“Ujka Vanja” - Antona Pavloviča Čehova

Beleške o piscu - Anton Pavlovič Čehov

Anton Pavlovič Čehov (1860. – 1904.), ruski novelista i dramatičar, po zanimanju lekar. Započeo je književni rad kritikama humoreskama, nastavlja novelama u kojima obrađuje izgubljene i otuđene likove. Čehov ne donosi u svojim novelma događaje i velike izrazite ličnosti koje nastupaju u društvu glasno i bučno. Fabule su vrlo jednostavne. Zbog toga je Čehov uvek sažet, a odlično se služi i pejsažima i lirskim digresijama. Ni u drame Čehov ne unosi veće dramske zaplete, nego je sav u stvaranju scenskih raspoloženja i onoga neuhvatljivog ugođaja u kojima se likovi očituju kao živi i neposredni ljudi. U tome je Čehov velik majstor i s potpunim opravdanjem nazvan je osnivačem ruske impresionitičke drame; njegove se drame uzimaju kao primer tzv. lirske drame.

Beleške o delu:

Naslov drame i posebno dodatak „Scene iz života na selu“ upućuje nas na neku idiličnu ili realističku priču iz života sela. Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo kog drugog gradića, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je okvir zbivanja, istina, jako utiče na protagoniste, ali pisac samo marginalno prikazuje rusko selo. Čehov nam je satkao lirsko-psihološku dramu koja se temelji na oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj dramatičnosti antijunaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih likova. Porodični odnosi naslućuju zamršenost koja može dovesti do dramatičnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova kćerka Sonja iz prvoga braka, pa Marija, Sonjina baka, i onda Vojnicki, Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija i lekar i osebnjak Astrov, ta zabitost karaktera u uskom prostoru različitih interesa može dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj način svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmene. Naši su slabići samo drhtaji, osuđeni ne umreti nego na umiranje, ne živeti nego vegetirati. Ne mogu pobeći od sebe ni iz sebe, ne mogu se pomaknuti iz buke gde su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se ne raspadnu. Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabačenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošći ruskog sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosečnost u kojoj se kreću. Bežeći od malograđanštine na kraju se utapaju u njoj. U poodmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave inventuru svoga života, shvataju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragičnija je spoznaja da će i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitačno dosadno čekajući smrt kao jedinu moguću promenu. Kada se tih šest nesretnika nađu zajedno svesni svojih promašenih života i kada pokušaju pronaći krivca za svoje stanje, Čehov nam razotkriva njihove psihloške drhtaje, ugođaj trule atmosfere, a sve to ukomponovano u lirskom stilu. Pisac ne ocenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve njihove osobine. Čehov ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva. Upoznajemo nemire i osećaje junaka, a spoljna kretanja i zbivanja sporadična su. Skučenost i ograničenost spoljnih zbivanja dramski je opravdana zbivanjem u jednom danu i noći, na verandi i u sobi imanja Serebrjakova. Dramsko književno delo Ujka Vanja slojevito je, umetnički virtuozno i spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u pozorišnoj predstavi nečim ne pokvari vrednost književnog dela.

Analiza likova:

Vojnicki

Drama nosi naslov Ujka Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki, Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj život za jednu običnu ništicu.

“Vojnicki: Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet.
Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti,
a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja voleo
ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!”

“Vojnicki: Ti si upropastio moj život.”
“Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života:
posle njega neće ostati nijedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno
nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!”

Vojnicki je nesrećan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojim
stanjem.

“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!”

Iako nemoćan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara
muški, odlučno. Kada profesor želi da proda imanje a njega i Sonju izbaci
na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje elementarno ljudski i pokušava u
efektu pištoljem da ubije profesora. Njegov je čin završio očajno i sramotno,
promašio je profesora.

Vojnicki je zaljubljen u prelepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraća
ljubav. Tragedija Vojnickog ,kao i Sonje, je kada shvate da će još živeti
a da ne znaju zašto i za koga i da im je budućnost besmislena.

“Vojnicki: Meni je četardeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do
šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih
trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?”

Vojnicki bi želeo nemoguće, novi život.

“Vojnicki: Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega da
počnem?”

Astrov odgovor osujetio je Vojnickove želje - bez okolišanja.

“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.”

Sonja

Sonja je nesrećna žena, zaljubljena u lekara Astrova koji je ne voli. Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi. Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobunu, primorana da prihvati svoju nesrećnu sudbinu. Sonja je neiživljena i nikada neće ni živeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

“Sonja: Nismo mi jeli hleb zabadava! Ja ne govorim šta treba reći,
ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti tata. Treba biti
milostiv!”

Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk.
Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hrišćansko otkupljenje i spas.Sonjinim dijalogom završava drama:

“Sonja: ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo,
na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo
teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi
život - svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve sadašnje naše
patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom - i odmorićemo se.”

Astrov

Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi. Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome što je i Čehov bio lekar. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:

“Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim
brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.”

Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao čovek,
jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti.

“Astrov: Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već
nikog ne volim.”

Jelena Andrijevna

Jelena Andrijevna, mlada žena starog profesora, u žabokrečinu ljudskih duša unela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u Vojnickom. Jelena je nesretna žena koju svoju najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.

“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju
mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrećna žena, ona ima starog
muža! To je saučešće meni - o, kako ga dobro razumem”

Jelena mrzi muža, ali zna da mora živeti sa njim.

“Jelena Andrejevna: Ćuti! Ti si me ubio!”

Jeleninoj vernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.

“Vojnicki: Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do
kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevereti starog muža
kog ne možeš podneti - to je nemoralno.”

Stari profesor

Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega prihvata kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je na mladost. Ustvari je umišljena veličina koja u zimi svog života očekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki bolno secira.

“Vojnicki: Čovek punih dvadeset i pet godina predaje i piše o umetnosti,
a nimalo ne razume umetnost.”

Ono što ubija profesora i čini ga nesretnim je starost. Čitav je život bio
sebičan, a sada život ostavlja drugima, mlađima.

“Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako sam
ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, verovatno, gadno je da
me gledate.”

O likovima:

Likovi drame su slabići i malenholični tragičari. Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje. Vojnicki koji je na tren reagovao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u bezličnu senku spreman da sa Sonjom propati ostatak života. Pristati svesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa činjenicom da si živ zakopan u zaostalosti ruskog sela i da ćeš tu lagano umirati, čini likove drame drastično tragičnim. Oni nemaju moć ni brzo da umru. U takvoj atmosferi života Čehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje. Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kojeg nisu mogli pobeći.

Analiza dela “Ujka Vanja”

Povodom izvođenja Ujka Vanje, Čehov je govorio glumici Burovoj: »Sav smisao i svadrama čovekova je u njemu, a ne u spoljašnjim manifestacijama«. Autorskim iskazom formulisan je jedan od osnovnih principa nove drame: razotkrivanje čoveka i sveta netoliko zbivanjima, već doživljavanjem, osvetljavanjem iznutra. U Ujka Vanji se manifestovalo autorovo traganje za novim izvorima dramatizma. Društveni problemi se ne postavljaju nominalno, ali se iz iskaza aktera i njihovih odnosa oseća njihova imanentna prisutnost. Već u prvoj sceni, Astrov se ispoveda: »Treće nedelje velikog posta otišao samu Malicko, gde je vladala epidemija... Pegavac... U kućama svi leže... Prljavština, dim, smrad, telad na podu sa bolesnicima... tu su i svinje. Ceo dan sam radio, nisam seo, ništanisam okusio, a kad sam došao kući - dovezli sa pruge skretničara. Stavio sam ga na sto da ga operišem, a on mi umre pod opijumom. « Bizarnost slike ne nastaje od izuzetne atmosfere - epidemije - već od opisa seljačke kuće: gde su ljudi i stoka zajedno. Pored toga, umrli pacijent opterećuje Astrovljevu savest.
Od saopštenih podataka misao ide zaključcima: da je postojala bolnica, obe drame bile bi izbegnute. Tako se konstituiše Problem seljaštva, staro pitanje, na nov način postavljeno: Čehovu je dovoljna replika za ono čemu su posvećivana dela u celini! Isto ovako koncizno tretira se u drami i problem inteligeicije. Astrov govori Vojnickom: »U celom srezu bila su dva dobra, inteligentna čoveka, ja i ti. Ali za nekih deset godina prezreni malograđanski život i nas je povukao na dno... i mi smo postali isto tako banalnikao i svi ostali.« Međutim, prava drama je u tome što Astrovi, kako sam kaže »nemaju pred sobom plamička«, naime, nemaju više ideala. A imali su ga. Naličje ove drame je -Ujka Vanja, u kome razočarenje u ideal izaziva osećanje besmisla življenja i samoubilačka raspoloženja. »Ja noćima ne spavam od besa što sam tako glupo proćerdao vreme, kad sam mogao imati sve što mi sada onemogućava starost«, kaže on majci. U kontekstu sa ovimfaktima treba posmatrati i njegov sukob sa Serebrjakovim. Naime, konflikt nema karakter idimenzije klasnog sukoba, jer ne goni spahija sa imanja upravnika, već zet ugrožava egzistenciju šurakovu. Pa ipak, u ovoj porodičnoj svađi drama ljudska ne gubi od svog bola, ni dramski konflikt od intenziteta.
Treći problem društvenog plana je brak Serebrjakova. U tradicionalnom tretmanu,tragizam Tatjana i Ana nastajao je od neslobode izbora i drugih okolnosti koje suuslovljavale brak bez ljubavi. Čehovljeva Jelena, međutim, kaže: »Kunem ti se udala sam se za njega iz ljubavi.« A njena drama nije manja nego da se udala od bede ili protiv svojevolje, čak deluje tegobnije, jer nema oreola žrtve. A lične drame postaju i društvene, jer nemože biti spokoja društvenog, ako su ljudi nesrećni, makar i zbog subjektivnih razloga. Etničko-filozofski plan konstituiše niz pitanja: sudbina lepote, korelacije lepote i sreće, čistote, truda, sreće, i koncepcije ljudske prirode. Mnoga pitanja su vezana za Sonjin lik. Njena drama je teža od neravnopravnosti društvenih. Jer porobljeni su se u istoriji oslobađali tiranije. A ružna devojka je u svakom sistemu ljudskih odnosa imala manješansi na sreću od lepe! Čehov je konfrontira Jeleni: lepotu duše - lepoti lica. Ponašanjem Astrova, autor je izrazio neke misli o ljudskoj ličnosti: zašto lepota tela ima takvu vlast nadčovekom; kakva je naša moralna vrednost ako samo zbog lepote lica biramo sve gore, a odbacujemo bolje samo zbog ružnog lica? Kakve su mogućnosti za menjanje uslova ostvarenja ljudske sreće u ovakvoj datosti čovekove prirode?
Ujka Vanja je prvenstveno psihološka drama. I osnovni konflikt i suma tragike ostvaruju sena psihičkom planu. I pored ljudske raznovrsnosti, i umetničke individualizacije, gotovo svi junaci imaju zajedničku crtu: kompleks promašenosti. Na Sonjino pitanje: »Jesi li srećna«, Jelena kategorički odgovara: »Ne«. Gotovo svi junaci bi mogli da odgovore ovako, i sa više razloga, jer Jelenu smatraju srećnom zato što je lepa. Od dolaska Jeleninog, za ostale nastaje trenutak saznavanja vlastite promašenosti. A iz zbira individualnih nesreća izrasta globalna tragika drame. Jelenina drama se slaže iz nekoliko komponenata, od kojih su dominantne: kompleks inferiornosti, nesrećan brak i strepnja od odlučnog koraka. Inferiornost otkriva priznanjem da je »u svim romanima, svuda, bila epizodnaličnost«. To osećanje je verovatno i postalo jedan od faktora koji su je naveli da se uda za Serebrjakova jer je on svojim društvenim položajem izgledao siguran oslonac. Međutim, brak je samo pojačao traumu: postala je predmet sažaljenja - »nesrećnica, ima starog muža«. Interesantno je da njoj ni lepota ne pomaže da savlada osećanje niže vrednosti. Potajno ona želi da promeni život, i Astrov je privlači, ali ne može da ostvari sa njim bekstvo: »Ja se evo osmehujem, kad mislim na njega... Ali ja sam plašljiva, stidljiva... Namučiće. me savest.« Postoji još jedan motiv: ona je čeznula da u njoj gledaju ne samolepo lice, već i duhovno sublimnu ženu; priroda joj međutim sem fizičke lepote drugo nijedala. Zato ono što Astrov nudi svedoči da u njemu budi samo strast, ali ne pravu ljubav. Sonjina ličnost se najkompletnije razotkriva u odnosima sa Astrovom i Jelenom. Sa Astrovom su povezani njeni devojački snovi; sreća - to je biti njegova žena. U maćehi vidi opasnost po svoje nade, jer intuitavno sluti ono što će Astrov netaktično priznati: da b i»Jelena mogla za jedan dan da mu zavrti mozak«. Sonja nastoji da odredi Astrovljev odnos prema sebi i da ga pretvori u izvesnu moralnu obavezu. To je smisao dijaloga, čija susuština replike: »Kada bih imala sestru ili drugaricu i kada biste znali da vas voli, kako biste to primili?« - »Verovatno, nikako... Dao bih joj do znanja da ja ne mogu zavoleti.« Iako se dijalog vodi u aluzijama, smisao je jasan. Međutim, u Sonjinom monologu, koji sledi posle Astrovljeva odlaska, najbitniji je iskaz: »On me nije razumeo«, što u suštini otkriva njeno bekstvo od istine. Jer, »Neizvesnost je bolja... Ipak postoji nada«. Ujka Vanja ima primernu strukturu psihološke, lirske drame. Čehov je na nov način rešavao probleme zapleta, toka scenskih zbivanja i raspleta. Za klasike je karakteristična briga o efektnom početku i dinamičnom otvaranju radnje. Nasuprot tradiciji, ne može bitiništa običnije od prve replike dadiljine upućene Astrovu: »Pij, baćuška«, i njegovogodgovora: »Nešto mi se ne pije.« Od samog početka kazivanje uronjava u svakodnevnost. Tome doprinosi i ambijent prve scene: sto sa samovarom i priborom za čaj. Prva replika, dakle, nije početak u Aristotelovskom smislu. Već kao da se zavesa iznenada podigla izastajemo junake u svakodnevnom, običnom razgovoru. Klasici su se starali da završna scena ostavi trajan utisak: Revizor se završava znamenitom nemom scenom. Čehov je ufinalnoj sceni primenio nov postupak: rasplet bez rešenja problema iz kojih rezultira konfliktnost drame. Umetnik je izbegao svako sredstvo koje bi vodilo efektnosti. Kao što počinje replikom o čaju, autor u finalu razvija razgovor o kaši, da naglasi prozaičnost. Prividno sve ostaje po starom, ali pod prividom se oseća da se sve nepovratno izmenilo i dasu se tiho odigrale sudbonosne stvari. Nikada se više Sonja neće ponadati da će je Astrov zavoleti, ili da će se bar udati za njega. Ujka Vanja ne samo što neće više imati ideala većni smisla da živi. Astrov više nikada neće sresti Jelenu. I nisu se izmenili samo njihoviodnosi već su se izmenili i sami. I ne samo što niko ne može početi život iznova već se nemože ni vratiti na stanje sa početka prvog čina! U ovom tihom ali suštinskom menjanju odnosa i ljudi i jeste osobenost koju je Stanislavski nazvao podvodnim tokom. Ako na površini i izgleda da se ništa dramatično ne zbiva - ništa više nije kao na početku dramskog kazivanja.Tradicionalna drama smatrala je za uslov sine qua non - bogatstvo radnje. Čehovljevim dramama kritika je zamerala siromaštvo radnje. U suštini Čehov je bogatstvo zbivanja zamenio bogatstvom doživljavanja, emocija, raspoloženja. Ovo prenošenje težišta naintimni svet čovekov čini dramu lirskom. U 2. sceni IV čina, prividno statičnoj, u toku dijaloga Ujka Vanjinog sa Astrovom, za nekoliko minuta smenjuju se kajanje, gnev, zavist, samoosuda, stid, očajanje, bezumni san. Ujka Vanjinim replikama odgoaraju reagovanja Astrova, čiju smenu raspoloženja je autor označio remarkama: srdito; toplije; uzdišući; živahno.Čehov je govorio: »Ako puška u prvom činu visi na zidu, u sledećem mora da opali«. Ovim je konstituisan princip sveopšte funkcionalnosti i povezanosti svih komponenata dramskog kazivanja. Tako i stvari postaju sredstvo izraza. Tipičan primer je geografska karta u ujka Vanjinom kabinetu. U remarki se kaže: »Na zidu karta Afrike, očevidno ovde nepotrebna.« Kvalifikativ »nepotrebna« najverovatnije ima cilj da ostvari prevareno očekivanje. Jer karta ima smisao i u ovoj sceni i celom činu. Izvesno je da Astrov preživljava težak trenutak. Pometnja duševna se oseća u smenjivanju motiva razgovora. OAfrici, međutim, nije počeo da govori zato što mu se slučajno našla pred očima. On morada napusti Sonjin dom, gde je »toplo i prijatno«, gde je okružen ljubavlju. A napolju je hladna jesenja noć i čeka ga ledeni kutak neženje. Posle Jeleninog odlaska i razgovora sa Sonjom u njemu se umnožava osećanje usamljenosti, ledene pustoši oko sebe i u sebi. I odjednom je karta Afrike izmamila misao o toplini i sunčanosti. Afrička vrelina se transformiše u znak večne čovekove čežnje za nečim čega nema i što se neće ostvariti.
U strukturi Ujka Vanje muzika ima značajnu funkciju. Autor je savetovao reditelju: » Zaulogu Teljegina potreban je dobar gitarist «: Iako je gitara naporedo sa samovarom, muzika u globalnoj tonalnosti scenskog kazivanja ostvaruje kontrapunkt. Jer ne može biti ništa dalje od proze svakodnevnosti i muzike, i kada uronjava u svakodnevnost. Međutim, muzika ni u jednom trenutku ne zvuči duže. Jer lepoti nije suđeno da potraje. I nju zarobljavaju nesloboda i banalnost: ili dadilja vabi piliće, ili fabrički radnik upada i tražilekara, ili Serebrjakov zabranjuje Jeleni da svira. Za Čehova je daleko značajnije i tipičnije što pored instrumentalnog i vokalnog vida prisustva muzike, zapažamo da su izvesni pasaži teksta organizovani po muzičkim principima. Replike imaju simetričnost. I to ne samo jedne ličnosti, što bi se moglo shvatiti kao sredstvo individualizacije, već mnogih junaka. Umetnik time nije hteo samo da naglasi izvesne iskaze, već i da sugerira misao da je u takvim replikama eufonija ravnoznačna semantici. To je osobenost stiha i poezije, posebno lirike. Takvi elementi u scenskom kazivanju i jesu tipičan kvalitet lirske drame.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI: