Овај рад под насловом Андрићеве приповијетке из доба аустријског периода
обухвата читав низ приповједака обједињених истим временским периодом
аустријске владавине у Босни.
Како би било лакше пратити ток дешавања у приповијеткама, осврнућу се
на неке историјске чињенице.
На Берлинском конгресу 1878. год. након слабљења моћи Турске, Аустрија
( Аустро-Уграрска ) добија мандат развоја над БиХ да би наводно увела
мир. Међутим овај догађај уноси још веће немире међу становништво. Аустро-Угарска
врши анексију Босне и Херцеговине послије чега настаје дуга и тешка анексиона
криза. У Босни и Херцеговини су за вријеме аустријске владавине били изразито
феудални односи шсто је додатно отежавало ситуацију сиромашног дијела
популације ( становништва ).
Подстакнута управо енергијом и снагом воље за животом из сваког Андрићевог
лика, одлучила сам се за наведену тему. Сматрам да човјек не може остати
равнодушан након читања Андрићевих дјела из овог периода, јер сваки од
ликова својом животном причом тјера на размишљање и саосјећање. Ипак,
поред тога што је сваки лик уствари носилац идеје о животу, о чему ће
бити ријечи касније, осврнула сам се и на неке друге факторе као што су
друштвено-историјска позадина. Управо вријеме формира човјека и његове
ставове, због чега можемо рећи да су Андрићеви ликови одраз једног времена
и менталитета једног народа. Ипак из сваког од њих избија нешто индивидуално
и карактеристично за сваког појединца. Сви они заокупљени су својим тешкоћама
које им живот намеће, али тек толико да се у други план стави немир за
који је Босна одувијек знала. Толико различитих туга и страдања, толико
различитих судбина људи, које повезује само једна жеља кроз историју,
жеља за слободом. Ипак, свакако се мора истаћи да Андрић ни у једном тренутку
не показује презир и мржњу према окупаторима већ управо ту тежњу да правда
постане јача од било какве тираније и сукоба.
У овом раду биће такође ријечи о Андрићевим приповијеткама као претходницама
његових славних романа. Наиме сви смо чули за романе „На Дрини ћуприја“
или „Травничка хроника“, али многи ликови издвојени су у посебне приповијетке
гдје је централна радња управо њихова судбина.
На крају овог рада налази се закључак који представља сумирање утисака
и моје лично мишљење.
БИОГРАФИЈА ИВЕ АНДРИЋА
Иво
Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника
у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био
Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић)
и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се највећи дио свог
живота изјашњавао као Србин). Дјетињство је провео у Вишеграду гдје
је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику
гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску
књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу,
Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота
у Босни под утицајем турске владавине“ Андрић је одбранио на Универзитету
у Грацу 1924. године.
У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства,
припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је
страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске
власти.
Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској
вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском)
факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у
Бечу, а потом у Кракову гдје га затиче Први свијетски рат.
По избијању рата враћа се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином
јула, аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, а потом у мариборску
тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915.
године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, „понижен до
скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.
По изласку са робије, ондашње власти одређују Андрићу кућни притвор
у Овчареву и Зеници у којем остаје све до лета 1917. године.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. постављен
је за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата
у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку
песама у прози „Немири“, приповијетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“,
„Љубав у касаби“ итд.
Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне
године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповијетка
„Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године
био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву
народа у Женеви. У то време објавио је први дио триптиха „Јелена, жена
које нема“.
У периоду између Првог и Другог свијетског рата налазио се на функцији
опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у
Берлину (1939.). По избијању II свијетског рата, због неслагања са властима
у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд.
За време II свијетског рата живи повучено у свом стану у Београду (на
Зеленом венцу, за кога је рекао да је најружније мјесто на свијету)
не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дијела. У
исто време пише своја најбоља дијела која ће касније доживети свијетску
славу. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије
и први предсједник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски
договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици
српској роман „Проклета авлија“.
Добрица Ћосић у својој књизи Пишчеви записи 1969—1980. препричава, на
сто осамдесет шестој страници, свој „последњи значајнији разговор“ са
Андрићем и цитира га: „У Босни вам је сада, Добрице, оно што је
покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни
побеђује Бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више
никад не крочи преко Дрине...“. Иначе, управо је Иво Андрић предложио
Ћосића за дописног члана Српске академије наука и уметности 1970. године.
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.
БИБЛИОГРАФИЈА ИВЕ АНДРИЋА
• Еx Понто (пјесме у прози, 1918)
• Немири (пјесме у прози, 1921)
• Пут Алије Ђерзелеза (приповијетке, 1920)
• Приповијетке I (1924)
• Приповијетке (1931)
• Његош као трагични јунак косовске мисли (1935)
• Приповијеткe II (1936)
• На Дрини ћуприја (роман, 1945)
• Травничка хроника (роман, 1945)
• Госпођица (роман, 1945)
• Рзавски брегови (приповијетке, 1947)
• Нове приповијетке (1948)
• Прича о везировом слону (1948)
• Сјеме из Калифорније (приповијетка, 1948)
• О Вуку као писцу, о Вуку као реформатору (студија, 1950)
• Проклета авлија (приповијест, 1954)
• Лица (приповијетке, 1960)
• Записи о Гоји (1961)
• О причи и причању - говор пригодом додјеле Нобелове награде за књижевност
(1961)
• Жена на камену (1962)
• Сабрана дјела, 1-10 (1963)
• Сабрана дјела Иве Андрића, 1-17 (1976)
• Омерпаша Латас (недовршени роман, у оквиру Сабраних дјела, 1976)
• Кућа на осами (приповијести, у оквиру Сабраних дјела, 1976)
• Знакови поред пута (у оквиру Сабраних дјела, 1976)
• Сабрана дјела Иве Андрића 1-17 (1981)
ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈСКА ПОЗАДИНА
Веома је важно осврнути се на друштвено-историјску позадину како би
били разумљиви многи догађаји и поступци ликова у приповијеткама. Када
већ говорим о друштвеним односима, у Босни су за вријеме аустријске
владавине били изразито феудални односи. Најбољи примјер за то налазимо
у приповијеци „Прича о кмету Симану“. Својом побуном против
беговских права у Босни, кмет Симан свјесно упућује на проблематику
друштвених околности које подржавају неравноправност и неједнакост међу
друштвеним класама.
Андрић уствари представља Босну у другој половини XИX вијека. Турска
царевина лагано умире и немири испуњавају људске душе, у вријеме великих
историјских догађаја.
„Са пуцњавом какву дотад није чуло босанско ухо ушле су аустријске
трупе 19. августа 1878. године у Сарајево.”
Долазак смјене власти унио је велике немире како међу феудалце, аге
и бегове тако И међу кметове, хришћане. Симо Васковић, односно кмет
Симан, главни лик ове приче издвојен је као немоћна и одбачена личност.
„За Симана би се опет могло тешко казати да је рђав кмет, још мање
да је добар. Најтачније би било казати да је он на свој начин – и добар
и рђав. Други кметови настоје да загорчају аги живот и господство што
мањом производњом, отезањем, закидањем и многим ситним смицалицама код
давања хака, то јест трећине од целокупног приноса жита и половине од
воћа и сена. Симан није био способан за такве ствари које траже лукавства,
истрајности и упорства.”
Симан је усамљен, и његова тежња да промијени постојеће стање и успротиви
се аги јесте његов једини циљ у животу. Мада не бисмо могли рећи да
је однос Симана и Ибраге, његовог аге био лош, штавише ага је имао доброћудну
нарав што је условило да се он понаша добро према свом кмету.
Симан се одувијек држао гордо и презирао тај осјећај потчињености. Ипак,
до овог кобног догађаја они су живјели без већих трзавица.
Аустријска окупација донијела је своје законе и уредбе, али у положају
кмета, односно кметова и ага ништа није промијењено. Ага је имао свога
кмета, а кмет је имао агу и обавезу да му даје трећину. Међутим Андрић
у овој приповијеци покушава представити слику добродушног аге, који
тражи само оно сто му припада. Доласком аустријске власти Симан се надао
да ће доћи и боља времена за кметове. Међутим све је остало исто.
Први сусрет кмета Симана са Ибрагом у воћњаку само је одраз побуне и
горчине, скупљане годинама у срцу малог сељака. Симан у ствари овђе
представља лик човјека, пркосног и упорног у борби за своја права. Жеља
за слободом дала је Симану храбрости да самоувјерено изговара „не” на
сваку Ибрагину тежњу да узме оно што му припада. Симан сада жели да
види агу како се враћа празних руку и да на тај начин добије дуго очекивано
понижење, које заслужује.
„Него, ја ћу теби казати нешто, да не дуљимо лакрдију. Ево како је :
четири стотине година сте ви јахали нас, сада ћемо четири стотине година
ми вас, а послије ћемо се разговарати ко ће кога јахати за оних трећих
четири стотине година.”
Ипак има нечега херојског у томе што Симан слијепо вјерује да аустријска
власт не суди по турским законима, и да тој власти није до моћи него
до правде. Његову храброст повезујемо са лудошћу, у којој он ужива и
којој се препушта. Кмет Симан је неко кратко вријеме уживао у својој
освети и јахао поред Ибрагиног дућана све док му није стигла тужба.
Симан ће изгубити спор са агом због своје тврдоглавости и упорности.
„Тако је живео Симо Васковић још неколико година и бранио земљу које
нема И своју праву коју нико није хтео да му призна. Увек у механи,
ретко трезан, често у хапсу, болестан и запуштен, скитница и гуслар.”
Слику аустријске владавине представља Васо Јенго, звани Васо Полиција,
који доводи Симана на саслушавање. Васо се према Симану односи гордо,
као да је читава аустријска власт у његовим рукама.
„- Ти си заборавио да ово није Турска и да је Аустрија заступила,
ево четврта година. Аустрија, еј! –Ама де, знам ја. Шта ме крстиш кад
сам крштен? Аустрија! Аустрија! К’о да си ти Аустрија! Ту Васо Генга
заборави на свој одскора стечени службенички стил и избечи се се према
Симану сасвим непрописно, и неаустријски му се унесе у лице.“
Васо заборавља пријатељство са Симаном. Залуђен осјећајем надмоћи, он
занемарује своје поријекло и прошлост.
Тако се Симан нашао у троструким ланцима. С једне стране заостали трагови
турске власти оличени у лику Ибраге, првом Симановом заклетом непријатељу.
С друге стране јесте аустријска власт која је имала помоћнике у домаћим
људима, а трећи Симанов непријатељ био је он сам. Једини је он сам себи
наудио. Да се није супротстављао Ибраги, не би пропао и остао без свега.
Међутим он није могао против себе и свог увјерења да побуном заиста
може нешто промијенити. Кмет Симан вјерује да ће се једног дана људи
смијати агинској прави, као што су се смијали њему. Он је такође огорчен
јер је у несигурном времену тешко стећи повјерење у некога. Човјек је
поводљив и лако пада под утицај другог у замјену за бољи живот. „И како
да човјек опстане и куда да бежи и гдје да се склони, ако сваки од ових
што пролазе може постати Аустрија?”
Због тога је Симан глух од пркоса и не може да смири узбуркану лавину
у себи.
Проблем завичајне Босне постао је централно мјесто у приповијеткама
Иве Андрића. Многи догађаји зависе од друштвено-историјске позадине.
Многе личности су биле неразумљиве без тог историјског оквира. Поред
тих разлика гдје јасно можемо направити подјелу на потчињене и надређене
газде који их тлаче, друштво као много сложенија цјeлина увијек јасно
оцртава своје разлике које се односе на националност и прије свега на
вјеру која је и више него важна за народе овог поднебља. Иако то није
главна тема приповијетке „Осатичани” нисам могла а да се не осврнем
на складну хармонију у којој живе двије осатичке вјере, муслимани и
хришћани. Баш као што И сам писац каже ове две вјере иначе се у мало
чему слажу, чак и живе одвојено што није случај за ову варош на узвисини.
Важно је истаћи да није у свим приповијеткама једнако наглашено национално
питање и класна разлика, али да се та мисао о тешком животу, мржњи и
страху осјећа у свакој животној причи Андрићевих ликова.
АНДРИЋЕВЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ КАО ПРЕТХОДНИЦЕ ЊЕГОВИХ РОМАНА
Овај период Андрићевог стварања веома је битан јер су већина приповједака
управо претходнице неких од његових најзначајнијих романа. Једна од
епизода у роману „На Дрини ћуприја“
јесте прича о „Ћоркану и Швабици“. Ова приповијетка говори о необичној
али надасве искреној љубави „хамала и слуге и помало будале цијеле касабе“
, Ћоркана према Швабици, „јевтиној играчици из малог циркуса“.
Она је у причи само силуета у сјенци догађаја, једва примјетна али управо
њено присуство мијења атмосферу у тмурној касаби и уноси вољу за животом
и радост.
„Она је узбркала варош, испунила куће шапатом и плачем, и мушка срца
великим жељама и заносима.“
Када му се подсмијавају због његове љубави Ћоркан пркосно одговара како
није ни писмен ни богат али се читав његов свијет врти око играчице
на жици, лаке као перо.
„Јер се пијану човјеку отвара комад раја у који он никада неће ући“
, тако се и Ћоркан опија и осјећа потребу да прича о својој заљубљености.
На крају он почиње да плаче и говори да је не да никоме, док други гледају
и ругају се.
Од рођења одбачен, Ћоркан је у својој љубави пронашао вољу за животом.
Играчица је постала његова једина срећа на коју је толико дуго чекао,
сваки њен покрет за њега је чаролија која ствара осјећај неописиве лудости
и заноса. Када бива насмрт претучен и одвојен од Швабице, Ћоркан пролази
кроз чаршију играјући.
„Раширио је празне руке као да држи невидљиву шаргију. Лијеву руку држи
далеко у страну и поиграва прстима а десном се бије по пуцетима од копорана
као да куца у жице, ноге савија у кољенима а главу нагиње час лијево,
час десно.“
Тако Ћоркан игра као у неком бунилу и не обраћа пажњу на подсмијех и
коментаре осталих. Он и даље сања свој једини сан живота. Ћорканов лик
посједује доста сличности са главним ликом Игоовог романа „Звонар Богородичне
цркве у Паризу“, Квазимодом.
И Квазимодо чезне за љубављу циганке Есмералде, љупке играчице, али
како је ружан и незграпан, своју љубав испољава на сасвим другачији
начин.
У приповијеци упознајемо два Ћорканова лица. Један живи у свијету из
којег никада неће изаћи, а то је свијет бола и патње. Други је охрабрен
осјећајем љубави а живи у свом свијету илузије и маште.
Судбина Јевреја обрађена је у приповијеци „Љубав у касаби“. Заједнички
лик у овој приповијеци и роману „На Дрини ћуприја“ је Милан Гласинчанин.
Само његове улоге у ова два дјела су различите. У роману он представља
тип коцкара, који продаје све, па и душу коцкарском занату. У приповијеци,
он је вршилац примитивног обреда дозивања кише, над гробом несрећне
Јеврејке.
Такође из исте приповијетке примјећујемо да Леденик у свом писму спомиње
мост.
„Прво је велики римски мост на једанаест моћних, прекрасно сведеник
лукова. У овом крају међу мршавом стоком и тупим људима, он је као залутао,
осамљен изасланик неког далеког, свјетлијег свијета...“
Приповијетка говори о љубави младе Јеврејке и шумарског капетана Леденика.
Леденик је из хрватске племићке фамилије, у Босну постављен за шумарског
капетана у касаби. Капетан доживљава касабу као прљаво и нечисто мјесто.
„Ја живим међу дивљацима, прљавим и неуким. Ови људи не само што нису
цивилизовани него се по мом тврдом увјерењу, неће никад моћи цивилизовати,
јер оно мало духа и разума што имају употребљавају управо зато да се
отимају сваком покушају цивилизације.“
Леденик је изгубљен и усамљен међу људима који не шватају његову младост.
Једина свјетлост у овој тмурној и загаситој средини представљају мост
и затајна Јеврејка, која га је очарала.
Колико усамљеност и одбаченост може да боли, најбоље је објаснио Леденик
у свом писму пријатељу: „Убићу се Гезуле, убићу се сигурно. Кад бих
могао до јесени да издржим овај огњени, прљави Сибир, све би било добро,
али се бојим да нећу моћи...“
Он је одвојен од дјевојке због заосталог размишљања њеног оца и сада
још једино може да се диви мосту и његовој љепоти и моћи.
Такву врсту усамљености проналазимо у роману „Травничка хроника“, у
лику Дефосеа, конзуловог помоћника.
Међутим није једино Дефосе изгубљен у маси људи који га окружују. Сам
конзул Давид у „Травничкој хроници“ носи улогу странца међу људима.
Он је усамљен и разочаран људима и околином. Значи, приповијетка „Љубав
у касаби“ има све предиспозиције за оба Андрићева романа, „На Дрини
ћуприја“ и „Травничка хроника“.
ЛИК КАО НОСИЛАЦ ИДЕЈЕ О ЖИВОТУ
Сваки од Андрићевих ликова има другачију судбину и свака животна прича
посебна је на свој начин. Сви они у себи носе једну идеју, а то је идеја
о животу, којег су окупатори отежали поготов сиромашном слоју становништва.
С обзиром на то да је фабула приповијетке „Ћоркан и Швабица“ већ увелико
испричана у овом раду, ја ћу се дотаћи главне теме као најбитнијег фактора
сваког дјела.
Дакле, приповијетка говори о љубави као најснажнијој сили која је повезивала
несрећног Ћоркана за циркуску играчицу. Ћоркан је већ од свог рођења
осуђен на бол и патњу проузроковану суровим људима и недостатком воље
за побуном. Када се у њему јавила љубав као до тада непознато осјећање
Ћоркан се мијења и занемарује подсмијехе злих људи. Његова љубав помогла
му је да пронађе вољу за животом и снагу да заволи себе управо такав
какав јесте без страха од осуде других. Тада он постаје други човјек,
који не допушта да ишта поквари његову срећу. Ћоркан је толико опчињен
играчицом и њеним корацима да му се читава њена игра чини помало нестварна
као сан. На крају приповијетке када Ћоркан игра наочиглед осталих осјећа
се чудан спој радости и туге. Читав призор изгледа тужно због подсмијеха
других, али он осјећа необјашњиву срећу која га покреће, и која се осјећа
у сваком његовом покрету. Због тога, могла бих рећи да је читав призор
смијех кроз сузе, односно гротескно.
Сљедећа животна прича испричана је у приповијеци „Осатичани“.
У овој приовијеци поред тога што сазнајемо менталитет једног народа,
такође сазнајемо и животни пут главног лика, Лекса.
„Осатица : Варош на узвисини, али та узвисина само опкољена је са свих
страна високим планинама са голим, кршевитим обранцима. Тако да су подједнако
били у праву који тврде да је њихов град на брежуљку, као и они који
кажу да није него да се, напротив, налази у рупи.“
Сви осатичани имају неку урођену тежњу за висинама без разлике између
муслимана и хришћана.
Ипак, најистакнутија личност ове приповијетке јесте мајстор Алекса Нишлија
зван Лексо који је мирно и неупадљиво помогао хришћанима прилоком подизања
крста на цркви.
„Бити радник и мајстор, човјек од посла! Ничег боље и поузданијег у
овом животу у ком много добра нема, а поуздано није ништа.“
Лексо се осјећао изгубљен међу Осатичанима, јер се они веома тешко прилагођавају
странцима и признају нечију заслугу. Осатичани тешко прихватају чињеницу
да би неко могао бити бољи од њих.
„Ето такви су ови Осатичани! Воле да се величају и уздижу на високо
а кад то не могу, онда гледају да бар другог који се уздигао, спусте
на ниже, до себе или мало испод себе!“
Лексо је запрепаштен дрскошћу овог народа и способношћу да поричу све
што предузму и ураде други, бољи и способнији од њих. Мајстор пролази
кроз тешку кризу и осјећа потребу да докаже свима колико вриједи и да
они нису у праву. Опклада са учитељем чинила му се као идеална прилика
за то. Иако се Лексо попео први на врх црквеног кубета, због сплета
околности и он сам је морао порећи истинитост свог чина.
„Док је испитивање трајало, Осатица се заљуљала. Међу грађанима ври,
температура се нагло пење. Сви су решени да бране своју цркву, свога
пароха и углед свог народа. Сви су спремни да се закуну да су изјаве
свједока и окривљених тачне а да је оптужба лажна. Нема једног који
би се нашао да посвједочи противно.“
Овдје сазнајемо о слози Осатичана када је потребно да бране углед своје
цркве и свој углед.
Лексо како би превазишао тежак период у свом животу и наставио даље
жени се Даринком. Она му помаже да с временом заборави на своју муку
и патњу и покуша да живи нормално. Даринка проживљава тежак живот жене.
„Сад јој се чинило природно и разумљиво да човјек треба да одговара
другом човјеку, а поготово оном са којим дјели све у животу,и то да
одговара на сва његова питања ма колико неоправдана и неразумљива била.“
Ipak ovo nije jedini primjer da žena nema pravo izbora. To potvrđuje
sudbina Jevrejke Rifke, iz pripovijetke „Ljubav u kasabi“. Zbog zaostalog
mišljenja svog naroda Rifka je razdvojena od svoje jedine ljubavi.
Ипак ово није једини примјер да жена нема право избора. То потврђује
судбина Јеврејке Рифке, из приповијетке „Љубав у касаби“. Због заосталог
мишљења свог народа Рифка је раздвојена од своје једине љубави.
„Сад је једина стварност грч који се јавља сваких десетак минута : најприје
као неподношљиво голицање у листовима, па онда савија и укочи ноге у
кољенима, застресе груди и стеже грло. А кад тај попусти, с дрхатом
очекује наредни, који је толико неминован, да се грчи и трза већ од
мисли на њега.“
Још један примјер, колико жена постаје беспомоћна и рањена када заволи
сазнајемо у приповијеци „Змија“.
„Амалија, само годину дана млађа била је исте лепоте, само нешто блеђа
и нежнија. Имала је надимак Офелија. Била је необично музикална и вољела
је књиге и забаве. Откако се задевојчила боловала је, да, боловала је
( јер другачије се заиста не може казати ) од замршене и безнадне љубави
према једном другу из детињства, човеку необично сложеном и врло хладном,
који би отерао у манастир и много јачу и отпорнију девојку него што
је ова Офелија. ...Али је зато боловала од тога човјека, или боље рећи
од своје љубави према њему као од дуге и тајне болести.“
Svaki njen pokret ispunjen je samo jednom mišlju, koja je nikada neće
napustiti.
Тема ове приповијетке јесте оно најврједније људима, а то је солидарност
и пожртвованост. Сестре Агата и Амалија су то доказале помогавши дјевојчици
коју је ујела змија.
„Не може се људско створење пустити да овако умре – говорила је полугласно,
не знајући ни сама коме упућује тај прекор.“
У сваком од нас налази се нека виша тежња за остварењем своје идеологије
о животу.
ЗАКЉУЧАК
Појава Иве Андрића као приповједача је веома важна и значајна појава
у српској књижевности. Своју мисао у приповијеткама изразио је најприроднијим
и најчистијим језиком. Овакав начин писања произашао је из реалистичког
става према животу.
У његовом стварању претежно је присутна прошлост, и то прошлост Босне.
У приповијеткама из аустријског периода приказани су људи, њихови обичаји,
навике, као и смјењивање људи на власти. Ипак, у већини Андрићевих ликова
оцртане су неке универзалне људске особине. Због тога и данас често
проналазимо људе као што су Осатичани. То је у ствари вјечна проблематика
сваког друштва, односно појединца као што је Лексо. Сам Андрић каже,
како људи тешко прихватају туђу заслугу и покушавају да себе уздигну
на виши ниво иако то не заслужују. Међутим, ово није једини примјер
недостатка морала код људи.
У приповијеци „Прича о кмету Симану“, лик Васо представља корумпираност
и његови поступци јасно упућују на то. Васо заборавља своје поријекло
и давне пријатеље, јер му нова власт тако налаже.
Такође и данас је чест случај да породица брани љубав двоје људи због
националних али и материјалних разлика. Околина може много да утиче
на свијест појединца, поготово ако је та околина заостала, као што сазнајемо
у приповијеткама „Љубав у касаби“ и „Ћоркан и Швабица“. Честа тема Андрићевог
писања јесте жена, као предмет пожуде мушкарца. Најбољи примјер за то
јесте приповијетка „Ћоркан и Швабица“.
Међутим у друштву мора да постоји равнотежа па шодно томе код људи често
препознајемо позитивне особине као што је у приповијеци „Змија“.
Ипак, важно је напоменути да сваки Андрићев лик зрачи посебном енергијом
која се осјећа током читања његових дјела. На мене је највећи утисак
оставио Ћоркан чија игра буди веома јаку емоцију и тјера на саосјећање.
Поред тога очарана сам његовом искреном љубављу која је постала његова
једина нада у боље сутра. Због тога се надам да ће сваки човјек пронаћи
у себи љубав као водиљу кроз живот јер је то заправо једина права вриједност
која се не може одузети никаквим законом.
ЛИТЕРАТУРА