|
Глобализација као светски процес
Глобализација је данас један од најчешће кориштених и најмање прецизно
дефинисаних израза. Она је често предмет недоследних и непримерених критика.
Многи људи мисле да је она нешто ново, мада је она стара скоро колико
и људска раса! Често се односи само на једну сферу – углавном на економију
– мада је присутна у готово свим областима. Потпуно супротни процеси се
развијају истовремено или наизменично. Глобализација је процес са великим
бројем вишеструких, далекосежних и важних импликација.
Глобализација представља историјски преокрет који мења друштво убрзаним
темпом. Има много различитих начина тумачења овог феномена, који истовремено
указују и на однос према њему.
Присталице глобализације наглашавају њену улогу у размени информација,
бољем разумевању различитих култура, ширењу демократије, повећању животног
стандарда итд. Критичари тврде да су се развијене земље окористиле на
рачун неразвијених и да је удео најсиромашнијих људи света у глобалном
дохотку у сталном паду.
На економском плану глобализација представља процес раста међународних
токова роба, услуга, капитала и људи, а самим тим и технологије, као и
процес глобализације тржишне привреде, тј. ширења капитализма на оне сфере
и оне земље у којима још увек није доминантан систем.
Мисао водиља глобализације је неолиберализам. Према тој идеологији друштвени
проблеми се могу најбоље решити ако се препусте тржишту и приватним предузећима.
Непрестано сучељавање различитих мишљења и деловања везаних за овај феномен
и мене је навело да подробније истражим и у свом раду обрадим, по мени
најважнију, економску страну глобализације, односно њене ефекте, а посебно
повећање економске неједнакости, како између држава, тако и унутар саме
државе.
Покушао сам да одговорим на следећа питања:
Пошто је чињеница да је глобализација светски процес, како је тај процес
текао, у којим околностима, ко му је највише допринео и у којим областима
је највише дошао до изражаја?
Неоспорно је да је у последњим деценијама дошло до огромних промена у
свим сферама живота. На једној страни вртоглави напредак, на другој страни,
у развијеним земљама слабљење социјалне државе и раст сиромаштва, а у
неразвијеним земљама, без обзира на улазак страног капитала, све веће
сиромаштво и заостајање у односу на богати свет. Зашто и како се то дешава?
Који је допринос глобализацијe у повећању економске неједнакости и у поларизацији
света на богате и сиромашне?
Познато је да је издвајање богатих земаља за помоћ неразвијеним у паду.
Зашто? И како међународна заједница треба да делује да би помогла неразвијеним
земљама?
2. ПОЈАМ И РАЗВОЈ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
2.1. Развој, димензије и узроци глобализације
Глобализација је реч која се данас веома много користи у различитим
областима, тако да постоје бројне дефиниције овог појма које одражавају
различитост схватања овог феномена. Навешћу неке од њих.
„Глобализација је повећање међународне размене на тржиштима добара, услуга
и тржишта неких фактора производње, укључујући раст и развој институција
које премошћују националне границе – предузећа, владе, међународне институције
и невладина удружења.”
„Глобализација је глобална конвергенција цена добара.”
Светска банка је дефинише као слободу и могућност појединаца и предузећа
да својевољно иницирају размену са становницима и предузећима у другим
земљама.
За неке глобализација представља светски, планетарни процес интеграције
и цивилизованог напретка, односно отелотворење историјске нужности, а
за друге пројекат доминације западних земаља, посебно D. Held Сједињених
Америчких Држава, односно деструктивну силу која доводи до повећања социјалне
и економске неједнакости. У мноштву различитих приступа, према класификацији
коју је извршио постоје две струје: струја хиперглобалиста која тврди
да се ствара униполарни свет без ратова и конфликата, и струја скептика
која глобализацију сматра митом и пројектом западних земаља, усмереним
ка подели и сукобљавању цивилизованих блокова. Према Z. Bauman-у, U. Beck-у,
M. Castells-у i A. Giddens-у постоји и струја критичке теорије глобализације
која уочава и анализира и добре и лоше стране глобализације.
Тешко је утврдити када је тачно почела глобализација. Њом су се, иако
не под тим називом, бавили и класични економисти: Adam Smith, David Ricardo,
John Stuart Mill и Karl Marx.
Многи аутори, који процес глобализације своде на процесе који се одвијају
у светској привреди, за почетак узимају седамдесете године деветнаестог
века и сматрају да је она дошла у три фазе. Прва фаза је трајала од 1870.
до 1914. године. Тада је у целом свету растао приход по глави становника,
али не довољно брзо да спречи пораст броја сиромашних. Друга фаза је трајала
од 1950. до 1980. и у току ње је дошло до чврстог повезивања богатих земаља,
док су земље у развоју оскудевале у елементарним добрима. Трећу фазу која
се везује за осамдесете године двадесетог века карактерише појава неолиберализма
и слабљење социјалне државе.
Може се рећи да је глобализација процес који задире у све области живота.
У првом плану је економска димензија, која доводи до све веће међузависности
националних економија. Нема више затварања у националне границе. И политика
се мора прилагођавати процесу интернационализације и трагати за новим
политичким формама и интеграцијама. Долази до слабљења функција социјалне
државе и стварања опште социјалне несигурности. Свет постаје „глобално
село”. Међусобни утицај различитих култура доводи до промене система вредности
и стварања једне глобално-униформне културе која погодује ширењу тржишта
и интересима мултинационалних компанија. Изузетно су значајни и проблеми
заштите околине и људских права, који захтевају глобалну политику и глобалну
свест..
Зависно од начина схватања глобализације, именују се и различити узроци
њеног настанка. Технолошке новине у подручју размене информација и у подручју
комуникација, посебно интернет, имају једну од најзначајнијих улога у
настанку и развоју глобализације. Долази до глобализације финансијског
тржишта и наглог пораста трговине, што има за последицу брзо смањивање
трошкова транспорта. Посебан значај има трговина преко интернета. Укинуте
су царинске баријере и смањена царинска заштита у оквиру GATT-а, а то
значи да се тргује тамо где се постиже највећа добит. Крај хладног рата
често се наводи као један од узрока глобализације. Бивше државе „источног
блока” се отварају и излазе на светско тржиште, долази до њихове демократизације
и прихватања принципа тржишне економије. Глобални проблеми као што су
заштита околине и људска права захтевају глобалну политику и глобалну
свест. Либерализација светске трговине у оквиру GATT-a, односно WTO-a
омогућила је политику дерегулисања под вођством SAD-а.
2.2. Носиоци глобализације
Као најважнији носиоци процеса глобализације појављују се глобалне корпорације.
Оне оснивају своја удружења, отварају установе и продавнице широм света,
идући искључиво за својим интересом. У том незадрживом освајању тржишта
користе разне менаџерске алате. У оптицају је теза према којој мултинационалне
корпорације носе жиг националног порекла и како карактеристике домаћег
окружења иду у међународну експанзију. Насупрот томе је размишљање према
ком се корпорације у глобалној експанзији користе новом глобалном културом
коју саме стварају, а да домаћа обележја чине само део папира који менаџери
користе за придобијање јавности.
Посебну улогу у овом процесу имају SAD-е, јер већина мултинационалних
компанија има седиште у њима. У једном говору 2000. године генерални директор
ВВС-а, Greg Dyke је рекао: „Речено нам је да се свет глобализује. То није
истина, он се американизира.”
Сједињене америчке државе су крајем хладноратовских односа и колапсом
SSSR-а остале као светска велесила бр. 1 која једноставно чини оно што
науми, без великих административних компликација и укључивања међународне
заједнице у процес доношења одлука које имају глобалне последице. Већина
осталих држава посматра ово понашање као арогантни амерички имперјализам
који се темељи на глобалној војној моћи, глобалном привредном утицају,
глобалном културно-идеолошком утицају, односно глобалном политичком утицају.
3. ЕФЕКТИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
3.1. Глобалне економске промене
Са економског становишта, може се рећи да су узроци и потицаји
глобализације капиталистички начин производње, технолошки напредак и међународна
регулација. Тежња носиоца глобализације је изједначавање цена производних
фактора на различитим деловима глобалног тржишта.
Међутим, врло споро долази до изједначавања цена капитала због различитих
ризика који су углавном последица неекономских фактора, као и цена рада
због културних, језичких и дугих разлика.
У глобалној привреди фактори производње – природни ресурси, капитал, технологија,
рад, информације, као и добра и услуге слободно крећу светом. Остварују
се огромне зараде пребацивањем наведених фактора са места где су јефтинији
на места где су скупљи, а произвођачи смештају своје погоне тамо где је
то најјефтиније, тј. у неразвијене земље, где профитирају не само на ниским
ценама надница, него и на непрописним стандардима рада и заштите околине,
односно на ниском нивоу људских права и неорганизованости радничких покрета.
Неразвијене земље имају корист од преноса технологије која је на западу
давно застарела и превазиђена, а запослени радници и од нешто веће плате
(око 10%) него код домаћих послодаваца. Домаће тржиште постаје део јединственог
глобалног тржишта, а свако привелеговање домаћих произвођача је забрањено
међународним конвенцијама. Светска конкуренција и глобализација утичу
на смањену интервенцију државе што доводи у питање социјални мир.
Доминантан је либерални концепт друштва у коме је све подређено интересима
капитала и политичке моћи.
Процес глобализације је довео до формирања три снажна економска региона,
мегарегије, са водећим центрима у SAD-у, Јапану и Европи, дакле, долази
до снажних процеса интеграције и конвергенције, јачања међусобних веза
и међузависности, стварања јединственог тржишта и општих стандарда.
Упркос томе, савремено друштво је и даље подељено. Још више долази до
изражаја диспропорција у развоју индустријски развијених и неразвијених
земаља, интензивира се сукоб између богатих који постају још богатији
и сиромашних чије се сиромаштво повећава. Преко ноћи се руше планови привреде
због финансијских и економских криза, стотине хиљада радника остају без
посла.
У току је формирање и ширење нових стратегија развоја, које се базирају
на новим идеологијама, посебно неолиберализму и неоконзерватизму. Наступа
ерозија социјалне државе, расте социјална несигурност и долази до поткопавања
основних демократских начела. Јављају се огромне разлике у технолошком,
економском и цивилизацоном смислу између света богатих и света сиромашних.
Међународна заједница мора да осмисли пут превазилажења насталих противречности
и обезбедити минимум социјалне сигурности у оквиру глобализоване економије.
3.2. Криза социјалне државе
Неолиберали, који долазе до изражаја средином седамдесетих година двадесетог
века негирају темељне вредности модерне социјалне државе. Оспорава се
колективно, социјално, јер то, по њима, грађанима одузима део индивидуалног
суверенитета и слободе. Заступа се минимална држава која неће ограничавати
тржиште и слободну игру индивидуалних интереса. Појединац се усмерава
на остваривање личних интереса, а дестимулирају се облици социјалног повезивања.
У многим земљама крајем прошлог века наступа политика резања социјалних
трошкова, нарочито у Великој Британији у време владавине M.Thatcher и
у SAD-у када је председник био R. Reagan. Неолиберална политика захвата
и Западну Европу, посебно земље у транзиту, у које се реформе уводе преко
Светске банке и Међународног монетарног фонда.
Крупни капитал има мноштво социјалних противника. Све се више уочава да
и неолиберална држава , која се још није учврстила у Западној Европи,
улази у кризу, ништа мању него држава благостања. У овом тренутку „нема
на видику стратегије изласка из кризе модела државе благостања, али и
латентне, а све више и манифестне кризе неолибералног модела привреде
и целокупног друштва.”
Усоцијалном погледу, за запослене је још неповољнији амерички модел неолибералног
капитализма. Он се у уско економском смислу показао ефикаснијим, управо
зато што није оптерећен социјалним давањима. Капитал Сједињених Држава
је заузео Европу. С обзиром на његов тип, он је у оштром сукобу са социјалном
државом. Услед притиска корпоративног капитала и глобализационих процеса
који намећу сурову борбу на светском тржишту врло је тешко очувати основне
функције социјалне државе.
Снажну улогу у кризи социјалне државе има и појава нових играча у процесу
глобализације Кине, Индије, Јужне Кореје, итд. Они продиру на европско
тржиште великом количином јефтине, а релативно квалитетне робе широке
потрошње, што доводи до тога да се капитал земаља у који они надиру повлачи
у земље слабо плаћене радне снаге, веома ниских социјалних стандарда и
слабе еколошке заштите. На тај начин западно-европске државе остају без
неопходних прихода од пореза које су им плаћале корпорације, што се одражава
на социјалне бенефиције.
Прерасподела светске економско политичке моћи изазвана процесом глобализације
заоштрава питање социјалног идентитета европских земаља, тако да оне улазе
у процес великих промена, велике неизвесности, преплитања различитих врста
сукоба и криза. Ма колико било тешко, мора се тражити излаз у компромису,
у коме долази до кориговања и надопуњавања економске ефикасности и најмодернијег
технолошког развоја, са једне, и социјалне праведности и равноправности
људи као индивидуа и грађана, са друге стране. У том смислу неопходна
је рационализација и модернизација, не само социјалних функција државе,
него и стратегије развоја бизниса који иде у сусрет бољој будућности.
Јављају се различити видови борбе становништва за очување социјалне улоге
државе, док са друге стране, долази до јачања феномена борбе за опстанак
на тржишту радне снаге, као и до расипања тих покрета усед бриге за радно
место и за нормалне услове егзистенције. Неолиберални капитализам тежи
строгом дисциплиновању радне снаге и смањењу моћи синдиката, тако да је
радник у непрестаном страху од отказа.
Међутим, и након тридесетак година обележених кризом, социјална држава
у Европи се одржала. Може се рећи да социјални трошкови нису значајно
редуковани и поред притисака нове политике, што се објашњава високим степеном
привржености европских грађана стеченим социјалним правима. Осим тога,
у задње време су неки социјални проблеми нарасли до таквих размера да
је немогуће смањити социјалне трошкове. Ради се о све већем броју старих
становника, порасту здравствених захтева, масовној незапослености, повећању
неједнакости у друштву. Услед свега тога је неопходна државна интервенција,
као и нови социјални издаци.
У сваком случају, долази до одређених промена у карактеру социјалне државе
у оквиру којих се велики део социјалних трошкова пребацује на терет појединца,
врши се њена реструктурација, али не и укидање. Неки теоретичари сматрају
да је европска социјална држава залеђина отворене економије.
4. ПОВЕЋАЊЕ ЕКОНОМСКЕ НЕЈЕДНАКОСТИ
4.1. Два лика глобализације
Према М. Печујлићу „...форма глобализације крајње је противречна, свака
од њених димензија, попут старог бога Јануса, садржи два потпуно различита
лика, која обележавају све сфере друштва.”
У економској сфери неолиберални пројекат истовремено има две супротне
димензије: са једне стране економску супериорност, а са друге стране социјалну
инфериорност. Долази до наглог богаћења. Профит транснационалних корпорација
вишеструко се повећава. Изворе повећања економске супериорности представља
отварање нових извора ефикасности, као што је масовна дерегулација, приватизација
и либерализација капитала и његово преношење у руке предузимљивог приватног
предузетништва, затим глобална мобилност, односно слободна циркулација
капитала који кружи светом у потрази за најповољнијим условима за пласман,
смањење средстава за социјалне издатке, као и драстично смањивање помоћи
земљама у развоју.
Насупрот силовитом повећању економске ефикасности које доводи до брзог
увећања богатства уске елите, долази до демонтирања социјалне државе,
повећања социјалне неједнакости и глобализације сиромаштва. Глобализација
доводи до драстичног опадања раста бруто националног дохотка, у најсиромашнијим
земљама чак на 0.5%,а у групи средње развијених земаља на 1%. Диспропорција
у развоју индустријски развијених и неразвијених земаља повећала се са
3:1 у послератном периоду, на 100:1 у садашњем тренутку, на штету неразвијених.
Интензивира се конфронтација на релацији Север – Југ, односно богати –
сиромашни. Незапосленост у земљама Европске уније вишеструко се увећала.
На једној страни преко 1.5 милијарди становника живи са једним доларом
дневно, а на другој 255 светских милијардера поседује богатство веће од
годишњег дохотка 45% светског становништва. Сиромаштво није присутно само
у замљама Трећег света. Може се рећи да се тзв. „црне рупе глобализације”,
односно људи и територије који нису укључени у процес напретка налазе
у сваком великом граду земаља Првог света.
У политичкој сфери, насупрот свеопштем ширењу демократије, долази до стварања
ауторитарне транснационалне државе, као нове форме владавине. Стварају
се наднационалне институције као што су: Г-8, Светска банка, Савет безбедности,
NATO. Глобална елита моћи постаје субјект одлучивања изнад кога нема демократске
контроле. Уместо једног темеља моћи који је оличен у власништву, јавља
се мноштво основа. Осим власништва, велики значај има моћ управљања и
расподела културног капитала, односно знања. Нову владајућу класу, савремену
буржоазију , која представља водећи монополски слој, чине следеће групе:
корпорацијски богаташи, управљачи транснационалних компанија...
Под паролом „хуманог интервенционализма” крије се интерес крупног капитала.
Стратегија новог светског поретка омогућује отворено мешање и доминацију
велесила над неразвијеним подручјима. У светској заједници долази до појаве
нових видова зависности, експлоатације и неједнаке размене рада.
4.2. Неједнакост међу државама
Истраживања различитих аутора показују да постоји веза имеђу глобализације
и раста бруто друштвеног производа. Њихове анализе показују да су носиоци
глобализације који су највише смањивали царине остварили и највише стопе
раста БДП-а по становнику, насупрот сиромашним државама које нису у значајној
мери захваћене овим процесом. Према Deardorff-у и Stern-у „...глобализација
поставља добар слој врхунских менаџера, државне, политичко-војне елите
и врхове научне елите, темеље раста БДП-а смањењем инфлације те убрзањем
технолошког напретка и раста продуктивности”. Има аутора који сматрају
да глобализација доноси многе прилике, али и претње, или пак, разлог неодрживости
раста виде у спољним токовима који долазе са отвореношћу. Ипак, преовлађује
први приступ који сматра да постоји позитивна корелација између глобализације
и раста БДП-а.
Кад се говори о неједнакој расподели раста БДП-а, односно о неједнакости
међу државама примењују се три приступа:
• тражење конвергенције,
• Stolper – Samuelson-ов (SS) теорем,
• процена неједнакости према мобилности фактора.
Поједини теоретичари тврде да се неједнакост међу државама губи. У бившим
социјалистичким земљама у којима се на вештачки начин одржавала једнакост
долази до повећања неједнакости, а у земљама у којима је вештачки одржавана
висока неједнакост, као што су земље Латинске Америке, долази до пада
неједнакости. Тврди се да неједнакост међу земљама зависи од фактора који
се споро мењају, али се и значајно разликују у различитим земљама. Као
могући разлози изостајања конвергенције наводе се:
• технолошки аспекти, при чему се претпоставља да је продуктивна технологија
унутрашња особина богатих и технолошки напредних земаља, а последица тога
је да ће богати бити још богатији због ефекта преливања;
• образовни аспекти, где се сматра да ће до конвергенције доћи тек кад
земље достигну одређени ниво људског капитала са којим могу користити
страну технологију;
• укупни потенцијал земље, укључујући и географске положаје, као што је
излазак на море или удаљеност од екватора;
• економске политике, где се, у случају изостајања конвергенције земаља
које се глобализују са развијеним земљама сматра да оне воде лошу економску
политику;
• „пропуштена прилика” – тврди се да услед ограничења потражње индустријских
добара земље које су пропустиле да се до сада глобализују не могу више
достићи развијене земље, без обзира на економску политику.
Развијене земље које су богате капиталом истовремено су сиромашне радом.
С обзиром на глобализацију, очекује се да ће се наднице нискоквалификованих
радника у сиромашним земљама приближити надницама висококвалификованих
радника у сиромашним земљама, те нискоквалификованих радника у богатим
земљама, односно да ће се смањивати неједнакост. Истраживања показују
да наднице нискоквалификованих америчких радника стварно падају, међутим
кретање висина надница у сиромашним земљама је разнолика.
Што се тиче мобилности фактора, повећава се мобилност капитала, али је
кретање радне снаге отежано антимиграцијским мерама. Услед тога већу корист
од глобализације имају земље богате капиталом, односно долази до повећања
неједнакости. Изналажење начина за повећање покретљивости радне снаге
допринело би већој користи за сиромашне земље.
Што се тиче утицаја глобализације на повећање неједнакости, неки сматрају
и показују на основу практичних истраживања, да она повећава неједнакост,
а други супротно. Тешко је изабрати једну истину, имајући у виду да нема
равномерне глобализације у свим земљама, да је тешко сврстати земљу у
групу глобализованих или неглобализованих, да постоји отпор глобализацији
који такође може имати негативне ефекте.
4.3. Неједнакост унутар државе
Теорија о неједнакости унутар државе има више полазишта:
• Stolper-Samjuelson-ов (SS) теорем;
• Kuznetz-ова хипотеза;
• Lewis-ов модел;
• мобилност фактора производње;
• политичко-економски фактори;
• несавршености тржишта капитала.
SS теорем полази од претпоставке да ће се земље у међународној размени
специјализовати на основу два фактора производње – радне снаге и капитала
и да ће на добитку бити власници богатијег фактора производње, а на губитку
власници мање обилног фактора производње. Из тога следи да ће у земљама
које обилују капиталом доћи до повећања разлика, а у земљама богатим радом
разлике ће се смањивати.
Да бисмо представили Kuznetz-ову хипотезу посматраћемо два сектора, пољопривреду
и индустрију и три групе радника: нискоквалификоване, средњеквалификоване
и висококвалификоване.
Током привредног развоја долази до кретања рада из нископлаћених сектора
(пољопривреда), где је неједнакост мала у боље плаћене секторе (индустрија),
где су разлике у надницама веће. Модернизација привреде доводи до нестајања
међусекторске неједнакости, а пуна запосленост елиминише неједнакост унутар
самог сектора. Према поменутој хипотези земље на нижем степену развоја
ће имати повећање неједнакости све док не постигну одређени ниво развоја,
након чега долази до заокрета.
Према Lewis-овом моделу неједнакост је резултат миграције из нископрофитног
у високопрофитни сектор, при међусекторској неједнакости.
Капитал, као мобилнији фактор производње, крећући се међу земљама, бира
земљу која има најповољнији однос између продуктивности рада и наднице.
Он присиљава земље да дерегулишу тржиште рада, укључујући и минималну
надницу. Услед тога се повећава профит власника капитала, независно од
тога да ли земља обилује радом или капиталом. Овај процес је познат под
називом „трка према дну” и садржи у себи став да ће већина економија завршити
на истом, прилично заосталом систему социјалне заштите.
У настојању да одрже или повећају постојеће стање неједнакости богати
су у могућности да лобирањем или корупцијом утичу на изборну политику.
Сиромашни нису у могућности да потпуно искажу и искористе властите способности
јер је за њих отежан приступ кредитима, веће су каматне стопе због већег
ризика и сл.
Већина теоријских и емпиријских истраживања показују да глобализација
повећава неједнакост унутар земље, као и неједнакост међу земљама. Осим
што директно утиче на раст БДП-а, она делује и индиректно, путем образовања,
државне потрошње и инфлације, тако што повећава квалитет образовања и
државну потрошњу а смањује инфлацију. Према томе, у циљу ублажавања негативних
последица глобализације на неједнакост, неопходно је подузимати корективне
мере, у смислу политике која подржава раст а смањује неједнакост.
4.4. Глобализација, раст и сиромаштво
Као прво, треба имати у виду да сиромаштво и неједнакост немају исто значење.
Такође, постоји проблем дефиниције сиромаштва. Једна од њих каже да је
сиромашна она особа која има неуобичајено низак ниво потрошње у поређењу
са осталим становницима те земље. При том нису дати критеријуми за одређивање
тог нивоа. Данас се под сиромаштвом подразумева и постојање односно непостојање
могућности и шанси за остваривање права на живот у достојанству, као што
су приступ ресурсима и механизмима остваривања и заштите људских права
и учешће у одлучивању. И овде се поставља питање да ли се сиромаштво повећава
услед глобализације или отпора глобализацији.
На основу тврдње да глобализација подстиче раст БДП-а, многи аутори сматрају
да она истовремено смањује сиромаштво. Други аутори сматрају да је смањење
сиромаштва врло мало у поређењу са оствареним стопама раста.
При анализи кретања сиромаштва на глобалном нивоу превиђа се кретање сиромаштва
по регијама. Већина регија постиже незнатан напредак у борби против сиромаштва,
док у Африци расте број сиромашних. Значајно смањење сиромаштва у југоисточној
Азији у првом реду је последица глобализације, док у Кини и Индији, које
имају најбоље резултате на овом плану, то нема везе са глобализацијом.
Резултати проучавања односа глобализације и сиромаштва од стране Lundberg-а
и Squire-а показали су да глобализација доноси корист већини становништва,
али штети најугроженијој популацији, односно најсиромашнијем делу становништва.
Статистички показатељи и студије UN показују значајно повећање јаза између
богатих и сиромашних, како између развијених и неразвијених земаља, тако
и између појединих друштвених слојева унутар појединих земаља и региона,
укључујући и најбогатије земље.
Посматрањем петине светске популације са највишим примањима и петине са
најнижим примањима утврђено је да је њихов однос у сталном расту. У 1960.-тој
години је износио 30:1, у 1990.-тој 60:1, а у 1999.-ој 74:1. Током задњих
деценија приходи 60% свјетске популације су се умањили, 20% је остварило
скромно повећање прихода, док је 20% становништва остварило драстично
повећање прихода. Индекс хуманог развоја који се примјењује у студији
UN опао је у 30 земаља света, што илуструје тенденцију апсолутног пораста
сиромаштва.
Отварање тржишта, уклањање царинских баријера и либерализација трговине
погодују само великим и богатим тржиштима, државама, регионима и појединцима.
Раст интеграције, као једног од основних фактора глобализације, веома
мало користи доноси онима који значајно доприносе стварању добара и богатстава,
односно радницима, међу којима велики удео имају мигранти, који данас
представљају невидљиву државу унутар Европске уније и индустријски развијених
држава Северне Америке. Иако се привреда развијених земаља добрим делом
базира на коришћењу ове јефтине радне снаге, она је потпуно обесправљена.
Мигранти немају право гласа нити право удруживања, не могу да раде у јавном
сектору, немају правне заштите на радним местима. Све чешће раде привремене
и повремене послове, без сигурности у погледу адекватне наднице и заштите
на раду. Чињеница да већина миграната не припада белој раси указује на
расну и дискриминаторску позадину ове проблематике.
Посебну причу представљају извозне производне зоне. Без обзира где се
налазе, положај запослених радника је једнако лош. Радни дан траје од
12 до 16 сати. Већина запослених су младе жене које раде за уговараче
из Кореје, Тајвана и Хонг Конга, који испуњавају наруџбине за компаније
пореклом из држава Г7. Управа је војног стила, наднице недовољне за преживљавање,
рад затупљујући и не тражи посебну радну вештину, а саме извозне производне
зоне су издвојене из законодавног и порезног система земље која их удомаћује.
Сиромаштво има тенденцију раста и у развијеним земљама, а највише у SAD.
Сваки четврти Американац живи у сиромаштву, а чак око два милиона су бескућници.
Истовремено најбогатија предузећа нагло увећавају своје богатство.
Земље у развоју, у настојању да привуку страни капитал, снижавају заштићену
најнижу цену рада, стандарде рада и стандарде заштите на раду и уводе
пореске олакшице за инвеститоре. Све то угрожава економска и социјална
права запослених и оних који су у потрази за послом. Радни однос на неодређено
време све се више замењује радним односом на одређено време, хонорарним
пословима, повременим и привременим пословима. Оваква политика одговара
крупном капиталу који у таквим условима лако долази до јефтине радне снаге,
снижава своје трошкове и повећава профит. На овај начин савремена глобализација
доводи до раста сиромаштва међу запосленим.
Неопходно је споменути и отплаћивање дугова које неразвијеним земљама
остаје врло мало, или чак нимало, средстава за улагање у развој привреде,
односно у инфраструктуру, технологију или истраживања. Нема довољно средстава
за одржавање основних елемената друштвеног стандарда: здравства, образовања,
прехране, становања. Тридесет два милиона HIV позитивних људи у земљама
у развоју немају могућност лечења, јер лекови коштају између пет и педесет
просечних годишњих прихода тих земаља. Ионако мала јавна потрошња често
је усредоточена на потребе политичке и економске елите док су фондови
за сиротињу подложни разноразним ударима. Природна богатства се исцрпљују
ради отплате кредита, уместо за развој сопствене привреде. Издвајања земаља
субсахарске Африке за отплату кредита развијеним земљама вишеструко су
већа од средстава која добијају као помоћ. Програми стабилизације највише
погађају најсиромашније слојеве становништва. У таквим условима често
долази и до друштвених немира, што узрокује страдања људи, разарања и
још већу беду.
Међутим, смањивање сиромаштва на тај начин је дуготрајан процес. Пример
за то је Бразил у коме живи половина сиромашног становништва Латинске
Америке. Иако се пораст БНП-а по глави становника усталио на три процента
треба да прође неколико деценија привредног раста да би становништво достигло
границу сиромаштва односно постало несиромашно.
4.5. Улога међународне заједнице
Процес глобализације доводи до формирања снажних центара моћи. Настали
су економски региони, мегарегије, са седиштима у SAD-у, Јапану и Европи;
успостављене су међународне економске и политичке организације: OUN, UNESKO,
GATT, WTO, IMF, WB и друге, преко којих центри моћи владају светом.
Капитал је концентрисан у рукама малог броја гигантских корпорација које
распоређују инвестиције на велики број земаља отклањајући тако опасност
великих ризика. Њихова тежња је да инвестиције пласирају, уместо у виду
зајмовног капитала (индиректно инвестирање), у виду предузимачког капитала,
тј директног инвестирања. Константни вишак капитала са ограниченим инвестиционим
могућностима у развијеним земљама, тражи нове могућности за пласман. Извоз
капитала у неразвијене земље је објективна нужност за развијене земље.
Глобална стратегија TNK је да настоје да највећи део фондова који је потребан
за њихове операције обезбеде у самим земљама у развоју и да истовремено
огроман део добити изнесу из ових земаља. Треба имати у виду да оне имају
и негативних и позитивних утицаја на привредни раст земаља у развоју.
Негативни утицај се не огледа само у непосредној експлоатацији, тј извлачењу
вишка вредности. Ради се о томе да су TNK ограничавајући фактор развоја,
да утичу на формирање одлука зависне привреде која није способна да се
развија на самосталној основи. Дакле, учвршћује се економска зависност
земаља у развоју према развијеним земљама. TNK доводе до концентрације
капитала и профита у неколико водећих индустријских земаља, првенствено
у SAD. Не може се порећи да има случајева да су TNK донеле и одређене
користи у појединим земљама у развоју, али је много више случајева у којима
је њихов утицај био негативан и где је, дугорочно гледано, инострани капитал
постајао препрека друштвене, политичке и економске еманципације земаља
у развоју.
Што се тиче позитивних утицаја TNK, може се навести следеће: доносе у
земљу домаћина преко потребан капитал, нову технологију, повећање запослености,
доприносе порасту извоза, као и отварању земље према свету.
Капитал је потребан земљама у развоју како би се активирали постојећи
ресурси и кренуло путем индустријализације, а у неким случајевима се модерна
технологија може обезбедити само сарадњом са TNK. Упоредо са том сарадњом
неопходно је јачати отпор улагању капитала под експлоататорским условима
који омогућавају одлив највећег дела акумулације из земаља у развоју.
За неразвијене земље актуелан је проблем немогућности приступа тржиштима
богатих земаља. Кроз Светску трговачку организацију – WTO, која је заменила
GATT као општи споразум о трговини и царинама, воде се преговори у првом
реду о тржишту аграрних и неких индустријских производа. Покренуто је
и питање финансирања развоја у земљама у развоју. IМF врши све већи утицај
на економску политику земаља у развоју, условљавајући приступ капитала
прихватањем његових одлука о монетарној, фискалној и спољнотрговинској
политици. Често се морају прихватити ултимативни захтеви да би се добила
средства од Светске банке.
Услед глобализације, тржишне економије у развоју имају мноштво проблема
у области социјалне политике. Да би се ти проблеми превазишли неопходна
је помоћ међународне заједнице која би била усмерена управо на „губитнике”
произашле из економских и технолошких промена, односно оне који су у најнеповољнијем
положају.
С друге стране, помоћ за развој, коју пружају главне индустријске земље,
драстично се смањила од 1991. године, у великој мери због смањења учешћа
SAD-а. Иако америчка економија чини 30% укупног индустријског света, њен
допринос за пружање помоћи чини мање од 17% укупне помоћи. Издвајање за
помоћ из БДП развијених земаља мање је од 0.25%, односно упола мање него
што је износило почетком деведесетих година двадесетог века. Сматра се
да су разлози за ово смањење крај хладног рата и обновљени фискални притисак
на социјалну државу.
Осим тога, испитивање јавног мњења показало је распрострањеност скептицизма
у погледу делотворности програма помоћи. Велики део јавности сматра да
средства за помоћ одлазе у „рупу без дна”.
Светска банка је направила детаљну анализу и процену помоћи и дошла до
закључка да међународна помоћ успева када подржава чврсте економске мере
дотичне земље, односно да може допринети укупном расту и ширењу индивидуалних
могућности у оним земљама које теже за макроекономском стабилизацијом.
У окружењу које је орјентисано на реформу, помоћ и приватна улагања међусобно
се подржавају. Помоћ у будућности треба да буде усмерена на изводиве пројекте
и не само на оне земље које су предане економским реформама, него и на
владе које су исто тако предане ширењу образовања и радних могућности
особа у неповољнијем положају.
ЗАКЉУЧАК
Hакон мог истраживања које се бавило глобализацијом као феноменом који
свакодневно дотиче наше животе, посебно њеним деловањем на повећање неједнакости
у економској сфери, потпуно бих се сложио са мишљењем М. Печујлића да
она има два потпуно супротстављена лика, односно да има и добре и лоше
стране.
Што се тиче теза и питања постављених у уводном делу рада, сматрам да
сам у доброј мери дала образложења и одговоре. Још једном ћу направити
преглед добрих и лоших страна проучаваног феномена кроз ставове супротстављених
струја.
Присталице глобализације тврде да она доноси слободу и опште благостање,
односно бржи економски раст, повратак пуне запослености, појаву нових
производа и услуга, одсуство инфлације, монетарну стабилност, ширење капитала
и јачање демократских снага у свету.
Како сам ја утврдио, ради се о слободи и благостању изабраних, односно
довољно богатих, а по стандардима носилаца капитала који диктирају и начин
живота и појам демократије. Што се тиче осталих тврдњи, издвоио бих услове
запошљавања у неразвијеним земљама, у негативном контексту.
На другој страни, јавни, па често и насилни, протести указују на противљење
овом процесу. Критичари глобализације истичу њен допринос повећању сиромаштва,
угрожавању националних култура и идентитета неразвијених земаља, као и
уништавању околине. Истичу чињеницу да неједнакост наставља да расте у
условима глобализације, односно да је она узроковала пораст неједнакости,
а једини начин за заустављање таквих нежељених и опасних трендова је да
се она потпуно заустави.
Што се тиче негативних ефеката глобализације наведених у претходном пасусу,
ја бих се углавном сложио са њиховим постојањем и посебно нагласио проблем
сиромаштва и потребу за његовим решавањем.
Међутим, моје је мишљење, након истраживања које ми је разјаснило многе
непознанице и отворило нове видике, да је глобализација незаустављив процес
чије предности и добре стране нису на прави начин распоређене, о чему
би се у будућности морало водити рачуна.
ЛИТЕРАТУРА
1. Petković Vlajko.’’ Sociologija’’. Visoka Poslovna Škola Čačak, 2008.
god.
2. Видојевић, Зоран. Криза „државе благостања” и евроинтеграција. Зборник
Центра за економска истраживања Института друштвених наука, главни и
одговорни уредник Данило Шуковић. Београд: Центар за економска истраживања
Института друштвених наука, 2006.Стр. 248.-257.
3. Deardorff, Alan; Stern, Robert. What You Should Know about Globalization
and the World Trade Organization. Review of International Economics,
2001. Стр. 403.-427.
4. Lundberg, Mattias; Squire, Lyn. The Simultaneous Evolution of Growth
and
Inequality. World Bank Working Paper, 2000.
5. Митровић, Љубиша Р. Савремено друштво: стратегије развоја и актери.
Београд: Институт за политичке студије, 1996.
6. Samuelson, Paul A.; Nordhaus, William D. Економија. 15. издање. Загреб:
Мате, 2000.
7. Taylor, Andrew. Globalization, Trade and Development: Somme Lessons
from
History. NBER Working Paper Series, 2002.
8. World Bank. Globalization, Growth and Poverty. Washington: World
Bank, 2002.
Chen, Shaohua; Ravallion, Martin. How Did the Poorest Fare in the 1990s?.
Washington: World Bank, Development Research Group, 2000.
Web site – ови:
1. http://www.ifg.org/The International Forum on Globalization
2. http://www.worldbank.org/Svjetska banka
3. http://www.globalizacija.com
4. Pečujlić, Miroslav. Globalizacija – dva lika sveta. (2002.)
http://www.bos.org.yu/cepit/idrustvo/pecujlic/globalizacija.PDF
5. Lustig, Nora. Kapitalizam s ljudskim likom. Globalizacija i sirotinja.
(2001.)
http://www.bhdani.com/arhiva/220/t22011.shtml
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|