ruiniraju njegovu laznu sliku sveta. Te sile on nije do sada
primecivai (konji dolaze iz zamandaljenog svinjca, a nije nikada primecivao
ni kako je sluskinja lepa, to kaze).
U Kafkinom svetu sve sile postojanja naziru se u svojoj ogoljenosti
i zahtevaju da budu ukrocene.
I Ruza i konji su delovi lekarovog unutarnjeg sveta. Simptomaticno
je sto kad se pojavi sluga-konjusar Ruza i lekar konstatuju da “covek
ne zna sta sve ima u sopstvenij kuci”, a potom se oboje nasmeju, umesto
da budu preplaseni.
Lekar mora da plati cenu (silovanje sluskinje, neposlusnost konja…).
On shvata da zrtvuje Ruzu, ali ne moze da se odbrani od prohteva drugih
sila. Konji i konjusar su od istog reda sila kao i sile iz Procesa i
Zamka. Sud oslikava totalitet konfliktnih sila ljudske egzistencije.
Konji i knjusar su manifestacije ljudskog « suda ljudi i zivotinja ».
Originalno, oni su oslobadjajuce sile, sile koje ruse sve prepreke.
Ali u rusenju tih prepreka, one se istovremeno konfrontiraju samom zivotu.
Uhvacen u konflikt izmedju apsolutnog poziva koji mu se namece (lekar
kao svestenik), s jedne strane, i konkretne culne egzistencija (sluskinja)
s druge, on se raspada, skitajuci po pustoj zemlji.
IZGRADNJA OBJEKTIVNOG SVETA I VEZIVNOG ZAKONA
Najvaznije za ovu stranu Kafkine misli su price vezane za izgradnju
Kineskog zida i Vavilonske kule.
U fragmentu Na izgradnji Kineskig zida pripovedac (i lik) kaze da je
zid izgradjen na najsevernoj strani i da se, uprkos napornoj gradnji,
zid sastoji samo od fragmenata, delova. To je zato sto zid transcendira
ljudske moci razumevanja, ne moze se nikada sagledati u celini. Izgradjen
je kao vecita zastita od severnih, nomadskih plemena. Ali zbog njegove
fragmentarnosti, plemenimna je lako da ga ruse i da upadaju u Carstvo.
Za konsrukciju su potrebovali ljude cija je inteligencija daleko iznad
prosecna, koji su bili posebno odgovorni ljudi i koji su tacno znali
kakav je ulog u pitanju. Drugo, ljude je trebalo stalno prebacivati
do njihovih vrlo udaljenih kuca. Suoceni sa zadatkom koji ih je uzasavao
svojom tezinom i ogromnoscu, mnogi su napustali poslove. Zid je tako
izgradjen tacno u skladu sa samom ljudskom prirodom – parcijalnom.
Dalje, gradnja jednog takvog zida dovodi do granica ljudskoh moci i
egzistencije. Kina je ovde simbol totaliteta ljudskog “nasa je zemlja
tako velika da je ne moze obuhvatiti ni jedna bajka”. Raditi na granicama
ove zemlje znaci raditi na granicama ljudske egzistencije.
Dugo je arhitektura u Kini smatrana najvaznijim znanjem (kaze pripovedac)
ali ono nije znacilo mnogo dok nije upotrebljeno i to u skladu sa opstim
planom. Bitna je, dakle, delatnost a ne kontemplacija.
Samo kada slusa i obraca paznju na rad i zahteve drugih ljudi, jedinaka
uspeva da shvati celinu i da oseca da ono sto radi nije uzalud. Problem
je kako treba shvatiti ove velike vodje.
Narator kaze da je nekada postojala velika arhitektonska knjiga koja
je u glavama ljudi dovodila do konfuzije. Po toj knjizi je izgradnja
ovog zida bila antiteza izgradnji Vavilonske kule – za razliku od nje,
ovo je milostivilo Boga. Greska u Vavilonskoj kuli biula je u tome sto
je ona imala lose temelje – autor te knjige kaze da ce se to popraviti
Kineskim zidom, koji je samo temelj za kulu koja ce doseci nebo. Ali,
posto se razvijalo covecanstvo i napredovala nauka, shvatilo se da je
izgradnja Kineskog zida uzaludna. Akcenat je stavljen na poboljsavanje
gradova. Ali, tako su dosli ratovi, jer je humanitet ogranicio sebe
na materijalnu egzistenciju. To profetsko delo zavrsava se verom u to
da ce jednog dana gradove srusiti gigantska ruka.
Dakle, Boga nece umilostiviti ni savrsena svetovnost niti stremljenje
ka Raju.
Bez obzira sto su arhitekte imale savrseni plan, njima je nedostajao
zajednicki cilj. To je dovelo do propasti cele zamisli. To je razlog
“konfuzije u glavama ljudi”. Zakljucak je da ako se zeli ponoviti projekat
Vavilonske kule, mora se uciniti sledece : boriti se za spoznaju onuh
snaga (unutar sebe) koje coveka oslobadjaju od sopstvenih ogranicenja
i protivpokret koji ga dovodi nazad do njegove zemaljske egzistencije..
Dakle, mora se dloziti gradjenje kule koja ce doseci nebo i saobraziti
se uslovima ovozemaljskog zivota.
Velike vodje se tako shvataju kao totalitet ljudskih zamisli i to u
dva vida : kao ljudske misli i zelje i kao dostignuca i ispunjenja.
Oni se uvek neutralizuju medjusobno i ne mogu se usaglasiti. Ali, samo
u « sobi velikih vodja » ovo se sve drzi na okupu i kroz tu sobu « duva
vetar bozanskih reci ». Velike vodje tako sibmolizuju spiritualni kosmos
covecanstva. Oni su isto sto i vladari u Procesu i Zamku.
Sto se covek vise drzi svoje prirode, to je on vise u stanju da se
uroni u totalitet ideja, ciljeva, ispunjenja, sve je blizi Univerzalnom.
Ako sttremi necemu izvan samog sebe, on narusava i sebe i ono oko sebe.
U KAŽNJENIČKOJ KOLONIJI
(po Walteru Biemelu)
Pitanje o ovoj pripovetki je pitanje o apsurdnom i protivsmislenom.
U stvari, kad bolje pogledamo, malo sta je kod Kafke apsurdno u pravom
znacenju te reci – apsurdno je nesto cemu nedostaje svaki smisao. Ako
se svemu na svetu moze pridodati bilo kakav smisao, onda bi apsurdno
bilo nesto sto je ne-bice, nesto ciji bitak uopste ne mozemo pretpostaviti.
Za logicko razumevanje apsurd ne postoji, osim kao greska.
Mozemo govoriti samo o nekoj granicnoj liniji izmedju smisla i protivsmisla.
Ako iz Kafkine price moze proizici smisao, onda se moramo lisiti toga
da je nazovemo apsurdnom.
Protivsmislenost ovde vlada od samog pocetka. Sredisnji lik pripovetke
je oficir, ali se tacno u srediostu cele price nalazi masina za ubijanje.
Zamena zivog necim nezivim pokazuje da je groteska sadrzana i u strukturi
price. Oficir sebe samog smatra slugom masine, navodnog dela pokojnog
zapovednika, osnivaca kaznjenicke kolonije. Masina je strahoviti instrument
mucenja – jer smrt posle najstrasnjijih m,uka dolazi posle 12 sati mucenja.
Ali oficir uopste ne opaza taj momenat mucenja.. Narocito se istice
6 sati, trenutak kad se zbog agonije bolovi vise ne osecaju, a ovaj
se trenutak smatra trenutkom blazenstva. (« i najvecoj budali onda sine
u glavu »). Takodje, za navodno blazenstvo navodi se otcitavanje zapisa
ranama, a to je takodje dosledno izvrtanje smisla u protivsmisao. Posto
zavijeno i lavirintski ukraseno pismo ne moze da se iscita ni iz zapovednikovog
plana (koji oficir pokazuje putniku-istrazivacu), kako se ono moze iscitati
pomocu rana na telu, koje je potpuno izbodeno i ispisano, tako da se
ne mogu razlikovati pismo i ornament. Osudjenik se racuna potpuno za
objekt, njemu nije dozvoljeno ni da povraca posto u usta mora da gurne
cep koji su hiljade pre njega gurale. Jer oficiru je samo stalo do neometanog
funkcionisanja masine, sto podrazumeva ni da masina ne bude uprljana.
On se ponosi elegantnim pokretima drljace koja nabada telo i baca ga
lako u jamu.
Od pocetka postoji niz suprotnosti : najkrupnija je ona kad oficir
pokusava da pridobije putnika za masinu, a na kraju se desava upravo
suprotno – putnik je sve vise zainteresovan, ali oficir ubija i sebe
i masinu.
Postoji suprotnost i izmedju prestupa za koji se optuzuje osudjenik
(zbog neposlusnosti i uvrede pretpostavljenih) i njegove prirode, za
koju se eksplicitno kaze da je pasje pokorna i da ga i nije potrebno
drzati na lancu, ves mu samo zviznes a on odmah dodje. Kako moze tako
pasje pokoran covek uopste biti nepokoran ?
Odredjenje svake masine je da ustedi coveku trud – kod ove je upravo
suprotno, ona zahteva vrlo naporan rad za opsluzivanje.
Oficir govori francuski, niko ga ne razume, a ponajmanje osudjenik
koji je i ovako na poluzivotinjskom nivou. Niko ne pokazuje interesovanje
da osudjenik shvati zasta je optuzen.
Tok pripovetke se ocigledno moze pratiti vrlo dosledno kao niz kontradiktornosti.
Princip protivsmisla je izokretanje stvari u njenu suprotnost. Formalni
princip gradjena ove pripovetke je preokretanje smisla u protivsmisao,
sve dok se na kraju i sam pri\otivsmisao ne ponisti.
Mogli bismo ukratko reci da je smisao ove pripovetke IZOKRETANO SHVATANJE
PRAVA I PRAVEDNOSTI. . Prica i pocinje oficirevom konstatacijom da se
ovde vrsi pravda, a znacenje se ispostavlja kao sasvim suprotno. Najkrupnije
je sto je ovde i sudija i izvrsitelj jedna ista licnost. Dalje, time
sto se predstavlja da se kazna izvrsava od savrsene masine istice se
da se sprovodi pravda. Radikalno izvrtanje civilizacijskog koncepta
prava je u tome sto se u centar cele stvari stavlja vrsenje kazne, samo
to izvrsenje je ono sto je vazno.
Osnovno nacelo oficirevo : KRIVICA JE UVEK NESUMNJIVA. Oficir uopste
i ne razume zasto se putnik zbog toga uzbudjuje. Protivsmisao ide i
dalje – svaka kazna znaci obavezno smrtnu kaznu. To je apsolutno izokretanje
pravednosti. Zakon koji ovde vlada sluzi iskljucivo da ubije, a ne da
deli pravdu.
Kada oficir nalaze putniku sta treba da kaze novom komandantu na sednici
visih upravnih sluzbenika, on i ne pretpostavlja drugu mogucnost do
toga da ovaj hvali kvalitete sprave. Kada uvidja da ovaj smatra da je
to sve nepravda, on se ubija, tako sto mu crtac na spravi ispisuje :Budi
pravedan. Oficir je predstavnik starog shvatanja prava. Sda njegovom
smrcu prestaje i samo pravo, jer je on njegov jedini prestavnik. Tom
smrcu je postala suvisna i sprava za ubijanje, ona ukida samu sebe,
raspada se. IZOKRENUTO SHVATANJE PRAVA MORA PONISTITI SAMO SEBE.
Cime je temeljena mogucnost tog izokretanja prava i pravednosti ? Covek
u ovoj pripovetki ne igra nikakvu ulogu. On je upravo i samo dovoljan
za to da sluzi spravi za ubijanje i da njoj bude bacen kao hrana (poluzivotinjski
nivo svesti osudjenika i vijnika..) Pri opisivanju sprave nikada se
ne pominju patnje coveka vec se samo opisuje rad sprave. Dvanaestosatno
mucenje ne navodi se kao mana, vec mu je jedina mana kad se sprava malo
zaprlja.
Nestajanje coveka je upravo najuzbudljiviji deo pripovetke. Covek je
u svom sustinskom znacenju potpuno izbrisan. Izopacenost pravednosti
moguca je u trenutku kada je bit coveka toliko izokrenuta da mozemo
govoriti o krajnjem raz-covecenja. Onda sprava koja dobro funkcionise
moze zaista biti vaznija od patnji mucenog – jer se te patnje uopste
ne primecuju.
Covek je prikazan kao bice mogucnosti – otvorena mu je mogucnost krajnjeg
otudjenja i rascovecenja. Ono sto je najstrasnije je da se on pritom
uopste ne mora odreci razuma – i dalje je u stanju da gradi savrsene
masine. Ali to da li te masine gule krompir ili ubijaju potpuno je nebitno.
Oficir je sustinski fanatik jer apsolutizuje jedno ograniceno stanoviste.
To je idealizam, samo postavljen na glavu. Za to se vezuje i pitanje
slepe vere, koje je postavljeno na kraju price – na nadgrobnom spomeniku
bivseg komandanta stoji da ce se on vratiti iz mrtvih i ponovo uspostaviti
koloniju. Slepa vera treba nemoguce proglasiti mogucim
Tako nas sredisnje izokretanje price – kao izokretanje ideje pravednosti-
upucuje na moguce izokretanje ljudskosti, cije nam je krajnje otudjenje
predstavljeno pripovetkom.
UMETNIK U GLADOVANJU
Slicno funkcionise kao i prethodna. Takodje se radi o konzistentnom
preokretanju smisla u besmisao. Primer je sa okoncanjem gladovanja :
umetnik zeli gladovati i dalje, medjutim, mora prestati zbog impresarija
i predstave. Prestanak se slavi kao trijumf iako je poraz.
Drugi deo price preokrece situaciju iz prvog. Tamo je neuspeh da se
dalje gladuje nagradjen od publike – a ovde umetnik uspeva da i dalje
gladuje, ali ga publika ne konstatuje. Umetnik je ovde samo jos smetnja
na putu ka stajama sa zivotinjama u cirkusu. Zivotinje redovno dobijaju
hranu, kavezi se ciste, umetnikova hrana truli i smrdi. COVEK JE PAO
ISPOD RAZINE ZIVOTINJE.
Ovde se izokrece ideja slobode, a koliko je to sustina ljudskosti,
mozemo govoriti i o izokretanju ljudskosti.
Ideja slobode artikulisana je na kraju, ali ne sa covekom, nego sa
panterom. Panter je u kavezu zatvoren pa i tu cak zadrzava nesto od
svoje slobode, tj. nesto od zivota na slobodi, svojim elegantnim pokretima
i celjustima kojima moze sve smrviti. On na neki nacin ukida ropstvo
svojom snagom – svi beze malo dalje kao da im moze nauditi. U njemu
kao da je sam zivot poprimio svoj oblik.
Umetnik je posve zavistan od para koje drugi daju da ga vide – on je
potpuno neslobodan. Ironijski, on sasvim dobrovoljno ulazi u kavez i
nerado izlazi. Publika se njemu ne divi – ona i ovako ne zna sta je
gladovanje (morala bi znati, da bi se divila). ONA SAMO ZURI, tj. zadovoljava
radoznalost koja i onako ne zeli nista znati. Oni dolaze da « vide »
nesto sto se i ne moze videti – tj. gladovanje. To je posebno izvrtanje
– nadzornici bi mogli nadgledati samo da li se nesto NE CINI (tj. da
se ne jede). Ljudi koji ga gledaju apsolutno ne znaju za bilo sta uzbudljivo.
Razlog je u Hajdegerovom nezadrzavanju radoznalosti (radoznalost kao
piljenje, odsustvo saznanja).
Dakle, i umetnik i publika su u protivsmislenoj situaciji – on se bavi
ne- radjenjem, ona se divi Nicemu, ne-radu. On je ponosan sto moze nesto
ne-moci, od slobode je nacinio svoju ne-slobodu. On u drugoj fazi ne
napusta kavez jer ne zna sta bi drugo radio. To je vrhunac izokretanja
slobode.
Umetnik u gladovanju je imao slobodu napustanja slobode, ali sada nema
vise pravo da je ponovo zadobije. Onaj kojem se treba diviti zeli da
stvori distancu izmedju sebe i publike, zeli biti jedinstven, nadmocan.
To izaziva paznju ali i vredja. Ali ne desava se nista sto bi pobudilo
radoznalost, pa onaj kome su se divili biva napusten. Ali, on vise ne
zeli da promeni egzistenciju, pa ostaje vezan za moguceg gledaoca. U
drugom delu on vidi da publika ne dolazi zbog njega, ali on ne preostaje
mu nista nego da zudi za divljenjem. Sve dok je mnostvo daleko, on moze
da sebe zavara da neko dolazi zbog njega. Poslednja izjava umetnika
da je gladovanje bilo samo zbog nenalazenja prave hrane jeste vrhunac
ukidanja slobode.
PEVAČICA JOZEFINA ILI NAROD MIŠEVA
Ovde se toboze radi o pravom umetniku, a ne o pseudo umetniku. Kontrast
pevacice i naroda. Usred potpuno nemuzikalne mase Jozefina je prava
umetnica, zivi zvot zbog muzike. Ali ta idilicna karakterizacija kratko
traje. Kad se u drugom odeljku postavi pitanje kako ona uopste moze
delovati usred nemuzikalne mase.
U intimnim krugovima ljudi priznaju da njeno pevanje nije nista drugo
do obicno zvizdanje. Ona u stvari zvizdi kao i obican mis. Samo, za
razliku od misa, ona ne moze to da radi citavog dana. Tako je ona stavljena
u poziciju i ispod zivotinje. Ide se do kraja; ispostavlja se da je
njeno zvizdanje vrlo lose i da joj se mnogi podsmevaju. Ona u stvari
postize uspeh svojom pozom – ona zahteva svecanu tisinu, napuci usne,
a time privuce narod kao da ce sada uistinu pevati. Oni su svesni da
je ona daleko ispod svih i sazaljevaju je. Naravno, ona misli da je
ta koja spasava narod. Njena muzicka predstava postaje narodni zbor
tokom rata. Ona nije nikakva umetnica, vec pevacica. Njena je uloga
u stvari u detinjastoj prirodi koja dopire do duse ljudi.( vezati za
Emrichove analize). Njeno zvizdanje, iako potpuno apsurdno i muzicki
bezvredno, znacajno je u tome sto oslobadja od okova svakodnevnice.
Ali, ona se time ne zadovoljava – ona hoce za sebe povlasceni status
– da nista ne radi. E, u tome je razlog sto biva odbijena. Kad takav
stav pocne postavljati prohteve, on uk,ida samog sebe. Ona pada u zaborav.
I u zivotu ona je samo jos puko secanje. Anticipira se ukidanje i samog
secanja. Svrstavanje u heroje je uzdize, ali u mnostvu heroja gubi se
individua
U oba slucaja – i u Umetniku u gladovanju i u Jozefini, PRETENCIOZNA
UMETNOST JE NEGACIJA UMETNOSTI.
Bitak kao negiranje povratno deluje na egzistenciju onoga koji negira.
Ukida se cak i vreme – vreme vise nije vreme zivota, prostor samoostvarenja,
ono je sada jos samo puko brojanje preostalih odsecaka (kao na umetnikovom
satu koji jedini komad namestaja u kavezu). Radikalno ukidanje vremena.
JAZBINA
Nastala poslednje zime pre njegove smrti i napisana je za jednu noc
(1923-24.). Fragmentarna je, postoje indicije da je Kafka izbacio kraj.
Glavni lik je zivotinja koja propoveda o vlastitom zivotu i to sebi
samoj. Stalno je vreme pripovetke – prezent. Zbivanje je prikazano kao
stalno kruzenje. Napetost se postize jos od pocetka - « moj zivot nikada
nije miran ni za jedan sat, tamo u onoj mahovini ja sam smrtan, a u
mojim snovima stalno vrena pohlepna gubica. »
STRUKTURA : Sve sto sledi samo je varijacija ves recenog – i to kao
dosledno razvijanje teme. Napetost je vrlo vesto postignuta – uvek nam
se na vrhuncu nekog dogadjaja cini da ce se nesto vazno desiti, a uvek
sledi vracanje na nesto ves receno. Drugo, problem je i to sto nam je
kraj dat na samom pocetku: saznajemo da jazbina ne ispunjava svrhu.
Formalno tri dela: A) zivotinja predstavlja jazbinu, B) boravak vani,
C) povratak u jazbinu.
Uvek se jasno naglasava povezanost zivotinje i jazbine. Ona je deo
zivotinje – jazbina i predstavlja zivotinju samu. BIT JAZBINE JE TISINA.
To je na nemackom MIR kao odsustvo buke, ali i SUPROTNOST KRETANJU.
Mir kao namirenost, posto se necemu tezi, pa se to tezeno dobije, mi
smo namireni. TISINA JE TAMO GDE NEMA STEMLJENJA. Ali taj mir ovde nije
savrseni mir, vec je akcenat na ODSUSTVU SMETNJE.
Sum uvek najavljije moguceg neprijatelja. Samo dok vlada tisina zivotinja
je sigurna. Mir i nemir su polovi raspolozenja pripovetke.
BORBA za tisinu (mir, bezbednost, odsustvo suma) uvek ukida samu sebe,
jer je zivotinja tako uvek nemirna. Menjanje tisine – od nemirnosti
do varljive tisine je stalna dijalektika pripovetke.
OPREZ je temeljna osobina zivotinje. Stalno se predvidja ono sto bi
moglo nastupiti i ugroziti bezbednost. I tu opet stalna dijalektika
i prelazenje u suprotnost.
Uzaludnost svih mera sigurnosti (osiguravanje ulaza…) predstavljaju
NEPRIJATELJI – nevidljivi i umisljeni.
Kad zivotinja uvidja beznadeznost svih mera opreza i bezbednosti ostaje
joj jos samo NADA. Cim se javi nada, naravno, znak je da je ugrozen
aspekt sigurnosti. Upravo je nada najproblematicnija u prici – ako se
zivotinja nada u neku vrstu providjenja i onostranog, onda je gradjenje
jazbine potpuno besmisleno. Ako odbaci nadu, ona mora sve snage dati
na organizaciju samoosiguranja. Ona se odlucuje protiv nade, ali ipak
se mora oslanjati na nju ako ne zeli da propadne.
Takodje, planiranje i odredjivanje pokazuje RADOST POSEDOVANJA. Zalihe,
izgradnja trga ispred jame,.. Ali tu radost senci potreba da se nad
zalihama i trgom nikada ne gubi preglednost i straza. Tako i radost
posedovanja, smireno uzivanje u bogatstvu uzmice ispred stanja progonjenosti,
bezgranicnog nemira.
Sve korak-po-korak ukida recenicu s pocetka price – ‘sagradio sam jazbimu
i cini mi se da je lepo uspela ».
Pitanje SLOBODE : to je pitanje izlaska iz jazbine. Zivotinja se u
stvari boji slobodnog, pa ipak ima potrebu da tamo nekad dospe. Sloboda
NIJE mesto proizvoljnog, mesto razvijanja subjektivne samovolje, nego
se tamo moze ono drugo pokazati u svom bitku. Ako je zivotinja utemeljila
zivot na sigurnosti – onda je podrucje van jazbine, podrucje slobode,
onde gde prestaje zastita.
B) RAZDOBLJE NAPUSTANJA JAZBINE : ono je vrlo protivurecno. Zivotinja
hoce na slobodu, ali to ipak ne moze. Ona je postala rob jazbine – ne
cuva nju jazbina, vec ona cuva jazbinu. Zato je zivot na slobodnom za
nju nesto besmisleno. Ali i jazbina je besmislena jer ne ispunjava svoju
funkciju zastite.
ZIVOT UTEMELJEN NA SIGURNOSTI U STALNOJ JE BRIZI ZA TU SIGURNOST –
BRIGE UOPSTE NE MOGU PRESTATI.
Temeljno nepoverenje spram svih zivotinja onemogucuje je da se smiri.
Njeni odnosi su nuzno odnosi neprijateljstva. ISTINSKO PRIJATELJSTVO
JE NEMOGUCE S ASPEKTA PRORACUNAVANJA SIGURNOSTI.
C) POVRATAK U JAZBINU : dolazi do konacnog izoblicenja perspektive
sigurnosti, upravo prikazivanjem zatajivanja mera sigurnosti. Konacno
preobrazavanje sigurnosti u ugrozenost, skrovitosti u progonjenost.
To je sinteza u hegelijanskom duhu. Naime, kao sto kaze Hegel u Fenomenologiji
duha, svest nesto tvrdi, no sama se opovrgava iskustvom kroz koje prolazi
i tako biva proterana sa svoje pozicije, kako bi dospela do vise istine.
Sada zivotinja umislja dva suma koji se jedan drugom priblizavaju, ali
ni ta teorija se ne ispostavlja kao odrziva. Tiho, nistavno sustanje
preobrazava jazbinu u mesto najvece nesigurnosti ! Krajnji rezultat
– ona pocinje da kopa stit oko jazbine, ali njime unistava i samu jazbinu
Paroksizam panike – jedva cujno sustanje nije nista drugo nego vlastito
disanje koje je plasi.
Pripovetka nema kraj. Ona ostaje otvorenom, neocekivano se prekida.
Pa ipak ishod je bio izvestan jos od prve stranice _”moj zivot nije
miran cak ni za jedan sat”. Prica se upravo i zatvara tamo gde je mir
nestao iz jazbine
ZIVOTINJA NE POSTAJE TUDJA ZRTVA VEC SVOJA VLASTITA.
EGZISTENCIJALNO TUMACENJE:
JAZBINA KAO PROCES SAMOOPRAVDAVANJA
Prica pocinje u trenutku kad je delo zavrseno. Kad se nesto zavrsi,
mi u odnosu na njega dobijamo odstojanje. U pogledu na to drugo (delo)
ujedno gledamo i sami na sebe. Pogled kojim se preko drugog vracamo
sebi samima je izvorna refleksija. Tu ostaje prostor za opravdavanje.
Kad je to jedino delo kojem je posvecen citav zivot, koji je smisao
citavog zivota, onda to istovremeno znaci i samoopravdavanje. Ova pripovetka
je samoprikazivanje procesa samoopravdavanja.
Kad se pitamo o tome sta predstavl ;ja ova zivotinja dolazimo do zaklljucka
da je to uopste zivotinja, nije specifikovana. Jedino sto ona poseeduje
razum – to je dakle, animal rationale – dakle, COVEK.
Nezadovoljstvo stvorenim je nezadovoljstvo zivotom. To nezadovoljstvo
zapocinje onda kad je zivot dostigao vrhunac, kad nema vise uzdanja
u ono sto dolazi. Proces samootudjenja – nema pravih, vanjskih neprijatelja.
Zivot je delo koje treba stvoriti i on u sebi nosi uslov za razocarenje
i propadanje zbog ostvarenog. Krajnje egzistencijalno pitanje je pitanje
zivota kao takvog
FILOSOFSKA DIMENZIJA
Poimanje je temeljno odnosenje animal rationale spram bica. Radi se
o sukobu racionalnog i iskustvenog. Rezoniranje gibi tle pred sobom,
jer ne moze dati nikakv krajnji uvid u ono sto se zbiva sa zivotinjom.
Sve mu izmice, sve mu postaje strano. Animal rationale nema nikakv odnos
spram ljudi, spram slobode i spram boga. Samootudjenje je posledica
bezoodnosnosti.
Hajdeger : covek se u novom veku bori za polozaj u kojem moze biti
ono bice koje svakom drugom bicu daje meru i zacrtava pravac. Sve dok
je osigurano samo neko odredjeno bice zapravo nema sigurnosti, buduci
da je odredjeno bice stalno ugrozeno od drugih, te moze biti poljuljano
u svojoj sigurnosti. U izvesnosti je sadrzan prohtev za apslutnom izvesnoscu.
Volja za moc je volja koja sebe hoce kao moc.
Jedinstvenost ove pripovetke je u tome sto je dat neki sasvim odredjeni
povesni dogadjaj a da nisu nuzno date istorijske naznake. Ovde se pripoveda
povest NOVOVEKOVNOG coveka a ne bilo kog coveka. Ova pripovetka nadilazi
Dekartov res cogitans – ona pokazuje kako, uprkos evidenciji koju stalno
zahteva za sebe, subjekt ostaje samom sebi nesaznatljiv. Citava je pripovetka
prikaz poljuljanosti polozaja subjekta. Merilo svega i upravljenost
svega se odnosi na bice.
Forma pripovetke, kao proces samoopravdanja, utemeljena je u biti novovekovne
istorije. Za coveka novog veka, istina postaje samoizvesnost predstavljajuceg
subjekta, zato covek mora stalno izvestavati o svom opstanku, mora steci
izvesnost o samom sebi, posto samoizvesnost utemeljuje njegov polozaj
medju ostalim postojecim. Sto se covek oseca sigurnije to mu je potrebnije
stalno samoosiguravanje.
ODNOS ČOVEKA SPRAM BIĆA KAO PRIRODE
Covek se ne upusta u bice-prirodu vec ga pred-stavlja posredstvom racunskog
projekta prirode i proracunatim izrabljivanjem tehnike, da bi ga na
taj nacin osigurao za sebe kao subjekta i tako dosao do samoosiguranja.
Izmicanje dovodi coveka do toga da usred bica biva otudjen. Ono sto
mu od bica preostaje jeste posed.. A upravo je posed stalno ugrozen.
ODNOS ČOVEKA SPRAM BIĆA KAO DRUGOG ČOVEKA
Refleksivnost odredjena voljom za moc vodi do toga da se odnos spram
drugog coveka pretvara u odnos moci. Drugi se covek racuna samo ako
mu se mogu nametnuti, tj ako tako mogu povecati svoju moc. On se pridruzuje
drugim grupama ljudi zato sto u svojoj pojedinacnoj egzistenciji ne
nalazi sigurnost koju prizeljkuje. Zato su novovekovne ideologije uglavnom
totalitarne. One zele dato totalitarno objasnjenje postojeceg, a time
i covekovog odnosa spram njega.
ODNOS PREMA BOGU
U Jazbini ne nalazimo nista o bogu. U apsolutnoj persperktivi sigurnosti
subjekta postavljenog na samog sebe, bod postaje izlisan. Bezboznost
novog veka. Bogu nema mesta u radikalizovanom novovekovnom stavu prema
postojecem.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad u wordu » » »