|
GOVOR, JEZIK I KULTURA
Jezik i govor stoje u odnosu koda i poruke, sistema i procesa, govor
je jezik u akciji. Komunikacija je moguća kada se učesnici služe istim
jezičkim kodom. Kao društvena pojava, jezik postoji i menja se uglavnom
nezavisno od volje pojedinaca koji ga nasleđuju od svojih predaka i predaju
u nasledstvo potomcima. Jezik i govor su neraskidivo povezani. Niti bi
mogao postojati jezik, a da se praktično ne realizuje govorom, niti bi
govornu komunikaciju bilo moguće ostvariti bez nekog jezika. Govor i jezik
su u stalnom sadejstvu i prožimanju usled čega se menjaju i jedno i drugo.
Govor je podložan uticaju mnogih praktičnih činilaca koji su u vezi sa
psihofiziološkim osobinama čoveka. Zamuckivanje, zamor, nedostatak koncentracije
nisu idealni uslovi za komunikaciju, ali jezički obrasci opstaju i u ovakvim
uslovima.
Mogućnost da čovek komunicira, a naročito da upotrebi, i to s lakoćom,
jezičke simbole, veštinu organizovanog i prilagođenog korišćenja jezičkih
simbola u različitim situacijama, zasnovana je na possbnim sposobnostima.
Zbog nove elektronske tehnike, mogućnost opštenja je porasla. Neki smatraju
da je glavno obeležje našeg doba suvišno komu niciranje. Činjenica je
da čovek u sebi nosi duboko ukorenjenu potrebu za opštenjem. Ako neka
osobamalo opšti, zato postoje duboki razlozi, koji obično proističu iz
načina života i neuspelog društvenog prilagođavanja.
Uspešna komunikacija u govorenju znatno je uslovljena i osećajnom pozadinom.
Psihološki je mudro ponašati se prema protivniku tako da ga uverimo da
je ono što mi tvrdimo vrlo slično onome u šta je on već uveren.
Pojam jezika
Jezik je sistem gestikulacije, gramatike, znakova, glasova, simbola,
ili reči, koji se koristi za prikaz i razmenu koncepata (tj., za komunikaciju),
ideja, značenja i misli. Može se zamisliti kao "semantički kod".
Proučavanje jezika kao koda se zove lingvistikom, koju je kao akademsku
disciplinu u tom obliku uveo Ferdinand de Sosir. Oni koji govore ili na
druge načine koriste jezik smatrani su (od strane samoproglašenih lingvista)
delom te jezičke teorijsko-lingvističke zajednice.
Danas u svetu ima više od tri hiljade živih jezika i nekoliko hiljada
dijalekata. Ima jezika kojim se odavno ne govori, ali su ostali pisani
tragovi koji svedoče o njihovom postojanju. To su italski, etrurski, staroslovenski,
gotski i drugi. Valja znati da postoji i čitav niz veštačkih jezika, kao
što su algol, simila, fortran, jezik signalizacije i drugi, koji imaju
različite namene u sistemu ljudske komunikacije.
No, bez obzira da li je prirodni ili veštački, jezik je uvek u obavesnoj,
informativnoj funkciji. Jezikom se oslikavaju i prenose sva dostignuća
ljudske civilizacije i sva obeležja objektivnog i subjektivnog sveta.
Osnivač srpske države, Stefan Nemanja, govorio je da se čuvanjem jezika,
mogu zaštititi interesi države i naroda. Njegove reči iz Hilandarske
povelje, najrečitije govore o tome: "Čuvajte, čedo moje milo,
jezik kao zemlju. Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč,
znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći
i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoga
jezika". Istorija mnogih naroda pokazala je da se gubljenjem jezika
istovremeno gubi i nacionalna samobitnost.
Pojam kulture
Mnogi ljudi danas koriste shvatanje "kulture" koje se razvilo
u Evropi tokom 18. i ranog 19. veka. To shvatanje kulture odražavalo je
nejednakost unutar evropskih društava i među evropskim silama i njihovim
kolonijama širom sveta. Ono izjednačuje „kulturu“ s „civilizacijom“ i
suprostavlja oboje „prirodi“. Prema tom mišljenju neke su zemlje civilizovanije
od drugih kao što su i neki ljudi kulturniji od drugih. Stoga su neki
kulturni teoretičari zapravo pokušali izbaciti popularnu ili masovnu kulturu
iz definicije kulture.
Kultura se u praksi odnosi na elitna dobra i aktivnosti kao što
su visoka moda ili muzejska umetnost i klasična muzika, te reč kulturan
označava ljude koji znaju o tim aktivnostima i sudeluju u njima. Na primer,
neko ko koristi 'kulturu' u smislu 'kultivacije' može uveravati da je
klasična muzika najotmenija od muzike radne klase kao što su pank, turbo
folk ili domorodačka muzička tradicija australijskih Aboridžina.
Ljudi koji koriste "kulturu" na taj način paze da je ne koriste
u množini. Oni veruju da ne postoje posebne kulture, svaka sa svojim vlastitim
vrednostima i logikom, nego radije koriste samo jedan standard rafinacije
kojim se sve grupe mogu objasniti. Stoga su oni ljudi koji imaju različite
običaje shvaćeni kao "nekulturni" zbog "njihove različite
kulture". Ljudi s nedostatkom "kulture" često se čine "prirodnijima",
pa posmatrači često kritikuju elemente visoke kulture zbog potiskivanja
"ljudske prirode".
Neke socijalne kritike od 18. veka pa nadalje prihvataju taj kontrast
između kulturnih i nekulturnih, ali naglašavaju da su rafiniranost i razrađenost
kvarenje, a neprirodni razvoj onaj koji zakriva i izobličuje ljudsku suštinsku
prirodu. Na račun toga, narodna muzika ljudi iz radne klase je iskreno
izražavanje prirodnog načina života, dok je klasična muzika površna i
dekadentna. Jednako, ljudi koji nisu sa Zapada često se vide kao 'plemeniti
divljaci' koji žive autentičnim neokaljanim životima koji još uvek nisu
složeni i iskvareni visoko raslojenim kapitalističkim sistemom Zapada.
Jezik i govor
Čovekova svest o potrebi komunikacije stara je koliko i nagon za opstanak,
a snažna kao osećanje gladi ili ljubavi; neophodna kao hrana, voda ili
vazduh. Želja da se iskažu misli ili osećanja, da se kome nešto saopšti,
ili reakcija na životno okruženje i različite okolnosti, bili su sastavni
deo svakodnevice čovekovog dalekog pretka. Iskonski nagon za spoznajom
sveta i napor da se pronikne u tajne prirodnih zakona i pojava, da se
o istim iskažu sopstveni stavovi, ili da se saznaju reakcije drugih i
dođe do novih saznanja, rodili su ljudski govor koji je još od prapočetaka
ljudske civilizacije, pa do danas, bio konstantna osobenost čoveka, znak
njegovog raspoznavanja i superiornosti nad svim bićima zemaljskog sveta.
Jezik i govor su istorijska kategorija. Govor je satkan od glasova, koji
različitim kombinovanjem daju veće govorne celine. Tlas je osnovni elemenat
govora. Valja znati da "glas i govor predstavljaju celinu i jedinstvo,
pa bez kulture glasa, ne može biti prave kulture govora"
. Nastanak govora vezuje se za postanak čoveka. Jezik i govor su stalni
pratioci čoveka i društva u celini. Misao koju nala-zimo u indijskim Upanišadama:
"Govor u čoveku sabirno je mesto svih znanja", sugeriše
stav da govor nije samo osobenost čovekove individue, nego i iskustvena
vrednost ljudske civilizacije. Govor, prema tome, ima i socijalnu, kreativnu
i ideološku vrednost.
Nema govora bez jezika, niti jezika bez govora. Govor se ostvaruje posredstvom
jezika, kojije po školskoj definiciji osnovno sredstvo za sporazumevanje
među ljudima. Doduše, čovek svoje misli i osećanja može iskazivati i bojama,
zvižducima, pantomimom, mimikom, ili na neki drugi način, ali to još uvek
nije živi jezik niti govor, već samo neki od mnogo govora.
Funkcija jezika
Jezik je spona među ljudima i narodima. Delujući kao znak ličnog identiteta
i kolektivne pripadnosti, jezik ističe sličnosti i služi kao sredstvo
raspoznavanja.
Smatra se da nas drugi ljudi procenjuju prema četiri načina preko kojih
komuniciramo:
- Na osnovu onoga šta radimo
- Kako izgledamo
- Šta govorimo
- Kako to govorimo
Govorenje u najvećoj meri prenosi identitet ličnosti i identitet poruke.
Pri tom nam nisu važne samo reči. Kako na svetu ne postoje dva ista čoveka,
tako ne postoje ni dva ista načina komunikacije. Da bi čovek uspešno komunicirao,
tj.da bi se uspeo adekvatno izraziti, nije najvažnije naučiti pravila
retorskog govorenja. Najvažnije je osloboditi se nesigurnosti i psihološke
ukočenosti.
Prevladavanje straha odjavnoggovorenja predstavlja osposobljenost za
prevladavanje i drugih oblika strahovanja, omogućujući nam da izađemo
na kraj bilo s kim i bilo s čim, te da postanemo uspešni i tamo gde smo
bili neuspešni. Ta novostečena sigurnost nam olakšava rešavanje svakodnevnih
teškoća, čak na način da nam postaje zanimljivo, izazovno i privlačno
i ono što nam je do juče izgledalo nerešivo.
Uostalom, u delu "Fedar", Platon tvrdi da govor "isto kao
i živo biće, mora biti organizovan tako da ima vlastito telo kome neće
nedostajati ni glava, ni stopala, ni trup, ni udovi, nego će svi oni biti
raspoređeni tako da odgovaraju i jedni drugima i celini."
Kod svakog pojedinca reč nailazi na drugu asocijaciju. Smatra se da ljudi
misle brzinom od oko 600 reči u minuti, ali govore brzinom od oko 150
do 200 reči u minuti. To znači da nam misli brže beže nego što teku reči
koje slušamo.
Jezička kultura
Kult kazane reči bio je visoko razvijen kod Grka i Rimljana, kod kojih
su retorika (govorništvo) i elokvencija (rečitost) tako brižljivo negovane,
da su ulazile u osnovno obrazovanje svakog slobodnog građanina. Iz antičkih
vremena kultura govora se prenela najpre u romanske, a potom i u ostale
kulturne zemlje Evrope, tako da se dikcija u njima tradicionalno negovala.
U nauci o govorenju valja razlikovati dva sasvim različita pojma. To su:
- jezičko osećanje i
- jezička kultura.
Jezičko osećanje
Jezičko osećanje je urođen smisao za gramatički pravilno izražavanje,
tačno akcenatsko naglašavanje reči i smisao za prelaženje silaznih akcenata
na proklitiku uz njihovo preobraćanje iz silaznih u uzlazne akcente. Jezičko
osećanje zavisi od sredine u kojoj je neka osoba rođena i odrasla. Stiče
se u detinjstvu slušanjem dobrog jezika, a nasleđuje se genetski, kao
i muzikalnost. Najlakše se stiče u sredinama koje se služe četvoroakcenatskim
sistemom zato što on garantuje tačnu upotrebu akcenata, logičku melodiju
rečenice i prijatnu melodičnost govora.
Jezička kultura
Lična jezička kultura jeste naknadno stečeno znanje sopstvenim trudom
i briga oko kultivisanja sopstvenogjezika i govora. A trud oko podizanja
čovekove lične jezičke kulture mora biti utoliko veći ukoliko je njegovo
urođeno jezičko osećanje manje razvijeno. Lična jezička kultura se ispoljava
u stepenu usvojenosti gramatičkih pravila standardpog književnog jezika.
Da bi neko u svom govoru imao zastupljene sve elemente jezičke kulture,
potrebno je da svoju govornu i pisanu reč usaglasi sa normativnim zahtevima
koji važe kako u fonetici i ortoepiji, tako i u morfologiji i sintaksi.
Bez usvajanja tih odlika književnogjezika, niko ne može steći potpunu
jezičku kulturu.
Čovek se rađa sa urođenom tajanstvenom govornom moći, ali razvitak govora
svake jedinke zavisi od raznovrsnih govornih činilaca koji mogu biti organski,
sredinski, intelektualni i emocionalni. Govor se sastoji od reči, a reči
su samo simboli iskazani pomoću glasova. Reči služe da se njima izrazi
neki pojam ili neka misao. One u velikoj meri zavise od prilika u kojima
jedno društvo živi i od kul-turnog nivoa na kome se ono nalazi.
Jezik je stalni pratilac čoveka u njegovom životu, on zajedno s njim raste
i razvija se, dopunjava i usavršava. Čovek se legitimiše svojim jezikom.
Jezik kojim jedan čovek govori jeste najtačnija i najvernija slika vrednosti
njegove duhovne kulture.
Ako se polazi od toga da je jezik duhovna tvorevina ljudskog društva,
onda je glas kao najsitnija govorna čestica osnovni elemenat jezika. Pomoću
glasova svrstanih u reči duhovne vrednosti se prenose od jedne individue
do druge. Dakle, jezik je sredstvo kojim govornik svoj duhovni svet, svoje
misli, osećanja i doživljaje saopštava drugim ljudima.
Govoriti se može ne samo rečima, nego i bojama, izrazom lica i očiju,
pokretima tela. Gluvonemi se sporazumevaju pomoću gestova, baletski umetnici
i pantomimičari pokretima tela i mimikom izražavaju i najsloženija duševna
stanja likova koje tumače. To sve jeste govor, ali nije jezik, jer jezik
je govor čoveka pomoću artikulisanih glasova svrstanih u reči i rečenice
tako da je moguće drugome saopštiti ne samo svoje trenutno osećanje i
želje, nego i svoje misli koje be odnose kako na sadašnjost, tako i na
prošlost i na budućnost.
Jezik je ne samo glavno sredstvo sporazumevanja među ljudima i iskazivanja
naučnih i filozofskih misli, nego i glavno izražajno sredstvo nekih umetnosti.
Jezik je plod razvitka ljudske zajednice i van nje ne može postojati.
Da bi mogao služiti kao sredstvo sporazumevanja, jezik mora imati fonetski,
morfološki, sintaksički i leksički sistem. Jezik je plod razvitka ljudske
zajednice i van nje ne može postojati. Jezik je nastao iz stvarne čovekove
potrebe opštenja sa drugim ljudima.
Govor je zvučna realizacija jezika koja služi da se sadržaj misli prenese
odjednog do drugog lica. Govor ne može postojati bez jezika, ali ni jezik
bez govora. Tehnika govora podrazumeva pravilno disanje i pravilan izgovor
svih trideset glasova korišćenjem celokupne govorne aparature.
Elementi posebne govorne tehnike koji doprinose postizanju kreativnosti
u verbalno.m komuniciranju su:
- Rracionalno izlaganje i ekonomičnost u jeziku se ogleda u izboru jezičkih
sredstava u okviru protoka informacija u internom delu komunikacijske
mreže i u okviru eksternog toka u informisanju javnosti. U tom smislu
se može govoriti o odlikama stila kao što su: jasnost, postojanje čvrste
koncepcije, konciznost, ekonomičnosti skladnost. Jednostavan i jezgrovit
način mišljenja treba razumljivo i razgovetno preneti slušaocima i sagovornicima,
obrazlažući osnovni nacrt teme. U toku racionalnog izlaganja presudno
je izlaganje određenog stepena intenziteta i emocioialno zalaganje za
dinamično saopštavanje poruka, što, takođe, doprinosi uspehu konverzacijskog
čina i komunikacijskog procesa uopšte. Specifično je izlaganje u kontaktima
sa štampom: konkretno, precizno, jasno izražavanje što predstavlja veliku
uštedu u vremenu. U kontaktima sa elektronskim medijima, izlaganje dopunjeno
interesantnim primerima široj javnosti postaje blisko, dostupno, razumljivo
i jasno. Racionalno izlaganje zahteva selekciju obrađenog i pripremljenog
materijala, odabir promotivnog materijala, statističku obradu raspoloživog
vremena za efikasno i skonomično izlaganje. Pripremanje jezgrovite koncepcije
moguće je ostvariti izborom odgovarajuće terminologije, organizacijom
materijala, konciznim izlaganjem u usmenoj ili pisanoj formi, slikovitim,
živopisnim objašnjenjem, isticanjem zanimljivih primera.
- Motivisanost za razgovor je preduslov efektnog komuniciranja. Ona
se ispoljava kroz dinamičnost, informisanost, sigurnost u toku govornog
čina. Kreativnost se može, takođe, ispoljiti u plasiranju informacija
na jedan nov, individualan način, kombinacijom maksimalne informisanosti,
obaveštenosti i tehničke, praktične pripremljenosti za nastup. S tim
u vezi je izražajnost komponenta koja podrazumeva upotrebu slikovitih,
živopisnih izraza, zanimljivo melodijsko kretanje u okviru reči i rečenica.
Izražajnost je i pravilno definisanje teme.
- Izgrađeni glasovni kvaliteti govornika uslov su dobrog govorsnja.
Uspehu komunikacijskog procesa doprinose sledeće vokalne karakteristike
govornika: zdrav, čist, sonoran glas, pravilno disanje, izbor centralnogregistra
i adekvatne visinetona, kao i odabir određenog tempa i ritma. Snaga
govora i kreativnost u izražavanju, mišljenju i interpretiranju ne znače
samo sposobnost da se poruka prenese do slušalaca, već mogućnost da
se deluje na mišljenje i osećanje, da se prenosi pozitivna energija.
Glas je moćno izražajno sredstvo, a mogućnosti ljudskog glasa su skoro
neograničene. Govorna kultura nije samo težnja ka odnegovanom jeziku,
već težnja ka jezičkoj snalažljivosti, bogatstvu i gipkosti jezika,
sposobnosti govornika da se prilagodi situaciji i da uvek ostane na
nivou i visini dobrog kazivanja. Ličnost govornika se ogleda kako u
pogledu izbora sadržaja i ipterpretaciji, tako i u prilagodljivosti,
fleksibilnosti, elastičnosti i snalažljivosti u toku živogi aktivnog
procesa komunikacije.
Aspekti kulture govora
Kultura govora se može posmatrati sa lingvističkog, estetskog i socijalnog
aspekta.
Lingvistički aspekt obuhvata nauku o jeziku. Primena jezičkih sredstavau
određenoj situacijirealizuje sejezičkom normom. Nauka o pravilnom jeziku
i govoru usvojenom normom nameće funkcionisanje jezičkih sredstava. Pri
tome treba voditi računa o artikulaciji, morfološkim, fonetskim i sintaksičkim
pravilima.
Estetski aspekt podrazumeva razvijanje estetskih osećanja i kod onoga
ko govori i kod onoga ko sluša.
Da bi govor bio misaono bogat i logičan koriste se stilska sredstva. To
ne znači da je svakodnevni govor oslobođen estetske dimenzije. Estetski
aspekt najviše dolazi do izražaja u izražajnrm čitanju i recitovanju,
u oratorstvu i prilikom dramatizacije književnih dela.
Socijalni aspekt u vezi je s nastankom društva i uporedo se razvijao.
Na komunikativnost kao glavnu vrednost govora prvi je ukazao osnivač moderne
lingvistike Ferdinand de Sosir. Za njegaje jezik organizovani sistem znakovakoji
imaju komunikativnu vrednost. Jezik zavisi od mnogih faktora: nasleđa,
stepena-obrazovanja, socijalne sredine. Kreativnost je osobina i obeležje
ličnosti, a posebno dolazi do izražaja u konverzacijskom činu.
Čovek je rano u svom razvitku osetio potrebu za razmenom informacija.
S pravom se smatra da bi ljudski život bio neodrživ bez jezičkog opštenja.
Čovek oseća potrebu da komunicira jer se tako potvrđuje kao društveno
biće. To znači da je sporazumevanje neophodno i sa psihološkog i sa socijalnog
gledišta.
U jeziku značajnu ulogu igra psihofiziološki fenomen, pa je govor više
ili manje emocionalno obojen. Da bi se ostvario govorni akt, potrebno
je da aktiviramo psihofiziološki mehanizam, tj. jezičku sposobnost, čime
se omogućuje proizvođenje i shvatanje govora. Čovek je društveno biće
koje pripada određenoj jezičkoj i kulturnoj zajednici, a sporazumevanje
članova zajednice omogućeno je na osnovu zajedničkog jezičkog koda i kulturnih
navika. Ono je, dakle, socijalno uslovljeno. Čovek i stupa u komunikaciju
radi predaje ili primanja informacije, a to je, takođe, manifestacija
socijalne prirode sporazumevanja.
Govor je prvenstveno lingvistička pojava, jer su govorna sredstva najpre
jezička i ona čine osnovu verbalne komunikacije.Tek potom dolaze i druga,
kao što su mimika i gestovi.
Prema načinu ostvarivanja govornog događaja govor se može javiti kao monolog
i kao dijalog.
Tek na početku 19.veka lingvistika je postala moderna nauka o jeziku.
Jedno njeno područje je dugo vremena bilo u okviru retorike, a to je stilistika.
Predstavnici ženevske lingvističke škole, Ferdinapd de Sosir i Šarl Bali
osnivači su moderne stilistike kao posebne lingvističke nauke. Jezik je
istovremeno i izraz zajednice i izraz pojedinca. Osnovica muje normativna
gramatika koja opisuje fizička i fiziološka svojstva glasova (fonetika),
utvrđuje vrste reči i njihove oblike (morfologija), te određuje vrste
reči, njihove oblike i službu u rečenici (sintaksa). Gramatika, dakle,
opisuje utvrđuje i sistematizuje jezičku građu. Predmet stilistike je
stil.
Zaključak
Jezik je u velikoj meri apstraktna pojava. Međutim, samo poznavanje jednog
sistema znakova još nije dovoljno za komunikaciju. Za verbalno opštenje
je neophodno da se jezik materijalizuje, tj. učini dostupnim čulima. Zato
se u svim situacijama jezičkog komuniciranja jezički sistem stavlja u
pokret i realizuje, a realizacija jezika jeste govor. Tako je govor skup
svih pojedinačnih ostvarenja jezika. Govoreći, mi pokrećemo mehanizme
jezika na kojima se zasnivaju govorni činovi. A jezik je šema po kojoj
se obrazuju rečenice koje svakodnevno izgova-ramo.
Lična jezička kultura jeste naknadno stečeno znanje sopstvenim trudom
i briga oko kultivisanja sopstvenogjezika i govora. A trud oko podizanja
čovekove lične jezičke kulture mora biti utoliko veći ukoliko je njegovo
urođeno jezičko osećanje manje razvijeno. Lična jezička kultura se ispoljava
u stepenu usvojenosti gramatičkih pravila standardpog književnog jezika.
Da bi neko u svom govoru imao zastupljene sve elemente jezičke kulture,
potrebno je da svoju govornu i pisanu reč usaglasi sa normativnim zahtevima
koji važe kako u fonetici i ortoepiji, tako i u morfologiji i sintaksi.
Bez usvajanja tih odlika književnogjezika, niko ne može steći potpunu
jezičku kulturu.
Jezik je stalni pratilac čoveka u njegovom životu, on zajedno s njim
raste i razvija se, dopunjava i usavršava. Čovek se legitimiše svojim
jezikom. Jezik kojim jedan čovek govori jeste najtačnija i najvernija
slika vrednosti njegove duhovne kulture.
Literatura
- Dikić, N.: Osnovi retorike, Beograd, 2004. Str. 33;
- Matić, M.: logopedija, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 1968.
Str 312;
- www.wikipedija.org/jezik
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
|
|