|
DEMOKRATIJA
Rad koji je pred vama treba da pokaže značaj i prednosti demokratije kao
vrste političkog poretka uopšte, ali naravno i da ukaže na nedostatke
i negativna svojstva ovog fenomena. Suština celokupne priče o vladavini
naroda (kako se ustvari demokratija i prevodi; demos – narod, kratein
– vladati) i po mnogima najboljeg oblika političkog poretka je smeštena
u ovaj rad.
Da bi uopšte i počela sa ovako opširnom i izazovnom temom proćiću kroz
nekoliko segmenata, počevši od samog istorijata i značenja pojma demokratije.
Kao što svaki pojam, vezan za državu, ima svoje uporište u istoriji jednog
društva, tako i demokratija vuče svoje korene iz daleke antičke istorije.
Danas, međutim, demokratija nema isti oblik i isti značaj, ali sama suština
je zadržana. Neću se baviti previše ovom problematikom, koliko ću obratiti
pažnju na sam razvoj i oblike demokratije u današnjoj, modernoj državi.
Kako su ljudi, njihovi običaji i kultura različiti na različitim krajevima
sveta, tako je pristup demokratiji kao državnom poretku drugačiji u od
države do države (naravno, ako je demokratija u njima zastupljena). Stoga,
pojavljuju se mnoge vrste demokratije koje odgovaraju datom uređenju i
načinu zivljenja i upravljanja. Kroz sve ove stvari proćićemo uz obavezan
osvrt na istorijske činjenice, ali i uz pomen nekih današnjih događanja
i primera.
Država je veoma složena tvorevina koja se sastoji iz niza različitih sastavnih
delova, celina. I kao takva ona teži ka određenom načinu vođenja, kako
njenih delova tako i nje u celosti. Različiti su oblici društvenog poretka,
ali moglo bi se reći da je danas demokratija upravo ta koja je najviše
zastupljena. Njena zastupljenost se ne ogleda samo u tome da je često
primenjena, nego i u težnji za njenom primenom. Nesumljivo je i sasvim
izvesno da je danas demokratija najprihvatljiviji oblik političkog poretka,
što mnogi politikolozi i sociolozi napominju u svojim delima. Moglo bi
se reći i da je to jedan od najboljih poredaka, posto u svom praktičnom
ostvarivanju nikad nije lišena određenih slabosti i mana.
No, da ne bi previše dužila, sve gore pomenute segmente uz opširniju realizaciju
smo smestili u ostatak rada....
1. DEMOKRATIJA – SUŠTINA I ZNAČAJ
Demokratija se najčešće objašnjava po etimološkom značenju reči. To je
složenica od dve grčke reci: demos - narod i kratein – vladati, pa se
demokratija objašnjava kao vladavina naroda. Međutim, ako bi se demokratija
shvatala u etimološkom smislu, to bi značilo da nema ni države i njene
vlasti, jer državna vlast znači određen odnos podčinjenosti između nadređenih
i podređenih, između onih koji imaju vlast i onih prema kojima se vrši
vlast.
Teško je objasniti demokratiju samo vladavinom većine, pa se govori da
je demokratija vrlo složen sistem odnosa između države i građana u pravcu
ostvarivanja slobode ličnosti građana i transformacije državne vlasti.
Demokratiju karakterišu određena obeležja:
• Učešće svih ili većine u odlučivanju o opštim poslovima zasniva se
na ideji o vrednosti svakog građenina,
• Razvija se poštovanje državno pravnog poretka i ostvarivanje zakonitosti
u primeni prava i u vršenju državne vlasti,
• Državna vlast u odnosu sa građanima mora voditi računa o čoveku kao
slobodnom biću i u granicama humanosti vršiti ovlašćenja,
• Građani uživaju određene slobode i prava, naročito politička i to
bez ograničenja u pogledu pola, nacionalnosti, rase, vere i sl.,
• Država svojim građanima, kulturnim i obrazovnim sistemima, omogućava
sticanje sve većeg obrazovanja i kulture,
• Ekonomski uslovi života su poboljšani u smislu slobodnijeg političkog
opredeljenja,
• Političko organizovanje je pretpostavka ostvarenja demokratije, a
mogu biti i razna profesionalna udruženja, kao što su sindikati,
• Učešće naroda u vršenju vlasti pojavljuju se u dva osnovna vida: učešće
preko predstavnika i neposredno...
Demokratija je oblik državnog i društvenog uređenja u kome vlast pripada
većini naroda. Demokratija je državno i društveno uređenje u kome vlast
proizilazi iz naroda i pripada narodu.
Demokratija pripada redu velikih političkih pojmova koji se opiru sažetim
i jednostavnim, definicijskim određenjima. Retki su pojmovi koji su se
tako dugo održali u upotrebi, i u teoriji i u praksi, kao što je to pojam
demokratije. Više od dva milenijuma upotrebe, pa i zloupotrebe, pojma
demokratija učinili su da je taj pojam postao kontroverzan, dvosmislen,
nedorečen, neodređen, difuzan, pa i konfuzan.
Kako ističe, H. Laski, za neke je demokratija oblik vlade, a za neke način
društvenog zivljenja i odnosa u društvu. U svakom slučaju ovaj širok pojam,
skreće pažnju na značaj i delovanje mnogih faktora demokratije koji nisu
u užem krugu političkih načela, institucija i procedura. Slične razlike
u ocenama vrednosti demokratije kao oblika političke vladavine mogu se
naći u delima novijih i savremenih mislilaca.
Džeferson je isticao da se svaka vladavina degeneriše, ako je poverena
samo onima koji narodom vladaju i da je jedini pouzdani nosilac vlasti
narod, koji valja i obrazovati za demokratiju.
V. Čerčil i Dž. Nehru su mislili da je demokratija dobar oblik vlade,
samo zato što je demokratija manje loša od svih drugih oblika koji se
s vremena na vreme oprobavaju.
Pojam demokratija obuhvata neke bitne elemente koji su opšti i trajni,
kao što su: narod, sloboda, vlast, država, društvo, uređenje; kao i dodatne
elemente koji su promenljivi i zavise od vremena u kome se javlja i definiše
aktuelan tip demokratije. Ona nije ista u svakom vremenu i prostoru i
na tim elementima se utvrđuje njena definicija.
U upotrebi su i neke druge definicije demokratije, ali su sve slične.
Neke od njih su: „Demokratija je vlast naroda, od naroda, za narod“, ili:
„Demokratija je vladavina naroda u njegovom sopstvenom interesu“, „Demokratije
je vladavina lica koja su slobodno izabrana i odgovorna onim koji vladaju“,
ili: „Demokratija je oblik političkog sistema u kome pored političke participacije
građana postoji i njihovo konkretno učešće u odlučivanju“ i mnoge druge.....
2. RAZVOJ DEMOKRATIJE KROZ ISTORIJU
U prvo vreme u staroj grčkoj demokratija čak nije ni imala ono značenje
koje je joj se danas pridaje. Svoje pravo značenje kao „vladavina naroda“
i „narodna suverenost“ demokratija je dostigla mnogo kasnije, kada je
već zasla u zrelo doba svog života. A kako je demokratija kao vladavina
naroda mogla da nastane samo na razvalinama ranijeg aristokratskog ili
oligrahijskog uređenja, ona je u svom izvornom obliku predstavljala vladu
siromašne većine, demosa odnosno plebsa.
Ovo shvatanje bilo je duboko uvreženo među Grcima i na njega nailazimo
kako kod Platona
tako i kod Aristotela,
mada su se oni međusobno bitno razlikovali u oceni njene vrednosti. Platon
je smatrao da demokratska vlast nastaje kada siromasi pobede, pa jedan
deo protivnika pobiju, druge proteraju, a sa ostalima ravnopravno podele
vlast i građanska prava. Aristotel
je takođe smatrao da u demoktratiji ima vrhovnu vlast slobodna i siromašna
većina.
I Perikle je nastojao da iskaže pravu istinu o atinskoj demokratiji i
njenim nepobitnim vrednostima. Po njemu, to nije bila vladavina samo jedne
klase ma koliko mnogobrojne, kao što je to slučaj sa siromašnima, jer
u demokratiji kao vladavini celog naroda o čovekovoj sudbini ne odlučuje
ni bogatstvo ni siromaštvo.
Posle ovih poimanja demokratije i njenog neposrednog začeća, sa prostora
antičkog društva ona počinje da se širi i na druge segmente tadašnjeg
društva. Kao jedan od bitnih utemeljivača pojavljuje se i rimska republika.
Rim kao nova etapa, nova faza društva, novi tip društva i oblik državnog
uređenja nosi i daje nova merila o tome šta je demokratija. Ma koliko
vešti u političkom vladanju Rimljani čak ni u republikanskoj eri nisu
imali mnogo demokratije u svom političkom sistemu, a pojedini demokratski
elementi, ustvari nastali kao posledica vojnih potreba i vojne demokratije.
Glavna vlast bila je u izvršnim organima i Senatu. Isticanje principa
jednakosti među ljudima kod rimskih stojika kao i kod Cicerona, Gaja,
Ulpijana, bilo je inspirisano više etičkim nego političkim motivima.
Hrišćanstvo, koje je nastalo kao vera i ideologija siromašnih preuzelo
je od stojika ideju jednakosti, iako je ona bila više duhovne, nego zemaljske
prirode. Međutim, zna se da je kasnije Hrišćanstvo postala glavna vera
čitave države, tako da se težnja ka demokratiji samim tim i sve više širila.
Jedno od uporišta na kojima se u toku srednjeg veka održavala i tinjala
klica demokratije, bila je ugovorna priroda odnosa između, vladara i podanika,
kao i svetovne i duhovne vlasti. Feudalni poredak je začetak pluralizma,
konstitucionalizma i reprezentacije jer se ispunjenje tih unapred datih
ugovornih pogodbi može od svakog zahtevati. Iz njih su ponikli razni oblici
dogovora o javnim stvarima i poslovima države, bilo u vidu savetovanja,
dogovaranja ili ustanove javnih sabora raznih staleža. Svi ovi elementi
iz koje će se kasnije razviti prvi demokratski oblici tinjali su u okviru
feudalnog poretka, da bi se u šesnaestom veku i dalje pod uticajem religijskih
šizmi i znatnih promena u načinu proizvodnje postepeno razvili u pojedne,
najpre, reprezentativne demokratske institucije, prerastajući kasnije
u prve forme izvorne liberalne demokratije i posredničkog individualizma.
Bilo je primera u istoriji da je demokratija nastala tako reći spontano,
u određenim relativno homogenim i jednistvenim društvima. Takva pojava
demokratije obično se vezuje za seoske opštine u Švajcarskoj, koje su
godinama predstavljale obrazac demokratske jednostavnosti i nepomućenih
prednosti slobode u uslovima relativne jednakosti. Ovakav spontan način
srećemo i u slobodnim naseobinama evropskih doseljenika na američkom tlu.
Amerika je u odnosu na Evropu imala tu prednost da je bila prirodno naklonjena
demokratiji.
Međutim, ako se zanemare ovi retki primeri skoro spontanog nastanka demokratije,
onda se susrećemo sa neobično teškim zadatkom utvrđivanja načela na kojima
demokratski poredak treba da se zasniva, pogotovo u mnogoljudnim političkim
zajednicama.
Naime, u engleskoj liberalnoj demokratskoj tradiciji koja se iskristalisala
do devetnaestog veka , preovlađuju shvatanja o demokratiji kao autonomiji
i individualnoj slobodi i odgovornosti, dok u Francuskoj preovlađuje ideja
demokratije kao participacije sa naglašenim težnjama ka popularnoj vladavini
jednakosti. Međutim, u obe tradicije deluju snažni uticaji liberalnih
ideja koje demokratske slobode smeštaju pretžno u političku sferu, dok
se do uticaja socijalne demokratije dolazi znatno kasnije u dvadesetom
veku.
Američko iskustvo, iako pod pretežnim uticajem engleske političke tradicije
naginje po svojoj otvorenosti kombinaciji liberalne i pluralističke demokratije,
nadmetanju političkih grupa u „slobodnom“ političkom prostoru.
Moderna iskustva i savremena shvatanja o demokratiji ne prihvataju bilo
koji pojedinačni činilac kao odlučujući za postojanje ili ne postojanje
demokratije, već radije uzimaju u obzir čitav niz faktora, materijalnih,
kao i kulturnih i duhovnih, uporedno sa situacionim uticajima.
Demokratija, koja je kao sistem bila ozbiljno uzdrmana uoči i tokom dva
velika svetska rata u dvadesetom veku, danas je veoma značajna i kao mobilizacioni
koncept i „ideja – snaga“ u borbi protiv različith oblika autokratije,
diktature. Očuvanje demokratije protiv ovih opasnosti je pre svega u ravnoteži
i dopunjavanju ekonomske i političke demokratije, balansu između centralne
vlasti i samouprave, očuvanju najvažnijih prava i sloboda. U modernom
smislu demokratija se sve više javlja i kao etički problem i kao problem
čoveka. U svakom slučaju demokratiju i njenu stabilnost mogu ugroziti
i nasilni, iznuđeni oblici rušenja poretka, koje donose nove društvene
nepravde i nejednakosti.
U savremenoj demokratskoj teoriji, rasprave o osnovnim vrednostima i temeljima
demokratije, koje otkrivaju njihova međusobna protivrečja, sve više ističu
neophodnost uzajamnih balansa i kontrabalansa tih vrednosti, a sve manje
priznaju isključivost bilo koga od principa i vredosti demokratije.
Slični teorijski pogledi na razrešavanje prividnih ili stvarnih protivrečnosti
među demokratskim vrednostima razvili su se i kad se radi o odnosu individualizma
i kolektivizma. Ni individualizam, ni kolektivizam nužno ne podrazumevaju
demokratiju, a u isto vreme su sposobni da je dostignu. Ima primera demokratske
orjentacije i kod jednih i kod drugih što je ujedno i najvažnije.
Danas je svet ponovo u promenama i one bitno utiču na promenu sadržaja
demokratije.
3. OSNOVNI OBLICI DEMOKRATIJE
Kao što nema jedinstvene definicije demokratije, tako ne postoji ni jednistvena,
ili približno jedinstvena, njena klasifikacija. Tako se demokratija razvrstava
po oblicima, vrstama, modelima, formama i tipovima. Gledano sa stanovišta
učešća građana u vlasti tj. povezivanjem i ostvarivanjem narodne volje
sa državom demokratiju posmatramo sa aspekta njenih osnovnih oblika:
a. Oblik posredne demokratije
b. Oblik neposredne demokratije
c. Oblik poluneposredne demokratije
3.1. Oblik posredne demokratije
Ovaj oblik naziva se predstavnička demokratija, pošto se volja naroda
ostvaruje preko izabranih predstavnika u organima vlasti. Ideja posredne
demokratije je da svaki pojedinac treba da učestvuje u izboru onih, koji
će kao najbolji činiti Vladu, kao njihovi predstavnici, ako već nije u
stanju da neposredno učestvuje u svemu što se tiče života u zajednici.
Predstavničko telo vrši vlast u ime naroda, pa ta vlast ne pripada tom
prestavničkom telu, već pripada narodu. Sistem predstavničke demokratije
ne ugrožava načelo narodne suverenosti, jer narod ostaje i dalje suveren,
a na slobodnim izborima bira svoje predstavnike koji vrše vlast.
Predstavnička vlast treba da bude ograničena ustavom i zakonom. Da bi
demokratija dosla do većeg izražaja moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
• da kandidovanje predstavnika bude slobodno i da građani vrše to
pravo,
• da se kandidovanje vrši pojedinačno, a ne po listama,
• pravo glasa treba da imaju svi punoletni građani
• odnos birača i predstavnika mora biti takav da građani mogu poznavati
rad prestavnika, da predstavnici podnose izveštaje o svom radu biračima
i budu u vezi sa njima.
3.2. Oblik neposredne demokratije
Neposredna demokratija je vršenje određenih poslova neposredno od građana.
Ovo je najneposrednije ostvarivanje narodne volje, narodne suverenosti,
pošto ovim putem građani u celosti učestvuju u vršenju vlasti. Međutim,
otkad postoje takvi oblici demokratskog odlučivanja i vršenja vlasti,
postavilo se pitanje u kojim slučajevima se može primenjivati taj oblik,
a kada to nije moguće. Izdiferencirali su se neki oblici koji se mogu
primenjivati, a to su: masovne skupštine, plebiscit, referendum, narodna
inicijativa i dr. Ako ustavi utvrđuju da vlast pripada narodu, to ne znači
da vlast vrši svaki pojedinac, već narod u celini. Prema tome je, integralna,
potpuna neposredna demokratija, gde bi svaki pojedinac učestvovao u vlasti
neostvariva. Ona je u sferi teorijskih pretpostavki. Kada se pojedinci
nađu u vlasti, oni su samo organ naroda i ne ostvaruju svoju vlast.
U savremenoj, mnogoljudnoj i složenoj državi teško je ostvariti neposrednu
demokratiju, iako ona uvek ima prednost, u svim delatnostima državne organizacije,
pa dolazi do kombinacije posredne i neposredne demokratije. Oblici neposredne
demokratije su dosta različiti, tako imamo zborove građana, građansku
inicijativu za donošenje odrđenih akata i preduzimanje određenih mera
od strane državnih organa. Najznačajniji oblik neposredne demokratije
je referendum koji se sastoji u izjašnjavanju građana o postavljenom pitanju.
Odluka na referendumu je konačna i nju organ mora primeniti. Naravno,
da je vrlo važno pripremiti referendum, objasniti građanima postavljeno
pitanje i njegov značaj, kao i obezbediti sve druge uslove koji su bitni
da se građani slobodno opredele i glasaju. Kombinacija posredne i neposredne
demokratije, sa što većom primenom neposredne demokratije, čini ostvarenje
i razvoj demokratije. Razvoj svih ovih elemenata može omogućiti veće učešće
građana u vršenju vlasti, odnosno ostvarenju demokratije.
U demokratiji, bilo da je ona neposredna, posredna, ili kombinacija ova
dva, je pre svega bitan glas. Glas svakog pojedinca čini suštinu biranja
svojih predstavnika, koji će kasnije voditi državu u njihovo ime. Tokom
istorije postojale su različite malverzacije, a neke od tih krajnje čudnih
radnji su promenili tokove istorije. Bilo kako bilo, glasanje je osnovni
izraz demokratije, jer se kroz parcijalno prisrupanje dobija jasnija slika
o tome ko je ZA a ko PROTIV (večita dilema i večiti problem).
3.2.1. Za i protiv
Tradicionalno, svrha demokratije je da zaustavi preveliko gomilanje moći
u rukama jednog pojedinca ili nekoliko njih. Ona treba da stvori ravnotežu
koja bi dala dovoljno moći za ono što Alexandar Hamilton naziva snažnom
i energetičnom vladom i da izbjegne davanje previše moći tako da se ona
zloupotrijebi. Neki, kao Winston Churchill, smatraju demokratiju najmanje
lošim od svih oblika vladavine (demokratija je najgori oblik vladavine
osim svih ostalih koji su bili isprobani sa vremena na vrijeme V. Čerčil).
Stvarajući sistem gdje građani mogu smjenjivati vladajuću grupu, bez promijene
legalnog temelja vladavine, demokratija smanjuje političku nesigurnost
i nestabilnost, i uvjerava građane da koliko se god oni ne slagali sa
postoječim mjerama, imat će šansu da promijene one na vlasti, ili mjere
sa kojima se ne slažu. Demokratija je, takođe, vezana za ideju ustavne
vladavine, stavljajući granicu koju vladajuća većina u vladi ne može priječi.
Ipak, neki vjeruju da ne postoji sistem koji može idealno upravljati društvom
i da demokratija nije moralno idealna. Zastupnici ove tvrdnje govore da
je u srcu demokratije vjerovanje da ,ako se većina slaže, da je legitimno
povrijediti manjinu. Oni koji se ne slažu sa ovom tvrdnjom vjeruju da
u liberalnim demokratijama gdje su manjinske grupe zaštičene, manjine
i većine se ,ustvari, stvaraju gotovo sa svakim različitim pitanjem.
Moć većinskog glasa je još uvijek najveći problem. Istorijski primer je
Hitler u eri koja je predhodila nacističkoj Njemačkoj, koji je bio izabran
1933. od strane manjine njemačkog naroda sa najvećim glasom. Iz tog razloga,
neke su države stvorile ustave-zakone koji brane neka pitanja od većinskog
odlučivanja (u nemačkom ustavu je donešena stavka koja govori da se demokratski
sistem u toj državi ne može više mijenjati). Generalno, da bi se ustav
promijenio potrebna je jako velika većina izabranih zastupnika, ili zahtjeva
da sudija i porota odluče da su proceduralni standardi ispunjeni od strane
države, ili, jako retko, referendum određuje promijenu.
Pored zaštita koje garantuje ustav za ljudska prava, neki izborni sistemi
uvode proporcionalno zastupništvo da bi svi bili fer zastupljeni.
3.3. Oblik poluneposredne demokratije
Na prvi pogled se vidi da je ovaj oblik demokratije sinteza posredne i
neposredne demokratije. Suština poluneposredne demokratije je u učešću
i naroda i narodnih predstavnika u vlasti i odlučivanju. Naime, izborni
predstavnici u parlamentu, vladi i drugim organima, donose sve odluke
izuzev nekih koje se smatraju bitnim, a donosi ih sam narod (referendumom,
plebiscitom, ili na neki drugi neposredan način). Taj mešoviti sistem
ostvarivanja demokratije vrlo je čest i javlja se u ogromnoj većini država,
jer čistih oblika učešća samo građana ili samo izabranih predstavnika
građana nema.
Ustav SRJ utvrđuje: „U Saveznoj Republici Jugoslaviji vlast pripada građanima.
Građani vrše vlast neposredno i preko slobodno izabranih predstavnika“
(član. 8. Ustava). Sasvim je jasno ustavno utemeljenje poluneposredne
demokratije u vršenju vlasti, jer je explicite utvrđeno:
• Da građani vrše vlast neposredno i tako ostvaruju svoju suverenost,
• Da građani vrše vlast i preko slobodno izabranih predstavnika.
4. TIPOVI (VRSTE) DEMOKRATIJE
Duga istorija postojanja demokratije puna je različitih teorija i shvatanja
o demokratiji i njenoj ulozi u ostvarivanju prava i sloboda građana i
vrđenju vlasti. Tako su nastale brojne definicije i klasifikacije demokratije,
koje ćemo svrstati u tri grupe.
Prva grupacija odnosi se na shvatanje pojma demokratije blisko sociološkom
sistemu podele: demokratija blisko sociološkom sistemu podele: demokratija
kao oblik društva, kao struktura vlasti, kao političko društvo, kao politički
model i demokratija kao oblik političkog sistema.
Druga grupacija se odnosi na pridevnu i prisvojnu demokratiju pa se ističe
kao: parlamentarna demokratija, konzervativna, industrijska, buržoaska,
radnička, protektivna, zatvorena, progresivna, formalna, otvorena, narodna,
nova, statička, participativna, samoupravna, pluralistička, višepartijska,
ustavna i neustavna demokratija, itd.
Treća grupacija se odnosi na globalnu ideološku i sistematsku podelu:
liberalna demokratija, sovjetska, evrokomunistička, evrosocijalistička,
masovna, samoupravna demokratije i dr.
Sve tri navedene grupacije, u osnovi, se mešaju, pa je zbog toga i došlo
do teorijke nepreciznosti izražene kroz oblike, vrste, modele i tipove.
U suštini različiti su pogledi na svu tu klasifikaciju i teško je opredeliti
se za bilo koju od njih, jer kako su različite definicije demokratije,
različiti pristupi demokratiji tako su i podele različite. Neki teoretičari
pokušavaju da izađu iz te zbrke klasifikacije koristeći podelu po epohama
društva i tipovima društva.
Iz ove konfuzije je prosto nemoguće izaći. Ako bi se opredelili za podelu
po epohama vršili bi klasifikaciju na: antičku, srednjovekovnu, buržoasku
i socijalističku. Međutim, mislim da ta podela ne bi mogla u potpunosti
da odgovori zadatku tj. priblibližavanju ovog fenomena čitaocu. Stoga,
koristićemo novu podelu koja je saglasna sadržaju velikih (sintetičkih)
uopštavanja prema zajedničkoj osnovi. To je podela prema tipovima ili
vrstama i u sebi sadrži demokratiju sa ekonomskog, politickog i masovnog
aspekta.
Nova podela bi mogla da se svede na:
• Politička demokratija,
• Ekonomska demokratija,
• Masovna demokratija,
• Neposredna demokratija.
4.1. Politička demokratija
Ova demokratija u sebe uključuje i objedinjuje razne konkretne forme
građanskih prava i sloboda i političkih institucija u sva tri tipa društva
(kapitalizmu, socijalizmu i zemljama u razvoju). To znači da je politička
demokratija imanentna svim tipovima društva, ali je najjače utemeljena
u klasičnom tipu buržoaske parlamentarne demokratije.
Sadržaj političke demokratije usmeren je na opštu političku sferu čovekovog
zivota, a naročito se ogleda u opštem biračkom pravu, vladavini većine,
političkim pravima i slobodama i višepartijskom sistemu. Građansko društvo
je utemeljilo navedene vrednosti, ali su sve one primenjivane saglasno
interesu vladajuće klase. To je naročito slučaj sa biračkim pravom, koje
je ograničeno raznim cenzusimai koje je tzv. Izbornom geometrijom stavljeno
u službu vladajuće klase ili jačih političkih stranaka. I vladavina većine
je najčešće bila formalnog karaktera pošto su stvoreni posrednički instrumenti
koji veoma vešto pretvaraju formalnu volju većine u stvarnu volju manjine
na vlasti. Ili, višepartijski sistem je nesumljivo veoma dobra forma političke
demokratije i tekovina buržoaskog tipa društva, ali pod uslovom da za
sve postoje objektivni i jednaki uslovi.
Politička demokratija je ostvarila veoma zapažene rezultate na institucionalnom
i opštem nivou, ali su ti rezultati za konkretnog čoveka (građanina) relativno
mali. Na institucionalnoj ravni buržoaska demokratija ostvarila je tri
krupna rezultata:
• Uspostavila je i ojačala načela odgovornosti javne vlasti pred društvom,
• Uspostavila i ojačala zakonitosti u radu državnih i drugih organa,
• Konstituisala je i modelovala moderan parlamentarni sistem.
Politička demokratija je imala formalni karakter u bivšim zemljama socijalizma,
pa i u vodećem Sovjestskom Savezu. Nisu poštovana politička prava ni nakon
Ustava iz 1936., kojim su bila ustanovljena značajna prava i slobode građana,
pa i politička prava. O višestranačkom političkom organizovanju nije bilo
ni govora.
4.2. Ekonomska (industrijska) demokratija
Građansko društvo favorizuje politčku demokratiju, a u drugi plan stavlja
široko područije ekonomskog života ljudi. Pa, ipak, u celoj etapi razvoja
kapitalističkog tipa društva postojali su neki oblici ekonomske (industrijske)
demokratije. Taj razvoj ekonomske demokratije može se promatrati i pratiti
kroz tri faze.
Prva faza obuhvata period liberalnog kapitalizma i u osnovi je niža faza
industrijske demokratije. Osnovna karakteristika ovoga perioda je krajnji
individualizam i stroga zaštita privatne imovine. Taj perio bio je i vreme
uspostavljanja tržišne privrede. Sredstva za proizvodnju bila su u rukama
privatnika i bila su relativno nerazvijena. Eksploatacija radne snage
bila je dovedena do krajnjih granica, a prava zaposlenih svedena su na
najmanju moguću meru. U takvim uslovima malo se moglo govoriti o ekonomsko
– industrijskoj demokratiji.
Druga faza razvoja i funkcionisanja ekonomske demokratije je najbitnija
i obuhvata razdoblje više od dva veka. Njene bitne karakteristike su ostvarivanje
elementarnih prava najamnih radnika u okviru kapitalističke proizvodnje.
U ovoj fazi industrijska (ekonomska) demokratija dobila je svoju fizionomiju
i sadržaj pošto je odgovoreno na neka bitna pitanja: koja područja (sadržaj)
obuhvata industrijska demokratija, koji je način ostvarivanja prava u
okviru industrijske demokratije, te koje su sličnosti i razlike između
parcijalne i industrijske demokratije.
Treća faza javlja se kao industrijska ili ekonomska demokratija u bivšim
zemljama socijalizma, ali ne u svim njenim formama. Doktrina socializma
polazi od toga da mora doći do potpunog ekonomskog oslobođenja i uvođenja
vlasti radničke klase. Međutim, to je, očigledno samo proklamacija, pa
je u većini zemalja socializma radništvo ostvarivalo pravo samo na nivou
industrijske demokratije i participacije.
4.3. Masovna (narodna) demokratija
Predstavnici masovne ili narodne demokratije smatraju da svaki čovek
(pojedinačno) treba da na odgovarajući način odlučuje o bitnim pitanjima
države i društva. Takav vid demokratskog upravljanja zagovarali su neki
grčki filozofi, zatim socijalisti – utopisti, anarhisti i, na koncu, staljinisti.
Anarhisti smatraju da je svaka državna vlast suvišna i zato država ljudima
nije ni potrebna. Zagovarali su potpunu slobodu pojedinaca koji se dobrovoljnim
ugovorom udržuju u neke asocijacije, „savez jednakih“, koji zamenjuje
dotadašnja vođstva formirana iz reda određene klase ili partije. Tako
masa pojedinaca postaje društveni ideal gde se organizuje sistem upravljanja
na osnovu opštih moralnih zakona, a ne po zakonima pravne države. Takva,
masovna demokratija ravnopravnih pojedinaca teško da se može ostvariti
jer zakoni mase nisu u stanju da donesu progres.
Ovaj tip narodne demokratije formalno je locirao svu vlast u narodu, a
stvarna vlast bila je u vladajućoj pariji i državi. Bila je to demokratija
za izvršavanje, a ne i za upravljanje i odlučivanje.
4.4. Neposredna demokratija
Ova demokratija nije masovna niti narodna, mada su po formi slične, ali
su po sadržaju sasvim različite. Pod neposrednom demokratijom podrazumevamo
određene ustavom i zakonom zagarantovane forme odlučivanja građana. Oblici
neposredne demokratije javljali su se kroz istoriju od antičke Grče do
danas. U staroj Grčkoj su se okupljali slobodni građani (ne svi ljudi)
na trgovima, gde su takve skupštine – skupovi (tzv. Eklezije) donosile
važne odluke.
U buržoaskim sistemima dominira predstavnička, ali i neposredna demokratija.
U stvari, javlja se model mešovite primene posredne i neposredne demokratije.
Neki oblici neposredne demokratije razvili su se u eri kapitalizma (npr.
u Švajcarskoj).
5. Modeli demokratije
Demokratija se često smatra jedinstvenom neospornom pojavom. Uglavnom
se njen oblik koji se javlja u većini zapadnih društava (sistem redovnih
izbora zasnovanih na opštem pravu glasa) ocenjuje kao jedini legitimni
oblik demokratije. Postoji veliki broj medjusobno suprostavljenih teorija
i modela demokratije koji daju svoje vidjenje narodne vladavine, postoje
mnogi demokratski oblici i mehanizmi kojima se demokratska vlada moze
pravdati. Mogu se izdvojiti četiri razlicita modela demokratije:
• klasicna demokratija,
• protektivna demokratija,
• razvojna demokratija,
• narodna demokratija.
5.1. Klasična demokratija
Klasični model demokratije zasniva se na polisu, odnosno gradu-državi
antičke Grčke, koji se često opisuje kao jedini čisti ili idealan sistem
narodnog učestvovanja. Atinska demokratija razvila je izuzetan vid neposredne
narodne vladavine koji bi mogao da ima ograničenu primjenu u savremenom
svijetu. Atinska vladavina svodila se na oblik vladavine koji se odvija
na masovnim okupljanjima. Sve važnije odluke donosila je skupština odnosno
ecclesia koju su činili svi građani, a sastajala se najmanje četrir puta
godišnje. Savet koji je imao 500 građana obavljao je ulogu izvršnog odnosno
koordinacionog odbora skupštine, stim sto mu je savet pedestotorice jakih
davao predloge. Predsjedavajući je svoju funkciju obavljao samo jedan
dan, nijedan Atinjanin nije imao čast da tu funkciju obnaša dva puta.
Zbog neophodnosti da budu obučeni i iskusni jedini izuzetak se odnosio
na deset generala koji su, za razliku od ostalih državnih službenika,
mogli da ponovo budu birani. Ono sto je atinsku demokratiju činilo izuzetnom
je bio stepen političkog djelovanja njenih građana. Učestvovali su u redovnim
zasjedanjima, veliki broj njih je bio spreman preuzeti odgovornost za
javne poslove i odlučivanje.
Folizof Platon je kritikovao načelo političke jednakosti zato što ogroman
broj ljude ne poseduje, ni mudrost, ni iskustvo da razumno vlada u sopstvenu
korist. Rešenje koje je predstavio u Državi ja da vlast bude predata u
ruke klase filozofa, kraljeva, čuvara, čija bi vladavina bila neka vrsta
prosvećene diktature. Osnovni nedostatak atinske demokratije je taj što
je mogla da opstaje jedino isključivanjem iz politike ogromnog dela stanovništva.
Građani Atine su mogli dobar dio svog života posvetiti politici zahvaljujući
robovima (oslobođeni teškog rada) i posvećeneošću žena privatnoj sferi
(domaćinstvo). Atinski polis predstavljao je potpunu suprotnost demokratskog
ideala. Ovaj model osnova je za organizovanje referenduma, posebno kada
je riječ o ustavnim pitanjima, a i novim demokratskim eksperimentima.
5.2. Protektivna demokratija
Kad su demokratske ideje oživele u sedamnaestom i osamnaestom veku veoma
su se razlikovale od klasične demokraije antičke Grčke. Demokratija se,
naime, sve manje shvatala kao mehainzam pomoću kojeg javnost može da učestvije
u političkom životu a više kao sredstvo kojim građani mogu da se zaštite
od zlouptreba vlasti, to jest, kao protektivna demokratija. Ovo gledište
se odnosi na ranije liberalne mislioce koji su prije svega željeli da
stvore prostor individualne slobode. Želja da se pojedinac sačuva od svemoćne
vlasti izražena je možda u najstarijem demokratskom pitanju koje je Aristotel
uputio Platonu
„Quis custiodiet custodes“, ko ce čuvati čuvare. Džon Lok je tvrdio da
se pravo glasa zasniva na postojanju prirodnih prava. Ukoliko vlada, zahvaljujući
oporezivanju, poseduje moć da oduzme svojinu, onda građani imaju pravo
da se zaštite tako sto ce kontrolisati stav tela koje određuje poreze
– legislaturu. Drugim rečime demokraija je dobila značenje sistema vladavine
ne osnovu saglasnosti koja djeluju kroz predstavničku skupštinu. Od kraja
osamnaestog vijeka, radikalnije shvatanje opšteg prava glasa razvili su
utilitaristički teoretičari kao sto su Džeremi Bentam i Džejms Mil.
Utilitaristička podrška demokratiji se zasniva na potrebi da se zaštite
i unaprede interesi pojedinaca. Bentam je verovao da je opšte pravo glasa
bio jedini način za postizanje najveće sreće za najveći broj ljudi. Ukratko
protektivna demokratija jeste oblik demokratije ali ograničen i posredan.
U stvarnosti pristanak onih kojima se vlada ispoljava se glasanjem na
redovnim i takmičarskim izborima. Na taj način obezbeđuje se odgovornost
onih koji vladaju. Ako je pravo glasa sredstvo za odbranu licne slobode,
onda ona mora da bude osigurana striktom podelom vlasti na izvršnu, zakonodavnu
i sudsku, kao i očuvanjem osnovnih prva i sloboda: izražavanja, kretanja
i zaštite od samovoljnog hapšenja.
Konačno protektivna demokratija ima za cilj da gradjanima pruzi najširu
mogućnost da žive onako kako žele. Zato je ona u saglasnosti sa laissez-fair
ekapitalizmom i verovanjem da pojedinci budu odgovorni za ekonomske i
društvene uslove u kojima žive. Zbog toga je posebno bila privlačna za
klasične liberale.
5.3. Razvojna demokratija
Iako je rana demokratija bila usredsređena na zastitu prava i interesa
pojedinca, ubrzo se centar pažnje pomerio na razvoj čovjeka i zajednice.
Ovo je dovelo do potpuno novih modela demokratske vladavine, koji se mogu
nazvati sistemima razvojne demokratije. Najznačajnija i najradikalnija
novina je bio model kojeg je razvio Žan-Žak Ruso. Njegove ideje označile
su napuštanje dominantnog liberalnog shvatanja demokratije i izvršile
uticaj na marksističko anarhističko učenje, a kasnije i na novu levicu.
Za Rusoa demokratija je bila sredstvo pomoću kojeg ljudska bića mogu da
ostvare slobodu ili autonomiju shvaćenu kao potčinjavanje zakonu kojeg
pojedinac sam sebi propisuje. Drugačije rečeno građani su slobodni samo
kada neposredno i stalno učestvuju u oblikovanju života zajednice u kojoj
žive. Ove ideja prevazilazila je uobičajeno shvatanje demokratije i podržava
redikalniji ideal direktne demokratije. Ono po čemu je Rusoov model novina
jeste njegovo insistiranje da sloboda ustvari znaci pokoravanje opstoj
volji.
Opšta volja, istinska volja svakog građanina nasuprot njegovoj ili njenoj
privatnoj odnosno sebicnoj volji. Potčinjavajući se opštoj volji gradjani
na rade nista drugo već se pokoravaju svojim istinskim prirodama. Prema
Rusou za ovakav sistem radikalne razvojne demokratije neophodna je ne
samo politička već i relativno visok stepen ekonomske jednakosti. On se
zalagao da nijedan građanin ne sme da bude toliko bogat da može da kupi
drugog i nijedan siromašan da bude prinuđen da proda sebe.
Rusoove ideje su pomogle oblikovanje savremene ideje participativne demokratije
koju su tokom sedamdesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka obnovili
mislioci nove levice. Oni uzdižu vrednosti participativnog društva u kojem
je svaki građanin u stanju da ostvari ispunjenje tako što učestvuje u
odlučivnanju koje utiče na njegov ili njen život. Ovaj cilj je moguće
postići jedino otvorenošću, odgovornošću i decentralizacijom odlučivanja
u svim ključnim ustanovama drustva. U srcu ovog modela nalazi se ideja
demokratije običnih ljudi, odnosno verovanje da politička vlast treba
da se vrši na najnižem mogućem nivou. Opasnost leži u tome da građani
mogu da budu zaslepljeni sebičnošću. Onda postoji mogućnost da se ona
definiše odozgo. To može da učini neki diktator pozivajući se da radi
u istinskom interesu društva. Zbog toga se Ruso smatra tvorcem takozvane
totalitarne demokratije. Postoji i umereni oblik razvojne demokratije,
koji je u saglasnisti sa liberalnim modelom predstavničke vlade (Džon
Mil).
Ucešćem u političkom životu uvećavaju svoje znanje, proširuju svijest
i postižu viši stepen ličnog napretka. Ukratko, demokratija je u biti
obrazovno iskustvo. Zbog toga se je Mil zalagao za proširenje narodna
participacije, tvrdeći da biračko pravo treba dodeliti svima, osim nepismenima.
Zauzimao se i za snažnu i nezavisnu lokalnu vlast, verujuci da će ona
povećati mogućnosti za obavljanje javnih funkcija. Zalagao se za sistem
pluralnog votuma: nekvalifikovani radnic bi raspolagali jednim glasom,
kvalifikovnai dva glasa, dok bi oni sa završenim školama i akademskim
zvanjima imali pet odnosno šest glasova. Njegov osnovni otklon od demokratije
prizašao je iz uobičajenog straha liberala ( što je Aleksis de Tokvil
nazvao) tiranije većine. Drugim rečima demokratija uvek sadrži pretnju
da u ime naroda mogu biti ukinute individualne slobode i prava manjina.
Mil je bio zabrinut zbog mogućnosti da demokratija, time što podstiče
ljude da prihvate volju većine, uništi raspravu, kriticizam i intelektualni
život. Milove ideje su se tako našle u osnovi koncepta deliberativne,
odnosno parlamentarne demokratije.
6. OGRANIČENJA DEMOKRATIJE
Bez obzira na to koliko su savremeni državni sistemi, stvarno ili samo
normativno, demokratski i koliko se trude da afirmišu demokratska prava
i slobode građana i uopšte demokratsko funkcionisanje javne vlasti ipak
je primetno da su česta kršenja prava i sloboda i da je demokratija u
krizi. Kriza demokratije dolazi po dva osnova:
1. što se legalni organ javne vlasti i drugi centri moći ne pridržavaju
ustava i zakona
2. što postoji niz ograničavajućih faktora koji sputavaju ostvarivanju
demokratije.
Ograničavajući faktori utiču da se već utvrđene demokratske forme i sadržaji
ne ostvaruju, kao što se i onemogućavaju i sputavaju novi demokratski
procesi. Ti faktori su najčešći:
• jačanje državne moći, a naročito totalitarne države, partijske ili ostalih
vrsta autokratskih država,
• predstavnička forma demokratije je ograničavajući faktor pošto se vrlo
brzo izgubi uticaj građana i utopi se u političko predstavništvo ili druge
forme, pri čemu se volja naroda pretvara u obični stav manjine,
• jednopartijski sistem, kao i velike centralizovane partije ili koalicije,
• stapanje zakonodavne izvršne vlasti dovodi do krize demokratije prenošenjem
stvarne vlasti sa parlamenta na vladu,
• sužavanjem biračkog prava raznim cenzusima i sistemima izborne geometrije,
• formalna, a ne stvarna odgovornost javne vlasti pred društvom.
Z A K Lj U Č A K
Kako je demokratija veoma zahtevna tema, tražila je dosta rada, truda
i literature. Nije lako bilo izvršiti pristup ovoj opširnoj temi pošto
su mišljenja veoma različita i idu iz krajnosti u krajnost. Jer, kako
postoji više definicija ovog fenomena, tako postoji i toliko različitih
načina podela demokratije i njenih širih i užih aspekata.
Pokušala sam, čitajući različitu literaturu, naći neku sredinu svih tih
podela i objasniti demokratiju sa nama najbližeg aspekta. Nadam se da
sam odgovorila tom zahtevnom zadatku.
Takođe, bitno je naglasiti da je demokratija toliko unosna tema, da svi
papiri ovoga sveta ne bi bili dovoljni da se napiše svaki njen segment,
svaka njena podela, svaka njena definicija... Ali mislim da je suština
prikazana i da će čitalac biti zadovoljan, kako sa aspekta forme tako
i sa sadržinskog aspekta. I kao šlag na tortu staviću i neke mudrosti...
„Svaki oblik vlade podleže degeneraciji, ako je poveren samo onima
koji upravljaju narodom. Sam narod je zato njen jedini sigurni nosilac“.
Tomas Džeferson, Beleške o državi Virdžinija (1784-1785)
„Demokratske nacije su malo zaokupljene onim što je bilo: njih zaokuplja
vizija onog što će biti“.
Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, 1835-1839.
„Velike većine mogu činiti isto toliko krupne greške, kao i neznatne
manjine“.
Džon Drajden, Absalom i Ačitofel, 1681
L I T E R A T U R A
UVOD U PRAVO, Opšta teorija o državi i pravu, prof. dr Momčilo Dimitrijević,
prof. dr Predrag Dimitrijević, mr Jelena Dimitrijević, Niš, 2008.
UVOD U PRAVO I, prof. dr Kosta Čavoški, Draganić, Beograd, 1995.
USTAVNO PRAVO, prof. dr Rajko Kuzmanović, Beograd.
LIBERALIZAM, POPULIZAM I DEMOKRATIJA, prof. dr Milan Matić, Beograd,
1992.
DRŽAVA, VIII, Platon
UVOD U PRAVO I, Osnovni pojmovi i državni oblici, četvrto izdanje,
prof. dr Kosta Čavoški, Draganić, Beograd, 1999.-
Domaće internet stranice (www.Wikipedija.com , www.scribd.org )
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|