|
OSNOVNE SOCIOLOŠKE I EKONOMSKE KATEGORIJE
Kategorije koje su od značaja kako za sociologiju, tako i za ekonomiju
su rad, roba, novac, zakon vrednosti i višak vrednosti. Njih treba da
posmatramo šire i zato ćemo detaljnije eksplicirati njihove dimenzije.
Prvo ćemo ove kategorije analizirati sa sociološkog stanovišta, tj. proučićemo
njihovu vezu sa društvenom svešču i opštim društvenim zakonima. Takodje,
značajan činilac koji nam je bitan jeste metodološki postupak dijalektičke
analize i sinteze, a koji je postupak koristio Marks prilikom izučavanja
ekonomskih pojava.
RAD
Rad je povezan i sa drugim sociološkim i ekonomskim kategorijama. Proizvodnja
čini sastavni deo rada, materijalne i duhovne delatnosti i ona je uslovljena
ljudskom delatnošću.
Glavni momenti procesa rada su sam rad, predmet na kome se radom deluje
i sredstva kojima se deluje.
Kako je svaki ljudski rad okrenut odredjnom cilju, on predstavlja svesnu
delatnost. Pišući o radu kao osnovnoj kategoriji Marks
i Engels su pojasnili i ostale društveno – ekonomske i psihološke
pojave, od kojih ćemo ovde navesti:
1. Uloga rada u nastanku čoveka
2. Rad i materijalna proizvodnja (apstrktni i konkretni rad, potreban
rad, višak rada, radna snaga, najamnina i ostalo)
3. Rad (otudjenje i razotudjenje)
4. Rad (kategorija prakse)
5. Podela rada
Sociolozi si razmatrali rad u raznim relacijama. Tako, npr. H. Lefebre
navodi da je rad osnova razvoja pojedinaca u društvenoj praksi, te da
rad povezuje pojedinca sa drugim radnicima (u radionici, u društvenoj
klasi, u društvenoj celini), a i sa spoznajom, on doživljava, zahteva,
omogućava politehničko obrazovanje koje dominira celinom procesa proizvodnje
i društvenom praksom.
Rad kao sociološka kategorija deluje na čoveka višestruko:
a) povezuje zaposlene u svetu rada, sve one koji stvaraju, a zatim
ih povezuje sa klasom, grupom, društvenom celinom
b) omogućava im spoznaju
c) daje im i omogućava politehničko obrazovanje
Tako parcijalizovan rad stvara i odredjene teškoće kod radnika i otudjuje
ih. Postavlja se pitanje kako savladati ove teškoće. Po Marksu „još uvek
postoji carstvo nužnosti. S one strane njega počinje razvitak ljudske
snage, koji se svrha sam sebi, pravo carstvo slobode, ali koje može da
procveta samo na onom casrtvu nužnosti kao svojoj osnovi. Skraćenje radnog
vremena je osnovni uslov“. Razvitak potrebe za dokolicom i potreba dokolice
ima, po Marksu, duboko značenje.
Lefebre je s pravom ukazivao na činjenicu da uvećanje – rast, odnosno
rast slobodnog vremena u kapitalističkom društvu samo delimično ublažava
težinu i teškoću parcijalizovanog rada, ukazujući na to da su nužne i
neophodne duboke i sveopšte promene kapitalističkog sistema da bi se ličnost
oslobodila otudjenja u procesu rada, ali i u oblasti dokolice.
Ipak, da bi se obavila analiza društveno – ekonomskih, umetničkih, ideoloških
pojmova, treba imati u vidu da su kategorije rada metodološko polazište.
Rad, pre svega, kao sociološko – ekonomska kategorija može biti kolektivan
ili individualni, zatim fizički,materijalni i duhovni, ali bez obzira
na to kakav rad bio i kakav oblik ima, on je uvek društveni. Bilo kao
pojedinci ili kao mikro – grupa, individue uvek u procesu rada stupaju
u uzajamne odnose i uvek uspostavljaju komunikaciju (medjusobno se sporazumevaju,
razmenjuju iskustva, saradjuju – upućeni su jedni na druge, izgradjuju
kulturu odnosa, unapredjuju jezik i time stvaraju društvenu istoriju).
Zato je rad polazna kategorija u sociologiji.
ROBA
Roba ima svojstva da zadovolji ljudske potrebe, koje mogu biti veoma
raznovrsne. U stvari, roba predstavlja masovnu pojavu kapitalističkog
društva. Objašnjavajući šta je to roba Lenjin navodi da marks u „Kapitalu“
najpre analizira najporostiji, obični, osnovni, najmasovniji, milijardu
puta susretan odnos buržoaskog (robnog) društva – razmenu roba. Analiza
otkriva u toj najprostijoj pojavi (u toj „ćeliji“ buržoaskog društva)
sve protivrečnosti modernog društva. Marks u robi otkriva dva svojstva:
upotrebnu i prometnu vrednost.
Svojstvo robe je da zadovolji neku ljudsku potrebu, kojih ima puno, mogu
biti fizičke i duhovne. Ako proizvod ljudskog rada ima svojstvo zadovoljenja
neke čovekove potrebe, ali on ne može biti roba, jer takav proizvod niko
neće kupiti. Proizvodi ljudskog rada imaju zadatak da zadovoljavaju ljudske
potrebe iako nisu roba. Marks je ukazao da neka stvar može biti upotrebna
vrednost, a da ne bude vrednost. Takvi su npr. vazduh, neobradjivano zemljište,
prirodnalivada, drvo što divlje raste i sl. Neka stvar može biti korisna
i proizvod ljudkog rada, a da ne bude roba. Tako, onaj ko svojim proizvodom
zadovoljava vlastitu potrebu, stvara upotrebnu vrednost, ali ne stvara
robu. Da bi proizvodio robu, mora proizvoditi ne samo upotrebnu vrednost,
već upotrebnu vrednost za druge, tzv. društveno upotrebnu vrednost (i
to ne samo prosto za druge). U srednjem veku seljak je proizvodio žito
za daću feudalnom gospodaru i žito za desetak popu, tako da to žito nijebila
roba iako su bili proizvedeni za druge. Da bi proizvod postao roba mora
se putem razmene preneti na drugo lice kome će služiti kao upotrebna vrednost.
Bitne su razlike u primitivnim i razvijenim društvima kada je u pitanju
roba. Naime, u primitivnim društvima sve što se proizvodilo, trošilo se.
Nisu se razmenjivali proizvodi sa drugima. Medjutim, sa razvojem orudja
za rad i viška proizvoda stvorena je mogućnost za razmenu. Tada proizvod
ljudskog rada postaje roba i on ima:
1) svojstvo zadovoljenja neke ljudske potrebe
2) svojstvo da se razmenjuje za ostale proizvode koje čovek stvara
Znači, svojstvo robe jeste da se ona medjusobno razmenjuje, tj. da se
jedna upotrebna vrednost menja za drugu upotrebnu vrednost, i one imaju
nešto zajedničko. To zajedničko u robama jeste da se omogući razmena,
a sve to uslovljava prometnu vrednost. A to je ,svakako, ljudski rad.
Medjutim, postavlja se pitanje dali je to konkretan ili apstraktni rad.
Napomenućemo da to nije konkretan ljudski rad koji stvara upotrebnu vrednost
(obućarski, sajdžijski, tkački) ili neki drugi proizvod čoveka i njegovog
rada, već je to apstraktni rad i do njga se može doći i dolazi sa apstrahovanjem
čulnih svojtava proizvoda rada, odnosno zanemarivanjem upotrebnih vrednosti.
Kako smo već rekli, rad ima dvojaki karakter: konkretan i apstraktan.
Konkretan rad je taj koji stvara upotrebnu vrednost, a apstraktni rad
– opšteljudski rad stvara vrednost. Marks navodi da ono što je preostalo
od proizvoda rada „jeste ista avetinjska predmetnost, prosto smesa bezrazličnog
ljudskog rada, tj. utroška ljudske radne snage bez obzira na oblik njenog
trošenja“. Te stvari predstavljaju još samo to da je nanjihovo proizvodjenje
utrošena ljudska snaga, da je u njima nagomilan ljudski rad. Kao kristali
ove društvene supstance, koja im je zajednička, one su vrednosti – robne
vrednosti. U samom odnosu robne razmene, javila nam se njihova prometna
vrednost, kao nešto skroz nezavisno od njihovih upotrebnih vrednosti.
Ono zajedničko što se pokazuje u odnosu razmene, ili u prometnoj vrednosti,
jeste njena vrednost.
Došavši do kategorije vrednosti, Marks analizira prometnu vrednost tako
što pokazuje kako se robna vrednost ispoljava kroz prometnu vrednost.
Već smo napomenuli da je nešto upotrebna vrednost zato što ima vrednost,
jer je unjoj materijalizovan – opredeljen apstraktni rad. Postavlja se
pitanje, kako se meri veličina vrednosti – neke upotrebne vrednosti? Naime,
ona se meri količinom rada koji je sadržan u njoj, a sama količin arada
se uglavnom meri njegovim trajanjem, jer radno vreme ima odredjena merila,
kao što su npr. nedelja, dan, čas, minut. Nesumljivo je da količina rada
utrošena za proizvodnju neke robe ne može biti uvećana više nego za onoliko
koliko je potrebno za njenu izradu. Ukoliko to ne bi bilo tako, tada bi
neumešniji i lenju ljudi stvarali veću vrednost pošto su utrošili veću
količinu rada, tj. potrošili su više vremena dok su radili na izradi odredjenog
proizvoda. Za proizvodnju neke robe treba prosečno i društveno potrebno
radno vreme. Društveno potrebno radno vreme je promenljiva kategorija.
Vreme potrebno za izradu nekog proizvoda se menja, štp zavisi od razvoja
proizvodnih snaga, tehničko – tehnološkog progresa i sl. Proizvodnju snagu
rada odredjuju razne okolnosti, izmedju ostalog, prosečan stešen umešnosti
radnika, stepen razvoja nauke i njene tehnološke primenljivosti, društvena
organizacija procesa proizvodnje, obima i delotvornost sredstava za proizvodnju,kao
i prirodne okolnosti.
Kada je razvoj proizvodnih snaga brži, vrednost robe će biti manja, niža,
odnosno, roba će biti jeftinija.
ROBNI FETIŠIZAM
Nepoznavanje društvenih odnosa (društveno potrebno radnog vremena,količin
epotrebnog rada za proizvodnju neke konkretne stvari, vrednosti) radja
fetišizam. Iza proizvedene stvari u koju je uložen ljudski rad, kriju
se odnosi medju ljudima. Ti društveni odnosi izmiču ljudima, dok je roba
čulna stvar, ali se ona pretvara u nečulnu. Ona postaje nadčulna, jer
je društvena stvar robni oblik i odnos vrednosti proizvoda rada, u kome
se on ispoljava, nemaju apsolutno nikakva posla sa njihovom fizičkom prirodom
i onim odnosima izmedju stvari koji iz nje proističu. Ovde se dogadja
samo to, da odredjeni društveni odnos medju samim ljudima uzima za njih
fantasmogoričan oblik odnosa medju stvarima. Zbog toga, da bismo našli
analogiju, moramo pribeći regionima verskog sveta. U njemu proizvodi ljudskih
glava izgledaju da su samostalni oblici, obdareni vlastitim životom, i
koja se nalaze u odnosima medju sobom, kao i sa ljudima. Ovako je i sa
proizvodima ljudskih ruku u robnom svetu. Ovo predstavlja fetišizam, koji
prianja za proizvode rada, čim s eproizvode kao robe, i koji je zbog toga
nerazdvojno povezan sa raobnom proizvodnjom.
Ljudi su se veoma rano počeli interesovati za karakter fetišizma. Da bi
se došlo do nekih saznanja, potrebno je da se i pojave razviju, jer samo
tako je moguće uočiti i otkriti dublje odnose koji ih odredjuju. Zato
s pravom Lefebre kaže „bogatstvo, novac, roba, kapital samo su odnosi
izmedju ljudskih bića, izmedju ljudskih individualnih i kvalitativnih
radova. Pa ipak ti odnosi dobijaju privid i oblik stvari koje su spoljašnje
ljudskim bićima. Privid postaje stvarnost; tj. fetiši, jer ljudi veruju
da postoje izvan njih i da zaista deluju kao objektivne stvari“. U stvari,
roba i ostale ekonomske kategorije izražavaju odnose izmedju ljudi. Zato
je zadatak nauke da te odnose otkrije, kako bi se ljudi oslobodili fetišizma,
odnosno, pripisivanja natprirodnih sila stvarima koje nemaju, i koje ne
poseduju.
Naime, potrebno je otkriti objektivne procese koji deluju u društvu nezavisno
od ljudske svesti, kao i da se otkrije istina o društvenim odnosima. Da
bi se sve ovo postiglo potrebno je da se robna proizvodnja potpuno razvije,
pa da iz samog iskustva potekne naučno saznanje da se privatni radovi,
vodjeni nezavisno jedan od drugog, ali koji su u svestranoj medjusobnoj
zavisnosti, stalno svode na svoju srazmernu društvenu meru, jer se u slučajnim
i stalno kolebljivim odnosima razmene njihovih proizvoda, radno vreme
potrebno za njihovu proizvodnju sprovodi silom kao regulator prirodni
zakon, kao recimo, zakon teže. Stoga je činjenica da se veličina vrednosti
odredjuje radnim vremenom tajna koja se skriva vidljivim kretanjima relativnih
vrednosti roba. Otkrivanje ove tajne ukida privid čisto slučajnog odredjivanja
veličine vrednosti proizvoda rada, ali nikako ne ukida i materijalni oblik
tog slučajnog odredjivanja.
Zahvaljujući nauci i njenom saznanju, roba i njene upotrebne vrednosti
su osvetlile odnose koji su prisutni izmedju ljudi prilikom proizvodnje
datih stvari. Saznanje se ne zadržava na spoljnim pojavama. Ako bi se
ostalo na stvarima i njihovim čulnim svojstvima dobila bi se netačna slika
društvene stvarnosti.
NOVAC I FETIŠIZAM NOVCA
Novac nastaje sa
razvojem proizvodnje i on pretstavlja specifičnu robu, jer se novcem razmenjuju
sve druge robe. Postavlja se pitanje kakva je to roba za koju se razmenjuju
sve druge robe. „Ona dobija specifičnu društvenu funkciju, a stoga i društveni
monopol da u okviru robnog sveta igra ulogu opšteg ekvivalenta“ – Marks
Postavlja se i pitanje kako je došlo do toga da novac igra tu ulogu, a
zatim i kako se ispoljava fetišizam novca. Kako bismo odgovorili na prvo
pitanje potrebno je dati kratku skicu razvoja oblika vrednosti. Marks
je u „Kapitalu“ analizirao tri oblika vrednosti: prost i slučajan oblik
vrednosti; potpun,odnosno razvijen oblik vrednosti i opšti oblik vrednosti.
Prost ili slučajan oblik vrednosti se javlja kada se u procesu razmene
jedan proizvod direktno razmenjuje za neki drugi proizvod. U ovom slučaju
obavlja se razmena robe za robu.
Potpuni, odnosno razvijeni oblik vrednosti je u odnosu na prethodni oblik
složeniji. Naime, sa razvojem proizvodnje i pojavom više proizvoda procesi
razmene su sve složeniji i složeniji. Traži se roba čija vrednost može
biti merilo za odredjen broj roba. Za jedan artikal robe može se zameniti
veći broj stvari.
Razvojem proizvodnje došlo je do većeg broja robe na tržištu, ali i formiranja
opšteg oblika vrednosti. Tražena je roba za koju će se razmenjivati ostale
robe, odnosno koje će igrati ulogu opšteg ekvivalenta. Taj ekvivalent
je bio različit kod različitih naroda. Tako je npr. platno kao roba postalo
opšta roba i za to isto platno razmenjivale su se sve vrste robe. Po Marksu
prosti ili pojedinačni relativni oblik vrednosti neke robe čini neku drugu
robu pojedinačnim ekvivalentom razvijeni relativni oblik vrednosti. To
izražavanje vrednosti jedne robe u svim drugim robama, daje svima oblik
raznovrsnih posebnih ekvivalenata. Na kraju, jedna naročita vrsta robe
dobija oblik opšteg ekvivalenta, zbog toga što su je sve druge robe učinile
materijalom svog jedinstvenog opšteg oblika vrednosti.
Opšti oblik vrednosti, takodje, postaje ograničen sa daljim razvojem proizvodnje.
Taj razvoj uslovljava proširenje tržišta, što je i bio preduslov za nastajanje
sveopšteg ekvivalenta, odnosno novca. Ali, treba imati u vidu da je jedna
odredjena roba istorijski osvojila povlašćenja umesto da igra ulogu novca,
odnosno sveopšteg ekvivalenta – a to je zlato.
Zlato istupa pred druge robe kao novac samo zato što je ranije pred njih
već istupalo kao roba. Kao i sve druge robe, i ono je funkcionisalo kao
ekvivalent u činovima razmene, i to kao posebni ekvivalent pored drugih
ekvivalenata, tj. roba. Postepeno, zlato je počelo funkcionisati kao opšti
ekvivalent, i čim je osvojilo monopol, postalo je novčana roba.
Dajući objašnjenje robnog fetišizma, ujedno odgovaramo i na pitanje ispoljavanja
fetišizma novca, jer su dati bitni elementi objašnjenja i fetišizma novca
kao opšteg ekvivalenta, odnosno robe za koju se mogu razmeniti ostale
robe.
Nemoguće je „razumeti svet robe, ako se ne razume da u ovom svetu svaki
objekat postaje znak“. Tako znak svih objekata uopšte,novac, funkcioniše
na takav način da i sam može biti zamenjen svojim zancima, znacima drugog
stepena u neku ruku, novčanicama, menicama, čekovima i sl. Svaka je roba
u izvesnom smislu znak. „Čim se u društvenim svojstvima koje stvari porpimaju
vide još samo prosti znaci, odmah im se pridaje i smisao konvecionalnih
funkcija“.
Samo otkrivanjem odnosa iza znakova i to putem dijalektičke analize, može
se doći do društveno odredjenog rada. Iza znaka leži vrednost, a iza vrednosti
društveno odredjeni rad koji, u stvari, stvara tu vrednost.
Novac ima svoje i pozitivne i negativne osobine. Negativne osobine se
ogledaju u tome što novac utiče na deformaciju čovekove ličnosti, determiniše
neke oblike otudjenja i to na antropološkom planu. Po Marksu predmeti
mogu različito uticati na razvoj strasti i uživanja kod čoveka, pa prema
tome i na zadovoljenje njegovih potreba. Ali naročito je snaga novca značajna
u vezi zadovoljenja potreba. Time što ima svojstvo da sve kupuje i što
ima svojstvo da prisvaja sve predmete, novac je predmet u eminentnom posedu.
Univerzalnost njegovog svojstva je svemoć njegovog bića, te stoga, novac
važi kao svemoćno biće, predstavlja svodnika izmedju potrebe i predmeta,
izmedju života i čovekovih sredstava za život.
Svojstvo novca je da, pored ekonomske funkcije, u procesu razmene robe
poseduje i neke druge funkcije koje se odražavaju negativno na čovekovu
svest i stvaranju izopačenih stvari, i to pre svega strast za posedovanjem
i gomilnjem novca i drugih hipertrofiranih potreba koje se ispoljavaju
i danas. Marks kaže: „ Ako je novac veza, koja se vezuje na ljudski život,
na društvo, sa prirodom i ljudima, nije li novac veza svih veza. Ne može
li on razrešiti i vezati sve veze. Nije li on zati i opšte sredstvo raspravljanja.
On je pravo sredstvo razdvajanja, kao što je i pravo sredstvo veze, galvano
– hemijska snaga društva“.
ZAKON VREDNOSTI
Zakon vrednosti nastaje još prvom pojavom robe i robne razmene, ali do
punog izražaja dolazi u kapitalističkom načinu proizvodnje. Kako M. Perović
kaže zakon vrednosti je „kako mu već i sam naziv kaže, zakonitost vezana
za kategoriju vrednosti, jer se sa njom javlja, kroz nju deluje,i konačno,
sa njom će i nestati“. Svi odnosi koji se ispoljavaju kategorijom vrednosti
zasnivaju se na delovanju zakona vrednosti. Pošto je vrdnost materijalizacija
društvenih odnosa, to je i zakon vrednosti splet društveno – ekonomskih
veza i odnosa koji se zasnivaju n akategoriji vrednosti, regulišu se i
ispoljavaju kroz nju.
Bitna osnova zakona vrednosti je merenje i razmena robe prema količini
i njima utrošenog ljudskog rada, društveno – potrebnog za njihovu proizvodnju,
odnosno reprodukciju. Prostije rečeno, razmena robe prema vrednsoti je
suština osnove na kojoj deluje zakon vrednosti.
Primer: Imamo tri grupe proizvodjača – prva grupa je utrošila 14 sati
rada prilikom proizvodnje jednog para cipela, druga je utrošila 12 sati,
dok je treća grupa utrošila 10 sati, postavlja se pitanje šta če se desiti
na tržištu. Treća grupa proizvodjača će najbolje proći, jer je potrošnja
najmanje radnog vremena prilikom proizvodnje jednog para cipela.
Na tržištu su su faktori ponude i potražnje veoma bitni. Ukoliko je potražnja
veća nego ponuda, tada će treća grupa najbolje proći, jer je utrošila
najmanje radnog vremena da bi proizvela dati proizvod. Pnp što je takodje
bitno jeste da zakon vrednosti ujednačuje različite individualne radove
na prosečni rad, odnosno, na prosečno društveno potrebno vreme koje se
utroši za dati proizvod. Da ponovimo, ako je ponuda veća od potražnje,
tada dobro prolazi samo treća grupa proizvodjača koja je proizvela proizvod
uz najmanji utrošak radnok vremena. Prva i druga grupa će prodavati cipele
ispod cene, pošto im društvo neće priznati utrošeno radno vreme prilikom
proizvodnje cipela.
ZAKON VREDNOSTI I OPŠTI DRUŠTVENI ZAKONI
Zakon vrednosti izaziva i odredjen posledice, a ovde ćemo navesti samo
najvažnije:
1. Kako postoje više grupa proizvodjača na tržištu, a ono je nemilosrdno
– opstaju samo one grupe proizvodjača čija roba na tržištu ima „prodju“
2. Kapital ide iz jedne grane u drugu, odnosno u onu granu čiji se proizvodi
bolje prodaju i imaju dobru prodju. Vrši se raspodela ili preraspodela
celog društvenog rada na više grana proizvodnje
3. Kako je konkurencija sve prisutnija, proizvodjači su primorani da usavršavaju
i unapredjuju sredsstva za proizvodnju zbog jeftinije proizvodnje nekih
proizvoda.
Tako zakon vrednosti doprinosi ukupnom razvoju proizvodnih snaga, a koja
je i najvažnija pokretačka snaga društvenog razvoja. Timemožemo reći da
je zakon vrednosti povezan sa opštim društvenim zakonima. Zahvaljujući
usavršavanju sredstava za proizvodnju dolazi se do razvoja proizvodnih
snaga, a kako je već poznato, da proizvodne snage na odredjenom stepenu
razvoja ne trpe spore proizvodne odnose koji neminovno postaju kočnica
njihvog razvoja, to one i utiču i odredjuju razvoj novih proizvodnih snaga.
Stoga zakon vrednosti u velikoj meri deluje na razvoj proizvodnih snaga
u datim istorijskim uslovima.
VIŠAK VREDNOSTI
Fridrih Engels kaže „pod današnjim društvenim odnosima kapitalista nalazi
na robnom tržištu jednu robu koja im a osobito svojstvo da njeno upotrebljavanje
predstavlja izvor nove vrednosti, predstavlja stvaranje nove vrednosti,
a to je roba – radna snaga“.
Dolazimo do pitanja kako se to meri vrednost radne snage? Radna snaga
se meri radom, a oslikava se u liku živog radnika. Da bi radnik i njegova
porodica opstala neophodna je odredjena količina životnih sredstava. „Zato
radno vreme, potrebno da se proizvedu ova životna sredstva, predstavlja
vrednost radne snage. Kapitalista ga plaća nedeljno i kupuje time upotrebu
radnikovog rada od nedelju dana“. Radna snaga se prodaje na tržištu i
nju kupuje kapitalista. Kako se stvara višak vrednosti posle kupovine
radne snage koju je kapitalista kupio na tržištu? Kapitalista je kupio
radnu snagu i on odredjuje radniku posao koji treba da obavlja.
Primer: U nekom odredjenom vremenu, radnik će dati toliko rada koliko
je bilo pretpostavljeno u njegovoj nedeljnoj najamnini. Ako uzmemo da
nedeljna najamnina predstavlja tri radna dana, onda je radnik, koji j
epočeo rad u ponedeljak ujutru, u sredu uveče naknadio kapitalisti punu
vrednost plaćene najamnine. Ali da li on tada prestaje da radi? Ne, nikako.
Kapitalista je kupio njegov nedeljni rad, i radnik mora raditi i ostala
tri dana od nedelje. Ovaj radnikov višak rada preko vremena koje je potrebno
za nadoknadu njegove najamnine predstavlja izvor viška vrednosti i profita.
Radnik u procesu proizvodnje nadoknadjuje samo jedan deo najamnine radnog
vremena. Ali on radi mnogo više nego što je plaćen za taj posao i n ataj
način proizvodi višak vrednosti koji pripada kapitalisti. Marks je prilikom
istraživanja viška vrednosti i u analizi robe koristio metod apstrakcije.
Apstrahovanjem je zanemario razne pojave kako bi analizirao višak vrednosti
u njegovom čistom obliku. Tu je on apstrahovao specifične oblike nakoje
se deli višak vrednosti. Nije pošao od emprijski datih delimičnih oblika
bez radnog dohotka: trgovačkog i industrijskog profita, zemljišne rente,
kamate i tome sl. Idealno ih je složio u zajednički oblik, višak vrednosti
i na osnovu toga zasnovao vlastitu analizu.
Marks je analizu usmerio na proces proizvodnje pošto se u njemu stvara
višak vrednosti. Izvršio je redukciju dobiti (zemljišna renta, kapital,
kamata, profit) apstahujući modifikaciju veličine vrednosti koja nastaje
spoljnom trgovinom. Isključio je iz analize i takve društvene grupe kao
što su krupni i sitni trgovci, zemljišne rentijere, državne činovnike.
Ove grupe je nazvao gotovinskim grupama koje učestvuju u raspodeli viška
vrednosti, dok ne učestvuju u njenom stvaranju. Njegovo istraživanje je
bilo usmereno na suprotnosti koje su prisutne izmedju kapitaliste i radničke
klase, odnosno n aproizvodni proces, gde se i stvara višak vrednosti.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|