|
RELIGIJA I OBRAZOVANJE
Ne retko se mogu sresti primeri, da se pod pojmom nauke o društvu
podrazumevaju razlicite naucne discipline, odnosno aktivnosti, kojima
se na odreden nacin proucava društvo ili se vodi racuna o specificnosti
društvene realnosti pristupu utvrdivanja odredenih relacija i zakljucivanja.
U tom slucaju, pojam nauke o društvu pribliuje se, pa i poistovecuje
sa pojmom društvena nauka, što je krajnji izraz nedovoljno jasnog
korišcenja ovih pojmova.
Sama rec sociologija, kao simbol koji odreduje sadraj pojma ove
nauke nastalaje pocetkom 19. veka, ataj naziv, u nešto specificnijem
smislu, prvi je upotrebio francuski pozitivista Ogist Kont. Iako je naziv
ove nauke jedna rec, to je pravo sloenica i cine je latinska rec
societa "socijetatis" - što oznacava društvo i grcka
rec "logos" - što znaci nauka.
Prema tome, ova sloenica u prevodu znaci "nauka o društvu".
No i pored toga što se na jednostavan nacin objašnjava etimologija
reci sociologija, nuna su ogranicenja, o kojima se mora voditi racuna
prilikom korišcenja jednog ili drugog naziva za ove nauke. Vrlo cesto
su u upotrebi oba naziva za ovu nauku, odnosno naziv sociologija i naziv
nauka o društvu. Najcešce se i jednim i drugim pojmom, manje
ili više, podrazumeva isti sadraj. Medutim, u izvesnim slucajevima,
njihova upotreba moe biti razlicita tj. da se razlicito odreduju
sadraji pojmova, s obzirom na predmet, pristup, metodologiju proucavanja,
kao i odnosu na elemente koji konstituišu ovu nauku. Cešci je
slucaj da se poistovecuju naucne aktivnosti iz oblasti sociologije, politicke
ekonomije, istorije, psihologije, socijalne filozofije, socijalne politike
i sl. i istima se daje zajednicko ime - nauka o društvu. Ovakvo poistovecivanje
najcešce se cini kada se formira školsko gradivo kojim se na
saet nacin eli preneti osnovni sadraj svih ovih posebnih
nauka.
Postoje slucajevi kada se pojam sociologije suocava poistovecujuci se
pri tom sa nekom od njenih naucnih disciplina, vezujuci se za jednu oblast
predmeta, kojim se sociologija bavi, pa cak i za jedan od njenih metodoloških
postupaka.
Blie odredivanje pojma sociologije moe se ostvariti ako se
njegov obim i sadraj utvrduju klasifikacijom i predmetom srodnih
nauka, naucnih disciplina i naucnih aktivnosti; kada se utvrde karakteristike
istorijskog razvoja, predmeta i metodologije kojom se sociologija slui.
Kao što je svoja prva saznanja o sebi covek razvijao u kontaktu sa
drugim ljudima, tako je teklo i njegovo osmišljavanje vlastitog porekla
koje je vezivao za misticne sile i religijska objašnjenja. U istoriji
su neodvojive kulture od religija. Cak su i kulture koje nisu imale dodira
kroz istoriju razvijale vlastite religije, vlastita verovanja. Takav je
primer sa Inkama, Majama i Astecima koji su pre dolaska Evropljana imali
svoja verovanja i svoja boanstva kao što su i Evropljani imali
svoja. To dokazuje da se kultura i religija proimaju u svim društvenim
sistemima. Uticaj kulture i religije na obrazovanje je nesporan. Mogli
bismo reci da su to prve kolevke obrazovanja. Obrazovanje kao tanana nit
ivota spaja prošlost i sadašnjost i osmišljava buducnost
svake kulture i religije, vezuje kulture i religije medusobno i donosi
nova sagledavanja coveku, cini ga slobodnijim. U sociološkoj literaturi
se srecemo s upotrebom reci društvo koje ima više znacenja.
Najpre se upotrebljava da bi oznacilo skupni ivot koji cine više
jedinki, imajaci u vidu razlike ljudskog od ivotinjskog, zatim izrazom
društvo podrazumeva se svaka posebna zajednica koja je u sastavu
ljudskog društva (gene, pleme, narod, nacija itd.), kao i profesionalne
organizacije (društvo sociologa, ekonomista, pravnika, lekara, inenjera
itd.). Takodje se pridaju razlicita znacenja izrazu društvene pojave.
Jednom se misli na pojavu proizvodnje, drugi put na pojavu ratne operacije,
treci put na pojavu kriminala. Zato se ovi termini koji se koriste u sociologiji
moraju blie odrediti kako bi se mogao doneti zakljucak na koje se
znacenje odnosi izraz društvo. Ljudsko društvo je nastalo razvojem
materijalnog sveta, a posebno sveta ivih bica, na osnovu istorije
prirodnog i društvenog razvoja. Stoga je ono podeljeno u razlicite
oblike: nacionalne, društvene, klasne, profesionalne, religiozne,
kulturne i druge. U pocetku ljudske istorije, ono je ivelo u specificnim
ljudskim oblicima: hordama, klanovima, gensovima gde se odvijala proizvodnja,
vaspitanje, igra itd.
1. Pojam i istorijski razvoj religije
Kao istorijski i društveni fenomen religija izmice svim pokušajima
definisanja. Ne eleci ovde da se posebno bavimo problemom definisanja,
smatramo da je najprihvatljivije jedno uopšteno odredenje ovog pojma:
religija je svako verovanje u apsolutnu i misticnu moc.Postoje brojne
i vrlo razlicite definicije religije kao i izvori o tome. Tipicna svojstva
religije su:
1) ona ima svoju filozofiju ili ucenje,
2) predstavlja covekovo posebno iskustvo,
3) svaka religija ima svoje obrede,
4) ima svoje simbole,
5) ima svoje vrednosti,
6) ima svoju organizaciju koja okuplja vernike i institucije.
U okviru navedenih, svaka religija ima cetiri svojstva vezana za njen
nastanak. To su: animizam, totemizam, fetišizam i magija. Ovde cemo
razjasniti prvo ova cetiri svojstva a zatim šest gore navedenih.
Animizam predstavlja verovanje da duh predaka ivi nakon smrti, a
u nekim religijama se veruje da taj duh bdije nad ivima. Kod pojedinih
religija postoji verovanje da se duh pretka moe preseliti u coveka
ili ivotinju te tako nastaviti delovanje na ovozemaljskom svetu.
U hrišcanstvu kao modernoj objavljenoj religiji postoji ucenje o
Svetom duhu koji predstavlja boanski um koji sve vidi i sve zna.
Totemizam se sastoji u verovanju da totem ili zaštitni znak štiti
vernike od zlih sila i da predstavlja svojevrsnu vezu sa boanstvom
kao olicenjem opšte moci i razuma. Totem moe biti oslikan na
posebnim predmetima kao što je totemski stub kod indijanskih plemena.
Kod hrišcana totemsku moc ima krst a kod islamista polumesec i zvezda.
Fetišizam predstavlja verovanje da postoje predmeti koji imaju fetišku
moc, koji coveka cuvaju od zlih sila i donose srecu ili coveku daju moc,
štite ga od bolesti i slicno. U islamskoj veri fetišku moc ima
Kuran i niz obrednih predmeta a kod hrišcana je to Biblija, ikone,
kandilo, oltar i niz drugih obrednih predmeta. Magija se sastoji u tome
da ljudi veruju da ce odredenim radnjama uspostaviti vezu sa višim
misticnim silama, pa i sa bogom. U primitivnim plemenima mag ili vrac
je izvodio odredene obredne radnje kako bi prizvao kišu te je na
taj nacin pripisivao sebi moc uspostavljanja veze sa višim silama
ili boanstvom. Kod Srba se magija prepoznaje u kultnom štovanju
badnjaka ili boicnog drveta. Filozofija religije ili religijsko
ucenje prati sve religije. U pravilu se ova ucenja vezuju za mitove. Mit
je manje ili više mistifikovana prica o bogovima, herojima ili dogadajima
koji imaju nadljudska obeleja i koji su radikalno uticali na ivot
ljudi. Mitovi i legende kao osnova religijskih ucenja su olakšavali
širenje vere, ljudi su lakše verovali prateci
mitove.
Ono što su u primitivnim religijama bili mitovi, savremena religija
je pretvorila u dogme i doktrine. Mitovi su se prenosili usmeno, a dogme
i doktrine se prenose pismeno preko svetih ili religijskih knjiga. U objavljenim
religijama postoje vrhunske svete knjige, kao što je Biblija u hrišcanstvu
ili Kuran u islamu. Religija predstavlja posebno iskustvo, sadrano
u covekovoj potrebi da osmisli svoju egzistenciju, da kognitivno apstrahuje
sile univerzuma, da shvati sile stvaranja i razaranja. Poseban vid verskog
iskustva je emocionalni doivljaj pri susretu coveka sa bogom ili
svecima, sa apsolutnom ili misticnom moci. Poseban vid iskustva je iskustvo
preobracenja koje se zasniva na osecaju krivice i njegovom preokretanju
u osecaj ponosa i pripadanja, u verovanje ili u nadu i optimizam. Zasniva
se na volji i odluci coveka da donese bezuslovnu odluku o promeni u svome
ivotu, o pribliavanju boijim zakonima i volji. Obredi
prate sve religije. Oni predstavljaju rituale ili uhodane vidove ponašanja
koji vezuju coveka za njegovu religiju ali i za druge ljude s kojima stupa
u kontakt pri obredima. U hrišcanstvu su to obredi krštenja,
vencanja, sahrane, kumstva i drugi. Primitivne religije su poznate po
obredima rtvovanja u kojima se bogovima prinose rtve bilo
da se rtvuju ivotinje ili ljudi. Ritual i kult su posebne
vrste obrednih radnji. Ritual je skup obreda koji se izvode u skladu sa
verovanjem u odredenim situacijama i po uhodanom redosledu, s ciljem da
vernici iska.u i odre svoju versku tradiciju i uverenja. Kult je
obredni vid ponašanja u kome se na simbolican nacin iskazuje oboavanje
ili poštovanje odredene stvari ili licnosti kojima se pridaju misticne
moci i vrednosti.
Dva su kulta najfrekventnija u svim verovanjima:
a) kult prirode i
b) kult predaka.
Kult prirode se odnosi na kultni obred posvecen predmetima ili bicima
iz prirode. Kult predaka se odnosi na kosti ili mošti umrlih ili
grobove predaka kao i oboavanje duša predaka. Kult prirode
i kult predaka su povezani. Kod Srba se na Badnje vece u kucu unosi badnjak
ili boicno drvce u kome po verovanju borave duhovi predaka. Pri
odlasku na zadušnice Srbi odaju pocast dušama umrlih predaka
paljenjem sveca i obrednom molitvom. Simboli vere (simvol) predstavljaju
šifre i tajne koje imaju moc da prodiru do podsvesnog, oni rastavljaju
i sastavljaju ljude u veri i odanosti ili posvecenosti. Postoje mrtvi
i ivi simboli. Mrtvi simboli pripadaju prošlosti i tradiciji
dok ivi imaju snagu i moc. ivi je svaki simbol koji se u veri
koristi ili upotrebljava. Krst je u hrišcanstvu predstavljao simbol
srama jer je razapinjanje na krst nekada bilo deo verskog obreda ka.njavanja,
ali je krst danas i simbol spasenja i iskupljenja jer se uz krst vrši
obred krštenja, moli slava, daju zaveti i oprosti. Religijske vrednosti
i norme predstavljaju skup etickih polazišta i moralnih instrukcija
za svakodnevni ivot ljudi. U hrišcanstvu i drugim objavljenim
religijama ove norme propisuju nacin ivljenja, s ciljem da coveku
koji ih se pridrava obezbedi zagrobni ivot u raju, kršenje
tih normi vodi u pakao. Tabui su prve religijske zabrane koje su sluile
kao nastojanje da se moralni poredak uvede u ljudsku zajednicu. Tabui
se mogu odnositi na ljude, predmete, mesta, aktivnosti ili reci. Moralnim
normama su prethodili tabui kao raznovrsni vidovi zabrana kojima obiluju
primitivne religije. Kasnije su tabui prerasli u verske norme koje proizilaze
iz etike i vrednosti. U hrišcanstvu je ljubav jedna od najviših
vrednosti, otuda je izvedena biblijska norma: “Ljubi blinjeg
svojega kao sebe samoga”. Ljudski vrednosni sistemi imaju svoje
ishodište u tabuima i prvim verskim normama. “Vrednosni sistem
predstavlja najznacajniji faktor integracije društvene zajednice
koji daje smisao i orijentaciju” .
Verske organizacije i institucije podrazumevaju odredeni broj vernika
i njihovo rukovodstvo, sakralne objekte kao što su crkve ili damije
odnosno manastiri, imovinu kao što je zemljište, slubeno
crkveno osoblje, obrazovne institucije, izdavacku delatnost, propagandu
i slicno. Pretpostavlja se da je ljudsko društvo u toku svoje istorije
imalo preko 100.000 razlicitih religija i oko 200.000
kultova. Danas je Rimokatolicka crkva najveca nedravna birokratska
organizacija na svetu, sa skoro dva miliona profesionalno zaposlenih slubenika,
sa centralizovanim institucijama i Vatikanom kao jednim centrom ove vere
u celom svetu. Pravoslavlje
i budizam nemaju jedan administrativni
centar za cijeli svet i pretpostavlja se da je to ogromna komparativna
prednost Rimokatolicke crkve. Obrazovne institucije koje financiraju ili
organizuju razlicite verske organizacije i institucije, se bave svetovnim
i verskim obrazovanjem. Ove obrazovne institucije znatno uticu na odnose
medu ljudima šireci etiku i moral u skladu sa verskim ucenjem religije
kojoj pripadaju. Rezimirajuci osnovne pojmove o religiji nuno je
istaci da je za sociologiju vano da analizira uticaj religije na
društvo. Naravno, ova analiza nije moguca bez pojmovnih razgranicenja.
To je osnovni razlog izvodenja i preciziranja osnovnih pojmova koje smo
ovde dali a koje cemo koristiti u daljoj analizi. Ne nameravajuci da iscrpimo
sva bitna pitanja odnosa religije, društva i obrazovanja, ovde smo
kao bitna izdvojili sledeca pitanja:
1) religija, društvene promene i obrazovanje,
2) poistovecivanje religijskog i nacionalnog,
3) religija i drava,
4) klerikalizam i sekte,
5) religija, obrazovanje i globalizacija.
2. Religija, društvene promene i obrazovanje
Religija, društvene promjene i obrazovanje su, po marksistickoj
teoriji, u uzajamnoj vezi tako što promene u ekonomskoj bazi uzrokuju
promene u sferi nadgradnje, a to znaci u religiji i obrazovanju. Ovu jednosmjernost
odbacuje Maks Veber. On prihvata mogucnost da ekonomija u datim okolnostim
i u odredenoj meri moe determinisati obrazovanje i religijske poglede,
ali smatra da postoji i obratan uticaj. Veber smatra da ljudskim akcijama
upravljaju znacenja i simboli koje je covek usvojio. Pojedinac svoje ponašanje
usaglašava sa svojim shvatanjem sveta iz koga izvodi znacenja, ciljeve
i motive. Religija cesto znatno determiniše shvatanje sveta. Na taj
nacin religija moe da utice na obrazovanje i ekonomiju. U svome
poznatom delu “Protestantska etika i duh kapitalizma” Veber
traga za duhomkapitalizma koji ilustruje poznatom maksimom Bendamina
Frenklina “Upamti da je vreme novac”. On uocava da vreme nije
nacin da se zaradi novac vec da ova maksima odraava duh kapitalizma,
a da je ovaj duh širom sveta determinisan religijom. On nalazi da
je kalvinizam ili ideja “naci sebe u dunosti ili pozivu”
vezan za protestantsku etiku. Ovaj pravac se razvio u Zapadnoj Evropi
u XVII veku. Gotovo fanaticno se posvetiti pozivu znaci steci milost boiju,
a zaradivanje novca je mera posvecenosti pozivu. Protestantska crkva je
propovedala štednju i odricanje od seksualnog i drugih zadovoljstava.
Obrazovanje je po boijoj volji jer unapreduje dunost. Veber
tvrdi da je asketski protestantizam znatno uticao na razvitak duha kapitalizma.
Iz kalvinistickog duha asketskog protestantizma razvila se poslovna etika
savremenog biznismena, smatra Veber. “Neumoran, trajan, sistematski
rad u nekom svetovnom pozivu zacelo je bio najsnanija zamisliva
poluga za ekspanziju duha kapitalizma”, piše Veber. “Veber
dokazuje kako je asketski protestantizam prethodio rastu zapadnog kapitalizma“.
Crkva kao zvanicna “teritorijalna” institucija modernih religija
bitno utice na obrazovanje. Prvo, ona regrutuje svoje ucenike iz najširih
narodnih masa. Drugo, ona u pravilu prihvata pravila i norme drave
i cesto podrava aktuelne strukture na vlasti. Trece, crkva je duboko
integrisana u dravni sistem, poštuje zakone date drave
i najcešce predstavlja svojevrsnog cuvara dravnog sistema.
Cetvrto, ona strogo cuva svoje pravo na versku istinu. U srednjem veku
crkva je koristila dijelektiku da obracuna sa jeretickim ucenjima. Rimokatolicka
crkva se koristila inkvizicijom da bi iskorenila jeretike. Peto, ona se
u pravilu miri sa drugim verama i crkvama a cesto i saraduje s njima.
Sve u svemu, crkva je znatno prisutna u savremenom društvu i bitno
utice na obrazovanje. Javnim delovanjem i širenjem etike verskog
ucenja, crkva bitno determiniše ivot savremenog coveka.
3.Poistovecivanje religijskog i nacionalnog
Poistovecivanje religijskog i nacionalnog je karakteristicno za neke
narode i istorijske epohe. Vera je u pravilu sastavni deo nacionalnog
identiteta. Postavlja se pitanje da li vere produkuju nove nacije ili
nacije prihvataju nove vere. Ova dva pitanja su komplementarna. Poznato
je da su mnogi africki narodi prihvatili rimokatolicku veru napuštajuci
svoje prethodne religije. Isto tako, Balkan je primer gdje se vera javlja
kao osnov strukturisanja novog nacionalnog identiteta Bošnjaka. Nije
sporno da su sve nacije nastale u odredenom istorijskom trenutku. Takav
slucaj je i sa bošnjackom nacijom cija geneza je vezana za petovekovnu
vladavinu Otomanske imperije na Balkanu. Vera se u istoriji javljala i
kao snaga koja se nastoji emancipovati od nacija i biti iznad nacionalnog
okvira. Takav slucaj je sa hrišcanstvom za koje su Rimljani tvrdili
da je iznad Jevreja i Grka jer su sada, kada je Rim preuzeo hrišcanstvo,
“svi jedno u Hristu”. Na ovaj nacin se vera nastoji odvojiti
od vezanosti za jedan narod, za Jevreje, što dokazuje da je smer
širenja vere na druge nacije istorijski poznat. Ovaj pravac verskog
delovanja je tipican za rimokatolicku veru i islam. Drugi smer je vezanost
za naciju i filozofija neekspanzije. Srpski narod je izgradio svoju dravu
i znatno konstituisao nacionalni identitet zahvaljujuci pravoslavnoj veri
u doba Nemanjica. Kada je u vreme Otomanske imperije došlo do slabljenja
Pravoslavne crkve i drava je zapala u krizu. Iz tog doba je na Balkanu,
a posebno medu Srbima, ostala snana uverenost da su crkva i drava
usko vezane te da su nacionalni i verski identitet istovetni. Ovaj verski
stereotip deluje u dva pravca: integrativno i dezintegrativno.
Integrativno dejtvo religije na Balkanu se prepoznaje u dominantnom uticaju
crkve na oblikovanje kulturne tradicije i nacije. Dezintegrativno delovanje
se prepoznaje u širenju islama na pravoslavni i katolicki ivalj
na Balkanu, pri cemu se dezintegrativnost odnosi na pravoslavlje
i katolicanstvo. Naime, lojalnost
dravi i vlasti u srpskom narodu se smatrala normalnom jer je to
deo srpske religijske tradicije. Prvi prelasci sa pravoslavlja ili katolicizma
na islam nisu smatrani sramotom, to je tretirano više kao mudrost
snalaenja u datoj situaciji. „Dokaz tome su zemljišne
i rudarske knjige u kojima postoji evidencija o imenima i prezimenima
iz tog doba. Tako je otac Ðurad imao decu Iliju, Pavla, Ðuku i
Hasana. Hasan je sin koji ce preci na islam jer time stice pravo na naslede
i osloboden je od dize, poreza koji se odnosio na enidbenu
desetinu. Hasan svojoj deci nadeva imena Ikonija,
Petar, Ilija i Dafer “ Samo jedan kratak tekst u jednom turskom
rukopisu iz 1585. g. što ga je preveo i objavio H. Muhamed Handic,
govori nešto o tome. Izmedu ostalog u tom rukopisu piše i ovo:
Svaki jednostavno svoje ime prevede na turski jezik. Kome je bilo ime
ivko, prozove se Jahja, kome je bilo ime Vuk, uzme ime Kurt, a kome
je bilo ime Gvozden, uzme ime Timur. Cim se prozovu muslimanskim imenima,
diza bude ukinuta” Sveštenstvo je najcešce bilo
jedino pismeno stanovništvo na terenu. Neizgradenost drave
i politicko pravnih institucija razvili su u narodu orijentaciju na crkvu,
na veru. To je snano doprinelo poistovecivanju verskog i nacionalnog.
Narod se obracao popu za mnoga pitanja koja se odnose na nadlenost
drave, u slucaju sporova ili pri pismenom obracanju dravnim
institucijama. Poistovecivanje verskog i nacionalnog kod Srba se posebno
snano razvilo jer je pet vekova Otomanske imperije razvilo osecaj
u narodu da to nije njihova drava. Ovome je doprinelo i pedeset
godina samoupravne administrativne prakse nakon Drugog svetskog rata,
tako da se u narodu odrao slogan iz turskog doba “Drava
– krava muzara”. Iz ovog proizilazi uverenje da dravu
treba iskoristiti i pre opstruisati nego graditi vlastitim doprinosom.
U Švajcarskoj bojkotuju kafic vlasnika koji nije platio porez, a
kod nas se to i danas smatra “sposobnošcu” ili svojevrsnim
viteštvom. Dakle, poistovecivanje verskog i nacionalnog moe
dovesti do dezintegracionog odnosa narod – drava. Suprotno
tome, integracioni odnos isto tako moe nastati poistovecivanjem
verskog i nacionalnog. Primer za to je Bosna i Hercegovina nakon rata
1992/95. godine. Naime, kod Bošnjaka je na pocetku tog rata sna.no
delovala teza o “muslimanskoj naciji”. Kao i Srbi i Hrvati,
Bošnjaci su se na pocetku rata integrisali oko svoje vere i nacije
jer je to kompenzovalo osecaj sigurnosti koji donosi “instinkt copora”
ili mi-identitet.
4. Religija i drava
Religija i drava su tokom istorije bile u odnosima saradnje i konfrontacije.
Radi se o dvije administrativne institucije koje imaju svoju moc. Sukob
i isprepletenost ovih moci na istorijskoj sceni moemo jasnije sagledati
tek nakon pojave Rimskog carstva. U Starom zavetu je odredeno da se kraljevi
moraju pokoravati sveštenicima. Medutim, hrišcanstvo se vrlo
brzo prilagodilo odnosima sa svetovnom vlašcu tako da je pocetni
odnos konfrontacije zamijenjen saradnjom. U istoriji su poznati slucajevi
krunisanja careva od strane pape i sudelovanje cara u izboru pape. Suština
pravnih i politickih odnosa izmedu religije i drave kretala se od
teokratije do ateisticke drave. Odvajanje crkvene od svetovne vlasti
smatra se jednom od tekovina zapadne demokratije. Prve škole za svetovno
obrazovanje organizovala je Protestantska crkva. Danas su škole za
svetovno i religijsko obrazovanje potpuno odvojene. Dva su smera pribliavanja
religije i drave:
a)fundamentalizam i
b) dravna instrumentalizacija religije u politicke svrhe.
Fundamentalizam nije svojstven samo za islam, susrecemo ga i u drugim
religijama. Govoreci o fundamentalistickom verniku, Bronislav Malinovski
kae: “Za njega jedina religija, njegova vlastita, ne stvara
probleme. Ona je Istina, cela Istina i samo Istina. Posebno, ukoliko je
fundamentalist, odnosno nesposoban da shvati osnove ljudske vere, on jednostavno
zanemaruje vecinu religioznih pojava kao “praznoverje”, pridravajuci
se svojih vlastitih pogleda kao Apsolutne Istine”. Ako se fundamentalista
nade na politickoj funkciji, on nastoji da spoji funkcije dr.ave i vere,
dravu tretira kao “bogom-dani” instrumenat za širenje
i ucvršcivanje vlastite religije. Fundamentalisti smatraju da veru
trebaju posredovati milom ili silom kako bi nevjernike preobratili i izveli
“na pravi put”. Za fundamentalistu su nevjernici svi oni koji
ne pripadaju njegovoj veri, cak i pripadnici drugih vera. Instrumentalizacija
religije u politicke svrhe kao smer pribliavanja religije i drave
se najcešce prepoznaje u dravama u kojima dominira jedna religija,
odnosno u kojima postoji interes politickih struktura da ucvrste svoj
poloaj tako što ce demonstrirajuci bliskost sa religijom pridobiti
vernike kao potencijalne birace. Ukoliko ne dominira jedna religija, vladajuca
birokratija ili opozicija mogu biti zainteresovane za pridobijanje naklonosti
pojedinih religija na osnovu koje se razvijaju bliske veze drave
i religije u opciji preuzimanja i odravanja vlasti. Bilo da se radi
o fundamentalizamu ili o instrumentalizaciji religije u politicke svrhe,
obrazovanje je izloeno direktnim intencijama. Za fundamentalistu
je drava
sredstvo da se religija nametne milom ili silom. On ce i obrazovanje nastojati
koristiti za nametanje vlastite religije drugima. “Sveti rat”
se shvata kao metod kojim se milom ili silom vera namece drugima. Obrazovanje
je sredstvo da se to uradi milom. Kod onih koji religiju instrumentalizuju
u politicke svrhe obrazovanje se shvata kao sredstvo za pridobijanje vernika
kao potencijalnih biraca. Naime, politicka birikratija ce veronauku nastojati
uvesti u svetovno obrazovanje, cak i nedemokratski, ili uciniti neki drugi
ustupak crkvi ne iz verskih ubedenja ili u korist vernika, nego u svrhu
pridobijanja vernika za svoju politicku opciju.
5. Klerikalizam i sekte
Klerikalizam i sekte su pojmovi kojima se u sociološkoj teoriji
obicno oznacava zloupotreba covekove potrebe da vjeruje, korištenje
misli, osecanja i akcija u svrhe koje namecu verski lideri. Najece.ce
je u pitanju manipulacija vernicima. Pojam klerikalizam potice od grcke
reci “kleroein” što znaci birati drebom a najcešce
se definiše u vezi religije sa politikom. Sekta (lat. secta –
trag, put, pravac, politicka stranka) predstavlja skupinu vernika koji
slede odredeni verski pravac ili ideju koja se razlikuje u odnosu na neka
pitanja u kojima se ne slae sa izvornom religijom ili sa ucenjima
u vecini religija. Sekte u pravilu imaju cvrstu dogmatsku orijentaciju
a svojstvena im je vrlo snana posvecenost ili predanost clanova.
“Sekta je razmerno mala religijska skupina. Njeni clanovi obicno,
premda ne i beziznimno, poticu iz niih i siromašnih klasa.
Sekte cesto odbacuju mnoge norme i vrednosti šireg društva i
zamenjuju ih verovanjima i praksom koja se neverniku ponekad cine neobicnim”.
Svojstva sekti su:
a) to su malene zatvorene skupine vernika, nepristupacne onima koji
nisu prošli proceduru
prijema u clanstvo,
b) baziraju se na ideološkom sukobu sa društvom ili oficijelnom
religijom,
c) clanovi moraju poštovati strogi obrazac ponašanja,
d) nastoje ostvariti zaštitu svoga clanstva,
e) ostvaruju karakteristicne i intenzivne obrede.
Postoje mnoge sekte koje zadovoljavaju navedene kriterijume. Primer sekte
Crnih muslimana pod imenom “Islamska nacija” koja je formirana
1930-ih godina u Detroitu, ilustruje pristup svojstven za sekte. Ova sekta
veruje da su “crnci po prirodi boanski”, a da su belci
inferiorni i zli. Smatrali su da ce belci nakon 2000. godine biti uništeni
kao i njihova vera, a da ce crnci zauvijek vladati pod Alahovim vodstvom.
Pri prijemu u sektu izgovarane su ritualne reci: “Od danas nadalje
ti nisi više crnac. Ti si sada musliman. Sada si slobodan”
Ovaj preobraaj identiteta je svojstven i drugim sektama, s tim što
postoji razlika u intenzitetu. Neke sekte su i tragicno završile
po svoje clanstvo. Poznato je više slucajeva masovnih samoubistava
sekti. Sekte nastoje obrazovati svoje clanstvo putem propovedi. Neke sekte
imaju svoje škole ili placaju školovanje za decu svojih clanova.
Na propovedima se cesto nude rešenja siromaštva, zagadenja okoline,
nezaposlenosti, prava na obrazovanje ili drugih civilizacijskih problema.
Svome clanstvu cesto predstavljaju smisao ivota, smer za akciju
u buducnosti, nadu, ponos, samopoštovanje, identitet. Po Maksu Veberu
sekte nastaju unutar marginalnih društvenih skupina. Društveni
slojevi koji su izvan matice ekonomskog, politickog i kulturnog ivota
imaju osecaj da su odbaceni, da su potcenjeni. Ovi ljudi su podloni
delovanju raznih sekti jer u njihovoj ideologiji i organizaciji nalaze
ono što u društvu nemaju. Medutim, treba imati na umu da istorija
sekti pokazuje da sve sekte nisu nastale samo u siromašnim slojevima.
Poznate su sekte koje okupljaju ljude srednje i više klase. Nastajanju
i širenju sekti pogoduju razne krize, a posebno društvene. Škole
su vrlo pogodno mesto za vrbovanje novih pripadnika
sekti, za pridobijanje mladih. Vecina sekti eli ostvariti znacajan
uticaj na mlade i obezbediti buducnost svoje ideologije, ojacati svoju
snagu. Te uticaje sekte vrše preko raznih propagandnih materijala,
preko pozivanja mladih na seanse molitve, na hepeninge koji deluju privlacno
i atraktivno s obzirom na zabavu i sadraje koje nude.
6. Religija, obrazovanje i globalizacija
Religija, obrazovanje i globalizacija su danas u vrlo kompleksnom odnosu
s obzirom na civilizacijsko okruenje. Naime, na prvi pogled cini
se da je postojanje razlicitih religija prepreka globalizaciji, da nepomirljivost
religija vodi u globalne civilizacijske sukobe prije nego u globalni proces
pomirenja. Obrazovanje se, stoga, ispostavlja kao faktor pomirenja, kao
nada i nasušna potreba. Obrazovanje za demokratiju i toleranciju,
za kulturu religija i medureligijsko uvaavanje predstavlja sastavni
dio procesa globalizacije. Danas se u velikom broju zemalja globalizacija
doivljava kao amerikanizacija, kao prote.iranje americkih interesa
ili postavljanje temelja za novu i dugotrajnu dominaciju u svetu. Tome
posebno doprinosi sve snanija dominacija engleskog jezika kao univerzalnog
jezika informatike, kao slubenog jezika na svetskim berzama i jezika
koji se najcešce upotrebljava pri poslovnim komunikacijama. U mnogim
nacijama se ova dominacija do.ivljava kao ugroavanje nacionalnih
jezika, kao gubitak identiteta. Obrazovanje je proces koji moe pomoci
toleranciji i pomirenju medu religijama. Isto tako moe pomoci da
se globalizacija shvati kao proces koji nije identican amerikanizaciji
nego kao proces koji nastaje kao dostignuce novih tehnologija u prenosu
informacija, kao rezultat munjevitog transfera znanja i tehnologije, kao
proces u kome sve nacije imaju svoj interes.
7. Društveni sistem i religijsko obrazovanje
Religija i obrazovanje su temelji današnjih društvenih sistema
u raznim dravama. Pedeset godina samoupravljanja u Jugoslaviji i
skoro celi vek komunizma u Rusiji pokazali su da i oficijelno uklanjanje
religije sa društvene scene ne moe da potisne religiozna osecanja
i verovanja ljudi. Pokazalo se da procena religije na osnovu funkcionisanja
religijskih institucija nije pouzdana mera za prisustvo ili odsustvo religije.
Isto tako društveni sistemi koji su suprotstavljeni religiji nisu
uspeli da je potisnu. Odnos društvenih sistema i religijskog obrazovanja
ovde cemo razmotriti kroz sledeca pitanja:
1) vrednosni sistemi sve više idu od religijskih ka pragmaticnim
osnovama,
2) religija ima sve manje uticaja na društveni sistem i obrazovanje,
3) sa misticno-religioznih motiva covekovo ponašanje se pomerilo
ka racionalnoj osnovi.
Nije sporno da u osnovi današnjih vrednosnih sistema nalazimo snane
osnove religijskih moralnih ucenja, ali je izvesno da je njihova veza
sa religijom oslabila ili je prekinuta. To najbolje ilustruje ucenje Maksa
Vebera gde on objašnjava asketski protestantizam kao osnovu modernog
kapitalizma. “Veber je verovao da asketski protestantizam sadri
seme vlastite propasti, on je podsticao zaokupljenost svetom i uspeh u
ovome svetu”.
Dva su procesa koji u društvenim sistemima vode od religijskog osnova
obrazovanja ka svetovnosti:
a) dravni sistem vodi ka bogatstvu a bogatstvo ka napuštanju
izvornog religijskog opredeljenja,
b) robotizacija i mehanizacija koje nastupaju umjesto ljudskog rada vode
ka napuštanju kalvinisticke ideje o predanosti pozivu i veri.
Propagirajuci tezu “vreme je novac” kapitalisticki sistem
razvija novi vrednosni sistem u kome je sve podredeno sticanju novca,
stalnom bogacenju. Covek više nema vremena za veru, za opredeljenost
bogu i religijskim normama. Pohadanje crkve se svodi na ritualni i redak
cin koji poslovni ljudi obavljaju samo simbolicno i prigodno. Tako su
materijalni uslovi sticanja i potrošacko društvo proizveli napuštanje
religije kao svoga izvorišta. Robotizacija i mehanizacija sve više
izbacuju ljude sa njihovih radnih mesta. Sofisticirane mašine proizvode
bre i savršenije od coveka. Ovo oslobada ropski ljudski rad
i time predstavlja svojevrstan progres, ali ujedno produkuje nezaposlenost.
Sve veci broj nezaposlenih predstavlja veliki teret za svaki društveni
sistem. Religija više nema kalvinisticku osnovu za smirivanje socijalnih
tenzija. Nemoguce je nezaposlenom propovijedati da nade svoj mir u slubi
ili
dunosti, u profesiji. Ovo više pogoduje nastanku sekti nego
religijskom obrazovanju. Kod niza sociologa moemo naci tezu da religija
ima sve manje uticaja na obrazovanje i društveni sistem. Ovaj proces
se u sociologiji naziva desakralizacija. Nakon Galileja i Njutna napuštaju
se neke laicko-religijske dogme o postanku sveta i o funkcionisanju svemira.
Crkva je morala napustiti tezu da se Sunce okrece oko Zemlje. Uz Ajnštajnove
postavke i radove Stivena Hokinga, danas se razvila teorija o “velikom
prasku”, o praeksploziji kao osnovi nastanka svemira. Sve to dovodi
u pitanje staro religijsko uverenje kako nadnaravne sile vladaju kosmosom.
Rezultat toga je da ljudskim postupcima sve manje diriguju religiozna
uverenja. Sa misticno-religioznih motiva covekovo pona.anje se pomerilo
ka racionalnom. Postoji nekoliko razloga za to da se misticno religiozno
tumacenje sveta pomera ka racionalnom:
a) saznanja koje nudi moderna nauka,
b) covek oseca da pripada društvu od cije organizacije zavisi i
njegov opstanak i njegova sloboda,
c) obrazovanje širi opštu svest koja se zasniva na “etici
razloga” više nego na dogmatskoj etici zasnovanoj na misticnim
osnovama.
Zakljucak
Zakljucno o religiji kao osnovu društva i obrazovanja moemo
reci da u današnjim civilizacijama, u razlicitim dr.avama imamo vrlo
raznolik odnos prema verskom obrazovanju. U nekim zemljama je veronauka
obavezna u školama, u nekim je ona fakultativan predmet a u nekima
se uopšte ne praktikuje. Svojim tradicionalnim normama religija nudi
moral sa nizom konkretnih uputstava za ivot, nudi niz etickih maksima
koje podravaju socijalizaciju. S druge strane, poistovecivenje verskog
i nacionalnog, fundamentalizam i verske sekte mogu naneti mnogo problema
ljudima koji ive u multietnickim zajednicama. Pravo na obrazovanje
kao i pravo na verovanje i veroispovijest, ljudska su prava koja svaka
civilizacija mora poštovati jer se radi o elementarnim ljudskim pravima.
Zakljucno o odnosu društvenih sistema i religijskog obrazovanja moemo
reci da je danas nemoguce zamisliti buducnost društva, moderno društvo
XXI veka, koje bi se vratilo izvornim religijskim dogmatskim i misticnim
postavkama. Uz napredak nauke i tehnologije moderne religije su promenile
niz svojih izvornih polazišta. One religije koje su se postavile
fleksibilnije, koje su išle za potrebama i slobodom savremenog coveka,
uspele su da se razvijaju, da se šire. Uloga obrazovanja pri tome
je prvenstveno emancipatorska. Pomeranje sa misticno religioznih na racionalne
osnove moralnosti sve više postavlja obrazovanje u prvi plan. Medutim,
iako oficijelne sakralne institucije nisu tako snano prisutne u
društvenim sistemima kao ranije, individualna opredeljenost vernika
je snano prisutna. Vera snano determiniše ponašanje
ljudi, snano utice na njihove vrednosti i formiranje vrednosnih
sistema.
Opšti pristup u izucavanju ljudskog društva i to kroz njegovo
pojmovno odredenje, definisanje njegovog nastanka, strukture, zakonitosti
i faza u njegovom razvoju, uslovio je pojavu i razvoj veceg broja teorija
i pravaca. To je dovelo do obrazovanja i konstituisanja sistema opšte
sociologije. Time je omoguceno izucavanje odredenih društvenih pojava
koje u svojoj ukupnosti i obrazuju ljudsko društvo. Izucavanje odredenih
društvenih pojava direktno je uticalo na nastanak i konstituisanje
posebnih sociologija.
Nastankom i razvojem posebnih sociologija stvoreni su neophodno potrebni
uslovi da opšta sociologija, kao teorijska nauka, postane i empirijska
nauka. Tako su stvorene nune pretpostavke da saznanja do kojih se
dolazi sociološkim proucavanjem društvenih pojava mogu da poslue
ne samo apstraktnim teorijskim razmatranjima o ljudskom društvu,
vec mogu da poslue u prakticnim društvenim aktivnostima kako
bi se uticalo na uredivanje pojedinih oblasti društvenog ivota.
Društvo je predmet proucavanja mnogih društvenih nauka. Svaka
od njih tei da prouci svoj predmet – neka podrucja društvenih
ivota, odnosno pojedine pojave. Sociologija, za razliku od ostalih
društvenih nauka, istrauje i opisuje društvo u njegovom
jedinstvu, bez obzira što se društvo ispoljava u razlicitim
oblicima. Socologija pokazuje da je društvo skup pojava koje nisu
mehanicki odvojene, vec predstavljaju dijalekticki skup (jedinstvo), što
znaci da su one medjusobno povezane makar bile i razlicite, pa cak i protivrecne.
Medutim, sociologija se ne bavi samo „globalnim društvom“,
nego i mikro-sociološkim zanimljivim osnovnim obelejima društvenosti.
To je sve ono što cini odgovarajuci nacin društvenog ivota
koji stvarno ive konkretni pojedinci i grupe u odredjenom vremenu
i prostoru. U tom smislu predmet socilogije nije samo „društvo“
kao nekakav izvanljudski objekat, nego pre svega „društvenost“,
kao nacin ljudskog ivota.
Ogist Kont koji se smatra tvorcem sociologije, to je utoliko, što
je u svom klasifikacionom sistemu nauka utvrdio mesto za jednu novu pozitivnu
nauku, kojoj je dao ime sociologija i što je utvrdio koji su ciljevi
te nove nauke, koja u duhu njegovog pozitivistickog shvatanja ima za zadatak
ne samo da proucava društvo, vec i da ga temelji na rezultatima do
kojih dode. Teoreticari društva iz doba formalnog pocetka sociologije
bavili su se pitanjima društvenog razvoja i zalagali da se naucnim
proucavanjima dode do saznanja koja ce omoguciti coveku da efikasno utice
na pojave koje ga okruuju. Celo Kantovo delo proima misao
o redu, o društvenom jedinstvu, o podredenosti i nadredenosti, o
hijerarhijskom uredenju društva.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad
u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|