Vijon (1431-1468?)
Biografija
Vijon
je rođen u Parizu (on je prvi veliki pesnik ovog grada, ali i prvi evropski
velegradski pesnik) 1431. godine, iste godine kada je Jovanka Orleanka
spaljena kao veštica u Ruanu. Školovan je; imao je titulu magistra umetnosti
. Ipak, ostao je u nižim slojevima klera. 1455. je smrtno ranio sveštenika
u svađi. Potom je učestvovao u pljački trezora Navarskog koledža – iz
riznice Teološkog fakulteta on i njegovi drugovi odneli su oko 500 zlatnih
kruna. Zbog toga je morao da izbegne iz Pariza (osuda na vešanje 1463.
godine i desetogodišnji izgon iz Pariza), ali je kasnije pomilovan. Verovatno
je, nakon ponovne osude na progonstvo zbog neke tuče, negde u izgnanstvu
pesnik i preminuo. Možemo reći da je njegova biografija problematična,
a delo provokativno.
Pravo ime mu je bilo Fransoa de Monkorbje, a
nadimak Vijon dobio je od svog poočima Gijoma
de Vijona . Posle 1456. godine pesnik se ispod svih svojih dela potpisuje
isključivo kao Fransoa Vijon.
Istorijski kontekst
15. vek u Francuskoj. Kraj
stogodišnjeg rata. Atmosfera dubokog srednjeg veka. Francuska je još
daleko od renesanse. (Značajni stvaraoci renesanse pojaviće se čitav vek
posle Vijona.)
Zagonetka zvana Vijon
Ne zna se identitet, ni biografija likova iz dela pa ni značenje pojedinih
stihova. Vijon je talentovani pisac na margini. Gubitnik sa složenim pogledom
na svet. Demistifikuje svetovnu moć. Popularan i čitan već u svoje vreme.
O sebi govori kao o nekome koga čitaju i ko je u javnosti poznat.
Smatra se prethodnikom novog doba u francuskoj poeziji i prvim predstavnikom
moderne poezije.
Posle Vijona
Rable gradi lik Vijona (Vijon se kao lik u Rableovom romanu pojavljuje
kao lik najpre u drugoj, a zatim u četvrtoj knjizi.) U drugoj knjizi Vijon
se na onom svetu suprotstavlja Kserksu kao što je u svoje vreme činio
sa moćnim savremenicima u svojoj poeziji. U četvrtoj knjizi Vijon se sveti
svešteniku koji je odbio da pozajmi svoju odeždu za lik boga oca u predstavi
Stradanje Hristovo – sa svojom družinom ga doslovno «na smrt» prepadne...
Na drugom mestu Vijon govori kralju Eduardu V od Engleske da neće imati
problema sa stolicom ako ispred sebe stavi francuski grb... Rable koristi
momenat lakrdije koji se vezuje za Vijona.
Posle Vijona pišu se brojna satirična zaveštanja.
Vijona će promovisati Kleman Maro, priređivač njegove poezije. On je prvi
komentator Vijonovih stihova.
Međutim, pravi renesansni pesnici, Ronsar i pesnici Plejade, nisu cenili
Vijona.
Boalo ga pominje u svojoj Poetici i hvali kompoziciono i versifikatorsko
umeće Vijona u odnosu na druge francuske srednjovekovne pesnike. On dakle
hvali njegovo formalno novatorstvo. Nije ovde Boalo potpuno u pravu...
Tek u 19. veku raste interesovanje za Vijona (Rembo, Malerme).
Zaveštanja
Malo zaveštanje i Veliko zaveštanje, napisani u razmaku
od pet godina, slični su po sledećim karakteristikama:
- pesnik u oba speva službenim aktom deli podrugljive poklone svojim prijateljima
i neprijateljima (forma testamenta u ironičnom i satiričnom tonu) → lakrdijaška
oporuka
- pojedine konkretne osobe Vijon pominje i u jednom i u drugom delu;
- oba speva složena su u istom metru (osmercu) i u istoj rimovanoj šemi.
(Vijonov stih je osmerac, a strofa oktava. Raspored rima je: ababbcbc
tj. ab, ab, bc, bc)
Razlike
- broj stihova: Malo zaveštanje sadrži 320 stihova (40 strofa od po 8
osmeraca), a Veliko nešto više od 2000 stihova (186 oktava se prepliće
sa samostalnim pesmama koje imaju preko 600 stihova).
- originalni naslovi su Le Lais i Le Testament (prvi termin upućuje na
nešto čega se odričemo, drugi na oporuku – ono što ostavljamo posle smrti);
- kompozicija Velikog zaveštanja je daleko složenija od kompozicije Malog
zaveštanja u kome se izlaže niz oktava.Veliko zaveštanje nosi mnogo više
digresija i ozbiljnijih refleksija. Ono poseduje tematske celine i u njega
su uklopljene samostalne pesme (u prvom redu balade, zatim rondo, katren,
epitaf). Ove posebne lirske i lirsko-epske vrste svojom formom se izdvajaju
iz Zaveštanja, ali se temama savršeno uklapaju u njega;
- socijalna nota je u drugom delu prisutnija i izraženija; drugi deo je
i ozbiljniji i dublji i gorči...
Travestija
Zaveštanja su data u formi testamenta. Reč je o travestiji forme...
Vijon formu fiktivnog testamenta preuzima: Mnogo pre Vijona širom Evrope
su nastajali šaljivi književni testamenti (u Engleskoj, Španiji, Portugalu
i u samoj Francuskoj). U 13. veku gotovo u svim zemljama Evrope bila je
raširena pesma Zaveštanje magarca. U njoj magarac na samrti zaveštava
različite delove svog tela različitim socijalnim i profesionalnim grupama
srednjeg veka počev od pape i kardinala. (Zanimljiva je paralela rasparčavanja
tela sa podelama u društvu.) Prema svedočenjima Jeronima već u 4. veku
naše ere među đacima je bilo rašireno Zaveštanje svinje. Ovo staro zaveštanje
prepisivalo se sredinom veka, i ono je, sva je prilika, bilo glavni izvor
Zaveštanja magarca.
To što sama forma testamenta u Vijonovo vreme nije bila retka posledica
je opšte sklonosti srednjeg veka da precenjuje pojedinačne stvari i događaje
i da najmanjim sitnicama raspolaže u testamentu. Vijon se samo pridružio
povorci tih pesnika preuzevši šablon i skoro sve propisane pojedinosti.
Subjektivnost, liričnost, autobiografija / Lirski i biografski karakter
dela.
Vijon je prvi izrazito subjektivan pesnik čija poezija teži autobiografskom
iskazu. (Izražen je pesnikov najličniji stav prema životu i ljudima.)
On je prisan od samog početka i pre nego što o njemu nešto znamo: oba
Zaveštanja počinju sa „ja“. I Malo i Veliko zaveštanje ispevani su kao
pesnikov monolog u prvom licu: Ja, dijak Fransoa Vijon i U svojoj tridesetoj
godini, / Kad sam ispio sav svoj sram...
Pesnik se javlja kao subjekat (Ja nisam čovek bez greške / nit zdan od
gvožđa i tuči), kao objekat (čar lica i oči svete / što me nudeć lažne
slasti / prostreliše do u pete), a nekada se povlači da bi ustupio mesto
drugim glasovima ((balade i neke strofe ispevane u 1. licu drugih likova)).
U Zaveštanjima je prisutna široka skala osećanja, raspoloženja i stanja:
smeh i suze, pobožnost i senzualnost, griža savesti i poruga, okrutnost
i nežnost, ljubav i mržnja, pokajanje i pobuna... Vijon majstorski sugeriše
psihologiju nekih od likova koje predstavlja...
Za Vijona se kaže da se smeje plačući; cinično, rezignirano, razočarano.
Spoj humora i očaja jedan je od mogućih ključeva za razumevanje dela.
(Kada se pesnik trgne iz smeha, ostaje gorčina...)
Parodija
Vijon prepoznatljive formule uzima iz Biblije. Parodira i sudski jezik
i pravničke izraze koristeći različite diskurse koji proizvode duhovitosti.
On koristi postupak karnevalskog obrtanja i sve dovodi u svoju suprotnost.
(Pored toga Vijon se stalno kreće između, sa jedne strane, nemilosrdnog
ruganja, a sa druge, razumevanja ljudske slabosti.)
Motivi
- crkveni – Dok Malo zaveštanje više parodira trubadurski
jezik i preokreće trubadurske motive, u Velikom zaveštanju parodira crkveni
jezik... Na primer, darujući u Malom Zaveštanju župnike, navodi prve reči
Karmelitske bule: Omnis ultruisque sexus (Osobe i jednog i drugog pola),
čime aludira na dvoličnost i perverznost sveštenstva; & Na jednom
mestu razvija sliku iz Knjige o Jovu – život je kao tkanje i kada se platno
izatka končići koji su ostali se zapale da bi platno postalo glatko i
da bi se izravnalo sve što je izatkano. (Prisutan je niz aluzija na Bibliju.)
- juristički – strofe često počinju pravničkim izrazom
«item»; naročito se na kraju oseća parodija na preciozni jezik sholastike;
forma testamenta; prisustvo sudskog notara Fremena
- feudalni
- erotski – opscene slike: obrađivanje vrtova i kovanje
novčića koje u sebi nose erotske aluzije
Socijalni momenat
Vijon istovremeno daje opis svog doba. (Ironija sa kojom predstavlja
na pr. pariske bogataše, upućuje na obrise socijalne poezije.) U spevovima
su dati likovi: pravnika i sveštenika, prosjaka i velikaša, trgovaca i
prostitutki... Njegovo interesovanje za takozvane «male» ljude dobija
i formalni izraz u nekim baladama napisanim na argou.
N. Banašević: Preko tema siromaštva i novca, Vijon unosi socijalne elemente
u svoje delo. Jetkost naročito ide na račun predstavnika vlasti i javnog
života. Uz lično nezadovoljstvo probija se osuda društvene nejednakosti
i nepravde među ljudima. (Satira kao Vijonov odnos prema stvarnosti.)
Sa druge strane, društvo i kosmos on prikazuje kao sile van njega, a brine
ga vlastita ličnost usred tih sila. (Marić: Vijon brine samo svoju brigu,
napada onoga ko njemu lično zlo nanosi...)
MALO ZAVEŠTANJE
Okvir: nesrećan u ljubavi, proklinjući je, pesnik odlazi na put (u Anže):
Četristo pedeset šeste / ja Fransoa Vijon dijak ..., a kako je svako putovanje
nesigurno, on se oprašta od rodnog grada, rodbine i prijatelja i piše
svoj «testament». Božić je, i pesnik, uz hrišćanski uvod (Najpre sad u
ime Oca / sina i Duha svetoga...), počinje da «zaveštava». Šaljivi, parodični
karakter izbija već na početku – odmah se vidi da je zaveštanje fiktivno,
tek prilika za šalu i ironiju. Jezik je parodičan...
Vijon daje parodiju trubadurske, kurtoazne poezije. Pre njega, prvi je
to započeo drugi autor Romana o ruži. (Sam Vijonov tekst je nekomunikativan,
ali je vrlo važan antitrubadurski Vijonov stav koji je često navođen u
kasnijoj francuskoj poeziji.)
Na početku Malog zaveštanja pesnik stavlja na sebe plašt ljubavnika i
time parodira trubadurske motive i trubadursko obožavanje idealne žene.
Izvrćući ruglu jezik ljubavne retorike daje sliku voljene žene koja nije
poput trubadurske dame puna vrlina, već je beskrupulozna, sadistički nastrojena
žena koja čini zlo i kada od njega nema koristi (koja meni spremi pako
/ bez koristi neke njene).
Siromašni pesnik uzima ulogu ranjenog viteza – nesrećno zaljubljenog u
nemilosrdnu damu. Potom ovaj siromašak zaveštava svoje bogatstvo... :
- poočimu Gijomu Vijonu – svoj glas ((a biografija nam kaže da je to glas
raspusnog studenta, pariske skitnice u stalnom sukobu sa vlastima))
- onoj zbog koje odlazi – srce koje stenje: ona me zlo mučit znala / nek
Bog da joj zahvaljenje!
- jednom prijatelju (Kardonu) – masnog pevca i bure vina, ali i dva spora
da ne zdeblja ((da se ne ugoji))
- trojici pariskih bogataša – po par škuda ((novac))
- berberinu – isečke kose: sve ostatke kose svoje
- obućaru – stare cipele
- krojaču – svoje staro odelo
- (tobože plemić, ostavlja konje, mačeve, lovačke pse itd. ali mač treba
otkupiti u kafani gde je založen, a konj se nalazi, kao «firma», iznad
vrata krčme)
- bolnicama – krov / okna od paučine (U srednjem veku je bio običaj da
onaj ko sastavlja svoj testament ostavi nešto od svog bogatstva i za bolnice,
naročito one u kojima su se lečili siromasi.) Lečilištima koja su bez
okna može pokloniti samo paučinu. (Ovo poklanjanje je kritika i ismevanje
onih koji su mogli da nešto u svetu promene, ali to nisu učinili.)
- zatvorenicima – naklonost tamničarke
- siromasima koji spavaju pred dućanima – pesnicu u oko da se probude
(Vijon nema posebnog milosrđa za svet klošara i bolesnika. Ova ironija
je možda privid kojim Vijon želi da prikrije svoje beznađe pred tuđim
siromaštvom. U Velikom zaveštanju Vijon nije tako obesan, ali nije ni
velikodušan: pravda se da ne zna šta bi mogao da dā bolnicama.)
VELIKO ZAVEŠTANJE
Kako je Malo zaveštanje, šireno u rukopisima, postiglo uspeh, Vijon pet
godina kasnije piše Veliko zaveštanje. N. Banašević: Ovo Zaveštanje je
zbirka i zbornik Vijonovih ostvarenja kojima osnovni duh – opraštanje
od života i sveta – kao i okvir – testament – daju oblik celine. Filozofsko
jedinstvo ovog zaveštanja se postiže temom smrti.
Forma
Velika epsko-lirska celina sa razaznatljivom naracijom u koju su ubačene
manje celine, balade.
Kompozicija:
1. neskladna – ((ubacivanje 16 balada?; pripovedačko Ja koje se povremeno
povlači?))
2. raspored ((samostalnih pesama)) prati i psihološke oscilacije lirskog
subjekta; estetska intencija; očigledna igra sa oblicima
3. veoma je pažljivo isplanirano; kao književna katedrala. To je opšti
utisak celine, ali svaki detalj otkriva novu celinu. Ogromna konstrukcija
sa malim remek-delima...
Sadržaj
- Počinje u ispovednom tonu: Trideset leta dobih u dar / i čemere već
ispih znatne / ni posve lud ni posve mudar / mada iskusih mnoge patnje
- II – VI strofa: govori o svom boravku u zatvoru. Prvo pominje Tiboa
d'Osinjia, biskupa iz Orleana, i mučenja: šiban je, jeo je «kamene kruške»
. Aludirajući na biskupovu homoseksualnost kaže da on sam (Vijon) nije
ni jelen ni srna. Kaže da će za biskupa moliti «pikarski tropar» .
- VII – XI: molitva Hristu i pohvala kralju. Vijon pominje kralja Luja
prema kome je vrlo velikodušan. (Luj XI ga je iz zatvora spasao amnestijom
– nakon krunisanja...) Želi mu plodnost (Jakovljevu), čast, slavu (Solomonovu)
i dugovečnost (Metuzalemovu ). Deca da mu budu kao Šarlemanj – Karlo Veliki
– simbol rodonačelničke moći franačke države. & Biskup se vezuje za
smrt, a kralj za život. & Da li postoji satira u pohvali kralju, nekakva
ironična rezerva? Postoji kontekstualna ironija: u državi takvog kralja
postoji takav zatvor i takav surovi vladika koji njime upravlja.
- Odnos prema crkvi i veri. Vijon daje ciničnu kritiku licemerja i dvostrukog
morala sveštenika. Teologija (klericima) služi da čovek pomoću nje stekne
„mekan krevet„ i „svoj dom“. Stalno se obračunava sa crkvom kao institucijom;
ipak, jeste vernik na specifičan način. Ne dovodi u pitanje osnovne postavke
hrišćanske vere. Navodi citate iz Biblije. Istovremeno, distancira se
od svog sopstvenog grešnog života. Bog i Hrist izuzeti su iz poruge Zaveštanja
od kojih Veliko zaveštanje počinje invokacijom Uskrsa (?), a Malo zaveštanje
je uokvireno slikom Božića. & Koliko god da kritikuje Vijon poslednju
presudu nikada ne uzima na sebe već je ostavlja Hristu odnosno Bogu. (Kraljevu
sudbinu prepušta božjoj milosti, ne sudi mu sam.(?)) Užasno je nemilosrdan
prema crkvi, ali veruje u hrišćanskog Boga.
- XII – XVI: sopstveno ispitivanje savesti; ljudskog položaja; sagledavanje
sopstvene prošlosti: nakon stradanja i svih tuga / napornih lutanja i
jara / jad prosvetli mi čula stara. (Vijon kaže da su mu lične patnje
objasnile mnogo više toga nego Aveoresovi komentari Aristotela.) Vijon
je pametna luda (Eshil «Patnjama se pamet stiče» – praktična mudrost koja
proizlazi iz patnje) . Za svoja osećanja kaže da su oštra kao povesmo
tj. klupko (antifraza). Dve perspektive: stariji glas, glas iskustva &
mladalačka ludost koja vodi sticanju tog iskustva. & Vaskrsli Hrist
je bog u koga on hoće da veruje. Spreman je da se promeni, mrzi upornost
u grehu... (Za sebe kaže da je grešnik i da želi da se menja...) Beznačajna
mu je sopstvena egzistencija... Jedan od mnogih koji pate... & Blizak
mu je drugi autor Romana o ruži. Pominje ga kao nekog ko je rekao da star
čovek sebi treba da oprosti mladalačku patnju. (Nadajući se oprostu u
starosti pominje „bibliju srednjeg veka“, najčitanije i omiljeno alegorično
delo Roman o Ruži.)
- Pesnik koji samog sebe vidi kao mladog starca, za koga svaka vrsta lepote
nestaje i za koga su parodija, ironija i sarkazam neminovni, piše delo
kojim proverava u čemu mu je prošao život. Gleda kao čovek koji nema šta
da izgubi utoliko može i ima potrebu sve da kaže.
- XVII – XXI: epizoda o Aleksandru i Diomedu. Vijon navodi srednjem veku
poznatu priču o susretu Aleksandra Velikog i gusara Diomedesa. Ovaj gusar
u razgovoru sa vojskovođom objašnjava razloge zbog kojih je prinuđen da
otima plen po moru: Što kradljivca mi ime poda? / Jer pomoću svog malog
broda /pabirčim katkad po pučini? / I ja bih bio ko vojvoda / da sudba
taj mi dar učini. Beda je uzrok njegovom zlu: Poštenje vrlo slabo vredi.
Aleksandar ga oslobodi osude na smrt i pretvara mu sudbinu u dobru ((daje
mu neke pare)) a on nastavlja da živi kao uzoran građanin... Poruka je
da velikodušni gospodar može da promeni sudbinu velikog kriminalca. (Vijon
traži opravdanje u svom siromaštvu jer ono je bilo njegova sudbina. Doživljaj
„fortune“ prikazuje navođenjem priče o Aleksandru i Diomedu kroz koju
sasvim jasno govori kako nužda navodi na zlo.) & Pesnik hoće, aluzijom
na antičku istoriju, svom spevu da dā izvestan dignitet.
- XXII – XXVII: Sve zavisi od novca / nužde: Nužda je celom svetu vladar.
Draga ga je zbog novca ostavila i novu ljubav neće imati dok nema novca:
Kad gori kesa nema plesa. & O varljivoj mladosti: Pesnik je uživao
u svojoj mladosti ali: Da šmugne ne bi duše teške / nit mi na kraju šta
zavešta. (Mladost mu nije ostavila ništa i jedan od duhovitijih delova
speva je kada svoju najveću nevolju nalazi u tome što je previše ozbiljno
shvatio i dosledno poslušao reči Solomonove izreke: „Raduj se, moj sine,
srećnome mladićstvu.") & Žali što se u ranijoj mladosti nije
formirao na način koji bi više obećavao. On je docta ignorantia, a ne
poeta doctus. (iv: Da li je ovo tačno?) Od škole bežah svuda...
- XXVIII – Pominje Jova – njegov je život prošao brzo kao što tkač spaja
končiće dok stvara platno – tad prži suvišnu pređu ...; (Slika tkanja:
on sam je dlačica koja štrči i koju će zapaljeni predmet koji izjednačava
lako spaliti.) Svest o nepostojanosti egzistencije, o krhkosti čoveka.
Asocijacija iz Knjige Propovednika – smrt će sve izjednačiti... (Vijon
koketira sa biblijskim citatima.)
- Govori o trošnosti čitavog života. Ovim se priprema prva lirska eksplozija.
Vijon se kao lirksi subjekt povlači, a na scenu stupa opšta istorija.
Liči na Brojgela, na Čoserove Kanterberijske priče i Pazolinijev Dekameron.
- XXIX – Ubi sunt?» - «Gde su (sad)?» (svi oni koji su umrli). Gde ljubavnici
sad su dični / što sledih nekad srca vrela / pesmi skloni ... (...) Mnogi
su mrtvi krutih tela... «Memento mori» → sve se završava smrću.
- XXX – XXXII – ((socijalna kritika)) – Vijon navodi da jedni žive sa
čašću i podvaljcima, dok su drugi gladni i bosi: Meštrima silnim ništ'
ne manjka / za gutljaje i zalogaje. Vijon poredi situaciju bede i moći
u životu nekih drugih smrtnika.
- XXXIII – XXXIV – Autorefleksivnost (?) – razmišljanje o tome šta govori.
Postoji i glas iznad koji komentariše to što govori: Pravo da kažem nema
rašta / o svemu tome da se priča.... (...) To sumorne su sve ideje / i
niko za njih nema volje. & «Što napisah, napisah» – on ne povlači
svoju reč, iako kaže da možda nije u pravu, da bi sud trebalo prepustiti
Bogu.
- XXXV – XLI – Smrt izjednačava: Beda nas prati sve ko kobac / na rakama
gde moj rod trune... (...) Ja znam da bedne i bogate / svete i klete mudre
slepe / zle dobre spore i nogate / sitne i silne ružne lepe / dame što
za svoj izgled strepe / imućne ili bez imetka / blagosti pune il' svirepe
/ smrt grabi sve bez izuzetka. & Vijon ovde parafrazira Homera?: bolje
je živet u zloj jaci / sirot neg biti sin vlastodršca / što u bogatoj
trune raci. & Pominje mrtvog oca i svest o tome da će mu i majka umreti.
Pominje Parisa i Helenu. Daje materijalistički opis umiranja, težinu i
rugobu bolesti: znoj, žuč, nabreklost vena i vrata, ledenost kože, usamljenost:
brata il' sestru nema mrca.
- Ples smrti (dance macabre) – to je jedan od toposa srednjovekovne poezije.
(Hojzinga: ova fraza obeležava kasnosrednjovekovnu viziju smrti.) Izjednačavajući
momenat: u smrti je svima isto. Kako sve izgleda trivijalno pred smrću.
Vijon daje naturalističke opise smrti. Niko nikoga ne može da zameni u
tome; svako umire za sebe, u bolu, i često u rugobi.
- Slede tri balade koje su varijacije na Ubi sunt? Refren svake od balada
je simbol prolaznosti. (I sledeće tri balade, koje dolaze nešto kasnije
– dakle ukupno šest – ilustruju temu smrti i prolaznosti.)
BALADE u Zaveštanju
Balada – (ital. – «plesna pesma») – objedinjuje lirsko, epsko i dramsko.
U romanskim književnostima balada je, još u doba usmene književnosti,
pesma koja prati ples. U 14. veku je dobila čvrstu formu čija je osnovna
karakteristika sadržajno (a ne samo muzikalno) relevantan refren. Balade
su i najpopularnija vrsta lirike Vijonovog doba. On poštuje sve zakonitosti
balada:
- tri strofe jednakog broja stihova sa poslednjim stihom koji predstavlja
refren
- rime međusobno povezane po određenoj šemi
- posle treće strofe sledi četvrta koja je kraća i završava se refrenom
kojim i prethodne tri, a naziva se `envoi` («anvoa»). Njome se balada
nekom upućuje.
Naslove balada su uglavnom davali izdavači, a većinom ih je formulisao
Klemen Maro. Iz izdanja u izdanje prelaze kao autentični, iako možda to
nisu:
1. Balada o gospama iz davnih vremena
2. Balada o gosparima iz davnih vremena
3. Balada o prolaznosti sveta
4. Balada lepe Šlemarke mladim curama
5. Dvostruka balada o prethodnome predmetu
6. Balada molitva Bogorodici
7. Balada nevernoj prijateljici
8. Balada i molitva
9. Balada za Robera d'Estutvila
10. Balada o zavidnim jezicima
11. Balada o srećnome životu
12. Balada o pariskim gospama
13. Balada o debeloj Margo
14. Balada dobrog nauka
15. Balada moljenje oproštaja
16. Završna balada
Teme su slične kao kod ostalih pesnika: refleksivne, religiozne kao i
portreti savremenika. Pored toga što se služi aktuelnim poetskim temama
za skoro svaku njegovu baladu pronađen je uzor koga se verno drži. Balada
o gospama iz davnih vremena je varijetet pesme stare mnogo godina...
TRI BALADE
1. Balada o gospama iz davnih vremena daje odgovor na pitanje
«Gde su?»
- Prva strofa – likovi iz mitskog sveta i istorijski likovi – vladarke,
hetere i dr. sa mitskim i literarnim značenjem: Flora je boginja proleća
ali i poznata rimska hetera. Taida je hetera iz Egipta koja se preobratila
u hrišćanku i postala svetica. Arkipiada – hetera ili izobličena varijanta
Alkibijadovog imena . Opisuje njihovu lepotu, jedrinu života, telesnosti,
koja nestaje. Eho je nimfa ali i tajanstvena prirodna sila za koju smo
nimfu vezali. Ni nje više nema.
- Druga strofa – građanski svet – pariska lokalna mitologija: Elojza i
Abelar. (On je uškopljen i osuđen na neplodnost.) & Buridan – kraljičin
ljubavnik, bačen sa prozora kule, zavezan u vreći, u Senu; a nema više
ni te kraljice koja ga je bacila.
- Treća strofa – nacionalni mitovi. Blanša od Kastilje, majka Luja IX
(Luja Svetog), vrlo mlada udovica sa velikim autoritetom, lepotom i moći.
Berta – žena Pipina _, majka Karla Velikog. Alis i Haremburga (?): vlastelinke
u incestuoznim brakovima. U životu ekstremi, ali su u smrti i one izjednačene
sa svim drugim ljudima. Jovanka Orleanka – ekstremna odvažnost. Na kraju
se pojavljuje najmoćnija od svih – Deva Marija, koja je rodila boga. Od
nje se traži odgovor, ali je pitanje samo retoričko.
- Kraća strofa upućena nekom knezu
- Refren: Al' gde je sneg od lanjskih dana? Sneg kao simbol prolaznosti
implicira bledilo, belinu, smrtnu bledoću. *** S. Marić: Ova balada je
Vijonova reakcija na prolaznost i konačnost ljudskog života, a sneg je
najbrže prolazna prirodna pojava.
2. Balada o gosparima iz davnih vremena. Odnosi se na
muškarce. Svi su Vijonovi savremenici (pape i kraljevi) osim Karla Velikog.
Za sve njihove smrti je Vijon saznao, njihova moć je nestala za vreme
njegova života. Refren: Al gde je hrabrost Šarlemanja? (njegovi veliki
ratnički uspesi). (Ovde je Šarlemanj simbol prolaznosti.) S. Marić: Sve
ono što predstavlja realnu i simboličku moć nestaje, kao što je nestao
i velika legendarna ličnost Karlo Veliki. Niko ne može umreti umesto nekog
drugog, a u smrti su svi izjednačeni.
3. Balada o prolaznosti sveta. Treća balada se ne odnosi
na konkretne likove već uopšteno na moćne ljude – slika vlastele koja
ide u lov... Čak i ono što se čini da bi se produžio trag kada se prave
zadužbine, i to deluje neubedljivo kad život nestane. Refren: Na sve ih
strane šalje / veje vetar. (Vetar je simbol prolaznosti.)
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|