|
Atinski model demokratije
„Mi imamo ustav koji nije građen ni po kakvu kalupu
susednih naroda; naprotiv, mi služimo više drugima za obrazac nego što
bismo se ugledali na druge. I kako državna uprava nije usredsređena u
rukama maloga broja, nego u rukama većine, zove se naša vladavina narodna
vlada (demokratija).“
Perikle
1. Atinski model demokratije
1.1. Određenje antičke demokratije
Originalnost antičke Grčke sastoji
se u posebnom obliku koji je u njoj dobila vlast polisa (grada), odnosno
u stvaranju antičkog polisa koji pretpostavlja učešće svih punopravnih građana
u upravljanju zajedničkim poslovima i u potpunoj javnosti kolektivnih odluka.
Politički život antičke Grčke,
kao nikada do tad, u punoj svetlosti agore (trg), postaje predmet slobodnog
govora (isogoria) pred zakonom jednakih građana (isonomia) kojima je polis
zajednička briga. Kako niko ne bi imao ni nad kim političku premoć upravljačka
vlast ne smešta se u bilo kojoj posebnoj grupi (demos, aristokratija, plemići)
već u članove političke zajednice kao celine. Sve ovo su odlike prve i najčuvenije
demokratije od svih, demokratije drevne Atine. Atinska demokratija predstavljala
je oblik vladavine koji u istoriji nije imao prethodnika već su je inventivni
Grci osmislili.
Najčešće se smatra da je Herodot (484- 425. godina pre n.e.) prvi koristio
reč demokratija. Treba svakako dodati da se sam termin nije pojavio u njegovom
tekstu već u prevodu. U bitnom , Herodotovi izrazi politika komandovanja
naroda i politika komandovanja mnogih koji su kontrarirani prema monarhiji
ili oligarhiji, jasno upućuju na demokratiju.(1) Osnovna karakteristika
demokratije, vladavine mnogih, prema Herodotu je jednakost pred zakonom
odnosno jednakim zakonom (isonomia)(2).
Slično Herodotu i Perikle veličajući demokratsku vlast Atine, u čuvenoj
Nadgrobnoj besedi, kaže da su: “...pred zakonom u onome što se tiče pojedinca
svi jednaki.“
Periklova beseda u celini, bez sumnje, izražavala je političku suštinu atinske
demokratije. Antički poklonici demokratskog poretka vladavine nazivali su
demokratijom takvu vladavinu u kojoj je vrhovna vlast pripadala građanima
uz mogućnost aktivnog učešća svih u neposrednom upravljanju polisom.
1.2. Društvene i duhovne promene
Napuštanjem civilizacije mikenske palate ( u središtu mikenskog društvenog
života je palata, dok kralj okuplja i spaja u svojoj ličnosti sve elemente
vlasti, sve vidove suverenosti) antička Grčka stvara društveni i duhovni
svet polisa. Pojava polisa pretpostavlja stvaranje novog društvenog prostora
čije je središta agora (trg) kao javni i zajednički prostor. Svi oni koji
ulaze u ovaj prostor određuju se kao jednaki, a jedni s drugima stupaju
u ravnopravne međusobne odnose.
Nestanak mikenskog suverena čija moć nadzire društveni život i njime upravlja,
unapređuje reči u slobodnu raspravu (isogoria), govor postaje politički
instrument i sredstvo sticanja premoći u polisu, a retorička je veština
za Aristotela
jedna od veština bitnih za dobru politiku.
Karakter javnosti koji je dat društvenom životu naročito se ispoljava
u javnosti pisanih zakona i dekreta koji su sada dati na uvid svim građanima.
Najznačajnije, zamena starih hijerarhijskih odnosa nadređenosti i podređenosti
novim demokratskim tipom društvenih odnosa koji počivaju na jednakosti,
i odatle uzajamnosti između sličnih ili jednakih građana u novoosvojenom
političkom prostoru, prepoznaje se u dva paralelna pravca: jedan u osvajanju
demokratskog društvenog prostora preko političkih borbi demosa i aristokratije;
drugi, u stvaranju novih kozmogonija prvih jonskih fizičara i rađanju
antičke filozofije.
Što se tiče prvog procesa demokratizacije, od sredine VIII do sredine
VI veka jedan od ključnih činilaca koji su u helenskom svetu doveli do
pojave demokratskog oblika vlasti bili su krupni politički preokreti.
Osnivanje polisa teklo je u teškim borbama u kojima su jake političke
ličnosti poput Solona, Klistena, Perikla i široki slojevi naroda dobijali
sve značajnije mesto. Nakon sloma aristokratskog uređenja vladavine izbijaju
sve jače imovinske i društvene protivrečnosti između povlaštene aristokratije
i demosa, koje će rezultirati obaranjem društvene nadmoćnosti osione aristokratije
i uspostavljanjem vladavine naroda.
I prva sophia sedam grčkih mudraca bila je moralne i političke prirode,
a nastojala je da definiše osnove novog poretka vladavine koji bi apsolutnu
moć monarha, aristokratije ili tirana zamenio zakonom koji podjednako
važi za sve(3). Suprotno drevnim teogonijama koje su bile deo mitova o
suverenosti božanskog kralja, sa strogo utvrđenim hijerarhijskim poretkom
elemenata, kosmogonije prvih filozofa uspostavljaju ravnotežu između,
sada, jednakih prirodnih elemenata od kojih ni jedan ne treba da ima prevlast
nad drugim jer bi to, kako obrazlaže miletski filozof Anaksimandar (oko
610-547. godine pre n.e.), dovelo do razaranja kosmosa: „Da je jedno od
toga (četiri elementa od kojih je sazdan kosmos- dodao D.E.) beskonačno
ostali bi propali.“ (4). Sliku društvenog poretka jednakosti Anaksimandar,
u sačuvanim fragmentima, projektuje na kosmos u kojem sada: „...zemlja
zbog odnosa jednakosti zadržava isti razmak od svega...“ Zavisnost jonske
filozofije od rečnika i ustanova polisa prepoznaje se i u sledećem Anaksimandrovom
fragmentu: „Jer ona (bića) po redu vremena plaćaju kaznu i odštetu jedni
drugima zbog nepravde.“(5) odnosno, kao u nastajućoj neposrednoj demokratiji
svi građani naizmenično se pokoravaju i vladaju i to pod zakonima koji
su jednaki za sve građane polisa, poput filozofovog načela to apeiron,
koji je jedan i jednak za sve elemente iz kojih se, elemenata, kosmos
sastoji.(6) Dakle novi model kosmosa koji razrađuju prvi filozofi, u kojem
se stvaranje i propadanje svetova dešava unutar odnosa jednakosti koje,
odnose jednakosti, osigurava i štiti nepropadljivo/božansko načelo, odraz
je društvenih struktura isonomie svojstvenih demokratskoj vladavini.
1.3. Od prihvatanja do odbacivanja
Periklov prijatelj sofista Protagora (481-410 godina pre n.e.) u Platonovom
dijalogu Protagora pojavljuje se kao najstariji teorijski zasnivač demokratije
kao jedino opravdanog oblika vladavine. Prema Platonovom Protagori za
učešće u političkom životu i za slobodno iskazivanje mišljenja u zajedničkom
rešavanju političkih pitanja imaju pravo svi građani polisa. „Kad je Div“,
kaže Protagora ,“naredio Hermu da ljudima donese stid, tj. moralno osećanje
i pravdu, upita ga Hermo na koji bi način ljudima podelio pravdu i stid:
da li onako kako su podeljene veštine da tako i njih podelim? A veštine
su podeljene ovako: jedan koji ima lekarsku veštinu dovoljan je mnogima
koji nemaju te veštine, a tako je i sa ostalim veštinama. Treba li tako
i pravdu i stid da podelim ili da ih svima dam? Svima odgovori Div i svi
neka ih imadu, jer ne bi mogli nastati gradovi ako bi ih imali samo neki
kao kod ostalih veština... Tako Sokrate ostali Atinjani smatraju...da
kada je reč o političkoj veštini, gde sve stoji do pravednosti i razboritosti,
s pravom podnose svakoga jer svakome dolikuje da učestvuje u toj vrlini
ako država uopšte treba da postoji.“ (7)
Suprotno Protagorinom izrazito demokratskom stavu antički filozofi vrlo
negativno se određuju prema vladavini naroda. Heraklit iz Efesa (535-475
godina pre n.e.) prezire narodnu vladavinu. Naime kada je narod u Efesu
preuzeo vlast Heraklit je s ogorčenjem napisao: „Efešani bi učinili pravo
kada bi se svi listom obesili... jer su Hermodora, svog najsposobijeg
čoveka prognali rekavši: Od nas niko neka ne bude najbolji, ako li je
nekog takvog, neka to bude drugde i kod drugih ljudi.“(8)
Isonomia je za Herodota, kao i za Perikla, osnovna karakteristika demokratije.
Međutim, samo pedeset godina nakon Herodotovog određenja demokratije,
tačnije 406. godine pre n.e., Ksenofont prenosi tvrdnje: „...da je besmislica
da demos nema pravo da radi ono što hoće.“(9). Isonomia, koja je bila
originalnost antičke inventivnosti, u atinskoj narodnoj vladavini načas
je izopačena. Jednakost pod zakonom imala je kratak vek. Već je Aristotel
(384-322 godina pre n.e.) posmatrao atinsku demokratiju u kojoj je demos
stvarao i poništavao zakone po svojoj volji, ili, kako sam piše: „U demokratijama
gde masa stoji iznad zakona...“(10).
Međusobno isključujuća određenja demokratije, oduševljenih poklonika i
teorijskih osporavanja, najupečatljivije je preneo Periklov savremenik
Herodot, u poglavlju svoje Istorije u kojem opisuje raspravu trojice vojskovođa,
oslobodioca Persije od tiranije, o najboljem državnom uređenju. Treba
naglasiti da je razumno pretpostaviti da je sama rasprava zapravo vođena
Herodotovim promišljanjem demokratske vladavine u Atini. Prema vojskovođi
Otanu: „...vlada naroda je, pre svega, i po imenu nešto najlepše na svetu
i ona pre svega znači jednakost za sve.“ Otan koji se zalaže za uspostavljanje
demokratske vladavine svoje izlaganje završava sledećim rečima: „Predlažem
dakle da zavedete vladu naroda, jer je u narodnoj masi sve.“ Suprotno
ovom veličanju demokratije, drugi vojskovođa Megabiz predlaže uvođenje
oligarhije jer: „...nema ničega glupljeg ni obesnijeg nego što je neprosvećena
gomila... koja nije u stanju da nešto zna.“ , smatrajući pri tom da je
demokratija gora od tiranije. Poslednji vojskovođa Darije zalaže se za
monarhiju jer kada: „...je gomila na vlasti, nemoguće je da najgori ne
izbiju na površinu.“(11)
S obzirom na različita vrednosna procenjivanja atinske demokratije pred
nas se postavlja nimalo lak zadatak: kako razumeti demokratsku vladavinu
antičke Grčke.
Demokratija je grčka reč i grčka ideja ali i oblik vladavine u kojoj su
neki Grci živeli. Obzirom na to da je grčka inventivnost stvorila i političku
teoriju, može se pomisliti da su Grci demokratsku vladavinu teorijski
promislili i eventualno branili. Međutim, nije tako. Sačuvani spisi Platona
i Aristotela, koji su demokratsku vladavinu teorijski promišljali, nisu
bili naklonjeni demokratiji što može izazvati sumnju u njihova vrednosna
određenja demokratije. Tumačenje i razumevanje demokratije zahteva, dakle,
i poznavanje demokratske prakse u Atini ali i iščitavanje teorijskih spisa
onih koji su atinsku demokratiju žestoko osporavali.
Takvom, dvostrukom iščitavanju demokratske prakse i kritički orijentisane
teorije u razumevanju antičke, tačnije atinske, demokratije pristupa se
na narednim stranama.
2. Demokratska Atina
„Demokratija je bolja od tiranije.“
Perijandar iz Korinta (jedan od sedmorice grčkih mudraca)
2.1. Solonova demokratizacija atinskog ustava
„I zakon jedan narodu i uglednicima napisah
Istu pravdu za svakog dadoh.“
Solon
Aristotel u
spisu Ustav atinski daje najbolji sačuvani opis atinske političke prakse.
On u svom delu predstavlja jedanaest promena atinskog ustrojstva koja
sežu sve do njegovog vremena, ali prati i: „...sve veću moć koju preuzima
narod.“, da bi u atinskoj demokratiji, koju je Aristotel posmatrao: „...
narod ...sebe samog učinio gospodarem svega, a svime se upravlja na osnovu
narodnih odluka i sudova gde narod ima odlučujuću vlast.“(13). Odnosno
kako Aristotel piše u spisu Politika: „...sadašnji oblik...“ atinskog
ustrojstva predstavlja „...krajnju demokratiju.“(14)
U spisu Ustav atinski analizirajući političku i društvenu ulogu koja se
pripisuje snažnim političkim ličnostima, Aristotel značajno mesto posvećuje
atinskom zakonodavcu Solonu (640-564 godina pre n.e.), jednom od sedmorice
grčkih mudraca, kojeg je filozof izuzetno poštovao. Stranačke borbe u
VI veku pre n.e. u Atini proizašle su, kako nam prenosi Aristotel, iz
državnog poretka u kojem: „...mnogi behu potčinjeni manjini...“ i,: „...podiže
se narod na one koji svojom vlašću u odnosu na većinu behu moćnici.“(15)
Naime, u Solonovo vreme teške ekonomske prilike izazvale su veliku socijalnu
bedu koja je izrodila društvene antagonizme. Solonu koji se isticao u
spoljnoj politici suprotstavljene strane poverile su 594. godine pre n.e.
mesto arhonta (arhon je vrhovni predstavnik civilne vlasti) da bi rešio
pitanja unutrašnje politike tj. da ukloni sve antagonizme koji su državu
rušili iznutra.
Postavši upravitelj državnih poslova Solon je, pronicljivo primećuje Aristotel,
zapravo: „...oslobodio narod kako za dati trenutak tako i za budućnost.“
(16) Naime, i u tome se ogleda Solonova inventivnost, on je utvrdio ustav
i dao zakone koji su isti za narod i za aristokratiju i pred kojima su,
ustavom i zakonima, sada svi jednaki. Da bi onemogućili samovoljno tumačenje
zakona, Solonovi zakoni bili su ispisani na pločama i postavljeni u kraljevskom
tremu radi uvida javnosti, o čemu svedoči i Aristotel: „Zakone su ispisali
na pločama i postaviše ih u kraljevskom tremu.“(17)
Međutim, prema Aristotelu, najpopularnija među promenama koje donosi Solonov
ustav čime je ponajviše politički i ojačao narod je davanje jednakog prava
svakom građaninu da učestvuje u radu suda. Aristotel smatra da ova jednakopravnost
nužno dovodi do demokratskog državnog uređenja: „Jer zagospodari li narod
sudom zagospodariće i državom.“(18). I u spisu Politika Aristotel potvrđuje
svoj stav: „Solon je uspostavio demokratiju time što je sudove obrazovao
od svih građana.“(19) .
To je ono čime je Solon prema Aristotelu svoje: „...zakone učinio narodnim...“(20).
Obraćajući se narodu, ipak nezadovoljnom zbog izostanka agrarnih reformi,
u svojim elegijama Solon proročki piše:
„Otvoreno odgovarajući narodu,
Ni u snu oni videli ne bi
Šta imaju sada.“
U čemu se dakle ogleda demokratizacija Solonovih zahvata. Atinski zakonodavac
uspostavlja zakonima politički poredak ravnoteže među suprotstavljenim
stranama. Putem ustavnih reformi Solon daje značajno mesto jednakosti
odnosa među građanima koja se javlja kao jedan od temelja novog demokratskog
shvatanja poretka, ili, kako Solon piše: „Zakon jedan narodu i uglednicima
napisah“. Bez jednakosti nema ni grada: „Iz jednakog“, piše Solon, „ne
može da se rodi rat.“
I pored svega, treba to istaći, Solon ipak ne uspostavlja potpunu jednakost
među građanima. Tačnije, kod Solona je reč o „proporcionalnoj“ (jednake
stvari jednakima) a ne „aritmetičkoj“ (sve isto svima) jednakosti, u kojoj,
proporcionalnoj jednakosti, svako raspolaže delom vlasti koja mu pripada
na osnovu lične vrline.(21) O tome Solon piše:
„ Jer narodu koliko mu i priliči udostojih,
Časti mu ne oduzeh, niti odveć mu je pridodah“.
2.2. Klistenove reforme
„Demokratija je državno uređenje koje svima bez razlike
i jednakima i nejednakima, deli nekakvu jednakost.“
Platon
Nakon pada tiranije Pizistratida odnosno sa Klistenovim reformama iz
508. godine pre n.e. govori se o počecima pune atinske demokratije.
Ove reforme prema Aristotelu: „Učiniše ustav mnogo demokratskijim nego
što je bio Solonov.“(24), jer Klistenove namere usmerene su ka tome da:
„...ih što više ima udela u vlasti.“(25). Klisten je proširio broj gradskog
stanovništva dajući građanska prava naseljenim strancima (metecima), obespravljenom
stanovništvu i oslobođenima, odatle smatra Aristotel potiče uzrečica,
: „Ne pitajte za poreklo.“(26)
Proces demokratizacije Atine svoj snažan zamah dobio je u sledećem. Klistenove
reforme koje su ukinule staro rodovsko-plemensku podelu na četiri file
uvele su deset teritorijalnih fila podeljenih na tritije. File i tritije
nisu sačinjavale teritorijalne jedinice već su se tritije sastojale iz
svake od tri atinske oblasti da bi se stanovništvo pomešalo.(27) Klisten
je demokratizovao na ovome i institucije. Uvedeno je Veće od 500 članova,
po pedeset predstavnika iz svake file. Godina koja je bila podeljena na
deset perioda od po 36-37 dana omogućavala je da predstavnici svake file
obavljaju poslove u Veću jednom godišnje tokom jednakog perioda.
Klisten je povećao delatnosti narodne skupštine koja se sazivala češće,
a i uloga narodnog suda takođe je porasla, i sve to nauštrb Areopaga.
Dakle, Klisten ovim reformskim zahvatima, u Atini široko otvara vrata
demokratiji. On sve građane definiše kao jednake pošto imaju potpuno ista
prava da učestvuju u svim vidovima javnog života. To je ideal isonomije.
Jedina prava mera koja može da usaglasi odnose među građanima je potpuna
jednakost. Nije više reč o tome da se kao u Solonovom ustavu uspostavi
srazmera između vlasti i zasluga, i da se između različitih političkih
entiteta ostvari harmonična saglasnost, već da se strogo izjednači učešće
u vlasti svih, kao i njihov pristup javnim funkcijama: Klistenova podela
na deset fila, a ove na tritije, otklonja razlike koje međusobno suprotstavljaju
različite delove grada, čime se uspostavlja politička celina, a građani
se uniformiše mešanjem i stapanjem, kako se ni po čemu ne bi izdvajali
na političkom planu. I veštačka podela građanskog vremena omogućava jednako
učešće u vlasti svih tako stvorenih grupa. Naime administrativna godina
je podeljena na deset perioda, a svaki period odgovara jednom od deset
plemena, tako da tokom tog razdoblja svako pleme, na smenu obrazuje stalnu
komisiju Veća.
Ideal jednakosti je tako sa Klistenom postao politička stvarnost. Građani
se određuju kao istovetni koji stupaju jedni s drugima u ravnopravne odnose,
dok se polis ukazuje kao jedinstven svet bez hijerarhija, a vladavina
je podeljena u čitavoj oblasti zajedničkog života. Ravnomernim ciklusom
suverenost prelazi s jedne grupe na drugu, s jednog pojedinca na drugog,
tako da onaj koji vlada i nad kojim se vlada postaju dva nerazdvojna momenta
istog procesa.
2.3. Zlatno doba atinske demokratije
„Išlo se sve dalje u povećanje moći naroda dok nije
došlo do današnje demokratije.“
Aristotel
Proces demokratizacije je nezaustavljiv. Upornim političkim borbama,
462. godine pre n.e. narodna skupština donosi zakon protiv Areopaga čime
je oboren i poslednji bedem oligarhije, a 457. godine pre n.e. za arhonta
prvi put je izabran pripadnik nižih imovinskih klasa koji po Solonovom
ustavu nije imao, zbog imovinskog stanja, pravo da bude biran. Aristotel,
koji je bio protivnik demokratskog poretka vladavine, govori o ovim promenama
veoma uopšteno. Obavljanje državnih poslova vršeno je, prema Aristotelu,
: „...bez iste one brige za zakon.“(28) Prema Aristotelu razlog ovome
su ostrašćene narodne vođe (demagozi) zbog kojih je: „...došlo do popuštanja
ustavnog poretka.“(29), i to naročito sa narodnim vođom Periklom za vreme
čije vladavine je većina sebi prigrabila vlast učinivši ustav još demokratičnijim:
„Kada Perikle uznapredova kao narodni vođa, ustav je postao još demokratičniji,
a većina je sebi prigrabila mnogo veću vlast.“ , piše Aristotel(30).
Ostavljajući zasad po strani Aristotelove političke opservacije na temu
atinske demokratije potrebno je uočiti karakteristične crte atinske demokratije
za vreme Periklove vladavine poznate kao „zlatno doba demokratije“.
Za državno uređenje Atine formirano za vreme Periklove vladavine karakteristično
je to da puna vlast pripada svim punopravnim građanima koji su bili organizovani
u narodnu skupštinu (eklesija). Narodna skupština donosila je odluke neposredno,
zato se i može reći da je eklesija mogla opstati u jednoj maloj zajednici
kao što je to bio atinski polis V i IV veka pre n.e.. Zahvaljujući veličini
polisa, koja je po današnjim merilima izuzetno mala, kako po teritoriji
tako i po broji punopravnih građana, bilo je moguće da svi direktno učestvuju
u procesu vladavine. Zapravo pitanje predstavništva se nije ni postavljalo
pred atinske građane jer su se svi bez teškoće mogli smestiti na trgu
polisa.
Kada bi se narod okupio poklisar je proklinjao svakog ko bi pokušao da
prevari narod i da demagozi ne bi zloupotrebljavali govorničku veštinu,
skupština je sve vreme bila „izložena pogledu Boga“.(31) Dakle svako je
mogao slobodno da se obrati skupštini građana, ali nisu sve slušali. Uglavnom
su se građanima obraćali poznati retori i besednici.
Dakle svaki građanin je bio lično uključen u proces vladavine umesto da
ga predstavlja neko drugi. Svakom učesniku skupštine bila je zagarantovana
sloboda govora (isogoria) i zakonodavna inicijativa. Svaki građanin je
mogao da istupi s bilo kakvim predlogom, kritikom svakog od službenih
lica ili kritikom već prihvaćene i sprovedene mere. Raspolažući neograničenim
pravima skupština je mogla da se bavi bilo kojim pitanjem. Sva pitanja
rešavana su javnim glasanjem.
Ali da bi neko bio punopravni građanin u demokratskoj Atini morao je da
zadovolji kriterijume Periklovog zakona iz 451/450. godine pre n.e. o
sastavu atinskog građanstva.
Prema ovome zakonu atinsko građanstvo dobijao je samo onaj koji je navršio
dvadeset godina života i čiji su roditelji po svom rođenju spadali među
prave Atinjane, kako Aristotel piše: „Pravo građanstva pripada samo onima
čiji su roditelji građani.“(32) Ako nekome roditelji nisu bili atinski
građani on je mogao da živi na toj teritoriji i vodi sasvim normalan život
ali ne bi bio punopravni građanin. Ova grupa se zvala meteci i činila
je priličan deo stanovništva Atine ( Aristotel je spadao u ovu grupu).
I žene su bile isključene iz građanstva. Posle žena dolazili su robovi
koji nisu imali nikakva prava i nisu bili slobodni. Punopravnih članova,
koji su sprovodili demokratiju, bilo je oko tridesetpet hiljada od oko
300.000 stanovnika Atine. Iako se zalagala za jednakost pred zakonom atinskoj
demokratiji bio je potpuno stran princip jednakosti svih ljudi pred zakonom.
Princip građanstva povlačio je za sobom, kako je više puta naglašeno,
posebna politička prava i slobode. Prvo od njih je da su građani bili
potpuno zaštićeni zakonom, jer su pred zakonom bili jednaki (isonomia).
Perikle u čuvenoj Nadgrobnoj besedi kaže da u: „...privatnom poslovima
vlada za sve jednakost“.
Pored jednakosti, u demokratiji je za građane bila važna i sloboda govora
ili isegoria. Reč isegoria koliko označava slobodu isto toliko označava
i jednakost.(33) Zapravo, pojam isegoria ravnopravno se prevodi i kao
jednakost i kao sloboda. Otuda ne čudi da su u IV veku pre n.e. mislioci
identifikovali slobodu kao glavni cilj demokrata. Tako Aristotel u spisu
Politika piše da postoje dve stvari koje određuju demokratiju: „...suverena
vlast masa i sloboda.“(34) Dok Platon u spisu Država navodi da će u: „...demokratskoj
državi reći da je sloboda nešto najlepše i da onome ko je po prirodi slobodan
jedino radi toga vredi da živi u njoj.“(35) Ovo su primedbe antidemokratski
nastrojenih mislilaca koji pišu da neobuzdana sloboda postaje neobuzdanost
odnosno kako Platon piše: „...neograničenost
u slobodi...stvara potrebu za tiranijom.“(36) Međutim sloboda koju podrazumeva
isegoria znači jednaku slobodu svih građana da obznanjuju svoje stavove
u javnim raspravama, kako bi doprineli procesu donošenja odluka u skupštini.
Poslove za skupštinu pripremalo je Veće. Iako nijedno pitanje nije moglo
da se pretrese u skupštini dok prethodno ne prođe kroz Veće, pogrešan
je utisak da Veće stoji iznad skupštine. Veće je predstavljalo celokupno
građansko telo, a sastojalo se od petsto građana, po pedeset iz svake
file. Bilo je dozvoljeno da služba traje dve godine, što je onemogućavalo
dominaciju jedne grupe, a obzirom na to da je bilo retko da se služi više
od jednog mandata, priličan deo građana učestvovao je u nekom trenutku
u radu Veća. Kada je reč o izboru na dužnosti, građani su birani kockom:
„Svi se činovnici za opšte funkcije biraju žrebom.“, piše Aristotel(37),
umesto glasanjem jer su izbori smatrani oligarhijskim: uključuju izbor
najboljih a ne pružanje svakome istih šansi kao pri izboru kockom. Prema
razumevanju antičkih mislilaca takav način popunjavanja službi bio je
vrlo demokratičan. Zato Platon
u spisu Država piše da se u demokratiji: „...vlasti najčešće biraju kockom.“(38)
I Aristotel u spisu Politika piše da se: „...smatra da je biranje organa
vlasti kockom demokratski način, a biranje glasanjem oligarhijski.“(39)
Ako je suditi prema Aristotelovim neposrednim uvidima u funkcionisanje
atinske demokratije sud je imao znatna ovlašćenja nad navedenim institucijama.
Zagospodari li narod sudom zagospodaraći i državom smatrao je Aristotel.
I članovi suda birani su kockom među prisutnim građanima. Sud nije razmatrao
samo čiste sudske slučajeve već je delovalo i kao telo za razmatranje
postupaka u skupštini.U prilog ovome svedoči i Aristotel kada piše da
su se tužbe mogle podneti sudu: „...protiv onih što nastoje da legalizuju
nedolične zakone.“(40)
Dakle u razmatranju prakse atinske demokratije treba uzeti u obzir sva
tri centralna tela. U atinskoj demokratiji svi građani imali su pravo
da prisustvuju skupštini i da joj se obrate; skupština je glasala o bitnim
pitanjima, a poslove pred skupštinu iznosilo je Veće; većina činovnika
birana je kockom; a sudovi su u krajnjoj instanci imali mogućnost nepristrasnog
razmatranja skupštinskih odluka.
2.4. Protivrečnosti atinske demokratije
I pored navedenih demokratskih elemenata ne treba prevideti izvesne
nedostatke i protivrečnosti atinskog uređenja vlasti.
Meteci, žene i robovi nisu imali nikakvih političkih prava u Atini pa
nisu mogli ni da učestvuju u državnom životu. Ekskluzivan (isključujući)
status građana nije odlika današnjih demokratija, ali naš vrednosni sud
o tome svakako nije primeren starogrčkog poimanju institucije ropstva.
Osporavanja atinske demokratije sa ovakvom argumentacijom skorijeg je
datuma. Uslovilo ga je novo gledanje na jednakost ljudi, odnos polova,
robovlasništvo. Platon ne bi kritikovao demokratiju zbog njenog mirenja
sa institucijom ropstva jer je i sam roba smatrao za gospodarevu svojinu,
dok Aristotel roba smatra „oruđem koji govore“. I za Platona i Aristotela
ljudi su po prirodi nejednaki, a Platon u spisu Zakoni piše o potrebi:
„...razlikovanja koja stvarno postoji između robova, slobodnih ljudi i
gospdara.“(41)
S druge strane odbrambeni savez između Atine i drugih polisa koji je u
vrlo kratkom vremenu prerastao u atinsku hegemoniju, kod savremenika izaziva
osude za tiraniju. Atinski narod sada zloupotrebljava vlast da bi, jednako
kao nekada tirani, gazio pravdu ( drugih) naroda.
Međutim, reći da Atina nije imala demokratsko državno uređenje onovremenim
misliocima zvučalo bi nerazumljivo. Platon i Aristotel nisu sumnjali da
žive u demokratiji. Govoreći u spisu Politika o vremenu posle Solonovih
reformi da se išlo sve: „...dalje povećavajući moć naroda, dok nije došlo
do današnje demokratije.“(42), Aristotel zaključuje da oblik atinskog
ustrojstva vladavine njegovog vremena predstavlja krajnju demokratiju.
Ono što je, između ostalog, bila njihova teorijska kritika demokratije
usmerena je prema (ne)ispoljavanju pravde i opšteg dobra u atinskoj demokratiji.
Sa ovim misliocima sve više se nameće misao da demokratija i tiranija
nisu međusobno radikalno suprotstavljeni oblici vladavine. One se sada
poistovećuju kao jednako izopačeni oblici vladavine.
Dakle preostaje da u celovitom razumevanju antičke demokratije budu iznete
teorije mislioca koji narodnoj vladavini nisu bili naklonjeni.
3. Platonova kritika demokratije
„Još nijedan grad Kirno, nisu plemići srušili nego
niži ljudi kad ih obuzme besnilo obesti. Oni iskvare narod i zakon predadu
bezakonima, i to sve za svoju vlast, ne nadaj se da će u takvom gradu
dugo biti reda. Nema mu spasenja kad jedared nižim ljudima omili korist
što narodu može doneti veliku štetu.“
Teognid iz Megare (druga polovina VI veka)
3.1. Demokratija kolevka tiranije
„Prilično je jasno da tiranija proizlazi iz demokartije“
Platon
Otklon antičkih mislilaca od atinske demokratije inspirisan je uvidom
da demokratija može biti tiranska kao i sama tiranija. Sokratova smrt
za koju je Platon smatrao odgovornom demokratiju Atine, značajno je uticala
na Platonov antidemokratski stav koji je pratio njegova promišljanja o
štetnosti demokratskog oblika vlasti.
Tako u osmoj i devetoj knjizi ranog spisa Država Platon razvija filozofiju
istorije i unutar ove tipologiju državnih uređenja i teoriju o njihovom
cikličnom smenjivanju. U ovim državnim uređenjima vladaju sile koje vode
njihovom uništenju i uspostavljanju novog oblika i tako u krug.
Savršena država je aristokratska država kojom upravljaju filozofi koji
imaju istinsko znanje o nacrtima idealne države i taj nacrt mogu da ispune.
Usled eugeničke greške aristokratskog rada nastaje timokratija u kojoj
se ističu ambicija i častoljubivost. Međutim nesavršene klase se sada
udružuju da podele svojinu drugih građana. Ljubav prema bogatstvu će rasti
sve dok se timokratija ne preobrazi u oligarhiju, u kojoj politička moć
zavisi od veličine vlasništva. Obzirom na to da u oligarhiji: „...vladaju
bogataši, a siromašni nemaju udela u vlasti.“(45), siromašni pritisnuti
osionošću bogataša počinju da se udružuju i na kraju uspevaju da izgnaju
oligarhe i uspostave demokratiju. Dakle, prema Platonu: „Demokratija nastaje
kad siromasi pobede..“(46) Navedeno je da je sklonost ka slobodi karakteristična
za demokratiju, međutim kada je u : „... u demokratiji sve dozvoljeno
i vlada mogućnost da svako u njoj radi šta hoće...“ odnosno kada se ne
poštuju zakoni prema Platonu stvaraju se uslovi za uspostavljanje tiranije.
Jer narod koji ne mari za zakone pre ili kasnije biće zaveden narodnim
vođom(demagogom) koji će se pretvoriti u tiranina. I tako bi narod sklon
neobuzdanoj slobodi, piše Platon na kraju osme knjige spisa Država : „...umesto
krajnje i neumerene slobode, navukao ruho najtežeg i najgoreg robovanja.“(47)
Vrednost demokratija ostaje ista i u spisu Državnik. Vladavina može biti
vladavina jednog, nekolicine ili mnoštva. Kada piše o dobro uređenim vladavinama
onda je vladavina jednog odnosno monarhija najbolja, vladavina nekolicine
je druga najbolja, a vladavina mnoštva je najgora. Kada piše o lošim oblicima
vladavine onda je tiranija najgora, druga je oligarhija, a demokratija
je manje rđava: „...jer je slaba i nemoćna da učini neko veliko dobro
ili veliko zlo.“ (48)
3.2. Demokratija - vladavina neznanja
„Jer od plemenitih naučićeš se onom što je plemenito,
ako se družiš s prostim ljudima izgubićeš i pamet koju imaš.“
Teognid iz Megare
Rečeno je da samo filozof može da obezbedi nacrt konkretnih obrisa idealne
države i taj nacrt može da ispuni, jer je upoznat sa svetom ideja koje
može da uzme za svoj uzor pri stvaranju istinske vladavine ili kako Platon
piše: „Pošto su filozofi oni ljudi koji mogu da shvate ono što je uvek
jednako i nepromenljivo... oni treba da budu vođe države.“(50)
Demokratsko načelo vladavine je prema Platonu nerazumno: upravljač treba
da vlada s obzirom na znanje o istini postojećeg, a demos kao takav znanja
nema. Na Sokratovo pitatanje, u spisu Država, da li će svetina moći da
primi i shvati istinu o stvarima, jedan od sagovornika odgovara da nikako
neće moći jer : „... nemoguće je da svetina bude filozof...“(51), odnosno
da poseduje znanje o svetu ideja. Platon to plastično predstavlja poređenjem
sa brodom, vlasnikom broda i njegovom posadom. Sokrat traži od svojih
sagovornika da zamisle brod čiji je vlasnik nagluv i kratkovid i čije
poznavanje brodarstva nije mnogo bolje. Posada se zbog ovoga buni i preuzima
brod pijeći i gosteći se oni plove nasumice. Posada broda nema nikakvog
znanja o veštini krmanenja niti o tome kakav treba da bude istinski krmanoš.
Slično ovome i Platonov prigovor atinskoj demokratiji ukazuje da u njoj
političke vođe ne znaju kako treba upravljati državom, a narod ih smenjuje
kad god im se to svidi, a dalje produžava da vlada kao da to ne zahteva
nikakvo posebno znanje, te zbog toga: „... filozofi ne uživaju počasti
u državi...“(52).
Demokratska Atina, prema Platonu, izjednačava ono što je nejednako: istinsko
znanje o pravilnom vođenju države i neznanje svetine, ili kako Platon
piše u Državniku: „ Nikakvo mnoštvo ljudi, ma kakvi oni bili, ne može
steći političko znanje niti mudro urediti državu.“(53)
3.3. Demokratsko bezvlašće
U kasnijem spisu Zakoni Platon atinsku demokratiju predstavlja kao:
„...potpunu slobodu i bezvlašće.“(54) Bestidnost „...preterane slobode...“
podsticana „...mnoštvom na slobodu...“ prešla je prema Platonu sve granice
kada su građani prestali da se pokoravaju zakonima postavljajući se sad
kao „...gospodari i nad zakonima... samovoljno donoseći zakone...“.(55)
Obzirom na to da u spisu Zakoni Platon menja koncepciju idealnog državnog
uređenja koje je sada politeja u kojoj je „...zakon gospodar upravljača,
a vlast potčinjena zakonima...“(56) demokratska Atina i dalje je za Platona
loš oblik državnog uređenja jer kao oligarhija i tiranija donosi zakone
za dobro samo nekih grupa a ne za dobro čitave države.Demokratska Atina
dakle nije prava država. Platon o tome u spisu Zakoni piše: na Sokratovo
pitanje „Misliš li... ako narod ili neki drugi nosilac vlasti, ili pak
tiranin, posle izvojevane pobede donese samovoljne zakone, da će se u
prvom redu obazirati na nešto drugo a ne na ono što će biti od koristi
njima da bi trajno sačuvali vlast“, sagovornik Kleinije odgovara: „ Kako
bi moglo biti drukčije.“(57)
U spisu Zakoni demokratsko nepoštovanje zakona Platon slikovito opisuje
govoreći o vremenu u kojem se narod dobrovoljno pokoravao zakonima, navodeći
kao primer poštovanje zakona muzike. Zbog neobuzdanih pesnika koji nisu
poznavali „...pravilo i zakon...“ odnosno zbog neznanja pogrešno tvrdili:
„...da u muzici ne postoji pravilnost...“ naveli su mnoštvo da počne „...kršiti
zakone...“ u muzici uobražavajući da je sposobno da donese sud o njoj
i podstčući, pesnici, među mnoštvom nepoštovanje zakona. Mnoštvo odnosno
gledaoci koji su u početku bili mirni: „...počeli su da postaju bučni
kao da se tobože razumeju... i tako se u muzici umesto aristokratije pojavila
neka iskvarena teatrokratija.“ (58) Nakon toga Platon definiše pojam teatrokratija
kao demokratija u muzici, tumačeći sve to kao posledicu: „... preterane
slobode.“ demokratije u kojoj svetina: „... uobražava da je dovoljno mudra
i da se razume u sve“ i ne priznaje nikakve zakone. Izjednačavanje demokratije
i teatrokratije (kontrapozicijom između vladavine svetine/publike i vladavine
najboljih) Platonu služi da još jednom, kao i u spisu Država, osudi atinsku
demokratiju, dakle kao loš oblik državnog uređenja, shvaćenu kao prevlast
neumerene slobode iz koje se rađa bezakonje i haos.
Dakle, Platonova kritika atinske demokratije mogla bi se svesti na opasnost
od propadanja vladavine naroda u haos i tiraniju. Vladavina neprosvećene
mase, a ne zakonodavca/filozofa ili kasnije zakona, kao posledica preterane
slobode i jednakosti – temelja demokratske vladavine atinskog polisa,
odlike su lošeg državnog uređenja.
4. Aristotelov iskorak iz tradicije „junačkog otpora“ tiraniji
„Jer tiranida se javlja u krilu neumerene demokratije.“
Aristotel
Aristotelov otklon spram demokratije treba sagledati imajući u vidu
i istorijsko iskustvo atinske demokratije koja je uistinu imala razdoblja
kada se spuštala do demagogije. Demokratija je u Aristotelovo vreme već
bila u dubokoj krizi, pokazujuću znake degeneracije i odbrojavala je svoje
zadnje dane.
Međutim, razumevanje Aristotelovog iskoraka iz tada dominantnog demokratskog
diskursa zahteva prethodno objašnjenje demokratskog utemeljenja Atine
u „junačkom otporu“ tiraniji Pizistratida.
4.1. Demokratska mitologizacija tiranoubica
„Da, vaša slava će, o heroji opstati
O vama će se uvek po zemlji govoriti
Zato što ubiste tiranina
Pravo i jednakost steče Atina.“
(skolija spevana u čast tiranoubica Harmodija i Aristogitona)
Preplitanje duha otpora tiraniji i demokratskog etosa odnosno zaštita
čitavog polisa od tiranske vlasti najupečatljivije je predstavljeno u
mitu, koji je osmislila demokratska Atina, o Harmodiju i Aristogitonu,
dvojici Atinjana od kojih „...proističe tradicija junačkog otpora tiraniji.“(59).
Naime, nakon smrti Pizistratove, za koju Aristotel piše da je bila tiranska
vladavina „...pod dobrim Kronosom...“, društvene i spoljnopolitičke prilike
u Atini se toliko usložnjavaju da njegovi sinovi Hiparh, Hipija i Tetal
mogu da reaguju samo pojačavanjem nasilja koje kulminira nakon ubistva
Hiparha (514. godine pre n.e.) o čemu Aristotel i svedoči: „Posle ovoga
tiranska vlast je postala mnogo oštrija, jer Hipija je mnoge pogubio i
prognao sveteći brata, postavši svima tako nepouzdan i mrzak.“(60). Mit
o tiranoubistvu, koji su počinila dvojica Atinjana Harmodije i Aristogiton,
započinje, prema Aristotelovom (61) kazivanju, zaljubljivanjem Tetala
(najmlađeg Pizistratida) u Harmodija. Kako njegova naklonost nije nailazila
na odziv, Tetal je u različitim prilikama vrlo oštro istupao protiv Harmodija.
Kada je Harmodijeva sestra trebalo da nosi košaricu tokom Panatinske svečanosti
Tetal to spreči, uvredivši Harmodija i njegovu porodicu. Ovaj čin uvrede
starih porodičnih vrednosti (običajnog prava) inspirisao je otpor Harmodija
i Aristogitona, koji uz saučesništvo mnogih (ili malo njih- oko ovoga
se različiti istorijski izvori ne slažu) počeše pripremati zaveru protiv
tiranina. Iako rukovođeni ubistvom Hipija, Harmodija i Aristogiton ubijaju
Hiparha, a tom prilikom strada od telesne straže i Harmodija. Drugi zaverenik
Aristogiton umro je kasnije pošto je prethodno bio zatvoren i dugo zlostavljan.
Iako su tiranoubice bili branioci starog običajnog prava, u demokratskom
miljeu, nakon Klistenovih reformi, njihov čin tiranoubistva, emancipovan
od pravih motiva, tumači se kao zaštita pravnog poretka od osionih pojedinaca
koji imaju nameru da ga krše i kao zaštita demokratskog poretka (62).
Odnosno, demokratskom mitologizacijom tiranoubice Harmodije i Aristogiton,
junaci otpora tiraniji, sada su predstavnici celog puka, koji staju u
odbranu demokratskog pravnog poretka koji ugrožava tiranin. Strofa gore
navedene skolije koju su vremenom, kako se etablirao demokratski poredak
i uzdizao ideal isonomije, pevali svi građani:
„Zato što ubiste tiranina
Pravo i jednakost steče Atina“
jasan je znak da su demokratskom mitologizacijom ubistva tiranina, Harmodija
i Aristogiton postali ne samo utemeljitelji: „novog demokratskog i slobodarskog
poretka, nego i njegovo istinsko otelotvorenje.“(63) Iz ovog demokratskog
mita, kako je gore navedeno, proističe tradicija „junačkog otpora tiraniji“.
Statue podignute u čast junaka , obogotvorenje dvojice mučenika, simbolizovale
su duh otpora nad tiranijom, trijumf slobode nad tiranskom vlasti. Tako
i u demokratskoj Atini Aristotelovog vremena polimarh: „...čini žrtve
zadušnice u čast Harmodija i Aristogitona“.(64).
4.2. Demokratija i tiranija
„Narod je sebe samog učinio gospodarem svega.“
Aristotel
Suprotno ovoj tradiciji istaknuti antički mislioci, kako je već rečeno,
ističu da demokratija može biti tiranska koliko i sama tiranija.
Naime, nakon tiranske strahovlade Pizistratida, Klistenovim reformama,
o čemu je gore bilo reči, razvoj atinske demokratije dobija snažan zamah.
Atinjani toga vremena stvorili su sada sliku da jedino tiranija stoji
na putu demokratije i „prava i jednakosti koje stiče Atina“, kao što je
ispevano u sholiji. Međutim, nakon poraza u Peloponeskim ratovima, dva
državna udara ( 411. godine pre n.e. Atinjani su primorani da odstupe
od demokratije i uspostave vlast Četiri stotine; 404. godine pre n.e.
u Atini je uspostavljena oligarhijska vladavina Tridesetorice) i, konačno,
suđenja Sokratu, 399. godine pre n.e., koje je okončano smrtnom presudom,
sve ovo dovodi u pitanje poverenje u demokratsko državno uređenje, odnosno
samovladavinu naroda, i njen otklon spram tiranije. O tome svedoči jedan
od najistaknutijih antičkih mislilaca toga vremena: Aristotel.
U spisu Politika Aristotel piše da je Solon: „...uspostavio demokratiju
time što je sudove obrazovao od svih građana... A kada se ovo uređenje
učvrstilo, ljudi koji su se ulagivali narodu kao tiraninu, pretvorili
su politeju u današnju demokratiju.“(66).
U Ustavu atinskom Aristotel otvoreno povezuje atinsku demokratiju i tiraniju,
navodeći ,kao i u spisu Politika, da je u doba narodnog vođe Perikla demokratija
još više uznapredovala, odnosno da je većina sebi prigrabila mnogo veću
vlast, a da bi u krilu osvojene većinske demokratije, nakon Perikla, zapravo
demagozi, ugađajući većini, preuzeli vlast: „...vođstvo su preuzimali
ljudi koji su najviše pokazivali drskost i koji su nastojali ugađati većini,
kako bi time stekli trenutnu korist.“(67)
U spisu Politika na osnovu prethodnih razmatranja, da su demagozi zapravo
produkt aktuelnog jačanja demokratije i pojava koja se nije mogla odvojiti
od novonastalog porasta moći naroda, Aristotel izvodi nedvosmislen zaključak:
„...da najveći broj tirana postaje od demagoga.“ (68) Naime, razmatrajući
u spisu Politika uzroke postanka tiranije, Aristotel u tiraninu vidi:
„...čoveka iz naroda, iz mase...“(69) koji se suprotstavlja plemićima
od kojih narod trpi nepravdu
Iz prethodnih Aristotelovih uvida može se zaključiti da u antičkoj misli
tiranija ne mora uvek da bude vlast jednog čoveka ili manje grupe ljudi,
nego i većine građana jednog polisa. Aristotelovi uvidi mu pokazuju da
atinski model demokratije zapravo predstavlja tiraniju demagoga (narodnih
vođa), koji vešto manipulišu strastima slobodnih i jednakih građana okupljenih
u Skupštini ili Sudu demokratskog polisa.
Dakle, otklon antičkih mislilaca od demokratskog etosa, radikalizovan
je približavanjem demokratije i tiranije koje, u Aristotelovom, videli
smo i u Platonovom filozofskom diskursu, više nisu radikalno suprotstavljene,
već se sada poistovećuju kao jednako izopačeni oblici vladavine. A otpor
tiraniji, u demokratskoj Atini predstavljen kao zaštita pravnog poretka
od tiranije, u Aristotelovim empirijskim uvidima dobija potpuno drugačiju
konotaciju koja će se odraziti i u njegovoj političkoj teoriji.
4.3. Aristotelova klasifikacija oblika vladavine
Aristotel je u spisu Politika izveo klasifikaciju oblika vladavine na osnovu
toga da li teže ostvarenju opšteg dobra što ih čini ispravnim i pravednim;
dok, suprotno, svi oni oblici vladavine koji se samo staraju o koristi onih
koji su na vlasti važe za izopačene koji odstupaju od ispravnih oblika.
Državom može vladati jedan čovek, nekolicina i mnogi. U skladu s ovim dobri
oblici vladavine su monarhija (basileja) koja je vladavina jednog, aristokratija
– vladavina nekolicine i politeja u kojoj se većina u vladanju upravlja
opštim dobrom. Izopačenja ovih oblika vladavine su: tiranija od kraljevstva,
oligarhija od aristokratije i demokratija od politeje. Demokratija je vladavina
širokih, siromašnih narodnih masa i najmanje loša odnosno najmanje izopačena
među oblicima koji se udaljavaju od dobrih oblika vladavine: veći broj ljudi
ima koristi od demokratije u kojoj se služi interesima većine i suzbija
se nezadovoljstvo većine(70). Od izopačenih oblika vladavine najgora je,
smatra Aristotel, tiranija: „Despotska vlast jednog čoveka nad državnom
zajednicom.“(71).
Za tiraniju je karakteristično, i to je čini najgorim oblikom vladavine,
da u sebi sadrži rđave strane i demokratije i oligarhije, ili kako Aristotel
piše: „Tiranida je spoj krajnje oligarhije i demokratije, ujedinjavajući
u sebi njihove pogreške i nedostatke.“(72).
Sa oligarhijom joj je zajedničko to da je cilj vladavine sticanje bogatstva
ali i nepoverenje u narodnu masu, zbog čega tiranin podanicima i oduzima
oružje. Tiranija kao i oligarhija zlostavlja narod, proganja i raseljava
građane iz polisa.(73)
Zajednička crta demokratije i tiranije, između ostalog, jeste borba protiv
istaknutih ljudi koje tirani javno i tajno uništavaju kao prepreke za svoju
vlast.
4.4. Bezakonje demokratije, demagogija i tiranija
Dakle kao za Platona tako i za njegovog učenika Aristotela iz demokratije
izrasta tiranija.
Obzirom na to da Aristotel smatra da u nekim oblicima demokratije odlučujuću
snagu imaju narodne odluke, a ne zakon odnosno „...vrhovna vlast pripada
masi a ne zakonu...“ u tom obliku vladavine „...gde zakon nema vlast javljaju
se demagozi...“(74). U takvom bezakonju vlast demagoga postaje despotska,
a takva vrsta demokratije, po Aristotelu, je tiranija. Bitno je ponovo
napomenuti da su za ovo izopačenje demokratije u tiraniju, prema Aristotelu,
dakle krivi demagozi, koji prenoseći sva prava na narod, narodnim odlukama
daju veću moć nego zakonu. Obzirom na to da demagozi imaju najveći uticaj
na narod, jer ih narod sluša, demagozi vremenom stiču moć nad narodnim
odlukama i postaju tirani, ili, kako Aristotel piše u Politici: „...najveći
broj tirana postaje od demagoga.“(75).
Aristotel ovim samo potvrđuje stav velikog broja antičkih mislilaca koji
optužuju demokratiju da svojim neobuzdanim isticanjem slobode na uštrb
zakona priprema tiraniju. Odnosno, demagoška zloupotreba slobode koju
je,demagogiju, demokratija obezbedila, uticala je na pojavu tiranije.
4.5. Vladavina načela
„Zbog toga nije dopušteno da vlada čovek nego načelo,
jer on to čini sebe radi i postaje tiranin.“
Aristotel, Nikomahova
etika 1134a
Kod Platona i Aristotela jasno dolazi do izražaja starogrčki koncept
po kome polis i pojedinac čine jedinstvo u kome je javni interes istovremeno
i lični.
Filozofska interesovanja Platona i Aristotela usmerena su ka pronalaženju
uslova za uspostavljanje idealnog oblika vladavine. Slobodan čovek da
bi istinski bio slobodan može postojati samo politički u okviru polisa
jer njegova je priroda određena kao zoon politikon. Upravo radi ove slobode
polisom mora vladati uređenost, poredak, zakon, načelo, razum. U protivnom
to ne bi bio polis. Suprotno, samovolja vladara, jednog ili mase naroda,
podrazumeva smrt polisa.
Stoga su Aristotel i kasni Platon ubeđeni da polisom mora vladati ustav
i zakoni, a ne jedan čovek, pa bio on i prosvećeni filozof, ili ceo narod
kao u neposrednoj demokratiji. Ukoliko se ustav i zakoni ne poštuju pojedinac
i/ili većina izmetnuće se u tiranina.
Međutim sumrak atinske demokratije nastupao je ne samo zbog slabosti koje
je pokazivala, već uporedo i sa sunovratom tradicije polisnog organizovanja
antičke Grčke, koja je slomila i premestila u istoriju centralistička
vladavina Filipa i Aleksandra Makedonskog.
Zaključak
„Više ne možemo biti slobodni kao stari.“
Benjamin Konstan
Za slobodnog Atinjana politička sloboda u smislu prava na participaciju
u političkom odlučivanju, prava na javno izražavanje mišljenja je nešto
što se samo po sebi podrazumevalo, i što je predstavljalo njegovu obavezu.
Politički život bio je izraz nepodoljenosti javnog i privatnog života.
Međutim na pitanje da li su stari Atinjani bili slobodni veliki broj savremenih
autora odgovara da nisu, i pored političkih prava koje su smatrali za
svoju slobodu oni su bili potčinjeni državi. Suprotno ovima Đovani Sartori
odgovara potvrdno uz primedbu da je sloboda antičkih naroda bila drugačija
od one u savremenom svetu, odnosno: „...da to nije bila sloboda za nas,
prema našem shvatanju slobode.“(76)
Prema Sartoriju da bi se stvar oko slobode razjasnila treba se pozvati
na starogrčko shvatanje čoveka, odnosno na Aristotelovu definiciju čoveka
kao zoon politikon koja određuje čovekovu suštinu. Naime u političkom
životu stari Grci sagledavali su suštinu života. Čovek je bio građanin,
što znači da je bilo neshvatljivo razlikovati pojedinca od grada i suprotstaviti
ga polisu.(77) Sartori izvodi zaključak da se sloboda za stare Grke ostvarivala
samo u kolektivnoj vladavini u okviru polisa sa vladavinom direktne demokratije.
Nestankom antičkog polisa i „iskorenjavanjem“ savremenog čoveka nestaje
mogućnost za ostvarenje direktne demokratije atinskog tipa odnosno neposredne
demokratske vladavine koja se zasniva na učešću građana u upravljanju
svojim polisom.
Grci kako je to izrazio Benjamin Konstan nisu poznavali ideal slobode
autonomije (negativne slobode). U svojoj besedi iz 1819. godine, posvećenu
problemu slobode starih i modernih naroda, Benjamin Konstan, izlaže da
se radi o dve vrste slobode i da je društvena organizacija starih Grka
vodila ove do želje za slobodom koja je sasvim različita od slobode koju
nam naš svet obezbeđuje. U čemu je dakle suština antičkog poimanja slobode.
Konstan uči da se antička sloboda sastojala u aktivnoj i konstantnoj partcipaciji
i: „...podeli društvene moći među svim građanima jedne otadžbine. Toje
ono što su nazivali slobodom.“(78) Dok se sloboda modernih sastoji u mirnom
uživanju i privatnoj nezavisnosti, kako Konstan smatra: „Što se naše slobode
tiče nju treba da čini spokojno uživanje privatne nezavisnosti.“, ili,
„...individualna sloboda... je istinska moderna sloboda.“ U suštini grčkog
ideala, sloboda se, dakle, sastojala u kolektivnom i direktnom ostvarivanju
mnogih elemenata suvereniteta uzetog u celosti: „... u raspravljanju na
javnom mestu o pitanjima rata i mira, u zaključivanju saveza sa stranim
zemljama, u izglasavanju zakona, u izricanju presuda, rada vlade i postupaka
sudija u nastojanju da i njih izvede pred celi narod i da i njih optuži,
da ih osudi ili oslobodi...“, tvrdi Konstan. Dakle sve ovo govori o velikoj
suverenosti antičkog građanina u javnim poslovima.
I pored ove suverenosti Konstan smatra da je institucijom ostrakizma,
uvedene Klistenovim reformama da bi se predupredila tiranija, legalizovana
samovolja. Ovaj element atinske demokratije Konstanu pokazuje da je individua
bila još uvek sasvim: „... potčinjena nadmoćnoj vlasti kolektivne društvene
moći u Atini.“ Ostrakizam je dakle otelotvorenje činjenice da atinska
demokratija nije poštovala pojedinca.
U ovome je i prema Sartoriju osnovna suprotnost između koncepcija savremenih
i antičkih naroda. Čovek se ne apsorbuje u građanstvu, političnosti ili
državnosti, u suprotnom imali bi totalnog građanina. Totalni građanin
prema teoretičaru demokratije Norbertu Bobiu je drugo lice totalne države.
Totalni građanin i totalna država predstavljaju dve strane iste medalje,
jer im je zajedničko isto načelo da je sve politika, odnosno svođenje
svih ljudskih interesa na interese polisa, potpuna politizacija čoveka,
utapanje čoveka u građanina, smatra Norberto Bobio(79). S ovim se slaže
i Sartori koji piše da samovladavina koju su praktikovali stari Grci obuhvata
potpunu odanost građanina opštoj stvari: samovladati znači provesti život
vladajući. Na taj način: „...građanin je morao da bude građanin sve svoje
vreme. Iz toga je proizilazila hipertrofija politike u odnosu na atrofije
privrede. Totalni građanin je proizvodio loše formirano društvo.“, piše
Sartori.(80)
Predlog uspostavljanja direktne demokratije, koja, da ponovimo, podrazumeva
učešće građana u donošenju svih odluka koji ih se tiču, prema Norberto
Bobiu je besmislen.(81) Sartori primećuje da je demokratija antičkih naroda
nekima poželjna ali smatra da prenošenje vlasti na nadindividualni totalitet
ne rešava ni naše probleme kao što nije rešilo ni probleme u IV veku pre
n.e.
Narodna vladavina je, smatra Sartori, postala valjak koji je ubrzo pregazio
ono što je bila isonomia- jednakost pred zakonom i sloboda u učešću u
kolektivnom vršenju vlasti. Na kraju je zakon postajalo sve što je gomila
uzvikivala, nikakva ograničenja nisu sputavala tu diskrecionu vlast da
se vrši apsolutna vlast. Da zaključimo zajedno sa Sartorijem:
„ I to je bio kraj.“
Bibliografija
1. Aristotel, Ustav atinski, „Plato“ Beograd 1997.
2. Aristotel, Politika, „Kultura“ Beograd 1970.
3. Benjamin Konstan, O slobodi stari u poređenju sa
slobodom modernih naroda, „Republika“ br. 262/2001. Beograd str. 2-11
4. Bobio Norberto, Budućnost demokratije, „Filip Višnjić“
Beograd 1990.
5. Diels Herman, Predsokratovci, „Naprijed“ Zagreb 1983.
6. Đurić N. Miloš, Istorija helenske etike, BIGZ Beograd 1976.
7. Harison Ros, Demokratija, „CLIO“ 2004.
8. Herodot, Istorije, Kultura Beograd 1970.
9. Kaningem Frenk, Teorije demokratije, „Filip Višnjić“
Beograd 2003,
10. Kalistov D.P. i Struve V.V., Stara Grčka, „BOOK
MARSO“ 2000.
11. Molnar Aleksandar, Rasprava o demokratskoj ustavnoj
državi, „Samizdat b92“ Beograd 2001.
12. Platon, Država, „Kultura“ Beograd 1966.
13. Platon, Državnik, „Liber“ Zagreb 1977.
14. Platon, Zakoni, „BIGZ“ Beograd 1990.
15. Sartori Đovani, Demokratija- šta je to?, „CID“ Podgorica
2001.
16. Vernan Žan- Pjer, Poreklo grčke misli, „Dobra vest“
Novi Sad 1990.
17. Vasović Vučina, Savremene demokratije I, „Službeni
glasnik“ Beograd 2008.
Dodatak I
1. Tako Vučina Vasović, Savremene demokratije, „Službeni
glasnik“ Beograd, str. 46
2. Herodot, Istorija, str. 186
3. Prema Diogenu Laertiju, Tales jedan od sedmorice mudraca i prvi jonski
filozof, tek nakon bavljenja državničkim poslovima dao se na proučavanje
prirode. Upor. Hermann Diels, Predsokratovci, „Naprijed“ Zagreb 1983,
str. 61.
4. Herman Diels, isto, str. 81
5. Herman Diels, isto, str. 85
6. Tako i Žan-Pjer Vernan, Poreklo grčke misli, „Dobra vest“ Novi Sad
1990., str. 8
7. Preuzeto iz Miloš N. Đurić, Istorija Helenske etike, „BIGZ“ Beograd
1976., str. 185
8. Herman Diels, isto, str. 160., Heraklit posao vladavine poverava
aristokratiji- vladavini najboljih odnosno malom broju: „Zakon jeste
samo volja jednoga.“ Diels, str. 152.
9. Preuzeto iz Đovani Sartoti, Demokratija šta je to, CID Podgorica
2001, str. 184.
10. Aristotel, Politika, „Kultura“ Beograd 1970., str. 180
11. Herodot, Istorija, str. 186-187.
12. Aristotel, Ustav atinski, „Plato“ Beograd 1997., str. 44.
13. Aristotel, isto, str. 44.
14. Aristotel, Politika, str. 180.
15. Aristotel, Ustav atinski, str. 39.
16. Isto, str. 39.
17. Isto, str. 40.
18. Isto, str. 42.
19. Aristotel, Politika, str. 67.
20. Aristotel, Ustav atinski, str. 42.
21. Aristotel potpuno jasno postavlja razliku koja više od svih vlada
nad tumačenjem demokratije, a to je razlika između „aritmetičke“ i „proporcionalne“
jednakosti. Kriterijum prve je „sve isto svima“ , kriterijum druge je
„jednake stvari jednakima, a nejednake nejednakima“ pa prema tome „iste
istima“. Politika, str. 156.
22. Aristotel, Ustav atinski, str. 43.
23. Platon, Država, „Kultura“ Beograd 1966., str. 268.
24. Aristotel, Ustav atinski, str. 52.
25. Isto, str. 51.
26. isto, str. 51.
27. V.V. Struve i D.P. Kalistov, Stara Grčka, „BOOK MARSO“ 2ooo., str.
168.
28. Aristotel, Ustav atinski, str. 55.
29. Isto, str. 55.
30. Isto, str. 55.
31. Tako Norberto Bobio, Budućnost demokratije, „Filip Višnjić“ Beograd
1990., str. 52.
32. Aristotel, Ustav atinski, str. 66.
33. Tako Ros Harison, Demokratija, CLIO 2004., str. 28.
34. Aristotel, Politika, str. 181.
35. Platon, Država, str. 287.
36. Isto, str. 287.
37. Aristotel, Ustav atinski, str. 67.
38. Platon, Država, str. 280.
39. Aristotel, Politika, str. 132.
40. Aristotel, Ustav atinski, str. 79.
41. Platon, Zakoni, BIGZ Beograd 1990., str. 196.
42. Aristotel, Politika, str. 67.
43. Preuzeto iz Miloš. N. Đurić, Istorija helenske etike, str. 66.
44. Platon, Država, str. 287.
45. Isto, str. 271.
46. Isto, str. 280.
47. Isto, str. 297.
48. Platon, Državnik, „Liber“ Zagreb 1977., str. 66-7.
49. Preuzeto iz Miloš N. Đurić, Istorija helenske etike, str. 66.
50. Platon, Država, str. 193.
51. Isto, str. 205.
52. Isto, str. 199.
53. Platon, Državnik, str. 59.
54. Platon, Zakoni, str. 106.
55. Isto, str. 125.
56. Isto, str. 126.
57. Isto, str. 125.
58. Isto, str. 109.
59. Tako Aleksandar Molnar, Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi
I, „Samizdat b92“ Beograd 2001, str. 38.
60. Aristotel, Ustav atinski, str. 49.
61. Nekoliko je verzija ovog događaja sa različitim motivima ubistva
Hiparha.
62. Aleksandar Molnar, isto, str. 37.
63. Isto, str. 38.
64. Aristotel, Ustav atinski, str. 79.
65. Isto, str. 66.
66. Aristotel, Politika, str. 66.
67. Aristotel, Ustav atinski, str. 55.
68. Aristotel, Politika, str. Str. 182.
69. Isto, str. 182.
70. Tako i Frenk Kaningem, Teorije demokratije, „Filip Višnjić“ Beograd
2003., str. 25
71. Aristotel, Politika, str. 136.
72. Isto, str. 181.
73. Isto, str. 84.
74. Isto, str. 124.
75. Isto, str. 182.
76. Đovani Sartori, Demokratija šta je to, str. 185.
77. Isto, str. 186.
78. Benjamin Konstan, O slobodi starih u poređenju sa slobodom modernih
naroda, „Republika“ br. 262/2001, Beograd, str. 2-11.
79. Norberto Bobio, isto, str. 41.
80. Đovani Sartori, isto, str. 184.
81. Norberto Bobio, isto, str. 40.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|