BOGORODIČINA CRKVA U PARIZU – VIKTOR IGO
Bilješke o piscu
Viktor
Mari Igo (Victor Marie Hugo) je jedan od najvećih
francuskih pisaca i najznačajnija ličnost romantičarskog pokreta u Francuskoj.
Rođen je 1802. godine i skoro čitav svoj zivot je proveo pisajući.
Uzor mu je bio Šatobrijan i već sa četrnaest godina je razvio tezu „Želim
biti Šatobrijan ili ništa“ ( „Je veux être Chateaubriand ou rien“)
. Viktor Igo se sa još nekoliko pisaca okupio i zajedno su sačinjavali
senakl (Cénacle) . Ovaj krug mladih pisaca bio je dom romantizma.
Pisao je pesme, romane i drame i bio je uspešan na svim poljima. Predgovor
njegove drame Kromvel (Cromwell, 1827) se smatra manifestom
romantizma, jer je u njemu sadržana suština ovog pravca. U tom
djelu je Igo razvio ideju, i te kako bitnu za roman „Bogorodičina
crkva u Parizu“ (Notre Dame de Paris), a to je o grotesknom i uzvišenom
.
U njegovim djelima se ističe dualistički pogled na svijet sa stalnom
borbom pozitivnog i negativnog, sklonost ka tajanstvanim predjelima,
lokalnim bojama, simbolima i slikama, kao i melodramski obrti u radnji
.
Igoove ličnosti nisu psihološki produbljene, one su skicirane kao tipovi,
što ćemo kasnije vidjeti u dijelu predviđenom za likove.
Njegovi najpoznatiji romani su Han sa Islanda (Han d’Islande),
Poslednji dan jednog osuđenika (Dernier Jour d’un condamné),
Bogorodičina crkva u Parizu, Jadnici (Les Misérables),
„Čovek koji se smeje“ (L’Homme qui rit) i Devedeset treća
(Quatre-vingt-treize).
Viktor Igo je umro 22. maja 1885. godine od zapaljenja pluća u osamdeset
trećoj godini života. Više od dva miliona ljudi se pridružilo njegovoj
pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalne kapije pa do Pantenona
gde je sahranjen.
Bogorodičina crkva u Parizu
1831. godine, Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman, Bogorodičina
crkva u Parizu (Notre-Dame de Paris). Otkako se pojavila u
knjižarama, knjiga je doživjela veliki uspeh.
Priča nas odvodi u Pariz iz 1482. godine, kada mladi Grengoar (Gringoire)
izvodi svoju misteriju u Velikoj dvorani. Nakon potpunog neuspijeha
te misterije, on se upoznaje sa lepotom zanosne ciganke Esmeralde (La
Esmeralda) prema kojoj arhiđakon Klod Frolo (Claude Frollo) gaji ogromnu
strast do te mjere da naređuje svom zvonaru, Kvazimodu (Quasimodo),
grbavom čudovištu, da mu je dovede na silu. Ali kapetan Febus, u koga
se ona kasnije zaljubljuje, je spašava, a Kvazimoda hapse i osuđuju.
Esmeralda sažaljeva jadno biće i daje mu vode dok je bio na sramnom
stubu što je u njegovom srcu probudilo ljubav prema njoj. Zbog neuspjelog
plana, zlobni arhiđakon ubada kapetana Febusa nožem i Esmeralda biva
optužena za ubistvo i vještičarenje. Kvazimodo je spašava i odvodi u
Bogorodičinu crkvu koja je bila azil. Ali njeni prijatelji, ne znajući
šta se dešava, napadaju crkvu, a nju odvode Grengoar i arhiđakon. U
svom tom jeku, Esmeralda pronalazi svoju majku, od koje su je oteli
malo nakon rođenja, ali ipak ne uspijeva da pobjegne svojim dželatima.
Uhvatili su je a potom i objesili. Kvazimodo, shvativši da je sve ovo
arhiđakonovo delo, baca ga sa crkve i odlazi na mjesto gde je ostavljeno
Esmeraldino tijelo da tu umire.
Roman je napisan baš po romantičarskom receptu. Priča o strastima spojena
sa lokalnom bojom, sa istorijskim epizodama, za koje Igo ponosno ističe
da su nastale dugim proučavanjem srednjeg vijeka .
Ovaj roman se može posmatrati sa dva aspekta. Sa jedne strane imamo
jednu ljubavnu priču sa nesrećnim završetkom, a sa druge imamo kritiku
Srednjeg vijeka. Ljubavna priča se vrti oko Esmeralde u koju su zaljubljeni
Klod Frolo i Kvazimodo, dok je ona sama zaljubljena u kapetana Febusa.
Igo nijednom svom junaku nije dao srećan završetak pa čak ni Esmeraldi
koja je u ovom romanu oličenje svake vrline. Iako je osvojila sva muška
srca širom Pariza, jedno, ono za nju najvrijednije, nije uspjela. Jedino
ona i Kvazimodo vole onom čistom, nevinom ljubavlju, dok drugima u srcu
vlada strast, koju teško obuzdavaju i koja je Kloda Froloa uspjela potpuno
da uništi. Zaustavićemo se ovde na trenutak da malo bolje shvatimo o
kakvoj je zapravo strasti riječ.
„—Čuješ li? ja te volim! — uzviknu on još jedanput.
— Kakva ljubav! — reče nesrećna devojka i strese se.
On dodade:
— Ljubav prokletoga.“
„—Entends-tu? je t’aime! — cria-t-il encore
— Quel amour! — dit la malheureuse en frémissant
Il reprit:
— L’amour d’un damné.“
I Klod Frolo svoju ljubav naziva prokletstvom. Itekako je svjestan koliko
ga je obuzela i koliko on više ne može da vlada samim sobom. U dijelu
određenom za analizu likova upoznaćemo Kloda Froloa onakvog kakav je
bio prije buđenja ove strasti, ali sada ćemo više pažnje posvetiti arhađakonu
koji je spreman na sve samo da dobije Esmeraldu.
Na početku ovog romana na Klodovom licu vidimo samo gađenje i mržnju
prema Esmeraldi. Lu-kavi pisac čuva sve tajne njegovog srca samo za
sebe da bi čitaocu tek ponekad nataknuo šta se zapravo tu krije. Takvim
vođenjem radnje, Igo nas čini jedinim svedocima njegovog laganog ali
sigurnog propadanja kao i njegovih zlodjela koje je počinio zarad te
njegove ljubavi. Pokušaj otmice, pokušaj ubistva, kršenje zavjeta su
samo neke od stvari na koje ga je natjerala strast.
„...preblede, kad je uočio najstrašniju stranu svoje kobne strasti,
te ljubavi ubistvene, otrovne, pakosne, neutoljive, koja je Ciganku
odvela na vešala, a njega u pakao: ona osuđena, on proklet.“
„..il redevint pâle en considérant le côté le plus sinistre de
sa fatale passion, de cet amour corrosif, venimeux, haineux, implacable,
qui n’avait abouti qu’au gibet pour l’une, à l’enfer pour l’autre :
elle condamnée, lui damné.“
Njegovo očajanje, koje apsolutno vlada njegovim bićem, odvlači ga toliko
duboko u ponor iz koga on ne vidi nikakvog izlaza. Za njega su spas
ili njena predaja ili njena smrt.
Ovim prvim dijelom vlada sudbina. U svom predgovoru pisac nam govori
da je baš ova riječ, urezana u zidu Bogorodičine crkve, povod ovom romanu.
Tu riječ ćemo naći ponovo kasnije u romanu, u sobi Kloda Froloa, a Igo
će nam indirektno, kroz primjer muve i pauka, objasniti na šta se tačno
ova riječ odnosi.
U sobi su bili kraljev prokurator i Frolo kada se jedna muva uhvatila
u paukovu mrežu. Pauk je odmah krenuo na nju i kada je prokurator, iz
sažaljenja, pokušao da joj pomogne, na putu mu se ispriječio Frolo govoreći
: „Ostavite sudbinu da čini svoje!“ („laissez faire la fatalité“
).
Ova tema, tema determinizma, dominira najvećim dijelom priče vezane
za Esmeraldu. Mnogi likovi ovog romana ne vjeruju u slobodnu volju.
Na primjer kada Pjer Grengoar prati Esmeraldu, on se odriče slobodne
volje i prihvata bilo koji put koji ona odabere. Esmeralda isto tako
pada na koljena pred Febusom, prepuštajući njemu svoju sudbinu.
Frolo vjeruje da je sve što se dešava unaprijed predodređeno i da ništa
ne može da ga zaustavi u hvatanju Esmeralde. Baš kao što je muva upala
u paukovu mrežu, tako će i ona pasti u jednu od njegovih zamki. „Sudbina“
mu služi kao opravdanje za njegova dijela jer niko i ništa ne može da
promijeni ono što mora da se desi. Dok Frolo svog sagovornika upozorava
da se ne miješa u sudbinu, Igo priznaje da ona ima velikog udjela u
ovom romanu, ali nagovještava da je slobodna volja ipak moguća i da
ovakav Froloov stav i razmišljanje o slobodnoj volji jeste ono što ga
je načinilo groznim čovjekom.
Drugi dio ovog romana za svoj centar ima u prvom kadru Katedralu, a
u drugom društvo. Društvo Igo slika krajnje subjektivno, bez mnogo saosjećajnosti.
Slabe i siromašne štiti, dok bogate uopšte ne štedi u svojim kritikama.
To se vrlo dobro vidi u poglavlju pod nazivom „Nepristrasan pogled
na nekadašnje pravosuđe“ („Coup d’oeil impartial sur l’ancienne
magistrature“) Naime, tu imamo vrlo komičnu scenu u kojoj sudija, pokušavajući
da sakrije činjenicu da je gluv, ispituje Kvazimoda koji ne čuje njegova
pitanja, pa samim tim i sve vrijeme ćuti, dok sudija vjerujući da je
Kvazimodo odgovorio, nastavlja sa pitanjima i izaziva smijeh svih koji
to gledaju i slušaju. Igo se tu dobro narugao tadašnjem sudstvu posebno
uzevši u obzir da u naslovu stoji „nepristrasan pogled“. Na dosta mjesta
ovde Igoov ton podsjeća na Rableov (François Rabelais) u njegovom djelu
„Gargantua i Pantagruel“ (Gargantua et Pantagruel):
„Pošto je, dakle, dobro promozgao o Kvazimodovoj krivici, on zabaci
glavu i zatvori oči upola, da bi izgledao što dostojanstveniji i što
nepristrasniji, tako da je u tom trenutku bio u isti mah i gluv i slep,
bez čega nema savršenog sudije. U ovom dostojanstvenom stavu otpoče
on saslušanje.“
„Ayant donc bien ruminé l’affaire de Quasimodo, il renversa sa
tête en arrière et ferma les yeux à demi, pour plus majesté et d’impartialité,
si bien qu’il était tout à la fois en ce moment sourd et aveugle. Double
condition sans laquelle il n’est pas de juge parfait. C’est dans cette
magitrale attitude qu’il commença l’interrogatoire.“
Za Igoa, Bogorodičina crkva je nešto posebno. U zbirci „Četiri vetra
duha“ (Quatre Vents d’esprit) Igo je napisao „Volim katedralu a ne Srednji
vijek“ („J’aime la cathédrale et non le Moyen Âge“). Njemu je ona simbol
srednjevjekovne umjetnosti i nju je učinio središtem svog romana. Ona
je znak neprolazne umjetnosti, dok je prolazno sve što je zemaljsko
i ljudsko . U katedrali i oko nje se dešavaju skoro sve glavne radnje
ovog romana.
Kao i za sve ostale likove ovog romana, Igo je i za Bogorodičinu crkvu
izdvojio jedno poglavlje koja nosi njeno ime kako bi se samo njoj posvetio.
Pisac kreće od opisa fasada pa malo po malo otkriva sve njene kutke.
Prati svaki njen pojas, objašnjavajući raznovrsnost stilova u umjetnosti
koji su korišteni za vrijeme njene izgradnje. Objašnjava nam sve promjene
koje je ona pretrpjela tokom vijekova i ljut je, ljut na ljude i ljut
na vrijeme što ne poštuju tu veličanstvenu građevinu.
„Morate uzdahnuti, zgroziti se, kad pogledate bezbrojne povrede
i oštete koje su ovom svetom spomeniku naneli u isti mah i vreme i ljudi,
bez ikakva poštovanja“
„Il est difficile de ne pas soupirer, de ne pas s’indigner devant
les dégradations, les mutilations sans nombre que simultanément le temps
et les hommes ont fait subir au vénérable monument, sans respect...“
Nisu njoj „povrede“ nanjeli samo revolucije i vandali, već i umjetnici
hoteći da je poprave, uljepšaju, skladno sa tadašnjim ukusima.
„Mode su nanele više štete nego prevrati. One su zasekle u živac,
okomile se na kostur umetnosti, one su sekle, parale, razorile, ubile
građevinu i u obliku i u značenju, i u skladu i u lepoti.“
„Les modes ont fait plus de mal que les révolutions. Elles ont
tranché dans le vif, elles ont attaqué la charpente osseuse de l’art,
elles ont coupé, taillé, désorganisé, tué l’édifice, dans la forme comme
dans le symbole, dans sa logique comme dans sa beauté.“
Igo je srednjevjekovnim spomenicima posvetio pažnju u još jednom poglavlju
pod nazivom „Ovo će ubiti ono“ („Ceci tuera cela“). Pristup nije isti
kao u prethodnom, ali nosi istu poruku : očuvanje srednjevjekovnih spomenika.
Ovde su katedrala kao i ostali spomenici predstavljeni kao knjige od
kamena. Knjige ispisane simbolima. Ali Gutembergovim otkrićem na scenu
stupa druga vrsta knjiga. Knjige na papiru za koje Igo predviđa da će
„ubiti“ knjige u kamenu.
„male stvari tamane velike; jedan zub odnosi pobedu nad čitavom
masom. Nilski pacov ubija krokodila, sabljarka ubija kita, knjiga će
ubiti građevinu“
„les petites choses viennent à bout des grandes; une dent triomphe
d’une masse. Le rat du Nil tue crocodile, l’espadon tue la baleine,
le livre tuera l’édifice“
Budući da pisac svoje misli projektuje preko Kloda Froloa, koji je
arhiđakon, ne možemo a da ne pomislimo da ovde nije u pitanju samo strah
od prevage jedne knjige nad drugom, već prevaga slobode ljudske misli
nad stegom vjere.
„Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava demokratijom“
„Toute civilisation commence par la théocratie et finit par la démocratie“
Igo ovo izjavljuje kao postulat. To je njegovo viđenje toka istorije.
Ide toliko daleko da čak Gutenberga naziva pretečom Lutera, jer je njegova
štamparija omogućila širenje jeresi. Knjige se brze pišu nego što se
katedrale prave, manje koštaju i mogu da se nose svuda. Tako se ljudska
misao brže prenosi i ne može se zaustaviti.
Ove Igoove ideje možemo reflektovati na ono što se na primjer dešava
danas : Internet će ubiti
knjigu.
Analiza likova
Svi likovi osim Pjera Grengoara i Luja XI (Louis XI) su plod piščeve
bogate fantazije. Psiholo-gija likova nije produbljena, iako Igo daje
veoma detaljne psihološke analize. Slika ličnosti radije prema njihovoj
spoljašnjosti. Oni su više simboli i tipovi – nosioci određenih osobina.
„Još vam kažem, gospodine, da osim poezije, bogatstva misli i drame,
postoji nešto što me je zaista iznenadilo. Da, Kvazimoda koji posjeduje
da tako kažem ljepotu duše i požrtvovanja – Froloa koji posjeduje znanje,
nauku, i intelektualnu moć- i Šatopera koji posjeduje fizičku ljepotu,
svojom divnom zamisli stavite ova tri tipa (...) licem u lice sa naivnom
mladom djevojkom, skoro divljom usred civilizacije, i date joj da izabere
a njen izbor da bude tako ženske prirode.“
„Je vous dirai encore, Monsieur, qu’à part toute la poésie, toute
la richesse de ponsée et de drame, il y a une chose qui m’a bien vivement
frappé. C’est que, Qausimodo résumant pour ainsi dire la beauté d’âme
et de dévouement – Frollo l’érudition, la science, la puissance intellectuelle
– et Châteaupers la beauté phisique, vous ayez eu l’admirable pensée
de mettre ces trois types (...), face à face avec une jeune fille naïve,
presque sauvage au millieu de la civilisation, pour lui donner le choix,
et de faire ce choix si profondïément féminin.“
Esmeralda
Pravo ime joj je Agnes. Još dok je bila sasvim mala, oteta je od svoje
majke i otada živi među ciganima.
„Esmeralda beše (...) stvorenje bezazleno i krasno; lepa, osim kad
načini onu svoju grimasu; devojka naivna i puna strasti, koja ništa
ne zna i koju sve oduševljava; koja još ne zna razliku između žene i
muškarca, čak ni u snu; eto takva; koja naročito i strasno voli igru,
larmu, skitanje; to vam je kao neka žena pčela koja na nogama ima nevidljiva
krila i živi u vrtlogu.“
„La Esmeralda était (...) une créature inoffensive et charmante,
jolie, à cela près d’une moue qui lui était particulière; une fille
naïve et passionée, ignorante de tout, et enthousiaste de tout; ne sachant
pas encore la différence d’une femme à un homme, même en rêve; faite
comme cela; folle surtout de danse, de bruit, de grand air; une espèce
de femme abeille, ayant des ailes invisibles aux pieds, et vivant dans
un tourbillon.“
Lijepa onoliko koliko je bila i dobra. Tako dobra da je već unaprijed
bila predodređena za propast. Svi su je mnogo voljeli i rado gledali
njene nastupe na Grevskom trgu, osim jedne ispo-snice koja ju je hulila
kad god bi je vidjela, a za koju se kasnije ispostavilo da joj je majka.
Dobila je ime po smaragdu koji je nosila oko vrata zajedno sa svojom
dječijom cipelicom koju joj je njena majka isplela. Uvjek ju je nosila
u nadi da će pronaći nekad svoje roditelje, a radi toga se zaklela i
da će ostati čedna. Međutim, sve njene zakletve i nadanja padaju u vodu
kada se zaljubi u kapetana Febusa Šatopera. Zbog njega bi se odrekla
svega, iako ga nikada nije zapravo upoznala. U njenoj glavi njegovo
srce je bilo isto toliko lijepo koliko i njegova spoljašnjost, međutim
to ni blizu nije bilo tako. To je bila njena propast. Ona nije doživjela
da sazna kakav je on bio u stvari.
Kvazimodo
Kvazimodo je štićenik Kloda Froloa. On ga je našao ostavljenog u crkvi,
uzeo ga, usvojio i odgajio. Igo ga opisuje ovako:
„Velika glava obrasla riđom kosom; između ramena ogromna grba, zbog
koje su i grudi bile ispupčene; noge, sastavljene tako neobično da su
se mogle dodirivati samo kolenima, kad se pogledaju spreda izgledale
su kao dva polumeseca, dva srpa čije su drške sastavljene; stopala velika,
ruke nezgrapne...“
„Une grosse tête hérissée de cheveaux roux; entre les deux épaules
une bosse énorme dont le contre-coup se faisait sentir par devant; une
système de cuisses et de jambes si étrangement fourvoyées qu’elles ne
pouvaient se toucher que par les genoux, et, vues de face, ressemblaient
à deux croissants de faucilles qui se rejoignent par la poignée; de
larges pieds, des mains monstrueuses...“
Kvazimodo je žrtva društva u kome živi. Ili mu se smiju, ili mu se
rugaju ili ga se plaše. On je dobrotu upoznao samo kod Froloa, pa nije
ni čudno to što izvršava svaku njegovu naredbu i što ga prati kao kuče
gdje god da ovaj krene. Zamrzio je ljude jer su ga odbacili, i živi
za svoja zvona kojima je dao i imena. Kvazimodo je najsrećniji u crkvi,
tamo ga svi vole. Često vrijeme provodi pričajući sa kamenim statuama
jer mu se čini da ga one jedino razumiju. Iako pisac pokušava na početku
da ga prikaže kao zlog, mi ne možemo tako da ga doživimo. Tek kad se
zaljubljuje u Esmeraldu pisac dopušta da vidimo tu njegovu dobru stranu.
Zna on da je ljubav između njih nemoguća, ali on želi da je služi, da
ona bude srećna, pa čak i po cijenu izdaje svog bivšeg gospodara koga
će i da ubije na kraju.
Klod Frolo
„Činilo se kao da taj čovek (...) nije imao više od trideset pet
godina; međutom, bio je sasvim ćelav; jedva je sa strane imao nekoliko
pramenova retke i već sede kose; na njegovom širokom i visokom čelu
behu se počele pojavljivati bore, ali u njegovim upalim očima ogledala
se neobična mladost, bujan život, duboka strast.“
„Cet homme (...) ne paraissait pas avoir plus de trente-cinq ans;
cependant il était chauve; à peine avait-il aux temps quelques touffes
de cheveux rares et déjà gris; son front large et haut commençait à
se creuser de rides; mais dans ses yeux enfoncés éclatait une jeunesse
extraordinaire, une vie ardente, une passion profonde.“
Tako nam Igo na početku predstavlja ovaj svoj lik, da bi nam tek kasnije
dao čitavu njegovu istoriju. Roditelji su ga predodredili da postane
sveštenik i pohađao je mnoge škole, izučio sve što je stigao, čak je
i pored teologije učio i medicinu i nauku, vrlo čudno za jednog sveštenika,
posebno u srednjem vijeku. Prelom u njegovom životu predstavlja smrt
njegovih roditelja u njegovoj devetnaestoj godini; bio je primoran da
se izvuče iz svijeta knjiga i posveti se stvarnom životu kao i brizi
o svom malom bratu.
„Ovaj mlađi brat bez oca i bez majke (...) sasvim ga preobrazi.
On uvide da na ovome svetu nisu sve i sva teološka razmišljanja i Homerovi
stihovi, da je čoveku potrebna naklonost, da je život bez nežnosti i
ljubavi što i nepodmazani točkovi što škripe.“
„Ce jeune frère sans père ni mère (...) fit de lui un homme nouveau.
Il s’aperçut qu’il y avait autre chose dans le monde que les spéculations
de la Sorbone et les vers d’Homerus, que l’homme avait besoin d’affections,
que la vie sans tandresse et sans amour n’était qu’un rouage, sec, criard
et déchirant.“
U ovom dijelu vidimo jednog sažaljivog Kolda, punog ljubavi i zaštitnički
postavljen prema bratu u kome vidi nešto što je krhko i nesposobno da
se samo bori kroz život. Ovaj mladi čovjek je bio toliko pun sažaljenja
prema djeci da je uzeo pod svoje ono „malo čudovište“, Kvazimoda, koga
su se grozili čak i dok je bio beba. I uzeo ga je ne nadajući se ničemu,
osim nagradi od Boga, ali opet ne za sebe, već za njegovog malog brata,
da bi se iskupio unaprijed za njegove moguće buduće greške. I to je
ogromna suprotnost od onog Kloda o kome smo slušali ranije.
Njegova ljubav prema Esmeraldi mijenja sve. Ovog Kloda zamijenjuje proćelavi,
očajni starac koji ne može da se bori protiv osjećanja koje je u njemu
probudila mlada Ciganka. Upravo time Igo želi da iskaže jednu svoju
misao koja se prožimala i u nekim drugim njegovim romanima: zlo spolja
ulazi u čovjeka, a čovjek se ne rađa sa njim. Igo nam dozvoljava da
s vremena na vrijeme zađemo unutar njegove glave i čujemo njegove misli
koje su u haosu. Čas se smije, čas je očajan. Igo je to njegovo stanje
nazvao Groznicom (Fièvre).
„I kad je ispitujući ovako svoju dušu, video koliko je mesta ostavila
priroda u njoj za strasti, on se stade smejati sa još više gorčine.
On prevrnu u dnu svoga srca svu svoju pakost, i sa hladnim pogledom
lekara koji gleda bolesnika primeti da ta mržnja i ta pakost nisu ništa
drugo do izopačena ljubav; da se ljubav, to vrelo svake vrline u čoveku,
pretvara u nešto užasno u srcu sveštenika, i da čovek njegove prirode,
postavši sveštenik, postaje demonom.“
„Et en creusant ainsi son âme, quand il vit quelle large place
la nature y avait préparée aux passions, il ricana plus amèrement encore.
Il remua au fond de son coeur toute sa haine, toute sa méchanceté, et
il reconnut, avec le froid coup d’oeil d’un médecin qui examine un malade,
que cette haine, que cette méchanceté n’étaient que de l’amour vicié;
que l’amour, cette source de toute vertu chez l’homme, tournait en choses
horribles dans un coeur de prêtre, et qu’un homme constitué comme lui,
en se faisant prêtre, se faisait démon.“
Igo je možda i najviše pažnje posvetio baš Frolou, jer u knjizi nema
mnogo preispitivanja duše osim kada je on u pitanju. Njegova strast
ga je na kraju ubila.
Grengoar
Pjer Grengoar je siromašni pisac kome od uspijeha drame zavisi opstanak.
I on je jedan od nesrećnika koje je opila ljepota Esmeralde, ali on
se brzo od toga oporavio. Ipak, on joj je bio bliži nego ostali, on
joj je bio muž. Muž koga je Esmeralda brakom spasila vješala. Ali brak
nikada nije ovjekovečen svadbenom noći, za čim Grengoar nije ni mario,
bilo mu je dovoljno to što ima krevet i hranu.
„On nije bio viteškog i musketarskog soja što na juriš osvaja mlade
devojke. U ljubavi, kao i u svemu drugome, on je bio oklevalo i umerenjak;
i jedna dobra večera, u prijatnom društvu, činila mu se, naročito kad
je bio gladan, divan odmor između prologa i svršetka kakvog ljubavnog
događaja“
„Il n’était pas de cette espèce chevalière et mousquetaire qui
prend les jeunes filles d’assaut. En matière d’amour, comme en toute
autre affaire, il était volontiers pour les temporisations et les moyens
termes; et un bon souper, et tête à tête aimable, lui paraissait, surtout
quand il avait faim, un entr’acte excellent entre le prologue et le
dénoûment d’une avoenture d’amour.“
Volio je Cigankinu kozu. Čak kada su optuživali Esmeraldu za Febusovu
smrt, on se više bojao šta će učiniti kozi, nego Esmeraldi. Zbog nje,
on odlučuje da pomogne Frolou da izvede Esmeraldu iz Katedrale koja
ju je čuvala od dželata, a onda odlazi sa kozom, a Esmeraldu ostavlja
na mislost i nemolost pokvarenog arhiđakona.
Kapetan Febus od Šatopera je mladi zavodnik, nemirnog duha. Iako treba
da oženi svoju rođaku, on se ne smiruje. Esmeralda mu je zapala za oko
zbog svoje ljepote. Fizički ga privlači i ništa više. Ništa mu ne znači
žrtva koju je ona bila spremna da podnese za njega, bitno mu je samo
fizičko zadovoljstvo. Ne možemo za njega reći da je zao, samo je ravnodušan
prema dobrim dušama i zato čak ni ne pokušava da spasi Esmeraldu vješala
na koja je šalju zbog njega. On je samo osvajač, lovac. Kada mu se plijen
preda on gubi interes i ide dalje. On „svrši takođe tragično: oženi
se“ („aussi fit une fin tragique, il se maria“ ).
Zaključak
U romanu je do krajnosti provedena antiteza. Tu je katedrala, vjerska
institucija, oličenje arhitektonske ljepote, a ispunjena ružnim kamenim
gargojlima. Klod Frolo, uza sve što je čovjek najplemenitijih osjećanja,
u stanju je da zbog svoje strasnti počini mnoga zlodjela. Sve zbog jedne
žene. Kvazimodo koji je inkarnacija svih mogućih tjelesnih mana, najnježnije
voli Esmeraldu koja je sa druge strane zaljubljena u lijepog Febusa
koji za nju i ne pita. Iz ovih protivrječnosti je Igo stvorio svoj roman
koji potpuno odgovara njegovoj tezi iskazanoj u predgovoru za njegovo
djelo Kromvel. To je smjesa uzvišenog (sublime) i grotesknog (grotesque).
Tu imamo pored najnježnijih lirskih scena, mnogo strašnih i svirepih.
Literatura