Frančesko Petrarka (1304 – 1374)
BIOGRAFIJA
Frančesko
Petrarka se rodio u Arecu, u Toskani, dve godine nakon što mu
je otac progan iz Firence. Otac mu je bio beležnik i prognan je iz Firence
iste godine kad i Dante.
(Iako mu je sedam kasnije priznata nevinost, nikad se nije vratio u taj
grad.)
Petrarka je imao 14 godina kad mu je umrla majka. (Iz tog doba potiču
i njegovi najstariji latinski stihovi – povodom majčine smrti.) 1311.
Petrarkin otac se zaposlio u papskom dvoru, tada u Avinjonu, u Provansi.
(1305 – 1378. – papski dvor u Avinjonu; Petrarka je, kao zreo čovek, radio
u administraciji papskog dvora.) Petrarka je studirao pravne nauke u Bolonji,
ali ih je, nakon šest godina, napustio i vratio se u Avinjon.
Imao je dvoje vanbračne dece: Frančesku i Đovanija.
Đovani je umro od kuge 1361. – 13 godina pre oca.
Već za života Petrarki je slavu donela poezija – sa 34 godine je napisao
epsku poemu Afrika zbog koje je dobio pesnički venac (poeziju na narodnom
jeziku je smatrao uzgrednom delatnošću) .
Petrarka je sahranjen na Euganskim brežuljcima, nekoliko kilometara od
Padove, na trgu ispred drevne crkve. U blizini je kuća gde je pesnik proveo
svoje poslednje dane.
PETRARKIZAM u Evropi: duhovni fenomen koji je izvršio
veliki uticaj i prostorno i vremenski (kroz različite periode). Pod petrarkizmom
se podrazumeva oponašanje Petrarkine italijanske lirike i to prvenstveno
njenih formalnih crta (ugledanje na karakteristične slike i ritmove, teme
i motive, končetizam Petrarkin). Ovaj stil je oblikovao struje i sledbenike
– naročito u španskoj, francuskoj, engleskoj i hrvatskoj književnosti.
Uticaj ovog humaniste se nikad ne svodi na imitaciju spoljnih obeležja,
nego i na otkrivanje i adaptiranje dimenzija intimnog lirskog sveta koje
su pre njega u srednjem veku bile zatomljene ili nepoznate a koje je on
dao u nasleđe kulturi humanizma i renesanse...
Pored platonizma, petrarkizam je taj koji određuje renesansnu
liriku u Evropi. Važna je Šekspirova reakcija. Petrarku možemo
posmatrati kao stalnu provokaciju, čak i u savremenoj poeziji. Postoji
stalni dijalog sa njim, bilo da se radi o podražavanju i uvažavanju njegovog
autoriteta, bilo da se radi o opiranju njegovom uticaju. Veliki pesnici
poput Petrarke nikada nisu prevaziđene kulturno-istorijske činjenice,
već stalne žiže i mesta rasejanja.
Petrarku možemo sagledati kroz tri bitne dimenzije:
1. Petrarka kao filozof
2. Petrarka kao humanista
3. Petrarka kao prvi moderni subjekt
Petrarka kao filozof
Petrarku smatraju prvim HUMANISTIČKIM pesnikom. Kao humanista, u većini
svojih dela, bio je strastveni istraživač antike.
(U njegovom dobu dolazi do otkrivanja i novog razumevanja antičkih pisaca
i dela... Petrarka, kao pasionirani poklonik antičke književnosti, i sam
otkriva njena dela po starim knjižarama Evrope...) Kao i mnogi humanisti,
ideal savršene forme tražio je u antičkim izvorima i latinskom jeziku
tj. u podražavanju antičkih uzora. (Napustivši dominantni srednjovekovni
postupak alegorizacije i opredelivši se za hedonističku koncepciju umetnosti,
pesnici se usredsređuju na izražajni oblik, za eleganciju forme – ne brinu
za didaktični i moralni sadržaj, već za milozvučan stil i uzvišenu elokvenciju,
po uzoru na Vergilija, Horacija, Katula, Cicerona...)
Kao prvi humanista, pokazuje otpor prema sholastici
(klasifikacije, aristotelizam...). U njegovom delu imamo vraćanje
platonističkom. Spoj hrišćanstva
i platonizma je duhovni fon na
kome se ostvaruje. (Platon se u
srednjem veku čita selektivno i poznati su samo Timaj, Kriton, Menon;
njegov uticaj je posredan. Sv. Avgustin je drugi značajan mislilac na
Petrarkinom horizontu i, kao i on, Petrarka teži ka spajanju humanizma
i hrišćanstva.)
ODNOS PREMA ZNANJU i VRLINI: Subjektivističko i individualističko Petrarkino
gledište nagonilo ga je da se oštro suprotstavi Aristotelu,
koga je smatrao glavnim patronom objektivističke filozofije, one što je
preporučivala upoznavanje čoveka putem spoznaje sveta. Po Petrarkinom
mišljenju, znanje koje je čoveku najpotrebnije jeste znanje o njemu samom...
Takvo znanje nije čisto intelektualno → hrišćanski momenat: Razvijanje
dobrog u čoveku ((putem poezije?)): «Bolje biti dobar, nego poznavati
istinu». Ne treba učiti šta je vrlina, nego je sticati... Put do boga
je LJUBAV → ne mudra teologija nego docta ignorantia. (Petrarka nije sistematski
razvijao etičku koncepciju. Ne želi razilaženje između znanja i ljubavi.
Nije naklonjen mudroj teologiji, već mu je bliža docta ignorantia. Traži
etiku koja će delovati na čoveka tako što će se obraćati njegovom srcu.
Ne intelekt već uobličena emocija.)
ODNOS PREMA PRIRODI: Lirsko stanje i raspoloženje traži prirodu kao svoj
kontekst... Prirodi se ne prilazi naučno, niti kao demonskom već se ona
shvata kao nešto sa čim se treba stopiti (mistički momenat). U Petrarkinim
pesmama nalazimo stapanje ambijenta, prirode sa stanjem ljudskog duha,
senzacijama koje doživljava. (I Laura će biti viđena kao figura koja se
stapa sa prirodom.) Priroda je puna tragova i odjeka duše. Pejsaž je živo
ogledalo ega, duše. (Duševno stanje čoveka se poistovećuje sa prirodom
koja ga okružuje.)
Petrarka je takođe PROTAGONISTA NESTABILNOSTI SVETA U NASTAJANJU. U renesansno
doba jedan pogled na svet iščezava a drugi se pojavljuje. Petrarka je,
dakle, mislilac tranzicije.
Petrarka kao humanista
Važan deo Petrarkine filozofije, kao i samog humanizma, jeste OTKRIĆE
SAMOG SEBE. Dotadašnja tradicija je nalagala da se na čoveka gleda sa
stanovišta njegove situacije i zadatka koji mu je odredio tvorac.
Kod Petrarke je njegov život sopstveno delo, izraz njegovog sopstvenog
izbora. Na taj način je Petrarka inicirao način života koji postaje pravilo
za mnoge ljude kvatročenta, čija je ohola deviza bila da su stvorili sami
sebe, da nikome – sem sebi i sreći – nemaju da zahvale za to što jesu,
za ono što su postigli. Iskustvo ljudskog života se protivstavlja srednjovekovnoj
orjentaciji. Petrarka je prethodnik koncepcije čoveka kao bića obeleženog
večitim stremljenjem...
Petrarka uvodi lične, privatne doživljaje jedinke u razmatranje... Unutrašnji
svet jedinke je postaje svet dostojan viđenja. Petrarka je budni posmatrač
samog sebe, opservator želja koje se rađaju i umiru, zainteresovan za
sve što opaža. Otkriće samog sebe i razgovor sa samim sobom su Petrarku
naročito vezivali za Sokrata («Spoznaj samog sebe») i svetog Avgustina.
Čovek je individualizovano biće i načelna forma njegovog postojanja je
individualnost... Filozofski izraz teze da je čovekova suština individualnost
pojaviće se kasnije, ali je sadržinu te teze već pokazao Petrarka.
De Sanktisove zamerke okrenutosti ka sebi:
1. rastrazanost
2. nesposobnost akcije (osećaj nemoći)
3. lišenost stvarnosti
Sadržaj duše kao tema
U Kanconijeru nema zaokružene povesti, postupnog prelaženja sa tačke
na tačku, nego je to neprestano lutanje među različitim utiscima. To nije
istorija, jer u duši nema čvrste volje ni jasno određenog cilja. Duša
je u vlasti različitih utisaka i zato je rastrgnuta.
Ovde se stvarnost javlja po prvi put u umetnosti i odmah je osuđena, prokleta,
nazvana «nestalnom slatkom laži». Tako nastaje život snova, ekstaza, fantazija,
onoga što duša želi, ali se ne nada da će postići. Tako pesnik živi u
fantaziji, stvarajući užitke, koje refleksija često prekida uzdahom «jadan
li sam ja!», u neprestanom naviranju oduševljenja i razočaranja. Unutarnji
nesklad je u ovome: u mašti, koja gradi, i refleksiji, koja razgrađuje;
to je bolest duha – on nije zdrav jer se neprestanim odvajanjem od prirode
i od čula, našao nasuprot pobunjenoj mašti. Mašta takođe nije zdrava jer
sebi nasuprot nalazi pobunjenu refleksiju. Mašta ostaje puka mašta, nema
vlast nad voljom, ne nastoji da ostvari svoje fantazme jer se tome suprotstavlja
refleksija... Kad bi jedna od te dve snage mogla da pokori drugu nastala
bi ravnoteža... ali do toga nikad ne dolazi. U Petrarki se večito bore
«da» i «ne» i zato nikad nema akcije – on je sav prožet mislima i maštom,
sav je okrenut prema unutrašnjosti.
Petrarkina melanholija
Danteova ličnost je sva okrenuta
prema akciji i spremna na žrtvu, vođena vizijom... Petrarka je žrtva introvertnosti
i pomanjkanja volje.. On svoju strast nije mogao da sublimira u spasonosnoj
formuli platonizma... Njemu manjka odlučnost da izađe iz začaranog kruga
svojih kontradikcija... Duh koji troši sam sebe u bekorisnoj fantaziji
i bekorisnoj refleksiji kažnjen je upravo onako kako je zgrešio – hrani
se samim sobom, on je sam svoj krvnik. Umoran, bez volje, zgađen nad stvarnošću,
prema kojoj se oseća kao stranac, okreće leđa svetu i zatvara se u samoću...
Da je Petrarka imao jasnu svest o svojoj beskorisnoj unutrašnjoj delatnosti
duha, duha koji ne može da izađe i da stigne do stvarnosti, imali bismo
tragediju duše (isto onako kako je Dante zamišljao komediju duše): videli
bismo kako umire misticizam a rađa se zora stvarnosti, videli bismo kako
se čula i telo, odgurnuvši greh, penju u položaj koji im pripada. Ali,
pesnik malaksava, prepušta se suzama i jadikovkama. Sklon je lakim utehama,
pa mu njegova mašta pruža sliku stvarnosti koje je lišen (uporedi kanconu
129).
U dnu duše živi osećaj o sopstvenoj nemoći. Otuda elegični «slatko-gorki»
osećaj: melanholija – osećaj svih duša koje ne mogu da pogledaju svojoj
bolesti u lice, pa stvaraju privlačne fantazme i iluzije. Melanholija
je izvor njegovog nadahnuća – kad izađe iz nje on se pretvara u retora,
a kad u nju utone, postaje uzor jednostavnosti i prirodnosti.
Petrarki nedostaje potpuna vlast, užitak, snaga stvarnog života. On živi
u mašti, to mu se sviđa, ali ipak oseća da život nije tu... Taj osećaj
praznine prožima igre njegove mašte i grubo ih prekida. Neutaživa želja
pokazuje da je sena sena a ne živa stvar – to je originalna i moderna
pozadina Petrarkine poezije. Ta se slika rađa tužna, jer se rađa sa svešću
da je slika a ne stvar; ali je bol te svesti ublažen jer, kad nema stvari,
ima bar slike, koja je tako lepa i privlačna. To je situacija puna protivrečnosti,
ona rađa ono «slatko-gorko» stanje nazvano «melanholijom», onaj osećaj
blagog umiranja... Melanholija je hrišćanska muza, ona je bolest Dantea
i drugih umova tog vremena. Ali, Petrarkina melanholija je druge prirode...
Razlog neizlečivosti Petrarkine melanholije je taj što je srednji vek
u previranju: uporedo sa hrišćanskim asketom u Petrarki živi erudit, artist,
paganin, čovek sa prirodnim težnjama, instinktima. U njemu je protivrečno
biće, kao uvek u prelaznim vremenima, biće koje još nije novi čovek, ali
nije više ni stari. Intelekt u njemu pripada starom svetu i pruža otpor
prirodi (prirodnom u čoveku). Tako telesni svet biva prognan iz stvarnog
života i javlja se u mašti. Za Laurina života taj novi osećaj se želi
zataškati. Posle njene smrti, on se javlja još energičnije.
Petrarka ne poznaje stvarnost – on se zadovoljava poslušnim snovima mašte.
U mašti je sve opipljivo... Njega zanima kontemplacija kao takva, zato
što je lepa, zato što je čisto estetski osećaj → u kanconi 126 Laura briše
oči lepim velom dok se moli nad njegovim grobom.
KANCONIJER
Kanconijer sadrži 366 lirskih pesama:
- 317 soneta,
- 29 kancona
- 9 sestina
- 7 balada
- 4 madrigala.
Petrarka je, dakle, upotrebio metričke forme provansalske i italijanske
tradicije, dovodeći ih do neprevaziđenog savršenstva. Nema mističke simbolike
ni u broju pesama ni u strukturi zbirke (kao kod Dantea). Možemo razlikovati
dva dela zbirke: Pesme in vita i pesme in morte, odnosno pesme u kojima
Petrarka piše o živoj Lauri, i one posle njene smrti (Za života madone
Laure i Po smrti madone Laure). O saznanju za njenu smrt Petrarka peva
u 267. sonetu. Ovo je granični sonet. (Postoji jedna simetrija: 6. aprila
1327. godine je prvi put video, 6. aprila 1348. godine – tačno 21 godinu
kasnije – je umrla.) Pesme su složene delimično po hronološkom, a delimično
po estetskom kriterijumu. Kanconijer nema izrazitu evoluciju, nema neke
mogućnosti da se uoči neka razvojna crta od začetka do odlučne katarze.
On je, dakle, `bez istorije`, pa samim tim i bez razrešenja sudbinskog
konflikta u pesniku, što Petrarku, između ostalog i određuje kao prvog
modernog pesnika.
Zbirka počinje uvodnim sonetom u kom pesnik sa osećanjem prolaznosti stvari
i ispraznosti zemaljskih aspiracija uočava dugotrajne mladalačke grehe
uviđajući sa distance dugog iskustva koliko ga je to odvajalo od drugih
težnji i postalo povod stidu i kajanju, a završava se zazivanjem Device
u kanconi koju završava rečju mir.Protagonista nije Laura nego on – sam
pesnik, lirski subjekt koji se ispituje (samoispitivanje). Teme pesama
su mali događaji kao povodi za ispovesti i samoanalizu. Jedna celina Kanconijera
su satirične pesme na račun papskog dvora.
Naslov: Petrarka je svoje stihove na narodnom jeziku
nazvao «rerum vulgarium fragmenta», pokazujući time da ih nije smatrao
dovoljno značajnim da ih uvrsti u svoj opus! (Petrarka oseća prezir prema
narodnom jeziku...) Kanconijer se naziva i »rasute rime» → Rime sparse
je italijanski naziv uzet iz prvog stiha uvodnog soneta.
Zašto Petrarka većinu svojih dela piše na latinskom, kada se već pola
veka pre njega činilo da je narodni italijanski jezik definitivno pobedio?
Petrarka se obraća odabranoj publici sa kojom je živeo na papskom dvoru
ili kod velikaša. Latinski se upotrebljava kao jezik kulture, uz prezir
prema «neukom» jeziku Komedije i sa strašću prema primerima i uzorima
antičkog Rima. Sa Petrarkom latinski jezik postaje jezik kojim se sporazumevaju,
sve do renesanse, naročito u kvatročentu (15. veku), kulturni ljudi čitave
Evrope. Petrarka je zato svoje stihove na narodnom jeziku nazvao «rerum
vulgarium fragmenta». Ovaj naziv zbirke proizašao je, nesumnjivo, iz pesnikovog
stava prema latinskom i narodnom jeziku , ali takođe, potiče iz neke vrste
koketerije u odnosu na ove stihove koji su zvanično smatrani kao sporedni...
Kanconijer je, ipak, već u drugoj polovini idućeg veka nadmašio ugledom
i popularnošću ostala Petrarkina dela... (Petrarka je pisao ekloge, traktate,
poslanice – sve na latinskom jeziku – oni su bili ubrzo zaboravljeni...
)
NASTANAK / GENEZA
Već 1336. Petrarka je sastavio prvu zbirku od 23 pesme. Pesnik je proširivao,
popravljao i prepravljao prvobitni tekst... Nije vodio previše računa
o hronološkom redu.
Pesme su nastajale u razdoblju od otprilike tri i po decenije – od 1330.
do 1365, bez unapred smišljene unitarnosti buduće celine... Delo je složeno
od fragmenata, koji su a posteriori ukomponovani u celovit organizam –
po stilskoj jedinstvenosti tona...
DEFINISANJE Kanconijera: Da li je Kanconijer niz malih
zgoda odvojenih među sobom ili lirski roman?
- Kanconijer kao lirski roman ili lirski dnevnik: istorija jedne duše
i lirska ispovest o jednoj ljubavi i njenim posledicama u intimnom životu
pesnika, i u njegovoj savesti...
- Kanconijer kao niz malih zgoda odvojenih među sobom ((trenuci Petrarkine
duhovne istorije?))
UTICAJI / početni uzori: ((forma antike, a tematika
provansalske škole i slatkog novog stila))
1. antički uzori
2. provansalska tradicija → provansalska i kasnije dvorska lirika
sicilijanske škole: retorički složena i konvencionalna pohvala upućena
ženi. & Petrarka je odrastao u Avinjonu, među provansalskom tradicijom...
On crpe iz istog izvora i služi se istom retorikom: alegorije, dosetke,
oštroumnost... & Deni de Ružmon govori o vezi provansalske poezije
sa katarskom jeresi. On Petrarku vidi kao suprotnost Danteu – misli da
tajna u ovoj poeziji ne postoji već da dolazi do korenite profanacije
→ jezik ((produhovljene)) ljubavi je postao pesništvo ljudskog srca...
Jedan o ključnih mitova, po Ružmonu, je mit o Tristanu i Izoldi. Petrarka
trijumfuje kada preuzima Tristanovu patnju → vapaj slatke boli... («Slatki
bol» – oksimoron, jedna od stalnih figura kod Petrarke.) Slatka bol izražava
melahnoliju... & Petrarka kao poslednji trubadur!
3. slatki novi stil: žena je opevana ne samo kao pojava, koja
svojom lepotom utiče na pesnika, nego i kao neposredan posrednik između
smrtnika i Boga, dakle u apstraktnoj sferi... (Dama kao stapenice do boga
– privrženost hrišćanstvu...) (U stilnovističkoj školi žena je opevana
ne samo kao zvezdana pojava koja je svojom lepotom obuzela pesnika nego
i kao direktan posrednik između smrtnika i Boga.)
Petrarkine novine: njegova poezija nije agresivna negacija,
već stupanj evolucije u odnosu na slatki novi stil; u njoj vidimo izraz
novog duha ((konflikt u pesniku itd.)) koji je unet u mnoge tradicionalne
motive, teme, sadržaje i postupke.
Intelektualna i psihološka atmosfera koja je davala obeležje lirici slatkog
novog stila u Petrarkinoj poeziji se produbljuje, dobija akcente neposrednije
humanosti i obogaćuje se potpunim individualizmom pesnika. Čovek postaje
središte pesničkog i filozofskog interesa...
De Santis: suprotnost između čula i razuma, između tela i duha – temeljna
misao srednjeg veka – iako je kod Petrarke oslobođena svoje simbolične
i sholastičke forme ostaje njegov hrišćanski
i filozofski credo. Ova suprotnost je teorijski bila rešena platonskim,
odnosno duhovnim prijateljstvom, vezom duše, koja nije okaljana požudom.
Iz te apstrakcije morala se razviti bleda lirika, bez krvi... Petrarka
kroči stopama trubadurske škole – ima tu konvencionalnost, manire, propise
i sitničarenja ljubavnog kodeksa... U većini njegovih soneta su prisutne
antiteze, rasprave u pretencioznoj formi. To je uobičajeni, svečano nakićeni
sadržaj o ženi i ljubavi. Ali, u trenutku kad je Petrarka okružen fantazmima,
izbija na površinu pesnik u njemu – ono što on oseća u suprotnosti je
sa onim u šta veruje. On veruje da je telo greh, da je njegova ljubav
duhovna, ali u tom kredu ne nalazi smirenje (tada bismo imali Dantea i
Beatriče) – u njemu se budi novi duh, smisao za realno i konkretno. On
oseća svu snagu čula i svu muku zaljubljenosti. Petrarkina ljubav nije
tako snažna da ga dovede do pubune protiv njegovih verovanja, ali ni njegova
vera nije tako snažna da ubije senzualnost njegove ljubavi. Tako nastaje
neprestano kolebanje protivrečnih misli... Petrarki nedostaje snaga da
se oslobodi protivrečnosti i sve se više zapliće. Privremenim pomirenjem
on spaja nebo i zemlju, razum i čula...
DANTE – PETRARKA
Novi život i Kanconijer
Danteov Novi Život: napisan posle smrti Beatrične, u
stihovima sa proznim pripovedanjem i komentarom, govori o idealnoj ljubavi.
(Bestelesna ljubav koja vodi poreklo iz srednjovekovne provansalske tradicije...)
Ovi stihovi govore o idealnoj ljubavi pesnikovoj prema neizrecivo lepoj,
astralnoj i anđeoskoj pojavi. Ova bi se ispovest mogla uslovno nazvati
romanom o platonskim osećanjima. To su poetski koncipirani alegorično-autobiografski
zapisi, ali vezani isključivo za intiman, duboko proživljavan razvoj ljubavi
i za posebno filizofska značenja te ljubavi, nagoveštavajući Komediju.
Vita nuova je vrhunac koji je dosegao slatki novi stil. U njoj vlada ona
posebna atmosfera platonizma i individualnog doživljaja, ekstatična kontemplacija
anđeoske, kao od Boga, poslane lepote, koja svojom moći potresa celo biće
čovekovo prenoseći ga u duhovni dodir sa nebom. Dante ne daje istinsku
autobiografiju, već kroz alegoriju i neodređenosti uvodi božanski lik
Beatriče, čime nas vodi u sferu duhovnog i mističnog, ka univerzalnom
značenju, koje će do kraja sprovesti u Komediji.
Ljubav u Novom životu:
- Ovo je ljubav koja se mistički spoznaje ali istovremeno je prisutna
erotska fascinacija...
- Ljubav može da osmisli egzistenciju...
- Suprotstavljanje više i niže ljubavi: Telesna ljubav ne podrazumeva
ništa više ((od ovozemaljskog...))
- Ovaj spis treba posmatrati kao zapitanost nad tim šta ljubav čini, kako
menja biće... Ljubav dovodi do ontološke promene, PREOBRAŽAJA → otud «Novi
život» – značenje otkrivenja, značenje izmenjenog, preobraženog života...
- Ljubav vodi ka znanju...
- Žene i pesnici poseduju tajno znanje ljubavi... (Poistovećivanje Beatriče
sa Hristom i Bogorodicom...)
Dante-Petrarka: pogled na svet
De Sanktis: Petrarkin svet je Danteov svet, oljušten od sholastike i
simbolike, ali ipak taj isti svet. Ipak, taj mistički svet ne ovladava
njime potpuno; iako je apsolutan gospodar njegovog uma, on ne privlači
k sebi sve snage njegovog života... Jedinstvo koje postoji kod Dantea
– sklad intelekta i akta pomoću ljubavi – razbijeno je. Nastao je unutrašnji
metež, pobuna, sukob... Danteova melahnolija je nesklad između božanskog
i zemaljskog života – ona je puna snage jer se razrešava u akciji. Petrarkina
melanholija je neizlečiva jer bolest nije u intelektu nego je u volji
koja je slaba i protivrečna.
Ljubav kod Petrarke nije pojam ni simbol, nego osećanje. Ljubavnik, neumorni
istraživač samog sebe, daje istoriju svoje duše. Izašli smo iz mitova
i iz simbola, apstrakcija i nalazimo se u hramu ljudske svesti. Pronađen
je čovek! Teorija ostaje ista: žena je «stepenište do boga», ljubav je
«počelo svih stvari». Ali, sve je to sporedno, konvencionalno: suština
knjige je neprestano praćenje najdelikatnijih zbivanja ljudskog srca.
Petrarka – čovek se utapa u umetniku zato što tom čoveku nedostaje ona
ozbiljna i duboka vera u sopstveni svet – vera koja je od Dantea načinila
pesnika.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|