|
Seoska kultura - izmedju tradicije i inovacija
Pojam i elementi kulture i kulturnog obrasca
“Kultura u najsirem smislu jeste skup svih duhovnih
i materijalnih tvorevina ljudskog drustvenog
rada i delovanja, koje predstavljaju vrednost za coveka i ljudsko drustvo.”
Sam termin “kultura” potice od latinske reci (cultus – gajnje,
obrada polja) koja oznacava svrsishodnu ljudsku aktivnost kojom se stvara
nesto novo sto, samo po sebi, bez covekovog rada i delovanja ne postoji
u prirodi. Zato je ljudsko stvaralastvo sustinsko svojstvo kulturnog desavanja,
a kulturna osobena ljudska istorijski stvorena sredina, vestacki preradjena
priroda, koja je vise ili manje prilagodjena potrebama coveka i ljudskog
drustva.Prvobitno znacenje termina “kultura” ( ali i izvornog smisla pojma
kulture ) sadrzano je u razlikovanju “divljih” biljaka ( i zivotinja )
i onih koje je svojim radom covek “odgajio”. Zato se i danas samo ove,
vestacki “kultivisane” biljke nazivaju “poljoprivrednim kuturama”. Ovo
izvorno znacenje kulturnog delovanja zadrzalo se u poznatoj narodnoj izreci
koja kaze da “korov nice sam, a plemenitu biljku treba odnegovati”.
U prenesenom znacenju, pojam kulture vezuje se za vrednosti, za sve ono
sto ima nekakav znacaj i znacenje za coveka i predstavlja neko stvoreno
materijalno i duhovno dobro. Neka materijalna tvorevina ima vrednost kulturnog
dobra samo ukoliko ima neki znacaj i znacenje za coveka – bilo da je to
aktuelni znacaj i znacenje (vrednost) za danasnje ljude ili je neka ranija
(istorijska) vrednost, za neke druge ljude iz proslih vremena. Ovo nam
govori o tome kako su materijalni i duhovni aspekt svakog kulturnog delovanja
i svake kulturne tvorevine nerazdvojni – i stvarno i pojmovno. Zato je
sasvim uslovna i vrlo pojednostavljena (skoro pogresna) uobicajena podela
kulture na materijalnu i duhovnu. Duhovno je smisao materijalnog, a materijalne
kulturne tvorevine su “osmisljeni predmeti” ili “opredmeceni smisao”.
Tako se kulturno stvaralastvo u neku ruku moze shvatiti i kao osmisljecanje
materijalnih preduslova (fizicke i bioloske) egzistencije coveka i ljudskog
drustva.
Uistinu svaka duhovna kulturna tvorevina mora na neki nacin da bude materijalizovana:
kao rec u jeziku, kao predstava i odredjeni obred u religiji, kao pojam
u nauci, zvuk u muzici, slika u slikarstvu, fizicki oblikovan predmet
u vajarstvu, arhitekturi, itd.
Sa druge strane, sve materijalne kulturne tvorevine nekog drustva (kuce,
hramovi, putevi, naipi pored reka, kanali za navodnjavanje i odvodnjavanje,
mostovi, sela i gradovi, fabrike, orudja i oruzja i sve drugo sto ima
fizicke dimenzije a stvorili su ga ljudi svojim radom) predstavlja jednu
civilizaciju tek zajedno sa verskim, moralnim i umetnickim predstavama,
prakticnim umecem i vestinama, naucnim znanjima, zivotnim potrebama, ekonomskim
i politickim interesima i ideoloskim ubedjenjima – koji su, kao raznovrstan
duhovni sadrzaj ugradjeni u sve navedene materijalne oblike.
Sledeci ovakvu stukturu i logiku kulturnog fenomena dolazimo i do kriterijuma
za razlikovanje i klasifikovanje osnovnih duhovnih elemenata svake kulture
i funkcionalnih grana (vrsta) kao i oblasti ljudskog drustvenog delovanja
u kojima takvi elementi nastaju. U tom smislu obicno se razlikuju sledeci
elementi i oblasti (duhovne) kulture: - Jezik
- Verovanja (magija, religija, mitovi)
- Znanja (zdravorazumska, filozofska, naucna)
- Pravila ponasanja (obicaji, moral)
- Stvaralastvo (umetnost)
Jezik je sistem znakova (simbola) koji nose odredjena
znacenja (pojmove), ciji smisao razumeju pripadnici vece ili manje drustvene
grupe i tako jedni drugima prenose poruke i iskustva. Razmena stecenih
iskustava medju ljudima pomocu jezickih simbola cini jezik glavnim sredstvom
simbolicke komunikacije i osnovnim uslovom i elementom svake kulture.
Kad jedni ljudi ne bi mogli ono sto su tokom svog zivota saznali i naucili
preneti drugima, svako bi morao da se oslanja samo na svoje licno iskustvo.
Tada bi svaka generacija u svemu uvek pocinjala od prapocetka. U tom slucaju
ni ljudska vrsta ne bi napredovala u saznavanju i menjanju sveta oko sebe,
pa ni kultura ne bi bila moguca. Zato je jezik temelj svake kulture, prva
i najvaznija kulturna tvorevina koja omogucuje sve ostale.
Verovanja (magija, religija, mitovi) cine osnovu duhovnog
zivota coveka koja prati njegovu fizicku i materijalnu egzistenciju. Svojim
razumom covek je sistematizovao svoje prakticno iskustvo o uzrocno – posledicnim
odnosima medju prirodnim pojavama, o vezi izmedju svojih postupaka i posledica.
Ali , pre nego sto je saznao, covek je morao verovati. A i kad je poceo
da saznaje, saznanje mu je uvek bilo nepotpuno, nedovoljno za resavanje
zivotnih dilema i problema – tako da mu je uz saznanje i dalje bilo potrebano
verovanje. Posto je saznanje u principu uvek nepotpuno, verovanje, kao
njegova idealna dopuna uvek ce postojati – u svim drustvima i svim vremenima.
I najprimitivniji covek je saznao da mora sam uloviti zivotinju, ili pronaci
biljne plodove da bi se prehranio. I najzaostaliji seljak je saznao da
mora poorati, zasejati i obradjivati njivu, da bi imao sta da pozanje
ili obere. Ali i jedan i drugi su oduvek znali takodje, da uspeh u lovu
ili dobra zetva i obilna berba ponekad izostanu i pored svega sto su oni
sami, kako su najbolje znali i umeli, preduzeli. Vec tada, na samom pocetku
ljudske istorije, morali su da poveruju da postoji jos nesto, neka “visa
sila”, mocna i nevidljiva, koja presudno utice na sve sto se oko njih
desavalo.
Magija je skup prakticnih radnji koje se preduzimaju
sa ciljem da se “vise sile” umilostive, a “nevidljiva bica” privole da
nama pomognu (bela magija) a neprijateljima naskode (crna magija). Magija
pociva na verovanju da covek svojim radnjama moze da priziva “dobre duhove”
a da od sebe goni zle/ Utoliko je magija naivno uverenje da onaj ko je
“nizi” moze da utice na vise sile od sebe, u tom smislu magija je verovanje
u coveka i u sopstvene snage.
Religija u sebe, vise ili manje, ukljucuje magiju koja
je sve do danas prati (kao religijski obred, molitva). U najelementarnijim
istorijskim oblicima religije, kao sto je animizam (verovanje u duhove),
magija i religija se skoro ne razlikuju. Veca razlika se pojavljuje izmedju
magije i teistickih religija (u kojima se veruje u bogove), a narocito
izmedju onih razvijenijih monoteistickih (verovanje u jednog boga). Savremene
i razvijene religije imaju razvijeno versko ucenje (teologiju) i organizovanu
zajednicu vernika u okviru verskih ustanova (crkvi) , koje propisuju (kanonizuju)
versku praksu i razradjuju versko ucenje (dogmu). Sto je neka crkva organizovanija,
to ona potpunije kontrolise magijske elemente u svom verskom obredu (ritualu),
jer tako lakes kontrolise ponasanje svojih vernika i efikasnije ih usmerava
u pravcu koji smatra pozeljnim.
Danas u svetu postoji vise malih religijskih zajednica, ucenja i organizacija
(sekti), ali su najznacajnije cetiri velike svetske religije (sve cetiri
“religije otkrovenja”) : hriscanstvo
(sa tri glavne konfesije koje cine pravoslavni, katolici i protestanti),
jevrejstvo, islam
i budizam. Hriscanstvo
i islam izrastaju na zajednickom temelju
stare jevrejske religije (na tradiciji Starog zaveta) i zato su to tri
srodne monoteisticke religije koje su u osnovi kulture Evope i kultura
Bliskog istoka. Budizam je u osnovi kultura Dalekog istoka i osoben je
po tome sto, iako je “religija otkrovenja”, nije prava monoteisticka religija
jer Buda nije bog, nego “prosvetljeni” ucitelj svetih verskih istina.
Mitologija je uvek na neki nacin povezana sa magijom
i religijom. Svako verovanje mora biti praceno nekom fantasticnom pricom.
Mit (legenda) je fantasticna prica (grcki mythos - rec, kazivanje, predanje)
koja govori o nadljudskim bicima, bogovima ili o nasim precima i njihovim
nadprirodnim mocima. Takvo mitovi o stvaranju (i propasti) sveta, o radjanju
bogova, o smrti i uskrsnucu, o cudotvornim delima ali i o junastvu predaka
i njihovim dobrim delima.
Jos su stari Grci razlikovali “mythos”, kao fantasticnu pricu, od racionalnog
“logosa” koji uvazava objektivnu realnost. “Mythos” je tako postao osnov
religije i umetnosti (a ima izvesnu ulogu i u podizanju morala, pa i u
ucvrscivanju ideologije). Mitovi i legende imaju zadatak da ubede ljude
i nateraju ih da poveruju da je “moguce i ono sto je nemoguce”. A u verskoj
predtavi, umetnickoj slici, prici, legendarnom primeru junastva ili u
utopijskom ideoloskom projektu moguce je sve : i ljudi na nebu i andjeli
na zemlji, i besmrtni junaci i besklasno drustvo i sve drugo sto ustreba.
Zato je “mythos” u nekom prenesenom smislu “iracionalni logos”.
Logos je pak, u osnovi filozofije i nauke racionalni
oblik drustvene svesti. Racionalna pravila “logosa” omogucavaju istinitost
filozofskog misljenja i naucnog saznanja. Filozofija se oslanja na logiku
racionalnog razmisljanja, a nauka jos i na metodologiju iskustvenog istrazivanja.
Filozofija i misljenju dokazuje, a nauka u praksi proverava svoje iskaze
(svoju logicnu i realnu, teoriski i “iskustveno” zasnovanu “pricu”).
Svaka kultura u celini i svaki njen elemenat ponaosob ima nekoliko dimenzija:
vrednosnu, normativnu i prakticnu. Ideje, pravila i prakse uvek se medjusobno
povezuju i javljaju u zajednickom obliku jezickog, religijskog, saznajnog
(filozofsko - naucnog), moralnog i umetnickog fenomena.
“Univerzalne ljudske vrednosti su istina, pravda i
lepota.”
One su na poseban nacin ugradjene u svaku kulturnu tvorevinu. Istina
se umom otkriva. Ideal istine je poklapanje objektivne sustine i subjektivnog
otkrica, kom racionalno teze i filozofija i nauka ali ga nikada ne dostizu.
Zato je naucna istina uvek relativna, nepotpuna i subjektivno - objektivna.
Svoju istinu imaju i jezik, vera, moral, umetnost pa i ideologija.U
jeziku istinitost se ogleda u efektivnosti komunikacije, kada se putem
jezickih simbola tacno prenosi poruka (znacenje) i tako postize stvarno,
medjusobno razumevanje sagovornika.
U religiji istina je apsolutna, a istinitost se ogleda u potpunoj privrzenosti
onome u sta se veruje, sta se obozava. Zato je religijska istina uvek
misticna dogma u koju se apsolutno veruje i koja se prihvata bez trunke
sumnje. Kada se vera u dogmu poljulja sumnjom, kada se dovede u pitanje
njeno apsolutno vazenje, istinska (i istinita) vera vise ne postoji.
U moralu, istinitost se ogleda u doslednoj brizi za drugoga, kao za samoga
sebe. Dobro je “istina duse”, a istinsko dobro se ogleda u pravnosti.
Pravda se prakticno ostvaruje u drustvenim odnosima a to znaci u odnosu
prema drugim ljudima. Pravda istinski postoji samo onda kada se kao ljudi,
snagom svoje slobodne volje, sto doslednije pridrzavamo univerzalnog etickog
imperativa “ne cini drugom ono sto ne zelis da drugi ucini tebi”.
U umetnosti istina se ogleda u iskrenosti i autenticnosti licnog dozivljaja
lepote umetnickog dela. Lepota se emotivno oseca i dozivljava i zato je
ona “istina srca” i “istina cula” i kao takva, subjektivna, ali stvarna.
Ideal lepote jeste savrsena jednostavnost, koja u umetnosti treba da bude
rezultat estetskog stvaralastva (stvaranje prema merilima lepog).
U idelogiji istina nije univerzalna, vec parcijalna. Ideologija je zainteresovana
grupna svest i kao takva ona je grupno - subjektivna i parcijalna. Zato
je ideologija, u odnosu na univerzalno objektivnu (“celu istinu”) , “lazna
svest” - jer nije celovita nego delimicna. Ipak, ozbiljna (istinska) ideologija
nije svesna laz ako stvarno okuplja neku drustvenu grupu oko njenog stvarnog
grupnog interesa i pokrece je na delovanje za ostvarenje istog. Iako parcijalna,
takva ideologija je veoma realna i politicki delatna drustvena svest.
U socioloskom proucavanju kulture, kao duhovne sredine u kojoj se socijalizuju
pojedinci i grupe i oplemenjuje (osmislja, usmerava i uredjuje) njihovo
ponasanje i delovanje, posebna paznja se poklanja usvojenim vrednosnim
orijentacijama i odgovarajucim normativnim obrascima. Njihovi kristalizovani
sklopovi, tzv. kulturni obrasci predstavljaju svojevrsne kulturne imperative
bez cijeg poznavanja nije moguce ni objasniti ni razumeti drustveno ponasanje
i delovanje ljudi ili neki strukturno-istorijski odredjeni nacin drustvenog
zivota.
“Kulturni obrasci su kristalizovane vrednosno - normativne
drustvene tvorevine koje
osmisljaju, usmeruju i uredjuju delovanjei ponasanje ljudi na svim vaznijim
poljima drustvenog zivota.”
Vrednosti i norme (pravila ponasanja) cine virtuelno jezgro svake kulture.
Vrednosti su idealna i pozeljna svojstva koja ljudi pridaju raznim pojavama,
procenjujuci njihovo subjektivno znacenje i objektivni znacaj za sebe
i svoju primarnu ili neku drugu referentnu drustvenu grupu. Vrednosti
su uvek rezultat subjektivne procene objektivnih ili predpostavljenih
svojstava pojava (lica, predmeta, postupaka, radnji, ponasanja) kojom
se one kvalifikuju kao vise ili manje pozeljne za subjekta koji ih procenjuje.
Vrednovanje je drustveno i psiholoski determinisan kulturni cin koji je
unutarnji (integralni) elemenat svakog drustvenog delovanja i ponasanja.
Vrednosti presudno uticu na izbor pozeljnih ciljeva, usmeravaju i osmisljaju
svako drustveno delovanje i ponasanje ljudi.
Drustvene norme su kulturne tvorevine koje predstavljaju pozeljna ponasanja
pojedinaca i drustvenih grupa koje uredjuju njihove medjusobne odnose
na putu do ostvarivanja pozeljnih ciljeva. Dok “vrednosne orijentacije”
odredjuju ciljeve (sta treba), dotle “normativne organizacije” preporucuju
dozvoljene nacine i sredstva (kako i cime) za delovanje sa namerom ostvarivanja
cilja. Obicno se pravi razlika izmedju drustvenih pravila , kao normi
koje uskladjuju razlicite interese i tako uredjuju medjusobne ljudske
odnose u drustvu (kao sto su moral, obicaju i pravo) i tehnickih pravila,
kao prakticnih uputstava koja uvazavaju objektivne odnose medju prirodnim
pojavama (kao sto su tehnoloske preporuke i standardi).
Kulturni obrazac se uvek sastoji od medjusobno uskladjenih vrednosti
i odgovarajucih drustvenih i tehnickih pravila njihovog ostvarivanja.
Strukturno je integrisan onaj kulturni obrazac koji pociva na “vrednosnom
i normativnom konsenzusu” (na saglasnosti aktera oko ciljeva i metoda
delovanja). Samo dobro inegrisani kulturni obrasci mogu da funkcionalno
efikasni. Takvi kulturni obrasci su osnovni elementi strukture drustvenih
ustanova i organizacija i glavni integrativni elementi drustvenih grupa.
Posto su kulturne promene veoma dinamicni, cesto i veoma protivurecni
drustveno - istorijski procesi, to je nastajanje, razaranje, nestajanje,
uzajamno prilagodjavanje, prozimanje, obnavljanje i smenjivanje razlicitih
kulturnih obrazaca uobicajeni oblik kulturne komunikacije. Zao mnogi sociolozi
misle da je proucavanje odnosa i procesa kompeticije, akomodacije, asimilacije,
strukturiranja, destrukturiranja i restrukturiranja, odnosno interakcije
kulturnih obrazaca, jedan od najboljih nacina da se prodre do sustine
socio - kulturnih fenomena i njihove dinamike.
Kad god se menja nacin obavljanja neke drustvene delatnosti, uvek je virtuelno
srediste te promene promena u strukturi odgovarajucih kulturnih obrazaca.
Slicno se desava i onda kada promene zahvete i drustvene grupe, ustanove
i citava naselja. Kulturni obrasci su, dakle, i determinant i rezultat
promena i nekom odredjenom nacinu zivota - seoskog ili gradskog, tradicionalnog
ili modernog. Sveukupnost kulturnih obrazaca u jednom drustvu cini duhovno
jezgro njegove kulture. Neke uze celine mogu da se shvate kao osobene
potkulture (subkulture). U tom smislu i seoska kultura ili kultura sela,
predstavlja skup razlicitih, vise ili manje srodnih, medjusobno povezanih
i uskladjenih kulturnih obrazaca koji determinisu i izrazavaju osobeni
i tipicni nacin zivota u selu. U odnosu na sveukupnu drustvenu kulturu,
seoska kultura moze da ase posmatra kao jedan, zaseban, svojevrsni tip
subkulture.
Idealno - tipski obrazac tradicionalne seoske kulture
U selu se kultura, pre nego u gradu, ne moze zamisliti kao jedna izdvojena
oblast drustvenog zivota ili kao poseban skup drustvenih delatnosti. Kultura
u tradicionalnom selu nije nista drugo nego skup vrednosti koje osmisljavaju
privredni zivot, medjuljudske i grupne odnose i , zajedno sa nepisanim
pravilimauredjuju ponasanje i delovanje pojedinaca i grupa u lokalnoj
seoskoj zajednici.
Medjusobno povezane i uskladjene vrednosti i norme, oblikuju odgovarajuce
kulturne obrasce koji smisljaju, usmeravaju i uredjuju ponasanje i delovanje
ljudi u svim oblastima drustvenog zivota u selu. U tom smislu, umesto
seoske kulture uopste, u selu je opravdanije govoriti o kulturi seljackih
radova, proizvodnje, potrosnje (ishrane, oblacenja), stanovanja, porodicnih
i susedskih odnosa, kulturi zabave i razonode (i slobodnog vremena onda
kada ono postoji kao redovna pojava). Naravno, kulturni obrasci koji smisljaju
u uredjuju ponasanje i delovanje u svakom funkcionalnom segment drustvenog
zivota u selu moraju medjusobno da budu slicni, jer su i ova funkcionalna
podrucija stvarno delovi jednog istog istorijski i strukturno odredjenog
seljackog nacina zivota.
Kultura u tradicionalnom selu jeste ona unutarnja strana tog nacina zivota,
koja ga osmisljava i cini duboko ljudskim, cak i onda kad je on neljudski
tezak i jedva snosljiv. I ljudiski privlacna i “neljudski” teska strana
seljakovog zivota - njegovi ideali o pravdi, lepoti i istini, ali i njegovi
strahovi od prirodnih i neprirodnih sila, od zlih duhova i zavidljivih
bogova, od nepoznatih bolesti i nerodnih godina, od tudje vlasti i svojih
plemenskih gospodara - simbolicki se izrazava kroz njegovu kultutru: kroz
mitove i legende, kroz obrede i kultove, kroz pesme, igre i svetkovine,
a utice na njegovu ishranu i oblacenje, na sklapanje braka i podizanje
dece, na rad i zabavu, na odnos prema zivotu (i zivima) i prema smrti
(i mrtvima).
Duhovna kultura utice, ponekad i vise nego sto utice ono sto je spolja
vidljivo, sto na prvi pogled izgleda kao jedino sto stverno utice na odredjeni
nacin zivota ljudi u nekom selu. Tradicionalna seljacka kultura je, kao
i svaka ljudska kultura, ona istorijska drustvena tvorevina koja nastaje
kao covekov (antropoloski uslovljen) simbolicki osmisljeni odgovor na
odredjene prirodno-drustvene uslove kolektivne egzistencije.
U slucaju seljacke kulture radi se o simbolickom odgovoru na izuzetno
teske uslove covekovog prirodnog prezivljavanja i mukotrpnog, sporog i
krivudavog drustvenog napredovanja. Bez kulture, covek ni u selu ne bi
bio u stanju da prezivi, ni kao prirodno ni biolosko bice. A da se i ne
govori o znacaju prvobitne seljakove kulture za sveukupno kasnije drustveno
napredovanje. Seljacka kultura ima fundamentalni znacaj.
U tom smislu jizuzetno je vazno da se napravi razlika izmedju pojma tradicije
u naucnom razmatranju i pojave tradicionalizma u drustvenom zivotu. Tradicija
(lat. “tradere” - predati, usmeno preneti) predstavlja osnovu kulturnog
kontinuiteta i razvoja koji ne bi bio moguc kad generacije predakane bi
predavale sva svoja iskustva generacijama potomaka. Najvrednije kulture
predaka obicno sluze kao dragoceno kulturno nasledje (kulturno - istorijska
bastina) kojim se potomci koriste prema svojim aktuelnim potrebama.
Tradicionalizam oznacava pojavu kada se istorijski preokrene odnos izmedju
generacija, pa proslost jednih zamenjuje buducnost drugih; tada staro
iskustvo ometa stvaranje novog, a stara kultura gusi novo kulturno stvaralastvo.
Tradicionalizam se javlja u najdrasticnijem obliku onda kada se buducnost
zivih zrtvuje radi proslosti mrtvih . Tradiciji se mora pristupati kriticki,
da se od nje ne bi skliznulo u bezumni tradicionalizam. Medjutim, uslov
racionalnog kritickog prema sopstvenoj i tudjoj tradiciji jeste njeno
upoznavanje. Zato je podjednako “nekulturno”, dakle kulturno i istorijski
neproduktivno, slepo oponasanje proslosti i robovanje onome sto je “nekad
bilo”, ali i grubo odbacivanje onog sto su drugi pre nas iskusili i stvorili.
Ovu meru sasvim tacno odmerava tradicionalna narodna mudrost koja kaze:
“Pametan se uci na iskustvu drugih a budala ni iz svoga ne izvlaci valjane
pouke”. To drugim recima znaci das vi oni koji zaboravljaju lekcije istorije
bivaju prinudjeni da ih kad - tad ponavljaju.
Kulture nema bez kontinuiteta kulturnog stvaralastva i ocuvanja kulturnih
tvorevina i u tom pogledu svaka je kultura “tradicionalna”. Medjutim kulturno
stvaralastvo je uvek stvaranje neceg novog, onog sto ranije nije postojalo
(te je po tome moderno). U socioloskim i drugim srodnim istrazivanjima
uobicajeno je razlikovanje tradicionalnog i modernog tipa seoske kulture.
Kao i svaka idealno - tipska pojmovna konstrukcija i ova je prilicno pojednostavljena.
Najstarije tvorevine seljacke kulture, ma koliko stare bile, manje vredne
od danasnjih samo zato sto su tradicionalne. U principu, veca je verovatnoca
da univerzalniju vrednost imaju one kulturne tvorevine koje su se kao
smislene odrzale kroz milenijume, kao neka vrsta simbolicke vodilje, moralnog
ideala, od onih koje danas imaju takvu ulogu a vec sutra bi ih novo vreme
moglo odbaciti i izbrisati.
Upravo sa “modernog” (a ustvari sa kulturno - stvaralackog) stanovista
gledano moze se lako pokazati da neki stari kulturni obrasci, koji su
preziveli vekove, mogu i u buducnosti biti delotvorniji i “moderniji”
od nekih danasnjih. Zato dihotomnu podelu na staru tradicionalnu seljacku
kulturu i modern seosku kulturu ne treba pretvoriti u nekulturno i nekriticko
vrednovanje ijedne kao ,“a priori”, manje ili vise vredne.
Zato uopstena podela na “tradicionalno ” i “moderno” moze samo da posluzi
kao uobicajen , vrednosno neutralan opis kulturnih procesa i tvorevina,
pogodan za lakse razumevanje i objasnjenje onoga sto se u nasem drustvu
i kulturi menja. Vrednovanje kulturnih vrednosti mnogo je delikatniji
i suptiniji problem od njegovog sociografskog registrovanja, relativno
grubim instrumentima pozitivisticke metodologije koji danas preovladjuju
u svim drustvenim naukama, pa i u sociologiji. Prikupljanje sociografskih
podataka o kulturnoj strain drustvenog zivota uz pomoc dihotomije “tradicionalno
- moderno” mora da bude znatno kreativnije, pazljivije i elasticnije nego
kad se prikupljaju neki drugi, vazni ali manje suptilni podaci.
Cesto naglasavana protivrecnost izmedju tradicionalnih teznji i modernih
tendencija, u svim oblastima drustvenog zivota u selu, tipican je kulturni
fenomen. Kada se razlicite ekonomske, drustveno - organizacione ili politicke
tendencije ne bi iskazivale kao medjusobno suprostavljene vrenosno - normativne
orijentacije grupa i pojedinaca, stvarnih protivurecnosti zapravo ne bi
ni bilo. Doticni drustveni procesi tekli bi jedni pored drugih, jedni
protiv drugih i jedni sa drugima - mehanicki, spontano.
Nema za ljude problema u drustvu sve dok se oni ne projektuju na kulturnom
planu. I obrnuto, nema kulture dok se covek, ziveci u drustvu sa drugima,
svesno ne suoci sa problemima. Zbog toga je svaki podatak, o bilo kom
ljudskom problem u selu, podatak o kulturi u doticnom selu.
Tradicionalnu seljacku kulturu karakterise sinkretizam kulturnih procesa
i tvorevina, nerazlucivost racionalnih i iracionalnih sadrzaja, individualnih
i kolektivnih radnji i postupaka, svakodnevnog zivota i rada. Kulturni
stvaraoci su anonimni, a kulturne vrednosti se prenose usmenom predajom.
Tradicionalno seljacko drustvo je u sebe zatvoreno, sporo se menja, pa
mu je i kultura takva. Vrednosti i norme su postojane, dugo traju i opiru
se inovacijama. Zato je i hijerarhija vrednosti stabilna i ocuvana iz
starih vremena. Na vrhu vrednosne lestvice nalazi se zemlja (kao glavna
materijalna vrednost), porodica (kao osnovna drustvena grupa), i kucedomacin
(kao najistaknutiji pojedinac). Religija ima znacajnu, a nauka beznacajnu
ulogu (u tradicionalnoj seljackoj sredini malo je ateista i ucenih).
Postoji socijalno - psiholoska prijemcivost za “ideologiju vodje”, a nesto
kasnije se prihvata i “ideologija pravde”. Umetnost i zabava prate rad,
a ritam rada i odmora je uskladjen prirodnim ciklusima. Sekundarne drustvene
potrebe su slabo razvijene, vestackij potreba nema, pa nema ni komercijalizacije
kulturnih delatnosti u uzem smislu. Promene u nacinu zivota (rada, stanovanja,
kulturnih obrazaca medjusobnih odnosa) dolaze u selo uglanom spolja, obicno
iz grada.
Kulturne inovacije u savremenim selima
1. Nastajanje i sirenje (difuzija) inovacija
Inovacija je novostvorena kulturna tvorevina koju jedni ljudi stvaraju
radi resavanja problema a drugi prihvataju, da bi time zadovoljili novonastalu
ili dotle nezadovoljenu potrebu.
Stvaranje inovacija je osnova svakog kulturnog stvaralastva i u tom smislu
to je najvazniji kulturni cin, a inovacija je eminentna kulturna tvorevina
(kulturno delo). Inovacija ne mora da bude samo ono sto je novostvoreno,
vec i ono sto je novootkriveno. Ono sto samo po sebi nastane kao novo
u prirodi (kao biljka npr.), nije inovacija. Inovacija je kad covek otkrije
dotle nepoznato (npr. divlju biljku) i pocne da koristi neka njegova ranije
nepoznata svojstva.
Sirenje ili difuzija inovacija u drustvenom prostoru (od pojedinca do
pojedinca, od grupe do grupe, od mesta do mesta) predstavlja glavni kulturni
process. Taj process difuzije i,a svoju strukturu i svoju istorijsku dimenziju.
Strukturno gledano, inovaciju stvaraju kreativni pojedinci i grupe, u
povoljnim drustvenim uslovima. Stvara se iz sredista kulturne inovativnosti,
iz kog se novostvoreno siri ka drugim delovima drustvenog sistema, a ponekad
i izvan njega. Istorijski gledano, stvorene inovacije se sire brze ili
sporije, tako da je vreme veoma vazna dimenzija difuzije inovacija, kao
i svih drugih kulturnih procesa. Tokom vremena se pojedinci i grupe, pre
ili kasnije upoznaju sa inovacijama, potom ih prihvataju ili odbijaju,
da bi one prihvacene poceli povremeno ili redovno da koriste. Stvaranje
i sirenje inovacija, predstavlja jedan od najsuptilnijih drustveno - kulturnih
procesa koji je bas zato veoma znacajan al ii veoma tezak za sociolosko,
socijalno-psiholosko i svako drugo istrazivanje.
Kod nas je Vojislav Djuric (1940-1976) prvi poceo da se bavi opsteteorijskim
i empirijskim socioloskim istrazivanjem inovacija. On pregledno i kriticki
prikazuje razlicita teorijsko-metodoloska stanovista o ovom pitanju, i
analizira rezultate konkretnih empirijskih istrazivanja o proizvodnim
inovacijama u poljoprivredi Vojvodine i Slavonije. Sumirajuci misljenja
drugih i svoje istrazivacko iskustvo, Djuric zakljuciju da sociolozi treba
da posmatraju difuziju inovacija kao “totalni drustveni fenomen”, sa mnostvomotvorenih
pitanja u svom fazama inovacionog procesa: od (1) prezentacije ili upoznavanja
sa inovacijom, preko (2) usvajanja inovacije, do (3) koriscenja inovacije.
On misli da je deo koji nedostaje u mnogim socioloskim istrazivanjima
inovacija, bolje poznavanje zavrsetka procesa difuzije, odnosno usvajanja
i integrisanja neke inovacije u zivotnu situaciju onih koji je prihvataju.
“Nema sumnje da usvajanje inovacije uvek zahteva neke promene u drustveno-kulturnom
obrascu subjekta. Mada pun obim i intenzitet tih promena retko kad moze
biti predvidjen, poneka promena je obicno unapred saglediva. To vidimo,
izmedju ostalog, i po tome sto izvesne inovacije ne uspevaju da se ukorene;
ako ce se njihovousvajanje ostrije sukobiti sa znacajnim obelezjima kulture
primaoca, vrlo je verovatno da zbog tog nezeljenog efekta te inovacije
nece biti usvojene; slican slucaj is a kulturama koje podnose samo unikate
bez alternacija”. V.Djuric
U tom smislu on precizira da se u empirijskim socioloskim i socijalno-psiholoskim
istrazivanjima sasvim neopravdano provlaci vise uproscenih predstava i
odgovarajucih gresaka.
Prvo, istrazivanja ne prate sve posledice inovacija, jer se pogresno misli
da se one ”unapred znaju” posto inovacije, navodno “zadovoljavaju postojece
potrebe”. Predvidja se da inovacija ne mora uvek da bude odgovor na datu
potrebu, ted a, pored pozeljnih stvara i nepozeljne efekte. Funkcionalne
inovacije proizvode zeljene efekte a difunkcionalne ne zadovoljavaju potreba
i stvaraju nezeljene posledice.
Drugo, inovacije nisu uvek racionalne tvorevine, niti se sve njihove posledice
mogu racionalno predvideti. Neke su manifestne (vidljive i namerne), a
neke su latentne (skrivene i slucajne).
Trece, posebni interesi grupa koje namecu ili sprecavaju inovaciju u svim
fazama njene difuzije uvek postoje i uvek se nekako medjusobno balansiraju,
a istrazivacima to nije dovoljno poznato. Za svaku inovaciju mora postojati
zainteresovana strana koja je siri, prihvata i koristi.
Cetvrto, tesko je zakljuciti koje su stvarne posledice neke inovacije
i sta je cime izazvano. Verbalni iskazi anketiranih o tome obicno su povrsni,
cesto netacni i tesko upotrebljivi. Osim toga, stvarne posldice neke inovacije
mogu se znati tek sa protokom vremena, a mi ne mozemo znati da li je dovoljno
vremena proteklo da bi se sve bitne posledice ispoljile.
Uklapanje svake vaznije informacije u postojece kulturne obrasce veoma
je komplikovano i to isticu svi sociolozi koji se bave ovim problemom.
Vec prilikom usvajanja, a narocito tokom koriscenja, neke inovacije razvijaju
odbrambeni i adaptivni drustveno-kulturni mehanizam socijalnog sistema
i kulturnog podsistema u koji inovacija prodire i u kojem se prihvata.
Tom prilikom inovacija najpre izaziva “konflikt”, potom se odvija njena
“akulturacija”, pa “akomodacija”, “reinterpretacija” i “asimilacija”.
To znaci da se svaka inovacija nuzno sukobljava sa nekim elementima starog
kulturnog obrasca i sistema u koji prodire i tako se prilagodjava sredini,
sledi preuredjivanje inovacije u svetlu nove celine, cije crte ona prihvata
i u koju se definitivno uklapa (asimiluje se).
Inovacije mogu da imaju razlicitu snagu id a izazivaju razne posledice
po celinu u koju prodiru. Funkcionalisti smatraju da inovacije ne bi smele
da dovode u pitanje one “kvalitete” celine od kojih zavisi njen opstanak,
kao sto su: (1) temeljne structure nekog “drustvenog sistema” (drustveno-ekonomskog
poretka), (2) osnovni oblici kulture i nacina zivota i (3) psihicke structure
licnosti. Cesto postoji “strah od radikalnih inovacija” i izrazen otpor
prema njima, posto se smatra da revolucionarne promene sistema skoro uvek
izazivaju ostre konflikte aktera i razaranje materijalnih dobara drustva,
duhovnih vrednosti kulture pa i obicnih ljdskih zivota.
Postoji, medjutim, ponekad patoloska potreba za novacenjem. To je svojevrsno
pomodarstvo, pseudonovatorstvo koje hoce “novo po svaku cenu”, cak i onda
kad ono ne prilici uslovima i “novatorima” (“videla zaba da se konji kuju”
- kazu seljaci za takve, sa prezirom). Tako se gubi kriterijum stvarne
vrednosti postojece tradicije i njoj predpostavljene inovacije. Ako se
desi da se suvise relativiziraju i potpuno izgube kriterijumi kulturnog
vrednovanja, i starog i novog, i tradicije i inovacija, takva kultura
ulazi u duboku anomiju. Tada se stari kulturni obrasci raspadaju, a novi
se ne stvaraju. Kulturna anomija obavezno zahvata i drustvo u celini,
sto moze biti pogubno i za drustvo i za kulturu.
Pogresno se veruje das u “novo” i “dobro” sinonimi, te se razvoj i napredak
temelje samo na inovacijama. Istina je, medjutim, da je danasnja tradicija
nekadasnja inovacija i to ona inovacija koja se potvrdila kao vredna i
kao takva se zadrzala. Kad se ono novo sto se stvara ne bi (kao tradicija)
prenosilo sa generacije na generaciju, svaka bi generacija “iznova” morala
sve sama za sebe da stvara id a otkriva. Svako bi, tada, uvek polazio
od pocetka i ne bi mogao daleko da odmakne. Zato sui tradicija i inovacija
podjednako vazne za drustveni i kulturni razvoj, i za prosla i za savremena
drustva. Razlika je samo u tome sto u savremenim drustvima ima znatno
vise inovacija nego ranije, sto ih je u gadovima vise nego u selima, sto
su moderna sela inovacija od tradicionalnih.
U tom smislu je moderna seoska kultura slicnija gradskoj kulturi nego
tradicionalnoj seljackoj, od koje je u mnogo cemu sasvim suprotna. Ona
je okrenuta prema gradu i sirem drustvu, otvorena i prijemciva za razne
inovacije (pozitivna i negativna). Kulturno stvaralastvo je individualizovano
i diferencirano. Umesto usmene predaje, kulturni sadrzaji se prenose posredstvom
specijalizovanih kulturnih ustanova (skole, biblioteke, novina, radija,
tv). Pismenost i obrazovanje se sire, a sa njima i raionalno naucno-tehnicko
znanje. Racionalni kulturni sadrzaji se odvajaju i suprotstavljaju iracionalnim
(nauka naspram religije i mitologije). U hijerarhiji vrednosti zemalja,
porodica i patrijarhalni staresina gube znatno od onog ugleda koji su
ranije imali. Od zemlje veci ugled ima nepoljoprivredna profesija. U porodici
se po ugledu i autoritetu sve vise izjednacavaju polovi i generacije.
Srodnicka grupa i lokalna seoska zajednica nemaju onaj znacaj za pojedince
koji su nekad imali.
Usled razvijenog saobracaja i kretanja ljudi i kulturnih sadrzaja na relaciji
selo-grad-selo, referentni okvir ugledanja i ponasanja pojedinaca prosirio
se daleko preko okvira lokalne sredine.
Umesto nepisanih normi (lokalnih obicaja i morala) odnosi se regulisu
opstijim pisanim pravom. Sa modernom politikom u selu prodiru “ideologije
jednakosti” (tipicna za gradske radnike) i “ideologija slobode” (tipicna
za gradske elite), ali u jednoj, osobenoj i manipulativnoj, populistickoj
varijanti.
Umetnost, zabava i razonoda odvajaju se od rada, prenose u slobodno
vreme koje se redovno pojavljuje i u selu. U ovim oblastim kulturne delatnosti
pojavljuje se i profesionalizacija. Uz ostalo, dolazi i do seoskoj kulturi
neprimerene komercijalizacije, zbog koje u tradicionalni folklore prodiru
moderni, stund i kic (osobito posredstvom tv-a).
Modernizovana seoska kultura nastaje kao tipican epi fenomen gradske
kulture i gradskog nacina zivota u selu, i otuda poticu sve njene sustinse
protivrecnosti. Ipak, i takva kakva je, sa svim svojim protivrecnostima,
moderna seoska kultura izrazava sve vece kulturno izjednacavanje sela
i grada. Medjutim, ovaj u mnogome pozitivan i pozeljan razvojni drustveni
process ima citav niz negativnih posledica koje stalno treba imati u vidu-
ne bi li se nekako ublazile, ako se vec ne mogu sasvim izbeci. Tamo gde
su se sacuvale univerzalnije i autenticne tradicionalne vrednosti, veci
su izgledi da se moderni kulturni zivot sela moze zastiti od zaglupljujuceg
pomodarstva.
2. Inovacije u poljoprivredi
Promene u nacnu poljoprivredne proizvodnje predstavljaju najvaznije promene
u nacinu seljackog zivota uopste. Do sad je u vise navrata ukazivano na
uticaj naucno - tehnicke revolucije, na proces industrijalizacije drustva
i modernizacije poljoprivrede, posredstvom mnogih proizvodnih inovacija
koje su nastale tokom 20. veka, a i kod nas se prosirile u poslednjih
5-6 decenija. Ove promene su prevashodno podstaknute proizvodnim mehanickim,
hemijski i biogenetskim inovacijama koje su omogucile mehanizaciju, hemizaciju
i biotehnolosku modernizaciju nase poljoprivrede.
Ovog puta rec je o svojstvima inovativnih procesa u nasem agraru s obzirom
na rezultate nekih socioloskih istrazivanja. Na primeru proucavanja raznih
aspekata usvajanja traktora u ppv (tzv traktorizacije) potvrdila se predpostavka
da inovativnost seljaka (spremnost da se neka inovacija usvoji pre drugih
iz svoje sredine) avisi od vise cinilaca: (1) od obelezja lokalne sredine,
(2) od obelezja domacinstva i gazdinstva, (3) od licnih obelezja kucedomacina.
Inovativniji su seljaci u razvijenijim naseljima, u kojima je prosecna
informisanost bolja, povoljnije materijalno stanje, visa kupovna moc,
razvijenije trziste ppv proizvoda. Dace statisticke korelacije pokazuju
da proizvodne inovacije pre uvode poljoprivredna domacinstva nego ona
koja su mesovita; pre ona koja imaju neokrnjenu i vecu porodicnu grupu,
sa naslednikom na posedu., nego ona manja i nepotpuna.
Po pravilu , inovativnost je veca ako je kucedomacin obrazovaniji. Kod
nas od ovog pravila postoji odstupanje zato sto se oni koji su obrazovaniji
vise orijentisu na nepoljoprivredne delatnosti, pa nisu zaiteresovani
za proizvodne inovacije u poljoprivredi.
Pokazlo se, takodje, da se nasi seljaci najcesce preko televizije informisu
o inovacijama u poljoprivredi (i ne samo u njoj), ali da na prihvatanje
inovacija najvise uticu licni kontakti sa strucnjacima i neposredno iskustvo
do kojeg dolazi u lokalnoj sredini (gledajuci primer nekog svoga suseda).
Ovo su , ipak, samo proste statisticke korelacije iz kojih se ne vidi
sta je cime uslovljeno i zato je svaki pokazatelj nuzno tumaciti u sirem
teorijskom kontextu. Vecina socioloskih istrazivanja pokazuje da spremnost
na usvajanje inovacije ne zavisi samo od obavestenosti potencijalnog korisnik,
nego i od njegove ubedjenosti da mu inovacija donosi odgovarajucu dobit
(prednost u odnosu na nesto drugo, staro ili u odnosu na nekog drugoga).
Ali i ta dobit je relativna: vecu korist od traktora ima onaj ko ima vise
zemlje, vise prikljucnih masina, a manje radne snage. Kod proucavanja
difuzije inovacija najteze je , pak, odgovoriti na pitanje zasto pojedinci
za koje je jedna inovacija objektivno jednako korisna, nisu jednako spremni
da je usvoje.
Pravilo je da su inovativniji pojedinci iz inovativnih sredina, a narocito
ako prema konkretnim inovacijama pozitivan stav imaju najblizi prijatelji
i susedi koji se ponekad oponasaju. Na inovacije u poljoprivredi uticu
i zadruge i druge poljoprivredne organizacije, a narocito lokalni strucno-savetodavni
centri. Konacno, na inovativnost uvek utice i “mentalna fleksibilnost”
potencijalnog inovatora koja obicno zavisi od porodicnog “background”-a,
obrazovnog nivoa, prostorne pokretljivosti i izlozenosti sredstvima masovnih
komunikacija. Najvaznije od svega, ipak, Trosak za usvajanje inovacije
nije veci od materijalnih mogucnosti zaiteresovanog subjekta. Zato bogati
pre usvajaju neku inovaciju nego siromasni, iako su podjednako za nju
zainteresovani.
Za objasnjenje inovativnih procesa korisno je poznavati i istorijski kontekst.
Nasa istoriografija je, jos uvek, pretezno orijentisana na ratnu i politicku
istoriju a manje na celinu drustvene i kulturne istorije. Ipak, sve je
vise uvidai u ostale oblasti drustvene istorije, pa i u istoriju nase
poljoprivrede. Vec je vise puta istican znacaj Vukosavljeviceve Istorije
seljackog drustva za sociologiju naseg sela i tradicionalnog drustva uopste.
Vukosavljevic argumentovno pokazuje kako jei nas seljak u tradicionalnom
seu spreman za novacenje kad god je u prilici, da se sam uveri u prednost
novoga i kad raspolaze materijalnim sredstvima za uvodjenje inovacija.
Trziste je podsticalo uvodjenje novina u poljoprivredu , ali je kolektivno
koriscenje zemlje i ustaljeni plodored (rezim “potesa”) ometao “iskakanje”
pojedinaca iz ustaljenog vremenskog rasporeda setve, berbe i drugih radova.
Cvrst kolektivni rezim agrarnih odnosa uvek podstice privredni konzervativizam.
Ponekad, seljak je veoma inventivan, narocito kad treba “od nista stvoriti
nesto”, kad se “dovijanjem” u oskudici mora naci nekakvo improvizovano
resenje. Ali kad jedni seljaci takve proste sprave spontano smisle drugi
ih sporo prihvataju, iako bi im one mogle znatno olaksati posao. Vukosavljevic,
inace, ocenjuje da je seljak najmanje izmislio ono cime bi olaksavao sebi
napore. Takav primer je prosta sprava “ kolovrat”, preslica sa tockom
kojom se mnogo brze i lakse nprede nego rucnim vretenom, pa se ipak nije
rasirilo pos vim krajevima, cak nip o onim u kojima je kucna radinost
razvijena. Slicno je i s plugom: “Kada seljak drveno ralo zameni pluigom,
to cini zbog razlike u privrednom efektu…Malo se i pomislja koliko je
rad ralom za ratara tezi nego rad plugom. Plugom kad se radi, naprezu
se najvise volovi sami, pa i oni manje nego u ralu…Ratar koji je orao
ralom jedva da je imao snage da vecera…napor i preopterecenost za vreme
oranja uravna gas a prezamorenom, otupelom, random zivotinjom. A orac,
pak, koji ore plugom moze posle rada i posedeti i porazgovarati se ili
procitati sto malo.”
Narocito je, pak, znacajna njegova opaska da seljak nije “konzervativan”
po nekakvoj svojoj vecitoj, misticnoj i metafizickoj prirodi, nego je
seljacka privreda “konzervativnija” od drugih privreda, njeni su elementi
ustaljeniji i ne mogu se brzo i neodgovorno menjati bez prevelikih rizika.
Celokupni sklop seljackog nacina zivota ne dozvoljava seljaku da se previse
“istrcava u novacenju” - jer ga to stvarno moze preskupo kostati, pa mu
se cini da ga rizici stalno vrebaju.Uostalom to isto zakljucuju is vi
drugi istrazivaci sirom sveta.
Pored spontanih i sitnih inovacija u selu, s vremena na vreme se u celom
drustvu javljaju veliki inovativni talasi. Krupne inovacije u istoriji
oznacavale su prelaak iz jednog kulturnog stadijuma u drugi. Takve epohalne
bazicne inovacije bile su pronalasci luka i strele, metala, tocka, pisma,
baruta, parne masine, motora sa unutrasnjim sagorevanjem, elektro motora,
atomske energije, structure gena, mikro-cipova i dr.
Tako je i u nasoj poloprivredi uvek bilo vaznih inovacija u svim njenim
granama,. Vec su naznacavane inovacione faze kroz koje je istorijski prolazila
poljoprivreda (sistem ugara, dvopoljni i tropoljni sistem). Zemlja je
osvajana paljevinama, krcenjem, ali i melioracijama (isusivanjem mocvara,
terasastim njivama u kamenjaru, navodnjavanjem), a tehnicki uredjivana
i drustveno organizovana sistemom potesa, komasacija, arondacija.Na nase
prostore prodiru nove i vazne ratarske kulture kao sto su krompir (prapostojbina
Peru, mozda i Meksiko) i kukuruz (pradomovina Amerika) koji su stigli
u 18. Veku (ranije se od zita zna za psenicu, jecam, raz, ovas ili zob.)
Stalne su bile i inovacije u stocarstvu stvaranjem i gajenjem boljih pasmina.Tako
se u 15. veku (zajedno sa Turcima) kod nas pojavljuju arapski konji.Domace
govece (busa) vremenom se oplemenjuje, a uvoze se i nove rase: za meso
je bolje simentalasko govece (u Srbiji prvi put 1907.) ; za mleko se uvozi
frizijska krava (uvozi se masovnije od 50-ih godina) ;
Domaca ovca pramenka, koja je vekovima predstavljala najvece i jedino
bogatstvo travom oskudnih kraskih i siromasnih planinskih krajeva nase
zemlje, bila je niskoproduktivna (s vunom, mesom i mlekom), ali je (kao
i busa) podnosila lose uslove.Pedesetih godina masovnije se vrsi njena
“merinizacija”, oplemenjivanje sa finorunim pasminama.Tada se i uvoze
pasmine koje daju visekvalitetne vune, vise mesa i mleka (kao sto su cigaja,
nemacka “virtemberska” ovca). Ove melioracije ovaca za vecu proizvodnju
vune kod nas su zakasnile za citav jedan vek i pocinju onda kad i veliki
svetski proizvodjaci vune ulaze u krizu zbog konkurencije, jeftinih sinteksickih
vlakana.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|