“Seobe” - Miloš Crnjanski
Miloš Crnjanski (1893-1977)
Miloš
Crnjanski je rođen i odrastao u Čongradu u Mađarskoj, do početka
Drugog svetskog rata živeo u Beogradu, a kasnije u emigraciji u Londonu
i taj period svog života ovekovečio je u svom delu "Roman o
Londonu". Posle dvadeset godina izgnanstva vrada se u Beograd
1968. godine.
Javlja se kao veoma snažan liričar u posleratnoj modernističkoj generaciji
pesnika. Njegova prva zbirka pesama "Lirika Itake"
1921 god. Ovde je prisutan protest protiv rata, slobodan stih, doživljava
pesničko stvaralaštvo u kosmičkim dimenzijama što je i osnova pravca
koji je osnovao=sumatraizam. Dalje piše: roman "Dnevnik o Čarnojevidu"
(1921), prva knjiga "Seobe" (1939), druga knjiga
"Seobe" (1962), putopis "Ljubav u Toskani"
(1930), eseje, kritike.
Seobe
Inspiraciju za roman Seobe Crnjanski je našao u svome saznanju, kao
istoričar po struci, da su stalne seobe
u sudbini srpskog naroda. Njihov uzrok je u pritisku vojne sile
ili zuluma, ali i u traganju za obećanom zemljom koja će pružiti utočište,
obilje, spokoj i smirenje. Inspiraciju mu je dalo i čitanje memoara
Simeona Piščevića koji je upravo opisivao vojne poput onih koje će imati
polk Vuka Isakoviča. Na njega su djelovali i doživljaji iz Prvog svjetskog
rata, kada se kao austrougarski vojnik borio za tuđe ideale, interese
i ciljeve .
Seobe nisu roman zbivanja, kako nam naslov sugeriše, već roman stanja,
kako nam čitanje otkriva. emotivno i refleksivno je potisulo događaj
koji je smo impuls za unutrašnja preživljavanja, duševne dileme i nedoumice,
misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene čežnjom i nadom.
Vrijeme je istorijsko i tačno označeno, od proljeća 1744. do ljeta
1775. Prostor je, također, jasno definisan, ti su zavičaji u sremskim
močvarama pored Dunava i tuđina u evropskim gradovima i na evropskim
bojištima. U roman Seobe, ušla je vrlo bogata tematika istorijskog,
porodičnog, psihološkog, moralnog i filozofskog porijekla. U okviru
ovako raznovrsne tematike obuhvaćeno je više tema i problema: bračni
trougao, nesreća i zla sudbina naroda, deobe u narodu, lutanja i seobe,
teme prolaznosti i smrti, ništavilo, psihološki lomovi i preživljavanja,
uzaludnost i praznina.
Ono sto je ostalo kod kuce, poce, u secanju njihovom, kao u dusi Isakovicevoj,
da se razliva i da nestaje kao dim. Gledajuci pred sobom sve vise brda,
ravnica barovita sa koje podjose, dodje im kao san, sa svim svojim bunarima
i oborima. Kao i magle sto su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale
iz njih, raskidase se, u njihovim mislima, i slike njihovih zena i dece.
Kao i u dusi Isakovicevoj, i u njihovim dusama nastade praznina. Kuce
i kucista zaboravise, na zene i decu vise nisu mislili, a svoju muku
ipak osecahu sve jace. Bi im mrsko da zive i mrsko da se secaju svojih
na domu. Natrag, nisu verovali da ce se ikad vratiti. Mozgovi im zatupese
i ni lica svojih najmilijih vise nisu umeli da sagledaju u zatvorenim
svojim ocima, pod sklopljenim zazarenim ocnim kapcima, sa licem izmucenim
od tih unutrasnjih bolova i patnja, vise nego od hoda i zamora. Obesni
i razjareni pri polasku, postadose snuzdeni i ponizni kad su odmicali
u tudjinu. Nisu vise imali snage da lome i krhaju i ne usudjivahu se
vise da diraju zene. Zbijeni u gomilu, stajahu na sred sela, stidljivi.
Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je prisao, bojazljivo
i snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prodjose tuda.
Roman je komponovan na principu paralelene kompozicije: u njemu su
razvijena dva paralelna fabularna toka, jedan je istorijski koji prati
puk Vuka Isakoviča po evropskim bojištima, drugi je porodićni koji prati
zbivanja u domu Iskoviča, u čijem su središtu Aranđel Isakovič, Vukov
brat i njegova snaha, a Vukova supruga, gospoža Dafina. Romaneskna priča
je razvijena u deset poglavlja kojima pisac daje lirski intonirana naslove.
Ona prati sudbinu tri glavna aktera: Vuka Isakoviča, brata Aranđela
i Vukovu ženu Dafinu. Ostali akteri su samo okruženje , ilustracija
svijeta i mentaliteta u kojem žive i rade glavni junaci. Svi oni su
tu jer su u funkciji osvjetljavanja karaktera, sudbina,života glanih
protagonista. U romanu je ostvarena i uzročno-posledična veza među likovima,
predočena sličnost sudbinskih nemiovnosti i paralelizam ponašanja i
ispoljavanja. Praznina, besmisao i neostvarenost dominantana su osjećanja
sva tri aktera romaneskne priče.
A kad se pogleda ovako u noc? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima?
Kad se pogledaju sva polja u mesecini? Sva ona brda u daljini... grad,
krovovi... tamo oblaci... sazvezdja... to nebo puno svetlosti? Kad se
pred tim ucuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno... bez smisla...
je li moguce da je sve to jedna bezdana praznina?
Likovi u “Seobama”
Vuk Isakovič
Kao i u svakom životu, i u životu Vuka Isakoviča postoje dva različita
perioda, prošlost i sadašnjost. U prošlisti je bio nemiran, memiran
trgovačkim poslovima , nemiran prema obavezama. u poslovima u kojima
je trebao da se kao sin slavnog trgovca posveti on nije imao uspjeha.
Bio je gubitnik jer nije imao ni volje ni vještine za taj posao. Lijep
i snažan, odao se pijanstvu, bludu, kavgama. Sablje i konji su bili
njegova jednia njegova ljubav, to ga je opredjelilo da se posveti vojničkom
životu. U sadašnjosti, Vuk je zadržao svoju ogromnu snagu, avanturistički
duh, ali sada ima poroicu: muž je i otac. Kao oficir i vojnik, Vuk voli
svoje vojnike, traži od njih discipliniu i izvršenje zadatka, ali ih
voli i štiti, zna svakog u dušu , zna i njihove porodice, imovno stanje.
Njegova opsesija je da svojim služenjem i ratnim podvizima izbori bolji
i spokojniji život za svoj narod. Gubitnik je i kao ratnik, službenik
carstva i kao čovek.
........ Ziveci tim strasnim zivotom, po volji tudjoj, zar nije,
kao rascerecen, ostavljao komade svoga bica, nataknute na razne kuce,
u krajevima kud mu noga nikada vise nece krociti? Zar se nije navikao
da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidiljivo
i da prodje tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuca bi bio
rado posao? Ne samo posle smrti sto nece vise moci dolaziti tamo gde
mu je bilo dobro i gde ga cekahu rado, nego vec ni sada, za zivota,
nije mogao da se vrati u mesta gde je proziveo po desetinu godina, pa
je hteo i da ostane. Osetio on, ne osetio, najneznije budjenje proleca,
pre dvadeset godina, kad je prebivao pod trvdjavom Oseka, ili najtisu
tisinu veceri, pod gradom Varadinom, gde se bese naselio, niko ga za
to nije pitao. Ni tamo, ni onamo vise ne vodi njegov put, nego na sasvim
drugu stranu, po tudjoj volji. Sa onom strasnom ranom sto mu se protezala
od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, lezao nepomican
nad utokom Dunava, lebdeci izmedju zivota i smrti, u oku sa zutom svetloscu
razlivene vode, peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda
prolazio nisu mu se vise secali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je
narocito voleo, i placao, nije ga ni poznala.
Aranđel Isakovič
Dok je Vuk Isakovič bio u stalnom poketu, u ličnosti Aranđela je ststično
načelo mirovanja, nepokreta. Mrzeo jue sve koji se stalno seljakaju-novcem,
zlatom, bogadstvom. On je oličenje građanstva u nastajanju, vrednost
i smisao života vidi u sticanju, u imanju vidi sigurnost moć i snagu.
Aranđel vlada ljudima pomoću svoje moći i manja. Vješt je trgovac, može
da ostvari sve što želi, nemilosrdan u trgovačkim poslovima, na bira
sredstva za sticanja bogadstva. Karakter Aranđla Isakoviča se otkriva
iz njegovog odnosa pram starijem bratu. Iako je mlađi od Vuka , on se
prema njemu ponašao kao prema onom mlađem i neiskusnijem. Uprkos svom
bogastvu i moći, Aranđel ne može da ima sve onon što poželi. Kada se
zaljubi u Dafinu, ona mu daje tijelo, ali ne i sebe, a kada ona umire
on ne može da je spasi ni svim novcem i moći koji ima.
Moc neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je njih
istresao iz kese, tu su zaostajale ladje i kuce su postajale nepomicne
i njegove. Kretahu se po njegovoj zelji i njegovim zamislima i uskoro
mu se cinilo da i kise na njih padaju, a proleca oko njih nastaju, kad
on hoce i kako on hoce.
Gospoža Dafina
Dafina se ne ispoljava u svojim aktivnostima, ona je pasivna ličnost.
Njen lik i karakter, njena psihologija, sagledani su očima muža i djevera.Rijetko
će kada biti predmet unutrapnjeg monologa ili opisa unutrašnjeg stanja.
Na početku romana, viđena Vukovim očima i doživljena osjećajem dosade,
ona je nejasan lik, njena duševnost je potisnuta Vukovim preokupacijama.Gospoža
Dafina je tip fatalne žene čija ljepota i strast izazivaju nesreću.
Opsednuta time što je učinila, zapada u halucinantno stanje i povređuje
se. Na samrti želi da se vjenča sa Aranđelom, ali kada umire u njenim
očima je lk muža Vuka koga je sve manje volela. Tako je Dafina ostala
protivrečna do kraja, a njena fatalna ljepota i naglašena čulnost su
doneli nesreću samo njoj.
SEMANTIKA ROMANA
Roman Seobe je djelo o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakoviča
i ljudskih života. Ovo je roman i o prolaznosti fizičke ljepote, mladosti
i sreće, o prostorima ljudske sreće za kojima se traga, o bjekstvu čovjeka
iz jave u san i imaginaciju kao kompanzaciju za sva stradanja, lutanja
i grubosti.
To je roman o fizičkim seobama, ali je Crnjanski napisao roman i o metafizičkim
seobama, o onome što postoji u biću kao htijenje, misao i obuzetost
daljinama, visinama, nakim drugim prostorom koji se sluti i doživljava
kao izvorište mira i ljudske sreće.
LIK PAVLA ISAKOVIČA
Model glavnog junaka Pavla Isakovica Crnjanski je video u licnosti
jednog svog dobrog druga koji je otisao u Rusiju. Takvog junaka on zaista
nije nasao ni kod Piscevica ni kod drugih memoarista.Izvesnim osobinama-velikim
ponosom i nekom bezazlanoscu,hrabroscu i neznoscu,galantnoscu karakteristicnom
za taj vek,izvesnom gruboscu ali i briznoscu-Pavle I. je kao lik veoma
slozen da bi ga mogli vezivati za one srpske licnosti sto promicu u
memoarima. Istorijsko u ovom liku je to da je Pavle sin Djordja Isakovica,
a unuk Vuka Isakovica.Djordje je imao dva sina,Pavla i Nikolu,i jos
pet kceri koje se ne spominju u romanu.Pavle je glavni junak romana.Sve
druge licnosti su u njegovoj senci.Pavle je duhovni vodja ostalim Isakovicima
i to je pokazao kada se jedini suprostavio Garsuliju.On se pokazuje
kao srpski oficir prozet sudbinom svog ratnickog naroda koga hoce da
pretvore u zemljoradnike,ponosan isujetan upravo zbog toga sto je tako
snazno obuzet sudbinom svog naroda. Bol njegovih sunarodnika,razjedinjenih,potlacenih,lisenih
otadzbine razjeda njegovu volju,hrabrost i veru u smisao ljudsskog postojanja.
ali on hoce da veruje u mogucnost srece i zato nagovara bracu na put
u Rusiju i tezi da ostvari snove svog poocima Vuka. Tu svoju ljubav
on ce platiti zatvorom u kome se prvi put u njegovom secanju javlja
slika njegove mlade umrle zene(Katarine),koja ce se kasnije uvek javljati
u casovima njegove velike samoce i iskusenja.Pavla su ozenili iznenada,na
brzu ruku,kako pisac kaze kao sto se sparuju konji.Pavle je bio hladan
prema svojoj zeni. Posle njene smrti ona nije mesecima ni u njegovim
mislima ni u njegovom zivotu imala nikakva mesta.Pre nego sto se ozenio
on je imao svega dve Vlahinje i jednu Becliku.Dakle,nije bio zenskaros
i nije mnogo mario za zene.Ali "sad na njegovo veliko iznenadjenje
on se seti svoje mlade zene i bi mu zao sto ne moze da uzme njene ruke
u svoje ruke.Cinilo mu se da cuje njen sapat i da oseca njenu ruku,koja
ga opo potiljku miluje."
Slucaj je hteo da u istim kolima kojima je putovao u Bec upozna porodicu
majora Bozica cija je zena Evdokija,bar u Pavlovim ocima,veoma licila
na njegovu umrlu zenu. Prema njoj i njenoj cerci Tekli on se ponasao
sa srdacnoscu i paznjom jednog starijeg brata.Ali, Pavlova izrazita
lepota, potom odanost naciji i umrloj zeni,njegov ponos i dostojanstven
odnos prema ljudima i zenama,njegova otmenost i suzdrzana galantnost-odusevljavali
su zene koje je on sretao na svojim putovanjima.On ih je privlacio jer
se razlikovao od drugih,a narocito od njihovih muzeva koji su uglavnom
bili opori,dosadni i stari.Pavle je nastojao da se od tih zenskih ljubavnih
napada odbrani i zadrzi ih na distanci protokolarnog ili prijateljskog
odnosa.Pavle je to uspeo sa Teklom koja je jos dete.Ali sa Evdokijom
to nije uspeo!Ona mu se bestidno nudila ali on nije hteo da bude sa
njom iz prostog razloga sto nije hteo zenu koja je toliko licila na
njegovu mrtvu zenu-"On se stidio i same pomisli da neka takva
zena postane nastavak njegovog braka.Sa zenom koja je mrtva,ali koju
je sad toliko voleo,jer je uvideo koliko ga je volela.Osim toga,na putu
u Rosiju,nije bilo za zenu mesta!" Na tom svom putovanju u
Bec,u jednoj bogatoj kuci u Vizelburgu,u koju su putnici svratili na
kratko vreme, Pavle je upoznao raskalasni zivot viseg drustva,svet slobodnog
ponasanja,kratkih susreta i erotike.Tu dozivljava i da mu gospodja Evdokija
sama dolazi u sobu.Sve to pavla podstice da jos vise razmislja o svom
nacionu.Pavle je castan covek i na rastanku on joj govori da nece bezati
od svojih obaveza.Za vreme boravka u Becu utisak tudjinstva se jos viseprodubljuje
u Pavlu.Obicaji razuzdanog aristokratskog sloja XVIII veka vredjali
su njegov svetli san o slobodnoj naciji,kome je sve ostalo podredio.Pavle
je bio zacudjen onim sto ga je u Becu snaslo.Cak ni Volkov, Rus, nije
hteo de slusa price o njegovom nacionu,caru Lazaru i Kosovu.U svemu
tome Pavle stalno ponavlja da oni idu u Rosiju ,ne za cinove,ne za porcione
novce,nego zato da ratuju,na strani slavom uvencanih rosijskih trupa.
U Becu Pavle ponovo srece Evdokiju,ali on nije covek koji zeli da uziva
u ovozemaljskim stvarima.On je covek koji sanjari o lepim ocima svoje
zene sa tamom nekog dima na sebi. On uvek tuguje za onim cega nema,ono
sto poseduje cini mu se nistavnim.Evdokija Bozic opija ga telesnim carima,ali
ne moze da zadovolji njegovu dusevnu ceznju za lepotom.Tekla ga zanosi
svojom mladoscu,ali on i od nje bezi.On zeli da bude negde gde jos nije
bio da dozivi ljubav kakvu dotle nije upoznao. Ali svugde ce se razocarati
i videti monotoniju od koje nema spasa,vecno ponavljanje istih reci,zakletvi
i nada. Pavle je morao sebi priznati da je sve drukcije nego sto je
ocekivao.Pisac za njega kaze:"Osecao se kao muva u nekoj mrezi
nekog pauka.'' Bez volje i bez nade Pavle ,u jednolicnom proticanju
dana postaje sve umorniji. Za njega protekli zivot nije nista drugo
do mutan i kosmaran san.Samo poneka uspomena blesti lepim sjajem i mami
ga k sebi.Pavle se jos uvek seca umrle zene koju pocinje da obozava.
Pavlepolazi sa svojom bracom,njihovim zenama i mnogim saplemenicima
preko Karpata u Rosiju:''Odlazio je,osecao je,zauvek,iz jednog sveta,u
kom je dotle ziveo,u kom ostavlja,ne samo svoju kucu u Temisvaru,ne
samo rodjake koji ostaju,ne samo zenin grob u Varadinu,nego i citav
jedan narod,kom je pripadao.''Kad dolazi u Rusiju pavlu se cini
da su se ostvarili njegovi snovi:Ucini mu se kao mesto kud je otici
zeleo i u kom je nekad ziveo.''Ali bice dovoljno samo nekoliko
meseci pa da uvidi slicnost izmedju austrijskog carstva,koje je mrzeo,i
Rusije,u koju je s poboznim ushicenjem dosao.Vec pri prvom susretu sa
Kostjurinom pisac ce reci:''Pavle je sasvim drugacije zamisljao komadanta
Kijeva u Rosiji.'' Posle Pavlovog egzercira eskadrona konjanika pred
Kostjurinom, on jasno protestvuje i na neki nacin se ruga tom novom
mocniku koji ga podseca na Garsulija. Otada Pavle pocinje da pada medju
ruskim komandantima i srpskim oficirima spremnim da sto pre postanu
ruski oficiri. U njegovom zivotu sve se smirilo. Pavle se potpuno promenio
: ''Taj covek, koji je, pri polasku, na put, u Temisvaru, koracao
tako oholo, sigurno, znajuci sta hoce, i kud je posao, bio je sad, kad
je, eto, bio, u Kijevu- slabe volje, bez nade, a zbunjen toliko, da
je sve cesce mucao. Nije recenice vise zavrsavao. '' Pavle se razocarao
novom, obecanom zemljom u kojoj su Srbi, kao i u Austriji, samo granicari
koji brane nekog novog gospodara. Ipak, u njemu postoji bar jos neka
nada da ce neko legendarno veliki, kao sto je carica razresiti tu problematiku.
Ali posle predstave sa laznom caricom gasi se i ta nada. I dok se vecina
Srba prilagodjava novoj ruskoj stvarnosti i nastoje sto pre da postanu
Rusi, dotle manji deo i pre svih Pavle, gube se u cutanju i samoci.
Pavle se potpuno miri sa sudbinom. Pavlu se gube tragovi i na kraju
pisac za njega kaze: '' Sigurno je o Pavlu samo to da je Pavle bio u
Bahmutu i Mirgorodu, sve do pocetka iduceg rata, koji je poceo kroz
tri godine, a trajao sedam godina. Sigurno je da je u tom ratu ucestvovao
zajedno sa svojim bratencima. O tome postoje dokumenta. ''
TRAGIKA SRPSKOG NACIONA - ISTORIJSKE ČINJENICE
Velikoj seobi Srba
na prostor Austrougarske prethodio je pocetak Velikog beckog rata 1683.
ciji je povod neuspela turska opsada Beca.Potom je usledila austrijska
kontraofanziva.Osvojena je Slavonija i Beograd a Srbi su samostalno
oslobodili Macvu,istocnu Srbiju i prodirali su sve do Novog Pazara.Medjutim,od
1690. dolazi do preokreta u ratovanju,odnosno umire austrijski general
Pikolomini i Turci organizuju protivudar.Srbi su imali dve mogucnosti:ili
ostati i trpeti tursku odmazdu ili ici u neizvesne seobe.1690.odrzan
je crkveno-narodni zbor kod Beograda.Odluceno je da austrijski car Leopold
bude priznat za srpskog vladara i da rat bude nastavljen ali sa teritorije
Madjarske.Car je to odobrio i u avgustu 1690.patrijarh Arsenije III
predvodi oko 60 000 dusa preko Save i Dunava.Srbi su uglavnom naselili
juznu Madjarsku a negde su na sever prodrli sve do Budima i Sent Andreje.Srbima
je garantovana crkvena autonomija ali su oni bili izlozeni svakodnevnim
pritiscima unijacenja.Zanimljivo je napomenuti da seobe srpskog naroda
nisu privukle paznju nasih pisaca u toj meri da su im posvetili svoja
knjizevna dela.Prvi je Crnjanski iskazao interesovanje za te dogadaje
i to poslije citanja "Memoara" Simeona Piscevica. Piscevic,rodom
iz Sida,kao 13-ogodisnji decak ucestvovao je u Pohodu na Francusku,postao
francuski oficir,da bi se zatim preselio u Rusiju i u vojnom cinu napredovao
do general majora.Medjutim,Piscevicevo prikazivanje seoba bilo je memoarsko
prikazivanje coveka okji stice slavu i karijeru,bez nekog osvrta na
nesrecnu poziciju srpskih ratnika koji vojuju za tudje interese, dok
Crnjanskog interesuje pojedinac koji,kao neki zastupnik razocaranog
i ,u stalnoj borbi za samoodrzanje uznemirenog naroda,sve gorce spoznaje
tragican polozaj sebe i svog naroda.Tu slozenu ulogu najamnika-oficira
koji vodi vece ili manje grupe Srba vojnika u ratove i u seobe,sve u
nadi da ce izaci iz tmine i nesrece,da ce pronaci svoj pravi zavicaj,Crnjanski
prikazuje u svom romanu o seobama.Pojam SEOBE, kojim je krsten roman
Milosa Crnjanskog, uzet je kao pojam jednog neprekidnog kretanja, jednog
uznemirenja i nesredjenosti,jedne nemoci ustaljivanja koje su obelezje
haoticnog stanja .Zbog toga su prve seobe slika jednog za istoriju od
najneuhvatljivijih stanja:slika snalazenja mase u novoj postojbini i
organizovanja novog zivota u njoj.Milos Crnjanski je predocio psihologiju
te srpske mase,koja je iz turske Srbije, iz "Turcije" presla
na teritoriju Austrije gde se morala povinovati nekim novim pravilima
i nekom novom nacinu zivota.Ali isto tako,on je razvio i onaj istorijski
fatalitet.onu tragicnost sudbine tog naroda,koji je odmah neizbezno
pao u zamke veliko-austrijske politike i krvavo joj posluzio u njenim
zapletima i sukobima sa Evropom.Upravo ova psihologija mase i istorijski
fatalitet mesaju se i slivaju u jedan isti nagon koji preovladjuje tim
nasim covekom.Voljno,mirno,on se pusta da ga stihije zivota nose i razbijaju,krecuci
se u nekom omadjijanom krugu u kome se njegov nacion neprekidno vrti
a koji radja i odrzava tragican osecaj besmisla i uzaludnosti.U prvim
seobama srpski nacion je olicen u liku Vuka Isakovica.U ratni pohod
on krece nosen mutnom nadom da se nesto napokon moze izmeniti u njegovom
zivotu i u sudbini njegovog naroda,naroda koji je izgnan iz svog pravog
zavicaja ,pa u tudjini zasniva novi,naroda koji je zbog toga nemiran,sklon
seobama,buduci da je nesiguran,podvrgnut tudjoj vlasti i u sluzbi tudjim
interesima.I upravo tragika tog naroda je u tome sto on odlazi na daleke
frontove,ne znajuci gde ide,ne znajuci za sta gine i opet na kraju ,sa
ranjenima i unakazenima,vraca se u zavicaj koji mu,opet,nije pravi zavicaj.Dakle,na
opstem planu ceo jedan narod, na uzem- slavensko-podunavski polk,svi
se oni tokom razvijanja sizea dovode do istog:do otkrica sopstvene nemoci
i uzaludnosti.Ali u tom jadnom i namucenom narodu javlja se nada,nada
koja je zvezda vodilja.Naime,Crnjanski je lako mogao naci u Piscevicevim
memoarima ono sto i kasnija istoriografska istrazivanja pokazuju:da
se u vreme odigravanja radnje romana medju Srbima u Ugarskoj siri i
mitologizuje predstava o Rusiji kao obecanoj zemlji,koja je zahvaljujuci
verski netolerantnoj monarhiji imala i jaku religioznu podlogu.Vukov
san je da ode u Rusiju ali on taj san nije ostvario vec ga je preneo
na svog posinka Pavla Isakovica.Tako stizemo do " Drugih seoba
" gde je u celini prikazana teznja srpskog naroda da se iseli u
Rusiju.Srpski vojnici koji su sacinjavali najbolji deo vojske Marije
Terezije su ponizavani posle zavrsetka ratova sa Turcima.Vlast je htela
da od njih napravi seljake na imenjima austrijskih i madjarskih plemica
i da ugusi u njima nacionalnu svest.Srbi su mislili da ce ih Bec postovati
zbog zasluga u borbi protiv Turaka; nadali su se i skorom povratku u
Srbiju.Austrija ih je,medjutim, obmanula,iskoristila njihove vojnicke
sposobnosti i onda ih gurnula u bedu, ponizenje, u anonimnost mnogoljudne
mase svog carstva.Tada se oni okrecu Rusiji,mastajuci o njoj kao o obecanoj
zemlji,gde ce brzo zaboraviti svo zlo koje su doziveli u Austriji.Ikrece
taj narod u Rusiju,u grupama i pojedinacno,ginuci i umiruci na putu.Bice
dovoljno samo nekoliko meseci da taj nacion uvidi slicnost izmedju austrijskog
carstva,koje je mrzeo i Rusije u koju je s poboznim ushicenjem dosao.Od
misticne predstave o mocnoj i dobroj zemlji koja saoseca s patnjama
Srba,razume njihove jadikovke o Kosovu i knezu Lazaru,o vaskrsu slobode
bez koje ne mogu-nije ostalo nista.Ali Pavle i njegovi sunarodnici,svesni
da nemaju vise kud,nece se vise buniti,jadati,ispovedati vekovnu tugu
zbog zle sudbine,vec ce se u manjoj ili vecoj meri pomiriti sa svojom
tragicnom sudbinom,ocekujuci u ratovima smrt,nestanak i zaborav.Tako
misao o besmislenosti i uzaludnosti zivota zapoceta u prvim seobama,u
drugim dozivljava svoju punu afirmaciju.Dakle,iscrpljene su sve mogucnosti,doslo
se do kraja svih puteva,smiruje se buka i bes zivota.Crnjanski opisuje
u finalu,gorko i ironicno,nestajanje iseljenika u nepreglednom prostoru
i vremenu.
Karakteristika ovog romana je lutanje, neprekidno
lutanje-pojedinca, grupa, celog naciona u potrazi za zavicajem u kojem
ce pronaci spokoj i mir.Oni takav zavicaj iz tudjine slute,iz tudjine
mu idu u susret.Ali,naci spokoj u tom zavicaju nisu uspeli i u tome
je njihova najveca tragika.
MEDJUTIM, COVEKU NIJE DATO DA BUDUCNOST VIDI, NITI SVOJU SUDBINU,
KROZ KOJU GODINU NASLUTI. TO JE JEDINO BLAZENSTVO KOJE JE COVEKU DATO-DA
ONO STO GA CEKA NE ZNA. I BOLJE TAKO!
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|