|
VELIKA SEOBA SRBA 1690.
Svaki
narod je kroz svoju istoriju prolazio kroz veoma teske periode, kada je
bio u pitanju njegov sam fizicki i biološki opstanak na teritoriji koju
je naseljavao. Srpski narod se mnogo puta nalazio u tako teškim situacijama,
i uvek je do sada izlazio kao pobednik, ne dozvoljavajući da mu se ukalja
dostojanstvo,ponos i pripadnsot srpskom plemenu.U svojoj bogatoj istoriji
srpski narod je uvek pripadao zajednici evropskih naroda, čuvao je njene
granice i branio je evropsku kulturu i civilizaciju u vremenu teskom za
Evropu. Jedan od primera takve pozrtvovanosti srpskog naroda je Velika
Seoba Srba koja se desila 1689/90., u vremenu dok su se u Evropa i Srbi
nalazili u veoma teškoj situaciji, i kada se govori o Velikoj Seobi Srba,
nezaobilazna tema je i patrijarh Arsenije III Čarnojević. Kao
duhovni poglavar Srpske Pravoslavne crkve,jedine srpske institucije koja
je imala autonomiju delovanja na teritoriji Turske, on je na svojim plećima
nosio najveci teret toga doba. I kada se govori o patrijarhu Arseniju
III Čarnojeviću, govori se o Velikoj Seobi Srba, a kada se govori o Velikoj
Seobi Srba govori se o Arseniju III Čarnojeviću. Arsenije i Velika Seoba
se nikako ne mogu razdvojiti. Oni predstavljaju jednu nerazdvojnu celinu,
i kao sto je duša nedeljiva,ne mogu se podeliti ni opisati velikog patrijarha
Arsenija III Čarnojevića i opisi Velike Seobe Srba.
Velika seoba Srba 1690.
U Austriji se situacija pogoršavala, a i na frontovima njena vojska je
počela da gubi. U stvari, situacija na bojištu se iz osnove izmenila na
štetu carske vojske. Krajem 1689. godine znatan deo carske vojske, a s
njom i znatan deo Srba, poslat je na Rajnu da se bori protiv vojske Luja
XIV koji je ušao u borbu kao saveznik Turaka. Osim toga, dogodile su se
i druge promene. Te promene su se osetile već u decembru 1689. godine,
kada su krimski Tatari, koji su ratovali na strani turske vojske, uspeli
da popale sela u okolini Prištine. Naime, uspešne bitke austrijske vojske
protiv Turaka, uz pomoć Srba, u Prizrenu su okončane smrću čuvenog generala
Pikolominija (1689), koji čarnojeviću već bejaše predao pismo cara Leopolda
I po kome se obezbedjuju Srbima znatne privilegije. Austrijska vojska
i srpski ustanici doziveli su tezak poraz kod Kačanika (2. januara), pa
su Turci u naletima zauzimali Skoplje, Pristinu i Prizren. Znajući kako
ih strasna odmazda od Turaka očekuje, Srbi predvodjeni patrijarhom Arsenijem
III čarnojevićem i nekolicinom vladika kreću prema Beogradu u nadi da
će se ubrzo vratiti na svoja napustena ognjista. čekajući u Beogradu dva
meseca dalji ishod dogadjaja, Arsenije III Čarnojević je odrzao čuveni
sabor sa vojskovodjama Srbima koji su ratovali za cara Leopolda, sveštenstvom
i narodom. Ispod beogradskih zidina smešten je veliki zbeg sa oko 40 hiljada
ljudi. Uoči početka seobe taj broj se jos povećao.
Povlačeći se ispred Turaka, patrijarh se bio zadržao u beogradu. Tu je
18 juna 1690.sazvao zbor crkvenih i svetovnih lica,i to iz granica turskog
i austrijskog poseda,da zauzmu stav prema carevom pozivu.Na zboru je,sem
patrijarha,bilo 5 vladika,11 kapetana,7 igumana(od kojih iz Srbije samo
dvojca : studenički i sopoćanski) i nekoliko drugih lica. Tom prilikomSrbi
su rešili da traže od cara slobodu vere i jemstvo da se niko od inoveraca
neće mešati u njihove poslove i stim u vezi svoju crkevenu samoupravu.Njihov
verski poglavica može biti samo Srbin,“ot našeg roda i jezika srbkago“.
Sem cara niko se drugi nije od svetovnjaka nije mogao mešati u njihovu
jurisdikciju.Te narodne želje imao je odneti u Beč jednopoljski vladiak
Isaija Djaković.
Na tom saboru Srbi su priznali cara Leopolda kao naslednog vladara srpskog
naroda, i to ,kako su oni govorili,prvog posle kosova.Patrijarh Arsenije,koji
mu se obraćao u Beč,naglašavao je u svom pismu kako su se na tom saboru
našli ljudi sa više strana „zemlje naše“,obuhvatajući pod tim pojmom „naše
zemlje“oblasti i pod Turskom i pod Austrijom,sve gde su se nalazili Srbi
i gde je dopirala vlast i priznavanje Pećke patrijaršije.Za nju ne postoje
istorijske granice, nego granice stvarnog živog narodnog poseda,mada piše
da te granice“opredeliše nam u davnim samodržavni i svetopočivši kralji
naša.
U Beču s tim odgovorom nisu mogli biti zadovoljni. Ispalo je baš obrtno
od onog što se očekivalo.Pozivom od6 aprila htelo se da Srbi ponovo stupe
u borbu na svom području,a ne da se sele u njihove zemlje.Ali se taj stav
ipak razumeo.Za to vreme položaj carske vojske u Srbiji znatno se pogoršao.Ona
nije mogla dobiti nikakvi pojačanja iz carskih zemalja,a bez tih pojačanja
nije se moglo tražiti da se snažnije zatalasa i sam narod Srbije i susednih
krajeva.Računajući sa srbima kao elementom koji bi se mogao iskoristiti
pri svim obrtiima ratne sreće,i u ofanzivi i „u defanzivi,i koji bi u
najgorem slučaju,mogao poslužiti i da se naseli opustela južna Ugarska,u
Beču nisu hteli da ih ozlovolje.Stoga je car Leopold 11 (21) avgusta 1690.izdao
svoju Diplomu kojom je dao Srbima željene privilegije .Privilegije su
obuhvatile stanovnisštvo“grčkog obreda i srpskog naroda“ po Grčkoj, Bugarskoj,
Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i ostalim pridruženim
mestima i svim ostalim oblastima .“Izdajući te privilegije,car je uzeo
Srbe pod svoju zaštitu,a u isti mah ih je ponovno pozivao da se dignuna
oružje .Car je ,priznajući Srbima izuzetan položaj,izdao ove privilegije
preko Austrijske dvorske kancelarije,obišavši ugarske ustanove činioce,čija
je saglasnost za ovakav akt bila potrebna.On je taj svoj korak objašnjavao
vojničkom pogrebu ,a doneo ga je u suverenom uverenju da može nepoštovati
ugarske ustavne propise,pošto je ugarsko područje oslobodio svojom sngaom
od Turaka i smatrao ga kao vojničku tekovinu.Madjari su sve vreme stajali
na gledištu da su tim aktom povredjena njihova prava i stoga su Srbima,kad
god im se dala prilika ,pravili načela i stvarne teškoće.Sem Madjara ,
protivovih privilegija radila je katolička jearhija.Zbog nje nisu u privilegijama
bili pomenuti Srbi iz Ugarske,Hrvatske,Srema i Slavonije,na koje je bila
stavila ruku njezina propaganda.Kad je doznao za to ,episkop Isaija Djaković,
on je zatražio energično da se obuhvate i Srbi sa tih strana.U Beču se,u
tadašnjoj situaciji,popostilo,ali su zato u već spremljenom konceptu privilegija
izvršene izvesne izmene da bi se patrijarhova jurisdikcija oslabila.“Ono
mesto ,gde se kaže da se povlastice daju Srbima gde gd se u buduće budu
nalazili izostavljeno je zamenjeno sa rečima:da privilegije i povlastice
vaze dotle dokle god Srbi ,svi skupa i pojedince ,budu bili verni caru.Tim,naknadno
dodanim ,rečima vrednost dane privilegije,naravno,znatno se smanjivala.“Pri
pregovorima u Beču Djaković je radio sporazumno sa Djordjem Brankovićem,koji
se tu nalazio u internaciji.
Istog dana ,kad je car izdao Srbima privilegije,nastradala je njegova
vojska u Erdelju.Da bi zaštitila Ugarsku,glavna se austrijska snaga morala
povući iz srbije.Oslabele posade nisu potom mogle da izdrže tursle napade.Za
sedam nedelja Turci su preoteli svu Srbiju,zajedno sa Beogradom.Patrijarh
ih,razume se,nije smeo tamo dočekati,nego se ranije,s ostalim izbeglicama,sklonio
na carsko područje.Bojeći se turske ofanzive,patrijarh nije smeo da ostane
u oblastima južne Ugarske,nego je otišao dalekona sever,u Sent-Andreju.Mi
danas ne znamo koliki je bio broj srpskih izbeglica,koji nisu prelazili
u jedno vreme i na jedno mesto.U jednom pismu sam patrijarh ,istina,navodi
da je prešlo“više od 30 000 duša“,i to će svakako biti najverovatniji
broj ,ali potpuno siguran nije ni on.U Budimu je npr.,1706/7. Godine bilo
536 srpskih poreskih glava,“i to su bili sve same zanatlije sem petnaest
bakala”.Medju stanovnicima toga grada 1720 godine bilo je 14 Zećana,12
Prćana,6 Prizrenaca,8 Sarajlija,9 Kosovaca,8 Kruševljana,6 Požarevljana,5
Beogradjana itd.Budim je imao svoj srpski deo grada (Raczvaros),u kome
se,prema jednom putopisu iz 1715 godine,nalazilo oko 20000 srpskih duša.Još
više nego Budim dobila je priliv srpskog stanovnništva Sent-Andreja:u
njoj je podignuto samih šest pravoslavnih crkava .U Čobancu,kraj Sent-Andreje,postoji
predanje da su tu došči iz Peći, A.Belić je utvrdio da njihov dijalekat
još čuva osobine kosovsko-resavske i staru kosovsko-resavsku akcentuaciju.
Dok su Austrijanci na jednoj strani pozivali Srbe i obećavali im slobodu
vere i poštovanje starih tradicija,dotle se na drugoj udarali katolički
sveštenici otvorene na njihovu veru.U tom je naročito bio aktivan isusovacki
red.Krajem 1689 preveli su u uniju orahovačkog“vladiku“Jovana Rajića bsa
16 parohija i orahovackim manastirom Sv.Nikole,a 18 januara 1690.to su
i potvrdili pismenim aktom.Rajiću se pridružio i iguman manastira Grabovca,Jevtimije
Negomirović.Odmah potom izašla je naredba carskog komesara koja je tražila
od srpskog sveštenika ,izmedju Drave i Save,da se pokoravaju ovom igumanu
Jevtimiju .Vrlo je verovatno da je Djaković i ostali naš spiskopat doznao
za to pre svog zbora i stoga još odlučnije tražio proširenje patrijarhove
kompetencije i na oblasti Ugarske.Oni slučajevi bili su medjutim,predigra
za dalje borbe koje će zagorčavati život novim srpskim doseljenicimai
njihovim sveštenim predstavnicima.
Osim verskih sukoba nastalis u i socijalni.Ugarsko plemstvo tražilo je,prosto,da
ukmeti Srbe ne priznavajući im nikakvih izuzetnih prava.Županske vlasti
nametale su im,isto tako,ratne prireze i ometale ih u njihovom privrednom
životu.Da se oslobode toga,Srbi uputiše ponovo u Beč episkopa Isaija da
se potuži i da,u isto vreme,zatraži da se njihove privilegije objave i
preko Ugarske dvorske kancelarije.Sem toga,Isaiju je,u ime naroda,imao
da krene pitanje Djordja Brankovića.Isaija je poveravao njegovim pričanjima
,a kao jenopoljdki vladika znao je ponešto iz borbe Brankovića za crkvu.Srbi
su poverovali da je on žrtva austrijskih spletaka i da je stradao zbog
svojih planova u korist srpskog naroda. Kad je srpska deputacija došla
u Beč zatekla je tamo novo ratničko raspoloženje.Austrija se spremala
na novu ofanzivu,a u toj ofanzivi računala je i opet sa Srbima.Stoga je
car 1 (11) decembra 1690.potvrdio svoju diplomu o privilegijama i to po
želji Srba,preko Ugarske dvorske kancelarije.U isti mah,car je preporučivao
ugarskim vlastima Srbe kao svoje štićenike i obećao je u Budimu posebnu
komisijsku istargu za nasilje na koja se tuže.Naravno,s tim u vezi išla
je odmah i akcija da se obrazuje srpska milicija.Radi toga bečka vlada
niej mogla odbiti ni srpski zahev da se ispita slučaj Brankovićev i da
se utvrdi verodostojnost njegove diplome.U Beču nisu mogli demantovati
ranija svoja akta,ma koliko,inače,bili uvereni da Branković nije to za
šta se izdavao,i mada im je ceo njegov slučaj i inače bio neprijatan.Kad
su dobili potvrdu priznanja njegovih ranijih diploma ,Srbi na svom sastanku
u Budimu,marta 1691,izabraše Brankovića za srpskog despota,pokazajući
na taj način sad prvi put želju da dobiju svetovnog gospodara.Izbor je
bio izvršen u odsutnosti patrijarha Arsenija.On ga je priznao ali preko
srca,jer je išao očevidno nauštrb njegova dotadašnjeg apsolutnog položaja.
ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ (1633 - 1706)
Arsenije III Čarnojević (oko 1633, Bajice, Cetinje,
Crna Gora — 27. oktobar 1706, Beč), pećki patrijarh 1674—1690, arhiepiskop
i patrijarh austrijskih Srba 1690—1706.
Kao
patrijarh putovao je 1683 u Jerusalim. Za vreme austrijsko-turskog rata
1683 do 1699 prodrla je austrijska vojska u južne srpske krajeve, te je
Čarnojević, u oktobru 1689, neposredno pred dolazak Austrijanaca, morao
da se kloni ispred turskog ogorčenja iz Peći u Nikšić i odatle na Cetinje,
ali ga austrijski komandant Pikolomini (Piccolomini), osvojivši Prištinu,
Skoplje, Prizren i Peć, pozove krajem oktobra, da se vrati u Peć i da
se sa svojim sunarodnicima angažuje za borbu protiv Turaka. Čarnojević
posluša Pikolominija i dođe u Peć, a potom u Prizren, gde se sastane sa
njim. Pristajanje Čarnojevića uz Austrijance pojačalo je revnost Srba,
koji su i dotle pomagali hrišćansku vojnu akciju. Posle Pikolominijeve
smrti (9/11 1689, od kuge), obrne se ratna sreća u korist Turaka (početkom
1690), te se austrijska vojska povuče na levu obalu Dunava i Save. S vojskom
se doselio u Ugarsku i Čarnojević, a s njime i mnoge srpske porodice,
koje su se bojale osvete Turaka radi pomaganja hrišćana u borbi protiv
Turske. U Ugarskoj je car Leopold priznao Čarnojevića za starešinu svih
pravoslavnih Srba, koji su se nalazili u njegovoj državi. Punih 11 godina
nije Čarnojević imao u Ugarskoj stalno sedište, nego je stanovao u Sentandreji,
Kovinu, Sirigu, Hopovu, Sečuju, Futogu i Pakracu, uređujući srpsku crkvu.
8/10 1701 naložio mu je car da mora stanovati u Sentandreji.
Čarnojević je sproveo reorganizaciju pravoslavne crkve u Ugarskoj, Hrvatskoj
i Slavoniji, koja je kao sastavni dio pećke patrijaršije bila organizovana
u tim krajevima i za vreme Turaka, osnivao je nove episkopije, postavljao
je episkope i sređivao u srpskoj crkvi haotičko stanje, ratom prouzrokovano,
dolazeći često u sukob s katoličkim klerom, koji je ometao njegov rad
i propagirao uniju. U vreme Rakocijeva ustanka (1703—1711) Čarnojević
je sa Srbima ustrajao uz cara i poslao je u Beč proglas, od 9/8 1704,
kojim je Rakoci pozvao Srbe, da mu se pridruže. Vernost i usluge Čarnojevića
i njegovih Srba nagradio je car, poklanjajući patrijarhu spahiluke Sirač
i Dalj (u zamenu za Sečuj) i dajući Srbima nove patente i privilegije,
koji su većim delom ostali na papiru. Čarnojević je umro u Beču, odakle
je prenesen u Srem i sahranjen u manastiru Krušedol.
ZAKLJUCAK
Seobe srpskog naroda su sastavni deo njegove novije istorije. Iako su
svojstvene većini naroda sveta, seobe srpskog naroda su u velikoj meri
bile rezultat sukoba interesa evropskih i svetskih sila na balkanskom
geopolitickom i strateskom prostoru na kome je ziveo, narocito tokom poslednja
tri veka. U poslednjem stoleću, koje karakterisu ekonomski motivisane
seobe naroda uopste, iseljavanje Srba iz zemlje matice je proporcionalno
bilo manje nego kod nekih drugih naroda. Do Prvog svetskog rata, medju
srpskim iseljenicima malo je bilo Srbijanaca.
Većinu su cinili Srbi iseljeni sa teritorija koje su bile pod Austro-Ugarskom
monarhijom.
LITERATURA:
Narodna enciklopedija (1927. Godine)
DR Vladimir Grecic i Marko Lopusina:SVI SRBI SVETA
Ilustrovana Istorija Srba:Vladimir Ćorović
http://www.rpvgd.info Ravnogorski pokret
http://www.srpskadijaspora.info
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|