|
POLITICKE PARTIJE
Politicke partije kao elemenal društvene nadgradnje najneposrednije
odraavaju ekonomsku i klasnu strukturu društva. Osmišljavajuci
klasnu borbu, one vrše jak ulicaj na privredni i društveni razvoj
zemlje, ali uticu i na dravno-pravne i sve oblike nadgradnje, njihov
broj, masovnost, karakter i suština, odnos prema nosiocima politicke
vlasti, umnogome odredjuje stabilnost odnosno dinamiku, razvoj društva.
Zbog toga je od posebne vanosti izucavanje fenomena politickih partija.
1. POJAM I SUŠTINA POLITICKIH PARTIJA
U odredivanju pojma politickih partija postoje razlike medju teoreticarima.
One su, naravno, znatne medju nemarksistima. Tako, recimo, postoje shvatanja
da su: »politicke partije u suštini grupe, koje, sjedinjene
zajednickim ubedenjima, usmerene na odredjene dravne ciljeve, lee
da te ciljeve ostvare«; »grupe ljudi koje se udruuju
na osnovu zajednickih principa da bi svoje zajednicke napore slavili u
slubu svojih zajednickih ciljeva«; »udruenje
ljudi s istim politickim ubedenjima i ciljevima, koje tei da osvoji
dravnu vlast radi ostvarenja svojih zahteva«; »slobodne
društvene grupe koje su ujedinjene odredjenim smerom i pravcem radi
zajednickog politickog rada«; »politicka stranka
je udruenje ljudi koje povezuju isti pogledi na dravno i društveno
uredjenje da bi, putem zauzimanja dravne vlasti ili bar uticajem
na nju, ostvarili svoje zahteve«.
Za navedene i slicne definicije politicke partije karakteristicno je da
gube iz vida jedan od najvanijih elemenata - klasnu uslovljenost
i klasnu suštinu politicke partije. Klasici marksizma
su ukazivali, vrlo eksplicite, na cvrstu vezu izmedju politickih partija
i klasa, dokazujuci da je borba politickih partija najpotpuniji i najizraeniji
vid politicke borbe izmedju klasa.
S obzirom na to moemo reci daje politicka partija dobrovoljna, relativno
trajna, politicka organizacija, ciji je cilj preuzimanje i vršenje
dravne vlasti ili ucešce u njoj, ili bar stalni uticaj na nju
radi ostvarenja odredjenih klasnih ili uih, grupnih interesa.
Politicke partije su odredjeni delovi klasa koje okupljaju najnaprednije,
najsvesnije i najspremnije pojedince koji se organizovano i svesno bore
za ostvarenje klasnih interesa i ciljeva. Ovo pravilo, naravno, ima izuzetaka.
Bilo je, pa i danas ima nekih, recimo buroaskih, pa cak i radnickih
partija, koje po svojoj svesti, organizovanosti i aktivnosti zaostaju
za ostalim politickim partijama te klase, ili pak i same klase u celini.
To je uslovljeno razlicitim objektivima i subjektivnim okolnostima (poloaj
odredjene klase, poloaj pojedinih struktura unutar klase i sl.).
Medjutim, bez obzira na izuzetke, pravilo je da je karakter politicke partije
- njena struktura, organizacione forme, principi i sl., odredjen karakterom
klase iz koje ona izrasta, nastaje. Politicke partije su najaktivniji,
najsvesniji i najorganizovaniji delovi odredjene klase. U njihov sastav
ulaze ljudi koji su spremni i sposobni da se bore za interese svoje klase.
To znaci da su politicke partije organizovane društvene grupe koje
okupljaju, organizuju i vode pripadnike svoje klase za ostvarenje interesa
i ciljeva te klase.
Da bi to ostvarila, svaka politicka partija mora da ima bar osnovne konstitutivne
elemente: program, statut, odredjenu organizacionu strukturu, ideologiju,
rukovodstvo, clanstvo.
U programu politicka partija saopšlava svoj pogled na svet, na odredjeno
društvo i odnose u njemu, izlae svoje ideje, ideale, stremljenja,
interese - cilj svoje borbe. Pošlo programom politicka partija nastoji
da pridobije što više pristalica, to ona, pri njegovoj izradi,
nastoji da unese principe koji bi mogli da budu ubedljivi i prihvatljivi
za pripadnike citave jedne klase, ili cak i veceg dela društva.
Pored programa, svaka politicka partija mora da ima manje-više stabilnu,
cvrstu organizacionu strukturu. Ona se izraava preko odredjenog sistema
organa i hijerarhije poloaja, uloga, zaduenja, prava i obaveza,
a cilj joj je da omoguci politickoj partiji da ostvaruje svoje funkcije.
Što je veca uloga partije u politickim procesima, utoliko je razudenija
njena organizaciona struktura.
2. NASTANAK I RAZVOJ POLITICKIH PARTIJA
Nastanak politickih partija vezan je za nastanak klasnog društva.
U njemu su one nastale, razvijale se, smenjivale, u njemu postoje i deluju,
sa njim ce i nestali.
Još u robovlasnickom sistemu su postojale odredjene politicke partije,
ili tacnije, odredjena politicka udruenja koja su stajala na celu
klasne borbe. Ta udruenja predstavljaju zacetak politickih partija.
Tako na primer, u antickoj Grckoj
su postojala tajna udruenja koja su stajala a celu klasne borbe.
Poznat je Pitagorejski savez u velikoj Grckoj, kao partija robovlasnicke
aristokratijc, za borbu protiv demokratije. Takodje, u vremenu prodora
Filipa i Aleksandra Makedonskog
na teritoriju Grcke, postojale su Atinska i Makedonska partija koje su
vodile medjusobnu borbu. Naravno, te politicke partije bitno se razlikuju
od savremenih, modernih politickih partija kako po organizacionoj strukturi,
tako i po svojim programima i ciljevima.
Zbog loga moemo da kaemo da politicke partije, u današnjem
smislu reci - sa pisanim politickim programom, sa odredjenom organizacionom
strukturom, principima, ciljevima i zahlevima, postoje tek od nastanka
buroaskog parlamentarnog društva.
Buroasko društvo koje je ukinulo feudalne privilegije, izgradilo
je novu dravu koja je gradane cinila formalno ravnopravnim i politicki
slobodnim. Time je omogucen slobodniji tok klasne borbe i udruivanje
gradana u politicke partije.
Politicke partije se pojavljuju najprc u onim zemljama gdcjenajpre i konsiituisan
kapitalizam kao drušlveno-ekonomski sistem odnosno gde je klasna
borba bila najzaošlrenija. Kolevka politicke partije, u današnjem
smislu reci, bila je Engleska. U njoj su još 1679. godine formirane
dve politicke partije - lorijcvci i vigovci (partije veleposednika i srednjih
klasa). Kasnije je iz prve nastala Konzervativna (1824), a iz druge Liberalna
partija (1832). Takodje je iz Fabijanskog udruenja formirana Laburisticka
partija (1900 god.).
U SAD, posle Ustava iz 1787. godine javile su se, takodje, dve partije-federalisti
i republikanci. Kasnije je iz prve nastala Demokratska, a iz druge Republikanska
partija.
U Francuskoj, za vreme velike francuske revolucije nastaju dve partije
- irondisti i jakobinci.
Razvoj politickih partija i politickog sistema uopšte, u kapitalizmu,
uslovljen je nizom okolnosti.
Prc svega kapitalizam je znatno razvio proizvodne snage koje su došle
u sukob sa postojecim društvenim odnosima, u tolikoj meri da je bilo
teško vladati i upravljati samo dravnim aparatom. Zbog toga
je bilo potrebno stvaranje odredjenih politickih organizacija koje bi mogle
da sacuvaju postojecu društvenu strukturu.
Dalje, buroaski dravni i društveni mehanizam postaje
sve sloeniji, tako da vladajuca klasa nije mogla da upravlja na
stari nacin pa je bila primorana da stvara svoje politicke organizacije,
sa jasno utvdenim programima, koje ce uticati na dravni aparat i
usmeravati njegovu delatnost.
Pored toga, eksploatacija potcinjenih klasa, u kapitalizmu, pociva samo
na ekonomskoj prinudi, dok su one pravno bile slobodne. Zato je vladajuca
klasa morala odredjenom propagandom preko politickih partija da pridobije
te strukture. Ovo utoliko pre stoje buroazija u borbi protiv feudalnog
plemstva imala radnicku klasu kao svog saveznika.
Kasnije, kada je došlo do osvešcavanja proletarijata i do njegovog
politickog suprotstavljanja vladajucoj klasi, ova je bila primorana da
bolje organizuje postojece politicke partije, pa cak i da formira nove,
kako bi ocuvala postojeci drušiveno-ekonomski sistem.
Danas, u svim zemljama, politicke partije su se toliko oformile i razvile
da su postale glavni nosioci politickog ivota.
Neki autori razvoj savremenih politickih partija dele na pet faza.
Prva raa pocinje od sedamdesetih godina XIX veka. Tada su formirane
samo buroaske politicke partije. One su bile relativno slabo organizovanc,
decentralizovane, malobrojne, sa nedovoljno razradenom ideologijom i slabom
disciplinom.
Druga faza, koja pocinje kad i prva, oznacava proces formiranja radnickih
socijalistickih partija. Za razliku od buroaskih, radnicke partije
su bile mnogo cvršce organizovane, masovne, sa jakom disciplinom
i izgradenom ideologijom.
Treca faza u nastanku politickih partija pocinje od prvog svetskog rata
i oktobarske revolucije. U njoj dolazi do stvaranja komunistickih partija.
To su izrazilo revolucionarne politicke partije, kadrovske, s malim brojem
clanova profesionalih politicara, jako centralizovane i disciplinovane,
sa još izgrenijom i preciznijom ideologijom od prethodnih.
Cetvrta faza pocinje u periodu pred drugi svetski rat. Tu se stvaraju
politicke partije u vezi sa krizom kapitalistickog društveno-ekonomskog
sistema i buroaske klase. Tada se stvaraju, najpre, fašisticke
partije, sa toliko cvrstom disciplinom i odgovornošcu da su imale
poluvojnu organizaciju, njihova ideologija bila je dosta neizgradena,
jer su one delovale više preko osecanja, nego preko razuma svojih
clanova. Karakteristicno je da su koristile sva sredstva, cak i krajnje
nedemokratska -pritisak, politicki teror, ubistva, i drugo da bi došle
na vlast. U toj fazi, budenjem politicke svesti seljaštva, dolazi
i do stvaranja raznih seljackih politickih partija. Katolicka crkva procenjujuci
da su vrlo grubi metodi fašistickih partija, stvara razne katolicke
partije.
I najzad, peta faza pocinje u periodu posle drugog svetskog rata. Dolazi
do stvaranja niza novih partija. One su, uglavnom, imale nacionalni karakter.
Pošto su vodile borbu za nacionalno oslobodenje one su bile vrlo
široko organizovane, obuhvatajuci skoro sve slojeve stanovništva
u jednoj zemlji. Upravo zbog toga one su bile ili jedine u pojedinim zemljama,
ili pak toliko brojne i masovne da su druge politicke partije koje su
postojale uporedo sa njima, bile skoro nezapaene.
3. TIPOVI POLITICKIH PARTIJA
Politicke partije se mogu podelili na više nacina, zavisno od kriterijuma
koji se uzima kao osnov za tu klasifikaciju. Ti kriterijumi mogu bili
razliciti s obzirom na njihov nastanak, karakter, brojnost, aktivnost,
organizovanost, ulogu i dr.
1) S obzirom na klasni kriterijum - nastanak i karakter, odnosno na njihovu
klasnu prirodu, klasni sastav i ulogu u klasnoj borbi, u savremenom društvu,
postoje razlicite politicke partije-one izraavaj u razlicite interese
radnika, sitne buroazije, srednje buroazije, krupne buroazije,
veleposednika. Ipak u najopštijem one se dele na:
a) radnicke (komunisticke, socijalisticke, socijaldemokratske) i
b) buroaske partije (konzervativne, radikalne, liberalne, demohrišcanske
i dr.).
2) Po svom odnosu prema postojecem društvenom sistemu u celini,
politicke partije se dele na: a) revolucionarne i b) partije društvenog
status quo-a. Prve tee radikalnoj promeni postojeceg društvenog
sistema, a druge ostvaruju svoju aktivnost unutar tog sistema nastojeci
da ga zaštite i ocuvaju. Po pravilu, prve - revolucionarne politicke
partije, izraavaju i štite interese eksploatisanih klasa, dok
druge - konzervativne štite interese vladajuce klase.
3) Prema broju clanova politicke partije se mogu podeliti na kadrovske
i masovne. Sa kakvom širinom clanstva ce bili organizovana jedna
partija zavisi od karaktera društveno-polilickog sistema u kome ona
deluje. Kadrovske partije obicno imaju mali broj clanova, vrlo stroge
kriterijume za prijem, dobro su organizovne, insistiraju na cvrstu disciplinu,
na ideološko i akciono jedinstvo clanstva. Sve to utoliko više
ukoliko se partija nalazi u vecoj opoziciji prema zvanicnom vladajucem
sistemu, a narocito ako deluje ilegalno. One su mnogo efikasnije od masovnih
partija.
Nasuprot kadrovkim, masovne partije nastoje da okupe Sto veci broj clanova.
U tom smislu one nastoje da Sto veci broj svojih simpatizera i formalno
uclane. Kriteri-jumi za prijem, kod njih su veoma blagi. Dovoljno je da
neko izrazi elju da bude clan partije i biva primljen. Dok su komunisticke
partije uvek više-manje kadrovske, gradanske su najcešce masovne.
4) Politicke partije se mogu podeliti i prema osnovu okupljanja clanova.
On moe biti razlicit:
a) politicki (realizacija odredjenog politickog programa);
b) nacionalni (politicko okupljanje pripadnika jedne nacije, narocito
u više nacionalnim zemljama);
c) konfesionalni (politicko organizovanje pripadnika odredjene religije
u poseb¬nu politicku partiju);
d) regionalni (politicko organizovanje, u odredjenu partiju, pripadnika
odredjenog regiona, oblasti, radi zaštite njegovih interesa).
5) Po karakteru i ciljevima politicke akcije, politicke partije se mogu
podeliti na:
a) sledbenicke - vezane su za jednu licnost i slue njenom
dolasku na vlast, na primer, dinasticke partije;
b) ideološke - nastoje da ostvare odredjeni ideološki
program;
c) programsko-politicke - one svoju aktivnost usmeravaju na rešenje
odredjenih politickih problema, ali bez dubljeg zalaenja u osnovne
društvene odnose, u karakter društvenog sistema (na primer,
politicke partije SAD).
6) Po nastanku i organizocionoj strukturi, partije mogu a) nastati samostalno,
ili b) biti formirane od strane neke druge organizacije, kao njen politicki
instrument. Prve su mnogo više rasprostranjene, iako redje, postoji
i drugi tip - recimo, Laburisticka partija u Velikoj Britaniji, koju su
formirali radnicki sindikati pocetkom XX veka.
Navedeni kriterijumi i podelesu najvaniji i najcešci, ali ne
i jedini. Postoje još neke podele politickih partija.
4. STRUKTURA POLITICKIH PARTIJA
Struktura jedne savremene, moderne politicke partije moe se prikazati
preko nekoliko koncentricnih krugova. Što je veci krug, to je slabija
veza sa politickom partijom, tj. sa njenim jezgrom. Prvi, najširi
krug, cine pristalice. Oni formalno i nisu clanovi partije, ali prihvataju
njen program i skoro redovno glasaju za nju.
Krug pristalica se sastoji od dve odnosno, nekada, od tri struktrure.
Prva, najperifernija struktura u njemu su biraci. Oni formalno nemaju
nikakve partijske obaveze. Od njih se jedino ocekuje da na izborima daju
svoje glasove upravo za odredjenu politicku partiju. Štite i propagiraju
programe svojih politickih partija, stupaju u organizacije na koje se
ona oslanja, pomau je novcanim sredstvima, ucestvuju u nekim njenim
manifestacijama itd. Pored ovih dveju struktura, u prvom krugu, ali samo
kod pojedinih politickih partija, nalazi se još jedna struktura -
to su kandidati. I oni formalno nisu clanovi partije. Medjutim, iako vanpartijci,
oni se ne samo upoznaju sa programom i statutom politickih partija, njenom
organizacijom, stilom rada, vec i redovno placaju clanarinu i izvršavaju
zadatke koje im partija odredi.
Kad tako dovoljno ispolje svoje moralne i politicke kvalitete, partija
donosi odluku da li da ih primi za svoje redovne clanove.
Drugi koncentricni krug cine clanovi partije. Mogu se i ovde razlikovati
uglavnom tri strukture: obicni clanovi, aktivisti i rukovodioci.
Obicni clanovi se najmanje opterecuju partijskim zadacima. Oni ive
partijskim ivotom - prisustvuju sastancima, placaju clanarinu, glasaju
na izborima za kandidate svoje partije i izvršavaju zadatke koje
im naloi partija.
Aktivisti su više od obicnih clanova angaovni, privreni,
vezani za partiju. Oni su pokretacka snaga partije, bez njih se aktivnost
partije ne bi mogla ni zamisliti. Pošto su oni posredna struktura
izmedju rukovodstva i obicnog clanstva, to od njih umnogo¬me zavisi
da li ce i kako ce ideje rukovodstva biti shvacene, prihvacene i ostvarene.
Oni predstavljaju, u krugu clanstva, vrlo mobilnu, dinamicku partijsku
strukturu. Oni su aktivni i kad se obicni clanovi odmaraju. Na poziv partije
prvi se odazivaju i stupaju u akciju. Širina ove strukture razlicita
je i zavisi od niza okolnosti. Kod razlicitih partija, razlicit je broj
aktivista. Pa cak i jedna ista partija ima razlicit broj aktivista u razlicitim
društveno-istorijskim okolnostima, u kojima ostvaruje svoju aktivnost.
I najzad, treca najua struktura u krugu clanstva je rukovodstvo.
Rukovodstvo se deli na šire i na ue. Šire rukovodstvo
cine izabrani clanovi partijskih foruma, funkcioneri koji obavljaju znacajne
partijske funkcije. Ue rukovodstvo cini najua grupa funkcionera
- rukovodece jezgro, na cijem celu se najcešce nalazi jedna licnost
koja rukovodi partijom, njen lider. Rukovodece jezgro je glavni inicijator,
i organizator partijskih politickih akcija.
Rukovodstvo se sastoji od najuglednijih, najodanijih i najzrelijih clanova
partije. To su obicno provereni clanovi partije. Najviši rukovodioci
svoj poloaj i autoritet u partiji zasnivaju, u principu, na cinjenici
da su se iskazali i dokazali u najteim partijskim zadacima.
5. OSNOVNE FUNKCIJE POLITICKIH PARTIJA
Karakter i broj funkcija koje ce ostvarivati odredjena politicka partija
odredjen je kako karakterom društveno-politickog sistema u kome ona
ostvaruje svoju aktivnost, tako i prirodom same partije - njene klasne
suštine, organizacije, masovnosti. Ipak, postoje odredjene funkcije
koje manje-više ostvaruje svaka politicka partija. Tri su osnovne
funkcije: stvaranje politicke ideologije, organizovanje izbora i vršenje
vlasti.
Formiranjem odredjenog politickog mišljenja, stavova i zahteva, ostvaruje
se proces politickog vaspitanja i politiziranja masa. Ovo je posebno karakteristicno
za radnicke partije koje unose u radnicku klasu razvijene oblike klasne
svesti, što joj omogucava da shvati istorijske klasne interese i
da osmisli svoju klasnu borbu.
Druga funkcija politicke partije je organizovanje izbora. Poznato je da
partije stvaraju politicke kadrove i nastoje da ih dovedju na odredjene
kljucne pozicije za vodenje politike i upravljanje društvom. Ova
aktivnost posebno dolazi do izraaja u periodu izbora kada partije
nastoje da istaknu odredjene kandidate, a onda vrše aeitaciiu i propagandu
da oni budu i prihvaceni i izabrani od strane biraca.
I treca osnovna funkcija partije sastoji se u vršenju vlasi. Partije
preko izabranih predstavnika uticu na vršenju dravne politike.
Tu funkciju ona ostvaruje tko što deluje kao instrument stabilizacije
i ucvršcenja postojeceg društveno-politickog sistema. U tom
smislu one nastoje da formiraju odredjeno javno mnenje medju svim strukturama
u društvu, u smislu odobravanja i prihvatanja mera zvanicne politike.
S druge strane, partije u opoziciji najcešce uticu i na formiranje
drugacijeg javnog mnenja koje bi osudivalo i odbacivalo mere zvanicne
politicke strukture i delovalo kao instrument nestabilnosti i promene
politickog sistema.
Ali bez obzira na ove pojedinacne funkcije, moemo zakljuciti da
su politicke partije uvek instrument klasne borbe.
6. ODNOS PARTIJE I KLASE
Vec smo konstatovali da politicke partije imaju klasni karakter. Politicka
podela na partije pociva u suštini na klasnoj podeli društva,
mada nikada nije identicna sa njom. Odredjene partije izraavaju odgovarajucu
klasnu strukturu društva, klasne odnose, klasne interese, klasne
sukobe. Borba politicke partije je, pre svega, vid klasne borbe. Svaka
klasa ima svoju (jednu ili više) politicku partiju. Preko politickih
partija klase se bore za ostvarenje svojih ekonomskih, politickih i ideoloških
interesa. Zato Lenjin i piše da se u buroasko-demokratskim
zemljama, na izborima, »narod deli na partije, i obicno svaka
klasa stanovništva organizujesvoju zasebnu partiju, na primer, spahije,
kapitalisti, seljaci, radnici organizuju zasebne partije. Zato se upravljanje
narodom u slobodnim zemljama vrši putem otvorene borbe partija i
njihovog medjusobnog slobodnog sporazuma«.
Nasuprot ovakvoj, marksistickoj koncepciji, postoje i brojne nemarksisticke.
njihova suština je u tome da su klase ekonomsko-sociološke,
a politicke partije politicke društvene organizaciji Ima i takvih
shvatanja koja nastanak politickih partija vezuju za razlicite morale,
religiozne, nacionalne i druge cinioce, pa cak i takvih koja nastanak
politickih partija objašnjavaju slucajnošcu. »Politicka
partija zahvaljuje za svoj postanak slucajnosti, nju obrazuje ideja vodilja
koja proistice iz momentalog istorijskog stanja i vrlo cesto postoji i
dalje samo iz tog razloga što vec jednom postoji. Pocetna stvaralacka
ideja neke partije moe biti nacionalna, religiozna, dravno-pravna,
humana i ekonomska. Iako se mora priznati da izmedju socijalne klase i
politicke partije postoji izvesni unutrašnji odnos ipak treba odlucno
naglasiti da isto tako vrlo cesto nastaje partija bez ikakve uzrocne veze
sa pripadnošcu socijalnoj klasi«.
I dalje: »Moguce je, a cesto je i slucaj da razlicite socijalne
klase (na primer, buroazija i proletarijat) zastupaju iste politicke
principe (na primer, traenje politickih sloboda), isto tako i izvesno
religiozno shvatanje... Nije redak slucaj da u jednoj istoj politickoj
partiji ima pripadnika razlicitih socijalnih klasa... I najzad, ima slucajeva
da razlicite partije zastupaju istu socijalnu klasu«
Dakle, da bi se dokazala teza o neklasnom, vanklasnom odnosno nadlasnom
karakteru politicke partije, naglašavaju se tri bitne cinjenice:
a) Da u jednoj klasi ima više politickih partija;
b) Da u pojedinim politickim partijama ima pripadnika razlicitih slojeva
i
c) Da ima partija koje zastupaju interese više klasa u društvu.
Tacna je cinjenica da unutar jedne klase ima više politickih partija.
Recimo, u okviru buroaske klase postoje razlicite politicke partije
- Demokratksa i Republikanska u SAD, Konzervativna i Liberalna u SR Nemackoj
i dr.
Buroazija je u procesu svoje transformacije Od radnog elementa u
parazitski, doivljavala evoluciju. U liberalnoj fazi svoga razvitka,
ona formira svoje liberalne politicke partije. Sa ucvršcivanjem svojih
pozicija ona se stabilizuje i pocinje da igra konzervativnu ulogu, pa
tada nastaju razne konzervativne politicke partije.
U monopolistickoj fazi razvitka kapitalizma, finansijska buroazija
napušta nacela slobodne konkurencije i liberalizma, pa stvara politicke
partije cija je osnovna usmerenost nacionalizam i agresivnost na spoljnjem,
a elja za kontrolom dravnog aparata, na unutrašnjem planu.
(Recimo, fašisticke partije).
U periodu dravnog kapitalizma stvaraju se politicke partije koje
se zalau za dravnu intevenciju u privredi.
Isto tako postoje i unutar buroazije razliciti slojevi: krupna,
srednja, sitna. Buduci da svaki od njih ima drugaciji ekonomski poloaj,
to iz toga proizilaze razlicit ciljevi i interesi, koje oni ele
da ostvare formiranjem svojih posebnih politickih partija.
Unutar radnicke klase, takodje, postoje razlicite politicke partije - komunisticke,
socijalisticke, socijaldemokratske (u zapadno-evropskim i skandinavskim
zemljama). One postoje narocito u zemljama gde je radnicka klasa razjedinjena,
pre svega, zbog nejednakog materijalnog poloaja. U nekim zemljama
postoji tzv. radnicka aristokratija (SAD, V. Britanija) na jednoj strani
i krajnje siromašni radnici na drugoj. Taj nejednaki ekonomski poloaj
bitno utice na njihovu razlicitu idejnu usmerenost i razlicito politicko
ponašanje.
Naravno, postoje i drugi razlozi za stvaranje razlicitih politickih partija
unutar radnicke klase. Recimo, cinjenica da se u nju slivaju deklasirani
elementi iz razlicitih klasa koji donose i razlicite ideologije i ostalo.
Znaci, cinjenicu da postoji više politickih partija unutar jedne
klase treba objašnavati nehomogenošcu klasa. Svaka klasa, i
to ne samo buroazija i proletarijat, vec i srednje klase, imaju
u sebi razlicite slojeve i grupe ciji su interesi unekoliko specificni
pa imaju potrebe i za posebnom politickom organizacijom i delovanjem.
Medjutim, iako je tacna cinjenica da unutar jedne klase ima više politickih
partija, to ne negira tezu o klasnom karakteru politickih partija. To
je samo dokaz sloenosti i protivurecnosti razvitka klasnog, buroaskog
društva.
Druga cinjenica koja se naglašava u negiranju klasnog karaktera politickih
partija jeste okolnost da se u istoj politickoj partiji, pa cak i u njenom
najuem vodstvu nalaze ljudi veoma razlicitog klasnog porekla. Navode
se primeri buroaskih partija ciji clanovi ne poticu samo iz redova
buroaske, vec i sitnoburoaske, pa cak i iz radnicke klase.
I obrnuto, navode se razlicite politicke partije cije clanstvo, pa i rukovodstvo
ne potice samo iz radnicke, vec i sitnoburoaske (Lenjin, Plehanov)
pa cak i buroaske klase (Marks, Engels).
Poznati buroaski sociolog, Pilirim Sorokin, da bi dokazao tezu o
nadklasnosti politickih partija, odnosno da bi pobio marksisticku tezu
o klasnom karakteru politickih partija, istraivao je koliko je rukovodilaca
i ideologa komunistickih i socijalistickih partija iz redova radnicke
klase.
I ova cinjenica je tacna, ali to ne negira tezu o klasnom karakteru politickih
partija. Za odredivanje karaktera politicke partije nije najhitnije klasno
poreklo njenih pripadnika (iako to nije beznacajno), vec ideološko-klasna
usmerenost - cije interese štite i protiv cega se bore.
Cinjenicu da se u clanstvu odredjene politicke partije nalaze pripadnici
razlicitih klasa, treba objašnjvati njihovim istorijskim razvitkom
i njenom ulogom u razvitku društva. Svaka nova, napredna klasa, koja
tek stupa na istorijsku pozornicu nudi široko prihvatljiv program.
Zbog toga napredni pripadnici drugih klasa i slojeva da bi potpomogli
njenu borbu, prihvataju njenu ideologiju i pristupaju u njenim politickim
partijama.
U istoriji je bilo dosta takvih slucajeva. Obrazovani i napredni pojedinci
iz redova vladajuce klase, narocito njene mlade generacije, odbacivali
su ideologiju svoje klase i prihvatili ideologiju progresivne, revolucionarne
klase. To se narocito dešavalo u prelomnim epohama. Jedan deo plemstva
pristupio je buroaziji u periodu buroaskih revolucija, a takodje
jedan deo buroaske klase otrgnuo se od svoje klase i pristupio proletarijatu,
u periodu socijalistickih revolucija.
Progresivni mislioci napuštaju svoju klasu kad unutar nje ne mogu
više da nalaze oslonac za svoju stvaralacku akciju. Na primer, Marks
i Engels su poceli da ostvaruju svoju politicku i naucnu aktivnost u okviru
najradikalnijeg krila nemacke buroazije. Ali kako im je postalo
nemoguce da sa pozicija te klase, odnosno tog njenog krila, ostvaruju
svoje revolucionarne ideje, oni su potraili oslonac u proletarijatu.
Uostalom i u našoj socijalistickoj revoluciji bio je jedan broj radnika
i seljaštva koji su bili pasivni, pa cak i protiv nje, a s druge
strane bilo je inteligencije i ostalih pojedinaca koji su poticali iz
redova buroaske klase, a veoma aktivno su uzeli ucešca za pobedju
revolucije. U suštini ipak osnovna zakonitost nije narušena
- eksploatisane mase su bile za revoluciju, a eksploatatorska klasa, svojim
najvecim delom je bila protiv.
Imajuci u vidu baš tu klasnu bifurkaciju, Marks i Engels, u Manifestu
pišu: Sukobi medju klasama starog društva uopšte mnogostruko
pomau razvitak proletarijata. Buroazija se nalazi u neprekidnoj
borbi: spocetka protiv aristokratije; docnije protiv delova same buroazije,
ciji interese dolaze u protivurecnost s napretkom industrije; uvek protiv
buroazije svih stranih zemalja. U svim tim borbama ona je prinudena
da apeluje na proletarijat, da trai njegovu pomoc i da ga tako uvalci
u politicki pokret. Tako ona sama dodaje proletarijatu svoje sopstvene
elemente obrazovanja, tj. prua mu oruje protiv same sebe.
Zatim, kao što smo vidcli, uslcd napretka industrije citavi delovi
vladajuce klase bivaju bacani u proletarijat ili bar ugroeni u ivotnim
uslovima. I to donosi proletarijatu masu elemenata obrazovanja.
Dakle, da bi se dokazala teza o neklasnom, vanklasnom odnosno nadlasnom
karakteru politicke partije, naglašavaju se tri bitne cinjenice:
a) Da u jednoj klasi ima više politickih partija;
b) Da u pojedinim politickim partijama ima pripadnika razlicitih slojeva
i
c) Da ima partija koje zastupaju interese više klasa u društvu.
Tacna je cinjenica da unutar jedne klase ima više politickih partija.
Recimo, u okviru buroaske klase postoje razlicite politicke partije
- Demokratksa i Republikanska u SAD, Konzervativna i Liberalna u SR Nemackoj
i dr.
Buroazija je u procesu svoje transformacije Od radnog elementa u
parazitski, doivljavala evoluciju. U liberalnoj fazi svoga razvitka,
ona formira svoje liberalne politicke partije. Sa ucvršcivanjem svojih
pozicija ona se stabilizuje i pocinje da igra konzervativnu ulogu, pa
tada nastaju razne konzervativne politicke partije.
U monopolistickoj fazi razvitka kapitalizma, finansijska buroazija
napušta nacela slobodne konkurencije i liberalizma, pa stvara politicke
partije cija je osnovna usmerenost nacionalizam i agresivnost na spoljnjem,
a elja za kontrolom dravnog aparata, na unutrašnjem planu.
(Recimo, fašisticke partije).
U periodu dravnog kapitalizma stvaraju se politicke partije koje
se zalau za dravnu intevenciju u privredi.
Isto tako postoje i unutar buroazije razliciti slojevi: krupna,
srednja, sitna. Buduci da svaki od njih ima drugaciji ekonomski poloaj,
to iz toga proizilaze razlicit ciljevi i interesi, koje oni ele
da ostvare formiranjem svojih posebnih politickih
partija.
Unutar radnicke klase, takodje, postoje razlicite politicke partije - komunisticke,
socijalisticke, socijaldemokratske (u zapadno-evropskim i skandinavskim
zemljama). One postoje narocito u zemljama gde je radnicka klasa razjedinjena,
pre svega, zbog nejednakog materijalnog poloaja. U nekim zemljama
postoji tzv. radnicka aristokra-tija (SAD, V. Britanija) na jednoj strani
i krajnje siromašni radnici na drugoj. Taj nejednaki ekonomski poloaj
bitno utice na njihovu razlicitu idejnu usmerenost i razlicito politicko
ponašanje.
Naravno, postoje i drugi razlozi za stvaranje razlicitih politickih partija
unutar radnicke klase. Recimo, cinjenica da se u nju slivaju deklasirani
elementi iz razlicitih klasa koji donose i razlicite ideologije i ostalo.
Znaci, cinjenicu da postoji više politickih partija unutar jedne
klase treba objašnavati nehomogenošcu klasa. Svaka klasa, i
to ne samo buroazija i proletarijat, vec i srednje klase, imaju
u sebi razlicite slojeve i grupe ciji su interesi unekoliko specificni
pa imaju potrebe i za posebnom politickom organizacijom i delovanjem.
Medjutim, iako je tacna cinjenica da unutar jedne klase ima više politickih
partija, to ne negira tezu o klasnom karakteru politickih partija. To
je samo dokaz sloenosti i protivurecnosti razvitka klasnog, buroaskog
društva.
Druga cinjenica koja se naglašava u negiranju klasnog karaktera politickih
partija jeste okolnost da se u istoj politickoj partiji, pa cak i u njenom
najuem vodstvu nalaze ljudi veoma razlicitog klasnog porekla. Navode
se primeri buroaskih partija ciji clanovi ne poticu samo iz redova
buroaske, vec i sitnoburoaske, pa cak i iz radnicke klase.
I obrnuto, navode se razlicite politicke partije cije clanstvo, pa i rukovodstvo
ne potice samo iz radnicke, vec i sitnoburoaske (Lenjin, Plehanov)
pa cak i buroaske klase (Marks, Engels).
Poznati buroaski sociolog, Pitirim Sorokin, da bi dokazao tezu o
nadklasnosti politickih partija, odnosno da bi pobio marksisticku tezu
o klasnom karakteru politickih partija, istraivao je koliko je rukovodilaca
i ideologa komunistickih i socijalistickih partija iz redova radnicke
klase.
I ova cinjenica je tacna, ali to ne negira tezu o klasnom karakteru politickih
partija. Za odredivanje karaktera politicke partije nije najhitnije klasno
poreklo njenih pripadnika (iako to nije beznacajno), vec ideološko-klasna
usmerenost - cije interese štite i protiv cega se bore.
Cinjenicu da se u clanstvu odredjene politicke partije nalaze pripadnici
razlicitih klasa, treba objašnjvati njihovim istorijskim razvitkom
i njenom ulogom u razvitku društva. Svaka nova, napredna klasa, koja
tek stupa na istorijsku pozornicu nudi široko prihvatljiv program.
Zbog toga napredni pripadnici drugih klasa i slojeva da bi potpomogli
njenu borbu, prihvataju njenu ideologiju i pristupaju u njenim politickim
partijama.
U istoriji je bilo dosta takvih slucajeva. Obrazovani i napredni pojedinci
iz redova vladajuce klase, narocito njene mlade generacije, odbacivali
su ideologiju svoje klase i prihvatili ideologiju progresivne, revolucionarne
klase. To se narocito dešavalo u prelomnim epohama. Jedan deo plemstva
pristupio je buroaziji u periodu buroaskih revolucija, a takodje
jedan deo buroaske klase otrgnuo se od svoje klase i pristupio proletarijatu,
u periodu socijalistickih revolucija.
Progresivni mislioci napuštaju svoju klasu kad unutar nje ne mogu
više da nalaze oslonac za svoju stvaralacku akciju. Na primer, Marks
i Engels su poceli da ostvaruju svoju politicku i naucnu aktivnost u okviru
najradikalnijeg krila nemacke buroazije. Ali kako im je postalo
nemoguce da sa pozicija te klase, odnosno tog njenog krila, ostvaruju
svoje revolucionarne ideje, oni su potraili oslonac u proletarijatu.
Uostalom i u našoj socijalistickoj revoluciji Taio je jedan broj
radnika i seljaštva koji su bili pasivni, pa cak i protiv nje, a
s druge strane bilo je inteligencije i ostalih pojedinaca koji su poticali
iz redova buroaske klase, a veoma aktivno su uzeli ucešca za
pobedju revolucije. U suštini ipak osnovna zakonitost nije narušena
- eksploatisane mase su bile za revoluciju, a eksploatatorska klasa, svojim
najvecim delom je bila protiv.
Imajuci u vidu baš tu klasnu bifurkaciju, Marks
i Engels, u Manifestu pišu: Sukobi medju klasama starog društva
uopšte mnogostruko pomau razvitak proletarijata. Buroazija
se nalazi u neprekidnoj borbi: spocetka protiv aristokratije; docnije
protiv delova same buroazije, ciji interese dolaze u protivurecnost
s napretkom industrije; uvek protiv buroazije svih stranih zemalja.
U svim tim borbama ona je prinudena da apeluje na proletarijat, da trai
njegovu pomoc i da ga tako uvalci u politicki pokret. Tako ona sama dodaje
proletarijatu svoje sopstvene elemente obrazovanja, tj. prua mu
oruje protiv same sebe.
Zatim, kao što smo videli, uslcd napretka industrije citavi delovi
vladajuce klase bivaju bacani u proletarijat ili bar ugroeni u ivotnim
uslovima. I to donosi proletarijatu masu elemenata obrazovanja.
Naposletku, u vreme kada se klasna borba pribliava rešenju,
proces raspadanja u okviru vladajuce klase, u okviru celog starog društva,
uzima tako estok, tako oštar karakter da se jedan nemali deo
vladajuce klase odrice od nje i prikljucuje revolucionarnoj klasi, klasi
koja u svojim rukarrra nosi buducnost. I zato, kao što je nekad jedan
deo plemstva prešao na stranu buroazije, tako sada jedan deo
buroazije prelazi na stranu proletarijata, a narocito jedan deo
buruja-ideologa, koji su se uzdigli do teoretskog razumevanja celokupnog
istorijskog kretanja«.
U ovome citatu vec je dat odgovor i na treci argument kojim se osporava
klasni karakter politickih partija, zbog cinjenice da je u istoriji razvitka
društva bilo i takvih politickih partija koje su se borile za interese
citavog, ili bar veceg dela društva. Kao primer za to navode se buroazija
i proletarijat. Prva, u periodu rušenja feudalizma, odnosno drugi,
u periodu rušenja kapitalizma.
Medjutim, ono što kvalitativno razlikuje aktivnost politickih partija
ovih dveju klasa jeste cinjenica da buroaske politicke partije samo
odredjeno vreme istupaju kao predstavnici interesa citavog društva.
Cim buroaska klasa preuzme politicku vlast u svoje ruke, ona podredjuje
interese ostalih klasa svojim uskoklasnim interesima. Time su gradanske
partije otkrile svoju klasnu suštinu. One drugacije i nisu mogle
da postupe, jer bi došle u sukob sa onim zašto su povele borbu
- sa prirodom buroaskih društvenih odnosa. Sasvim su drugacijeg
karaktera politicke partije proletarijata. One se trajno bore za opštedruštvene
interese - kako u periodu rušenja kapitalizma i stvaranja socijalizma
tako i posle preuzimanja politicke vlasti, u socijalizmu.
Zbog toga se ni ova cinjenica, da u odredjenim konkretnoistorijskim okolnostima
razlicite klase mogu imati odredjene zajednicke interese, ne moe
koristiti za dokazivanje teze o nadklasnom karakteru politickih partija.
Ovo utoliko pre što nikada nije došlo doslivanja tih razlicitih
partija i klasa u jednu, jednistvenu. To jedinstvo interesa uvek je bilo
privremeno.
Uostalom, svaka konkretna politicka partija zastupa i razvija opšte
interese, ako je to uslov i forma razvitka njenog klasnog interesa. Danas
bi teško mogla da se ostvaruje bilo koja politicka partija, ako bi
delovala samo sa pozicija svojih usko klasnih interesa. Zbog toga sve
politicke partije svoju aktivnost nacelno usmeravaju ka ostvarenju opštih
ciljeva, jer je to najbolja forma za ostvarenje svojih klasnih interesa.
S obzirom na to jasno je zbog cega se buroaska drava angauju
na rešavanju najkrupnijih problema radnicke klase i radnih ljudi
uopšte. Ugroavajuci opšte, one bi ugrozile i svoj klasni
interes. Recimo, na izborima ne bi dobile dovoljan broj glasova i sl.
Da rezimiramo. Politicke partije su klasne organizacije, njihov nastanak
i aktivnost klasno su uslovljeni. Ta veza je toliko cvrsta da se uticaj
politicke partije odredjuje uticajem njene klase u društvu. Ako, recimo,
raste uticaj buroazije, kao vladajuce klase, proporcionalno raste
i utcaj njenih politickih partija. Tada njenim politickim partijama pirstupaju
i pripadnici drugih klasa. Medjutim, sa pramenom njene uloge i moci i sa
sve vecom afirmacijom proletarijata, slabe gradanske, a jacaju radnicke
politicke partije. Po meri toga i sve veci broj pojedinaca, narocito iz
redova radnicke, pa i stinoburoaske klase prelazi iz buroaskih
u radnicke politicke partije.
Odnos izmedju klasa i partija, koji smo ovde tretirali, u stvarnosti je
mnogo sloeniji i neodredjenji. Na to utice niz faktora: društveno-politicki,
nacionalni, rasni, religiozni, kulturni, istorijsko-tradicionalni i dr.
Ukazacemo, ukratko na najvanije.
Dok je buroazija igrala progresivnu ulogu, dotle su u njene politicke
partije stupali pripadnici ne samo iz njene klase, vec i ostalih - radništva,
seljaštva i dr. Cim je buroazija pocela da igra reakcionarnu
ulogu, a proleterijat poceo da ostvaruje ulogu progresivnog istorijskog
razvitka, onda su nastala i politicka grupisanja pod zastavom njegovih
partije. Ovo je posebno karakteristicno za pripadnike sitnoburoa-ske
klase koja je kako svo vec videli citava prevrtljiva, protivurecna, nestabilna,
pre svega ekonomski, ali zbog toga i politicki, ideološki, moralno.
Nacionalni interesi, pozitivni ili negativni, mogu da budu razlog okupljanja
pripadnika razlicitih klasa u iste politicke partije. Recimo, partije
koje svoju programsku i prakticnu aktivnost usmeravaju na ostvarenje nacionalnog
oslobodenja, okupljaju pripadnike gotovo svih socijalnih klasa. Ili, ideja
nacionalnog porobljavanja ostalih nacija od strane Nemacke, ujedinila
je pripadnike svih društvenih klasa u nemacku nacionalsocijalisticku
partiju, sa Hitlerom na celu.
Rasni faktor je takodjc veoma vaan. To potvrduje, kako navedeni
primer Nemacke nacionalsocijalisticke partije, tako i primer Crnaca u
SAD. Naime svi Crnci za vreme Ruzvelta, bez obzira na njihov socijalni
status i klasno poreklo, pomagali su Demokratsku partiju i Ruzvelta koji
se odlucno suprotstavio fašizmu.
I religija moe da bude veoma vaan faktor ideološkog ubedenja
i politickog opredjeljenja. To najbolje pokazuje primer demohrišcanske
partije koja okuplja pripadnice veoma razlicitog socijalnog porekla -
sitna buroazija, radništvo, seljaštvo. Uostalom, zbog
nje se pocepala citava radnicka klasa na dva osnovna krila - radnike ateiste,
koji se slivaju u komunisticke partije i radnike teiste, koji se vezuju
za demohrišcanske politicke partije.
7. IDEJNA FIZIONOMIJA POLITICKIH PARTIJA
Pri klasifikaciji politickih partija, receno je da je najznacajnija podela
ona koja se vrši prema njihovoj klasnoj suštini. S obzirom na
to, u savremenom buroaskom društvu, postoje dve osnovne politicke
partije: buroaske i radnicke. Pored njih, gotovo uvek, postoje i
razne sitnoburoaske partije.
Sve do kraja XIX veka, postojale su dve osnovne vrste gradanskih partija:
konzervativne i liberalne. Sam naziv ukazuje na njihovu idejnu orijentaciju.
Konzervativne su bile okrenute prema starim, feudalnim odnosima, dok su
se liberalne borile za pobedju novog buroaskog društvenog sistema.
Ovakva najjednostavnija podela postojala je u Engleskoj. Medjutim, pocetkom
XX veka sa pojavom Laburisticke partije, ta podela bila je narušena.
U drugim zemljama nije postojala tako jednostavna podela politickih partija.
Recimo, u Francuskoj, ta podela je bila mnogo razudenija, s obzirom da
su se i onzervativna i liberalna parlija delile odnosno objedinjavale
niz razlicitih politickih frakcija - struja. Tu su se konzervativne snage
slile u dve politicke partije: monarhiste i bonapartiste. Monarhisti su
se podelili na legitimiste i orleaniste. Ali, bez obzira na naziv, sve
ove partije su štitile stare društvene odnose.
Zastupnici liberalnih shvatanja politicki su se organizovali u nekoliko
razlicitih partija, od kojih su dve najpoznatije: oportunisti i radikali.
Oni su, zapravo, predstavljali levo i desno krilo Liberalne partije. U
politickom ivotu pojedinih zemalja nekad su veci uticaj imali jedni,
a drugi put - drugi. U praksi, ove frakcije unutar pojedinih partija su
se medjusobno pribliavale ili udaljavale. Nekada ravnopravno egzistiraju,
drugi put jedno krilo potisne drugo, ali zadre naziv partije, a
ne svoje frakcije (recimo, slucaj sa radikalima u Engleskoj). Negde su
se ove frakcije potpuno razišle (recimo, u skandinavskim zemljama),
pa su se radikali, kao levo krilo liberalne partije pribliavali
radnickim - socijalistickim partijama, dok su liberali skretali udesno.
Tako je njihova idejna orijentacija pocela da postaje konfuzna.
Sa pojavom radnickih politickih partija ta situacija postaje još
konfuznija, mada se razlicito izraavala. Tamo gde su bile dve osnovne
partije - konzervativna i liberalna (npr. u Engleskoj), zamenjene su konzervativnom
i radnickom - laburistickom.
U drugim zemljama stare partije su nastavile da egzistiraju, iako su nastajale
i razne nove partije - socijalisticke, komunisticke, socijaldemokratske
i dr. Tako je situacija postojala još zamršenija.
Zbog toga bi trebalo ukazati ukratko na idejnu fizionomiju, bar nekih
savreme-nih politickih partija.
Demohrišcanske partije predstavljaju posebnu vrstu gradanskih politicih
partija. Po svom klasnom sastavu su heterogene. Okupljaju pripadnike razlicitih
klasa -krupne kapitaliste, sitnu buroaziju, (srednji seljaci, slubenici,
zanatlije, slobodne profesije) i radnike, njihova osnovna orijentacija
je na »hrišcanski socijalizam«. To znaci, nastojanje
da se ostvari socijalna pravda i humanizam, da se poboljša poloaj
radnicke klase, ali uz poštovanje i ocuvanje privatne svojine nad
sredstvima za proizvodnju. Ali pošto su to dva sasvim suprotna postulata,
to je i citava njihova idfeologija pritivurecna, sa puno primesa utopijskog.
Zagovarajuci ideju pravde ta ideologija podstice, ali istovremeno zagovarajuci
klasni mir, ona parališe pokret naprednih snaga i otupljuje njihovu
revolucionarnu oštricu.
Ta njihova protivurecna ideologija formira se, s jedne strane, zbog njihovog
veoma heterogenog klasnog sastava, a sa druge, zbog politickog poloaja
i uloge koju igraju u društvu.
Naime, ove partije nastoje da zauzmu poloaj politickog centra, izmedju
levo i desno orijentisanih snaga u društvu. Takav poloaj odredjuje
i njihovu specificnu ulogu, zbog cega one nastoje da pomire ekstremne,
krajnje suprotne interese.
Znacajno je još naglasiti da njihova ideologija ima dosta primesa
religioznog. Po njima principe dravne politike treba formulisati
prema religioznim idealima. Zalauci se za te principe ove partije
produbljuju unutrašnje konflikte, jer radnike hrišcane, vernike
suprostavljaju radnicima ateistima, nevernicima.
Ti unutrašnji sukobi i neslaganja politicki imobilišu potencijalne
porgresivne snage koje se nalaze unutar tih partija.
Socijalisticke partije su politicke organizacije radnicke klase. U pojedinim
zemljama u njih ulaze u predstavnici sitno buoaske klase. Nastale
su krajem XIX i pocetkom XX veka. Svoju idejnu fizionomiju zasnovale su
na shvatanjima Druge internacionale.
njihova karakteristika je da su dosta masovne, brojne, ali i dosta nejedinstvene,
heterogene u shvatanjima.
U velikom broju evropskih i vanevropskih zemalja, danas postoje dosta
brojne socijalisticke odnosno socijaldemokratske partije. Karakteristicno
je da postoje odredjene razlike ne samo u programima i orijentaciji ovih
partija u pojedinim zemljama vec postoje razlike i izmedju clanova unutar
jedne iste partije.
Osnovni cilj ovih partija je »demokratski socijalizam«. Pod
tim izrazom ove partije podrazumevaju borbu za socijalizmom, koji se stvara
»mirnim« parlamentarnim sredstvima, tj. sredstvima koja im
prua gradanska demokratija - opšte i jednako pravo glasa, sloboda
štampe, sloboda organizovanja, pravo na štrajk, ekonomska demokratija
višepatijski sistem itd.
Na taj nacin ove partije apsolulizuju znacaj buoaskcdemokratije
i mirnog puta u socijalizam.
Nema sumnje da ideja mirnog puta u socijalizam ima realnog osnova u praksi
(strukturne promene u buroaskom nacinu proizvodnje i izmene odnosa
snaga progresa i reakcije) i da je ne treba odbacivati. Ali isto tako
tu ideju ne treba apsolutizovati. Uostalom, ideolozi tih partija, više
od pola veka, aktivno zagovaraju ideju stvaranja socijalizma mirnim putem,
a u praksi ona nigde nije realizovana.
Negirajuci potrebu oruane borbe u stvaranju socijalizma ove partije
su objektivno razvijale ideje oportunizma i revizionizma u medjunarodnom
radnickom pokretu odnosno stvorile su kompromise i ublaivale klasne
suprotnosti na nacionalnom planu.
Komunisticke partije su mlade. One se formiraju posle prvog svetskog rata.
Idejnu fizionomiju fundirale su na shvatanjima Trece internacionale.
Najprogresivnije snage u medjunarodnom radnickom pokretu smatrale su da
su se socijaldemokratske radnicke partije velikog broja zemalja kompromitovale
i izdale interese radnicke klase, pošto su podrale poziv svojih
nacionalnih buroazija da udu u imperijalisticki rat. Zato je došlo
do njihovog izdvajanja i formiranja komunistickih partija.
One kao centralni cilj svoga pokreta proglašavaju borbu za socijalizam.
U tome se ne razlikuju od socijalistickih partija. Razlika izmedju njih
je u shvatanju nacina, sredstava i puta kako doci do socijalizma.
U pocetku one su se izjašnjavale iskljucivo za stvaranje socijalizma
nasilnim putem. Mnoge su ta svoja shvatanja kasnije ublaile, dozvoljavajuci
i druge mogucno¬sti stvaranja socijalizma. Medjutim, pod ulicajem Staljina
najjace komunisticke partije dugo su ostale pri prvobitnom shvatanju,
što je dovelo do dogmatskog revizionizma, neslaganja i razmimoilaenja
izmedju pojedinih partija u medjunarodnom komunistickom pokretu.
I danas postoje znacajne razlike u organizaciji, ulozi, uticaju, koje
imaju pojedine komunisticke partije na društveni razvoj, po pojedinim
zemljama. Te razlike su narocito velike izmedju komunistickih partija u
socijalistickim i kapitalistickim zem¬ljama.
Ali, bez obzira na njihovu masovnost i uticaj, u pojedinim zemljama, one
su danas, nema sumnje, politicke partije sa najprogresivnijom orijentacijom.
Naravno, po svojoj idejnoj orijentaciji i ove parlije nisu apsolutno jedinstvene.
Postoje razlike i izmedju ovih partija po pojedinim zemljama, pa i medju
clanovima unutar jedne partije. Ali, te razlike su mnogo manje nego kod
ostalih partija.
8. LENJINOV KONCEPT POLITICKE PARTIJE
U jedan od najvecih Lenjinovih doprinosa marksizmu ubraja se i stvaranje
politicke partije novog tipa - radnicke revolucionarne partije. Stvaralacki
prime-njujuci marksisticku teoriju o politickim partijama u konkretnim
istorijsko-nacionalnim i društveno-ekonomskim uslovima, on se zalae
za organizovanje radnika u posebnu politicku partiju. Suprotstavljajuci
se veoma raširenoj teoriji spontanosti, Lenjin je zastupao stav o
potrebi formiranja svesne i veoma organizovane politicke partije. Poznata
je njegova teza da klasna svest moe biti uvezena radnicima spolja,
a da ulogu posrednika u tome procesu moe najadekvatnije da ostvari
radnicka politicka partija. Zbog toga je poseban znacaj pridavao ulozi
revolucionarne radnicke politicke patije koja jespremna i sposobna da
politicki organizuje radnicku klasu i osmisli njenu klasnu borbu.
Da bi takav cilj ostvarila politicka partija mora da bude i specificno
organizovana. Ona ne moe da obuhvati celu klasu, vec samo najsvesnije
i najaktivnije pojedince. S obzirom na kpnkretne društveno-istorijske
uslove, u kojima deluje, ona mora da bude strogo centralizovana, konspirativna
i kadrovska - sastavljena samo od proverenih, prekaljenih, profesionalnih
revolucionara.
Citava organizacija partije je zasnovana na principu demokratskog centralizma.
To znaci da su najviši partijski organi izborni, odgovorni i smenjivi.
Biraju se demokratskim putem, a za svoj rad odgovaraju kongresu partije.
Ali, isto tako, odluke viših organa, koje su takodje demokratski donete,
obavezne su za nie organe.
Sa jacanjem partije, Lenjin se zalagao za širenje unutarpatijske
discipline. Vec u Nacrtu statuta koji je Lenjin predloio II kongresu
partije (1903), izneti su stavovi: obnavljanje sastava centralnih partijskih
organa; autonomija lokalnih komiteta da odlucuju u delokrugu svoga rada;
pravo clana partije da se obraca Centralnom komitetu i dr.
Za odredjeno vreme i prilike, prema Lenjinovoj koncepciji partija se sve
više pribliava citavoj klasi, skoro da se poistovecuje sa njom.
“Mi smo partija klase i zato gotovo citava klasa (a u ratnim
vremenima, u epohi gradanskog rata, i citava klasa bez izuzetka) mora
delovati na rukovodenje naše partije, mora se što je moguce
tešnje pribiti uz našu partiju...”
U Lenjinovom konceptu partije, posebna panja je posvecena coveku
- pojedincu, clanu partije.
Svaki clan partije mora da se bori za ostvarenje njenih ciljeva, ali i
partija je odgovorna za svakog svog clana. Clan partije mora da ivi
partijskim ivotom, da se bori za dosledno ostvarenje njenih odluka.
Medjutim, on ne moe samo mehanicki i »slepo« da izvršava
odluke partije, vec mora aktivno i kreativno da ucestvuje u procesu formulisanja
i donošenja tih odluka. Svako ima pravo da slobodno i demokratski
izraava svoje mišljenja, ali isto tako i obavezu da poštuje
odluku vecine. Bilo kakvo sektaštvo odnosno frakconaštvo, u
partiji, nedopustivo je.
Ovakav Lenjinov koncept bio je kritikovan kako od liberala i reformista,
tako i od oportunista, pa cak i od samih njegovih pristalica i saradnika.
Oportunisti su zastupali tezu da partija treba da se otvori i prema neprolcterskim
slojevima. Trocki kritikuje Lenjina zbog navodnog centralizma i apsolutizma,
dokazujuci da njegovi metodi vode zameni partije centralnim komitetom,
a ovoga, Lenjinom - licno. Plehanov, pak, osuduje Lenjina zbog navodnog
anarhizma, dokazujuci da se njegova koncepcija partije pribliava
koncepciji Buharina i Blankija.
Istorijski tok dogadaja ne samo da je potvrdio ispravnost Lenjinove koncepcije,
vec je i pokazao daje ona bila najbolje moguce rešenje za date prilike.
Cak i danas ta koncepcija je aktuclna, kako za teoriju tako i za praksu.
Mada stoji cinjenica da je taj koncept u praksi mnogo iskrivljavan i zloupotrebljavan.
To se i danas cini.
9. PERSPEKTIVA POLITICKIH PARTIJA
Teorijskih radova o perspektivi politickih partija ima veoma malo. Ipak,
i ta malobrojna teorijska saznanja dozvoljavaju da se formulišu neki
zakljucci.
Perspektiva politickih partija je u njihovom odumiranju. Taj proces nece
biti ni brz, ni kratkotrajan. Naprotiv, on ce ici postepeno i dosta sporo
-brzinom odumiranja klasa i stvaranja visoko razvijenog socijalistickog
društva.
Osnovni uslovza to je ostvarenje visokog stepena homogenosti društva,
odnosno likvidacije, pre svega, ekonomskih nejednakosti, kao i svih ostalih
- klasnih, ideoloških, nacionalnih, rasnih, religioznih.
Drugi uslov je aktivno ucešce svakog pojedinca u politickom ivotu.
To ucešce svakog gradanina trebalo bi da bude na nivou partijskog
aktiviste. Time nestaju aktivisti kao profesionalni politicari, a sa njima
i opasnost od birokratizacije.
Treci uslov je ostvarenje,-do odredjene mere, procesa odumiranja drave
kao politickog instrumenta vladajuce klase. Pošto ce kao klasna institucija
odumreti i drava i politicke partije, treba naglasiti da je uslov
za odumiranje drave, pored ostalog, i prethodno odumiranje politickih
partija. Ali, isto tako, jedan od uslova za odumiranje politickih partija
je delimicno odumiranje drave odnsno njena takva organizacija koja
ce omoguciti demokratizaciju društvenih odnosa i pruiti mogucnost
svakom gradaninu da aktivno ucestvuje u upravljanju društvom.
Proces odumiranja politickih partija ce se ostvarivati i iznutra i spolja.
Unutra ce se ostvarivati kroz sve vecu demokratizaciju odnosa izmedju clanstva
i rukovodstva, a spolja, kroz sve vece podrušlvljavanje poltickih
partija i njihovo otvaranje prema društvu.
Neki autori smatraju da bi se proces odumiranja politickih parija mogao
podeliti u tri osnovne faze. Prolazeci kroz svaku od ovih faza, pod predjuslovima
koje smo naveli, politicka patija bi sve vize gubila osnovna obleja
partije i tako bi se »pretvarala u neku drugu organizaciju ili
prosto nestajala, tako da iz nje ne nastaje nikakva druga organizacija«.
U prvoj fazi, politicka partija ce i dalje vršiti dravnu vlast,
ali sve manje na stari nacin. Zapravo, odluke koje ce samostalno donositi
dravni organi bice sve brojnije, odnosno bice sve manji broj odluka
koje ce prethnodno biti razmatrane i donete od strane partijskih, pa tek
onda od strane dravnih organa. Politicka partija ce donositi samo
najvanije odluke, kojim se odredjuje opšti pravac privrednog
i drutšvenog razvitka.
U drugoj fazi, politicka partija ce i dalje raspravljati o nekim konkretnim
pitanjima, o kojima inace odlucuju društveni organi. Nekada ce cak
zauzimati odredjene stavove i donositi odluke, ali one nece imati obavezni
karakter, cak ni i za clanove partije, vec ce više delovati kao smernica
za odredjeno politicko delovanje. Na taj nacin, clanovi partije sticu znatnu
samostalnost i slobodu, a politicka partija odumire kao partija, delujuci
u masama, sve više kao vaspitna orgnaizacija.
U trecoj fazi, politicka partija prestaje da donosi bilo kakve odluke
o konkretnim pitanjima. Ona samo povremeno raspravlja, diskutuje o pojedinim
pitanjima. Pa cak i takve rasprave postaju sve redje. Na taj nacin politicka
partija potpuno išcezava ili se pretvara u politicko vaspitnu organizaciju
koja samo propagira opšte ciljeve. Time se stvara prostor da gradani
preuzimaju, u svoje ruke, dotadašnje funkcije politicke partije.
Kad njihova svest bude toliko razvijena da mogu u potpunosti preuzeti
politicke funkcije onda potpuno nestaju i politicke partije, cak i kao
politicko vaspitne organizacije.
Naravno i po nestanku politickih partija ljudi ce se u procesu društvenog
ivota, udruivati slobodno sa drugim ljudima koji imaju iste
stavove da bi ih realizovali. Ali ta udruenja nisu stalna, vec se
formiraju od slucaja do slucaja. Tako, konacno nestaju politicke partije
kao trajne organizacije, a svaki gradanin postaje potpuno samostalna politicka
jedinka.
10. DOMACA PARTIJSKA PANORAMA
Površan pogled na domacu višestranacku politicku scenu pokazuje
njene dve osnovne karakteristike: veliki broj politickih partija i raznovrsnost
motiva njihovog politickog organizovanja.
Za dve godine postojanja višestranackog politickog sistema, kod nas
je formiran ogroman broj politickih partija. Prema Slubenom glasniku
Srbije (od 14. avgusta 1992. godine) u Srbiji ima 85 registrovanih politickih
partija. To su partije koje su zvanicno registrovane uz puni identitet
(naziv, ime predsednika, adresa uprave, telefon).
Druga karakteristika našeg višestranackog sistema je raznovrsnost
motiva organizovanja politickih partija. Kod jednih politickih partija
dominiraju politicki, kod drugih ideološki, kod trecih nacionalni,
kod cetvrtih socijalni, kod petih religiozni, kod šestih ekološki
itd. Neke partije su okrenute odredjenim regionima, a druge Jugoslaviji,
Evropi, cak svetu. Pojedine politicke partije, obicno slicne programske
orijentacije, spajaju se i nastaju razni savezi i udruenja, a druge
se raspadaju, pa nastaje veci broj razlicitih politickih partija. I konacno,
neke politicke partije svojim programom i nazivom okrenute su prošlosti,
druge buducnosti. Najveci broj njih je usmeren na sadašnjost. tome
govore karakteristicni nazivi pojedinih politickih partija: Udruenje
gradana za bolju Grocku - "Zora", Radikalna stranka 21 veka,
Stara radikalna stranka, Narodna radikalna stranka, Srpska radikalna stranka,
Radikalna stranka "Nikola Pašic", Partija prirodnog zakona,
Velika roken rol partija, Moravska partija, Uicki pokret, Liga za
Pancevo - stranka umerenog napretka, Svesrpski savez "Milana Ð.
Nedica", Evropski pokret u Srbiji iz Novog Pazara, Pokret za mir
i slogu Muslimana i Srba iz Sjenice, Pokret za zaštitu ljudskih prava,
Savez svih Srba sveta, Srpska Svetosavska stranka.
Tu su i Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju, Novi komunisticki pokret,
Srpski pokret obnove, Socijalisticka partija Srbije, Ekološka stranka,
Liberalna partija, Narodna stranka, Narodna seljacka stranka, Demokratska
stranka, Demokratska stranka Srbije, Srpska demokratska stranka (za Srbiju),
Demokratska stranka slobode, Demokratska stranka "Davidovic - Grol",
Demokratska pedagoška stranka, Demokratska narodna stranka, Demokratska
zajednica vojvodanskih Madara, Reformska demokratska stranka Vojvodine,
Demokratski savez vojvodanskih Hrvata, Partija za demokratsko delovanje
iz Preševa itd.
Kao Sto se iz naziva vidi najveci broj politickih patija se vezuje i svoj
imid gradi na pojmovima: demokratija i radikalizam. Medjutim, njihovo
dosadašnje delovanje u praksi pokazuje da veliki broj njih nema mnogo
a jedan broj njih nema gotovo nikakve veze sa demokratijom, ni sa radikalizmom.
Povodom velikog broja politickih partija u Srbiji, normalno se postavlja
pitanje: odakle ih je toliko? U tom pogledju Srbija i jeste i nije specificna.
Specificna je u tom smislu što mali broj zemalja danas u svetu ima
tako veliki broj politickih partija. Zemlje koje imaju tradiciju u višestranackom
politickom organizovanju, obicno imaju dve, neke tri ili, eventualno,
nekoliko masovnih, jakih, uticajnih politickih partija. Ostale partije
su malobrojne, sa malim politickim uticajem. Ali, broj tih partija nije
toliki kao kod nas.
Erupcija veišstranackog organizovanja u Srbiji u izvesnom smislu
ne iznenaduje. Takve pojave su karakteristicne za zemlje koje naglo, brzo
prelaze iz jednopartijskih u višepartijske, a posebno iz totalitarnih
u demokratske sisteme. Poznat je slucaj Španije u kojoj je posle
rušenja dugogodišnjeg diktatorskog, fašistickog sistema
došlo do formiranja nekoliko stotina raznih politickih partija.
U takvim slucajevima posle nekoliko izbornih turnusa, malobrojne, neafirmisane
politicke partije, bez znacajnijeg politickog ugleda i uticaja spajaju
se sa drugim politickim partijama ili se jednostavno gase, a njihovo clanstvo
se preliva u druge, uglavnom najsrodnije politicke partije.
Konkretno, kod nas, uticaj nekih politickih partija u politickom ivotu
je zanemarljiv. To su obicno malobrojne politicke partije i retko se oglašavaju.
Takav je slucaj, narocito u poslednje vreme, sa strankom Jugoslovena (koja
je ranije bila parlamentarna partija, sve do prelaska njenog poslanika
u Demokratsku stranku). Takav slucaj je i sa Savezom svih Srba sveta,
Pokretom za zaštitu ljudskih prava. Nasuprot njima, ima malih ali
veoma aktivnih, nekada cak agresivnih politickih partija. Vezujuci se
za velike politicke partije one se veoma cesto oglašavaju kroz svoju
medijsku promotivnu aktivnost. Takve su Srpska narodna obnova, Nova demokratija,
Srpska svetosavska Stranka, Srpska liberalna stranka, Narodna radikalna
stranka. Izuzetnu panju, oglašavajuci se svojim saopštenjimaoaktuelnim
politickim dogadajima, privukla je Demokratska pedagoška stranka
Jugoslavije.
LITERATURA
1. R. Lukic: Politicke stranke. Nucna knjiga, Beograd, 1966.
2. Boris Ziherl: Dijalekticki I istorijski materijalizam, knjiga II,
Rad, Beograd, 1952.
3. D. Jankovic: O politickim stranakama u Srbiji XIX veka. Beograd 1951.
4. Dr. Predrag Aleksic, Dr. Vlajko Petkovic, Socilolgija, Beograd, 1992.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|