|
KULTURA
DEFINICIJE KULTURE
Navešćemo nekoliko različitih definicija kulture da bi se videlo koliiko
je ovaj pojam složen i kako ga je teško odrediti, kao i kolike su razlike
u njegovom određivanju.
Poznati engleski antropolog E.B. Tejlor (Teylor) ovako definiše kulturu:
"Kultura je ona složena celina koje obuhvata saznanje, verovanje,
umetnost, moral, pravo, običaj i druge pogodnosti i načine koje je čovek
stekao kao član društva''.
K. K l a k h o n (C. Kluckhohn) i V. K e l i (W.Kelly), američki savremeni
antropolozi, definišu kulturu ovako:
'' Pod kulturom podrazumevamo one istorijski stvorene selektivne procese
koji regulišu ljudsko reagovanje kako na spoljne tako i na unutrašnje
podsticaje''.
Američki sociolg R. B i r š t e t (Bierstedt) određuje kulturu kao
''složenu celinu koja se sastoji iz svega što mislimo, činimo i imamo
kao članovi društva''.
L a n d b e r g, Š r a g i L a r s e n pod kulturom razumeju
''sisteme ponašanja i fizičke i simboličke proizvode tih sistema''.
Po shvatanju našeg filozofa Miloša Đurića kultura je most između života
i večnosti.Ona je dakle regulisanje različitih odnosa između subjekta
i objekta, između duha i prirode i rešava se ''savlađivanjem sveta''.
Kako se vidi iz ovih definicija, neki pod kulturom razumevaju i materjalne
proizvode, drugi samo duhovne, treći samo izvesne duhovne proizvode društva
itd. Međutim, kad kulturu shvatimo kao duhovnu proizvodnju ljudi, njenu
suštinu čine duhovne društvene tvorevine.
ELEMENTI KULTURE
Svaka nacionalna kultura se sastoiji iz sledećih elemenata:
a) Pogleda na svet
b) Vrednosnih sistema i orjentacija
c) Institucija unutar kojih se odvijaju kulturni procesi
d) Jezika kao oblika ljudske komunikacije
e) Materijalne oblasti kulture.
Jezik kao oblik međuljudske komuikacije
Jezik je sistem simbola, instrument izražavanja, ali i konstituisanja
i oblikovanja čovekovih misli i osećanja. Sociologija se kao nauka o društvu
zanima i za društven karakter govora i jezika. Jezik čini sastavni i veoma
važni deo kulture i kao takav je proizvod društva. Socijalna strana jezika
i govora je vidljiva već i po tome što su jezici sredstva kolektivnog
opštenja, komunikacije među pojedinim članovima ili grupama u društvu.
Pod sociologijom govora i jezika može konststovati ono što je utvrdio
Marsel Koen, tj. ''sociloško izučavanje odnosa između instrumenata artikulisanog
govora, jezika i društva koje ga upotrebljava''.
Govori jezik imaju mogućnosti da služe kao sredstva povezivanja posredovanja
i integracije, odnosno dezintegracije u društvu već je u govoru pomoću
gestova, za razliku od verbalnog govora, mogu se ponekad naslutiti i društveni
odnosi onih ljudi koji dolaze u uzajamni dodir. Postoje razlike između
govora i jezika ali njihovo odsečeno razgraničenje gotovo i da nije moguće.
Svi ljudi imaju potencijalnu moć govora, ali svi ljudi ipak ne govore
istim jezikom. Društveni karakter jezika ogleda se i u tome što se u jeziku,
prepliću uzajamni uticji normativne i uzualne komponente. Normativna komponeneta
vodi više računa o tome kakav bi jezik trebao da bude (pravopis u književnom
jeziku), a uzualna više o tome kakav je jezik kao tekući i u praktičnoj
upotrebi.
Pod sociologijom govora i jezika može konststovati ono što je utvrdio
Marsel Koen, tj. ''sociloško izučavanje odnosa između instrumenata artikulisanog
govora, jezika i društva koje ga upotrebljava''.
Pojam simbola
Simbol je naša ljudska zamisao, naša projekcija, da u nekim čulnim predmetima
''vidimo'' još i nešto drugo, što životinja nije u stanju da shvati. Upravo
ovo obeležje ima svoje tvorevinekulture: pesma, kao i crtež, katdrala
i knjig, mit i jezik, moralni čin.
Uporedjivanje čovekovih aktivnosti sa ponašanjem životinja najbolje pokazuje
na specifičnu razliku između simboličkog i nesimboličkog ponašanja. Lesli
Vajt je ustanovio da je simbol ono što je preobrazilo čoveka od obične
u ljudsku životinju.Tako da bez simboličkog opštenja mi uopšte ne bismo
imali kulturu.
Simbol ima dvostruko značenje.
1.fizička, materijalna stvar
2.neki predmet, zvučni signal, koji se zapaža, vidi, čuje.
S druge strane ljudsko biće ima sposobnost da to što vidi, čuje, oseća
nagoni da zamisli ''nešto drugo'', što se nalazi sa druge strane ''čulnog''.
Džon Lok je zapazio: ''Simboli
stiču svoje značenje tako što im ga ljudi proizvoljno nameću''.
Kultura je nastala kada je nastao i čovek, koji može da govori i upotrebljava
simbole.Verovanjem, običajima a naročito umnetošću, plesom, mitom i legendama
o nadljudskim bićima on se bori da očuva svoje ljudsko biće. Mit i vera
u trajnosti doprinose pobedi optimizma.
Značaj simbola za istoriju umetnosti
Za istoriju umetnosti veoma važnu ulogu ima uptreba simbola i njhov značaj,
jer se upravo na topme i zasniva istorija umetnosti. U slučaju da prestane
potreba za umetnošću, završiće se i istorija umetnosti, i tada će naši
potomci biti u boljem položaju da stvore jednu trajnu skalu umetničkih
vrednosti - ukoliko ih taj problem još uvek bude zanimao. Ali ipak moramo
da priznamo da je nemoguće meriti vrednost umetničkih dela onako kako
prirodnjak meri razdaljine. Jednostavno tvrđenje da umetničko delo mora
biti tvorevina čoveka, a ne prirode, tera nas da shvatimo da je presudno
kako čovek upotrebljva te simbole, jer se putem njih izražava i na neki
način saopštava posmatraču sama veličina i originalnost umetničkog dela.
Ona mora biti opipljiva stvar mašte, a ne samo vizelne dosetke. Čak ni
najsloženije zanatsko delo ne zaslužuje da ga nazovemo umetničkim, ako
na sadrži tračak mašte. Znači, da će umetničko delo steći onoliku originalnost
koliku mu umetnikov duh preko simbola unese. Stvaralački proces sastoji
se od niza blesaka mašte i umetnikove težnje da im da oblik, obrađujući
materijal na odgovarajući način. Ruka pokušava da uobliči ono što je mašta
stvorila.
Mikelanđelo, koji je opisao strepnje i radosti umetničkog stvaranja rečitije
nego iko drugi, govori o ''Oslobađanju figure iz mermera u kome je zarobljena''.
Umetnik uvek oseća potrebu da pokuša nemohuće, ili bar neverovatno i nezamislivo.
Originalnost je ono po čemu se razlikuju umetnost od zanatstva. Umetnost
je zaista složena i u mnogim pogledima tajanstvena ljudska aktivnost,
o kojoj čak i stručnjaci mogu da se nadaju da će doneti samo delimične
zaključke. Umetnost je u tolikoj meri utkana u čovečiji život, da se mi
stalno srećemo s njom. Sposobnost simbola je utoliko veća, ukoliko oni
opisuje da nam otkiju tajanstvenost, vrednost i originalnost umetničkog
dela. Manastiri su naša svetinja, iz njih izvire srž naše duhovne i materjalne
kulture. Kroz bogatstvo našeg jezika, rečima se dokazuje dragocenost njihovog
postojanja. Značaj simbola za istoriju umetnosti je ogroman i nemerljiv,
samim tim i za kulturu.
ČOVEK - KULTURNO BIĆE
Čovek je svesni stvaralac koji povezujući se u društvo, stvara nešto
novo. On je otkrio čitav niz veza između pojava i, na osnovu toga otkrio
i niz svojih delatnosti , kako bi postigao željene promene u svetu. Tako
je čovek stvorio niz tvorevina.Te tvorevine jesu kako materijalne tako
i duhovne prirode. Skup svih tvorevina čovekovog rada naziva se k u l
t u r o m u najširem smislu te reči. Ona pomaže čoveku, olakšava mu život,
čini ga punijim i lepšim. Kultura je bitan sastavan deo ljudskog društva,
njegov specifičan element. Ona je bitna društvena pojava - nju stvara
ljudsko društvo i ona postoji samo u ovome.
Kultura uslovljava čovekovu delatnost, odnosno čovekovo ponašanje. U jednom
smislu ona se može shvatit kao regulator ljudske delatnosti - čovek je
postao kulturno biće samim tim što je društveno biće. Njegov život i delatnost
određeni su kulturom. Čovek se ne ponaša kao prirodno nego kao kulturno
biće, on ne živi prirodnim nego kulturnim životom.
Za Getea je bilo od velikog značaja živeti i raditi kako bi se postalo
potpun čovek.Gete je ovu definiciju bezbroj puta naglasio u svojim romanima,
ogledima, pismima, pa i u biografskom natpisu o čuvanom Vinkelmanu: ''Živeo
je kao čovek, otišao je sa sveta kao potpun čovek“.7 Gete ima na umu čoveka
kao muškog i muževnog, kao zbir karakternih i umnih sposobnisti, koje
u čoveku znače ne samo muškarca nego i borca. Kao što bi Niče rekao: ''Čovek
je po svojoj prirodi borac, ratnik, i njegova suština je volja za moć''.Najveća
osetljivost duha i najveća otpornost karaktera, to je čovek.
Pojam čoveka je određivan u sociologiji, filozofiji i antropologiji, a
time posredno i pojam kulture. Kao prirodno biće čovek pripada životinjskoj
vrsti (homosapijens), koja se razlikuje od drugih takvih vrsta nizom takvih
osobina: uspravan hod, ruka slobodna za rad, naročito izražena formacija
lica i glave i posebno visoko razvijen organ svesti - mozak.Čovek je znači
biće samosvesti (Hegel).Takvim ga je učinio rad, prvenstveno nagonska
i instiktivna, a zatim sve svesnija i celishodnija stalna upotreba od
prirode mu datih organa. Rad ga je putem upotrebe gotovih predmeta iz
prirode kao oruđa dovela do pravljenja oruđa. Odatle je Marks prihvatio
definiciju Frankllina, da je čovek ''životinja koja pravi oruđa'', tj.
''čovek je biće koje radi''. Postepeno je prešao sa životinjskih na ljudske
društvene forme života. Svakodnevno čovek je u kontaktu sa drugim ljudima
i bez tog osećaja pripadnosti nekoj društvenoj grupi, ne bi mogao da se
razvija i izolovano opstane na zemlji kao individua.
LIČNOST POJEDINCA - UTICAJ KULTURE NA NJENO OBLIKOVANJE
Čovek, kao prirodno i osećajno biće stalno želi da što više zadovolji
svoje potrebe. Čovek teži ka ostvarivanju svoje sreće. Postoje tri bitne
prepreke za ostvarenje sreće, a to su: premoć prirode, trošnost našeg
tela, i nesavršenost ustanova. Izgrađujući kulturu, čovek čak i nesvesno
ustaje protiv samog sebe, postavlja najmoćnije prepreke na petu ka postiuanju
vlastite sreće. Naša takozvana kultura snosi veliki deo krivice na našu
bedu. Frojd smatra da bismo se osećali srećnijim ukoliko bi smo napustili
i našli se u primitivnim uslovima. On je ovo otkriće smatrao zapanjajućim,
pre svega zato što upravo pomoću kulture želimo da ublažimo delovanje
ostalih izvora patnji. Kultura koja se na tom principu gradi i održava,
ne samo da čoveka ne čini srećnijm, nego ga u doslovnom smislu čini nesrećnim.
Suština kulture je, kaže Frojd,
je u ograničavanju mogućnosti zadivoljenja nagonskih potreba članova zajednice
kao individuama. Lična sloboda, lično zadovoljenje i sreća nisu prizvodi
kulture, zato što se kultura bavi napretkom i zadovoljenjem društvene
mase. Kultura nameće odricanje od nagona i istovremeno izgrađuje na nezadovoljenju
nagonskih potreba. Odricanje od nagona i zbog kulture, ovladava prostranom
oblašću socijalnih odnosa ljudi.
Ali sa druge strane, kultura veliki deo energije crpi iz seksualnosti.Prema
tome, kultura se prema seksualnosti odnosi kao jedno pleme ili jedan društveni
sloj koji iskorišćavaju ljudi. Ljubav podrazumeva upućenost i vezanost
dva bića Kultura mora da ojača dtuštvene veze, a to znači da mora de se
suprostavlja čovekovoj potrebi za srećom. Kultura je u suštini deseksualizacija.
Nije, medjutim, polni nagon jedini nagon koji čoveka mora da žrtvuje za
dobrobit kulture.Sklonost agresivnosti nije ništa manje snažna nagonska
potreba čoveka. Kultura se bori protiv čovekove urodjene sklonosti da
drugog povređuje, pljačka, napada i čini zlo. Ona se osećanjem krivice
bori protiv toga. Odricanje od nagona stvara uslove za kulturu.
Frojdovo viđenje
čoveka uveliko je i odredilo sudbinu čoveka u kulturi, odnosno kulture
prema čoveku. Čovek je prevashodno nagonsko biće, i iznad dva osnovna
nagona: polnog i agresivnog , ne može se pojmiti čovek,ni za njega tko
značajna, veličina kao što je ljudska sreća.8 Kultura je dakle nužno zlo.
Ona je tu samo zato da omogući zajedničko življenje, da udovolji mnogima,
zanemarujući pojedinca, da zaštiti ljude jedne od drugih da sačuva nejake,
ograničavajući jake. Kulturom čovek osmišljava svet izvan sebe i u sebi.
Ona svakako pozitivno utiče na formiranje ličnosti pojedinca, učeći ga
da se samosavladava i napreduje.
Zahvaljujući kulturi, pojave, bića i predmeti dobijaju značenja i vrednosti.
Ona je posrednik između prirode i čoveka.Kultura se ne nameće kao spoljašnja
ili unutrašnja prisila, već je mi uzimamo i koristimo onoliko koliko nam
ljudskost u nama naređuje.
Kultura tj. kulturni procesi i tvorevine, čine osnovnu pojavu svakog ljudskog
društva. Apsolutno neakulturnog društva nema.
Razvoj kulture je nesumljivo različit, a koliki će biti, zavisi od mnoštva
činilaca, među kojima je, glavni - razvoj materijalne proizvodnje. Jer,
razvoj kulture zahteva posveti uglavnom ili isključivo kulturnoj delatnosti,
tj. umnom radu u najširem smislu, a to je moguće samo u relativno visoko
razvijenoj materijalnoj proizvodnji.
Kultura se najpre stvara pretežno masovno, tj. stvaraju je svi članovi
društva, koji se, opet, bave pretežno fizičkim a ne umnim radom. Kasnije
se sve više izdvajaju dve kulture u svakom društvu. Jedna je masovna,
narodna kultura, koju i dalje stvaraju mase radnog naroda, pretežno fizičkih
radnika, a druga je kultura višeg društva, koju stvaraju viši slojevi
posvećeni pretežno umnom radu. Između ove dve kulture, tokom razvoja,
sve više dolazi do raskoraka i nerazumevanja - one se sve više udaljavaju
jedna od druge ukoliko se podela na fizicki i umni rad sve oštrije sprovodi.
Tek kasnije, pri veoma velikom razvoju materijalne proizvodnje, koje čoveka
u velikoj meri oslobađa rada u materijalnoj proizvodnji, dolazi široka
masa radnog naroda do mogućnosti da se potpuno kulturno uzdigne na kulturnu
visinu višeg društva, specijalizovanih umnih radnika. Mi se sad nalazimo
na početku ovog doba. Time ponovo dolazi do spajanja dve ranije izrazioto
odvojene kulture i kultura opet postaje opštedruštvena.
S druge strane, u prvobitnoj, nedovoljno razvijenoj ni razgranatoj kulturi
, celokupna kultura je potpuno podjednako dostupna svim članovima društva,
jer svaki podjednako stvara kulturu, učestvuje u njoj i razume je. S razvojem
i razgranjevanjem kulture počinje podela umnog, odnosno kulturnog rada
na posebne specijalnosti, tako da ni jedan član društva nije više u mogućnosti
da usvoji celokupnu kulturu, već se mora ograničiti na jedan ili drugi
njen deo. Time se stvaraju nejednaki ljudi, koji su istovremeno i nepotptni
, jer ne obuhvataju svo bogatstvo društva tj. čoveka, u sebi. Ukoliko
se kultura više razvija utoliko i proces njene specijalizacije postaje
sve dublji. Doduše, oslobađanje čoveka od rada u materijalnoj proizvodnji
daje više mogućnosti da se svaki čovek kulturno više izgradi , tj. da
ovlada većim delom kulture, ali je pitanje da li će ikada biti moguće
da svi ljudi vladaju celokupnom kulturom i vetovatno je da nikad i neće
biti moguće.
S obzirom na svoj obim, kultura se deli na više vrsta. Svaka zajednica,
koja predstavlja skupinu ljudi koja duže traje i koju okuplja jedan ili
više društvenih procesa, stvara svoju sopstvenu kulturu. Svaka uža kultura
učestvuje kao deo neke šire kulture, koju svaka šira zajednica, u koju
ulazi dotična uža zajednica. Ukoliko je veći broj društvenih procesa u
nekoj zajednici i ukoliko su oni važniji, utoliko je i dublja njena kultura,
tj. utoliko veći deo kulture ona zahvata, utoliko je i ona samostalnija
u odnosu na druge kulture.Najvažnije je, najsamostalnija kultura ona koju
stvara društvo u užem smislu, kao potpuna društvena zajednica. A to su
danas uglavnom nacije. Međutim, postoji nesumnjivo i izvesno opštečovečanska
kultura, jer je danas u čovečanstvo jedna zajednica.
Termin društvena kultura ili, kratko, kultura, upotrebljava se u dva različita
značenja.Jedno je šire, a drugo uže. U širem smislu pod kulturom se razume
celokupno ljudsko stvaralaštvo, sve ono što čoveka stvara u društvu, sve
njene tvorevine, kako materijalne tako i duhovne. Njihov broj je ogroman
- svako društvo stvara pre svega velik broj materijalnih tvorevina, proizvoda
materijalne proizvodnje, koji omogućavaju opstanak čoveka i njegova društva
kao ljudskog društva.Zatim svako društvo stvara isto tako i velik broj
duhovnih tvorevina.
Kultura definisana kao osoben način postojanja života i društva, omogućava
da se uđe u razmatranje relevantnih odrednica u razlikovanju društvenog
i kulturnog razvoja.Ovde je dovoljno podsetiti kako se to ističe i u najnovijim
kulturološkim radovima, da se u razlikovanju društva i kulture prvenstveno
pokazuje dinstikcija o nejednakom razvoju kulture i društvenog razvoja,
odnosno razvoja kulture i opšteg razvoja konkretnog istorijskog društva.
Na ovaj nesklad između društvenog razvoja i razvoja kulture ukazivao je
još Marks u poznatom fragmentu o antičkoj (grčkoj umetnosti).On je ukazivao
na to da često vrhunci kulturnog stvaralaštva ne stoje u saglasnosti sa
sa socijalno-ekonomskim stepenom razvoja društva i da ne retko kulturne
vrednosti koje su stvorene na osnovu nerazvijenih društvenih odnosa imaju
značenja večnog uzora.
Razlika koja se pokazuje u razvoju kulture i opšteg društvenog razvoja
proizilazi iz samog antropološkog, sociološkog i posebno ontološkog sklopa
teleologije kulture.Kultura nije i ne može biti ništa drugo do svet čoveka;
ona se iskazuje u jedinstvu toga sveta i njome se čovek odvaja od divljaštva
u sebi i prirodi; kultura je jedinstvo vrednosti i sredstava očovečenja
pojedinca i njegovog sveta.Kultura je teleologična,
MATERIJALNA I DUHOVNA KULTURA
Kako se ljudske društve tvorevine dele na materijalne i duhovne, to se
razlikuje materijalna od duhovne kulture. Materijalna kultura se, opet,
različito shvata. Neki pod njom razumeju samo skup svih materijalnih tvorevina
ljudi u društvu, dok drugi u ovaj pojam uključuju i izvesne duhovne tvorevine
- pre svega one koje su u neposrednoj vezi s materijalnom proizvodnjom.
Poznato je, naime, da je uslov materijalne proizvodnje određen stupanj
razvoja duha, svesti, tj. određene duhovne tvorevine. One duhovne tvorevine
koje neposredno služe materijalnoj proizvodnji smatraju se stoga i same
delom materijalne kulture. Ponekad se materijalna kultura, naručito u
širem smislu, naziva drugim terminom - civilizacija.
U užem smislu, međutim, termin kultura označava samo duhovnu kulturu.
Mi ćemo ovom terminu dati ovo značenje i pri tome nećemo izdvajati iz
nje one duhovne tvorevine koje su , po drugoj terminologiji, sastavni
deo materijalne kulture ili civilizacije, jer je teško razdvojiti one
duhovne kulturne tvorevine koje se neposredno odnose na materijalnu proizvodnju
od ostalih prema tome, u našoj terminologiji kultura obuhvata sve duhovne
društvene tvorevine. U tom smislu ona se poklapa sdruštvenom svešću, (termin
koji je uobičajen u marksističkoj sociologiji) ili se bar poklapa sa njom
kad se ona uzme u jednom određenom značenju, tj. kao skup svih društvenih
tvorevina ili tzv. oblika društvene svesti.
Potreba za tradicijom je u određenoj meri nasušna ljudska potreba koja
''krči sebi put ljuskih srca time što ih u isti mah oslobađa i zarobljava''.U
osnovnim sociološkim pojmovnim odrednicama nalaze se i ona značenja koja
govore o tradiciji kao univerzalnoj istorijskoj i kulturnoj pojavi koja
omogućava čovekovo trajanje u vremenu i određenom sociolškom prostoru.
Tradicija jeste proces prenošenja, predavanja i održavanja, ideja, vrednosti,
načela, obrazaca, modela usmeno i pismeno s generacije na generaciju.Višeznačnost
pojma tradicija obuhvata sve oblasti čovekove delatnosti i života (kulture).
Bez tradicije ne samo da ne postoji ni jedna kultura u istoriji čovečanstva,
već se bez nje ne može pretpostaviti ni opstanak ni jedne ljudske zajednice.Tradicija
je ona sveopšta duhovna osnova bez koje ne bi postojala i opstala društva,
kulture i civilizacije.Tradicija se iskazuje u toku stvaralačke komunikacije
misli, vrednosti, dela i dobara.Tradicija je, rečju, skup vrednosti, ideja,
normi, običaja koji su sadržani u ''istorijskom pamćenju'', kulturnom
identitetu pojedinaca, grupa, naroda i čovečanstva.
U najvećem broju socioloških radova (istraživanja) polazi se od opšte
prihvaćenog teorijskog stava da je tradicija bitna pretpostavka kontinuiteta
kultura ili razvoja kultura, koji u sebi nosi i različite oblike diskontinuiteta.Tradicija
određena kao kontinuitet kultura ili kao bitni činilac razvoja kultura
istovremeno obuhvata i njena značenja kao procesa totalizacije kultura.
Tradicija nije i ne može biti samo intergeneracijski proces jer se pod
tim može da podrazumeva pozitivno i pozitivističko odnošenje prema vrednostima
kulturne baštine. Shvaćena samo kao intergeneracijski proces koji ne podrazumeva
kritičku svest: čin istorične totalizacije, tradicija preduzima značenje
tradicionalizma, ali i gubi smisao za nemanipulativno, nezloupotrebljeno
prenošenje duhovnih činjenica s generacije na generaciju.
Ukoliko se tradicija određuje samo kao jednoznačna intergeneracijska komunikacija,
to istovremeno može značiti da se ona određuje kao prost kontinuitet prihvatanja
i prenošenja ranije stvorenih i nasleđenih vrednosti kultura.To je onaj
model tradicije u kome savremena svest kulture ostaje pasivna i nekreativna
i tada je najčešće zarobljenik konzervativnog tradicionalizma.Takvo statično
poimanje tradicije najčešće znači konzerviranje tradicije.To je ono stanje
duha kulture koje se prepoznaje po vladavini isključivo nacionalnih, jezičih,
mitologiziranih religijskih i svetovnih vrednosti, koje supstituiše pojam
savremenog nacionalizma i šovinizma. Odbrana od ovakvog duha kulture je
očuvanje duhovnog identiteta uz otvorenost za dostignuća kulturnog stvaralaštva
dugih naroda.
U savremenim sociološkim koncepcijama određenja kategorija tradicija
zapažaju se najčešće četiri osnovna pristupa tradiciji:
1. kao regresu i stagnaciji u kulturi,
2. kao modusu vivend,i
3. kao uslova svake kulturne dinamike,
4. različitog delovanja tradicije u materijalnoj i duhovnoj kulturi.
U oblasti materjalne kulture raskid s tradicijom jeste vidljiviji nego
u oblasti duhovne kulture.U materijalnoj proizvodnji tradicija deluje
kao celina - prenosi postojeći način proizvodnje i time omogućava nastanak
novog.
Običaji, tradicija, verovanja, ideologije i ostale duhovne tvorevine najprimernije
nose atribut tradicionalni pa je i razumljivo što su otporniji na promene
i prisutnije su u većoj meri u savremenoj kulturi nego što se to može
očekivati.U materijalnoj proizvodnji neprestano se iskazuje zamena tradicije
napretkom, a taj isti proces zamene mnogo je sporiji i manje očigledan
u oblasti duhovnog života i često ima samo simbolička, metaforska i mitološka
značenja.
KULTURA I CIVILIZACIJA
Javlja se i shvatanje po kome se izrazilo razlikovanje između kulture
i civilizacije, po kome se ''kultura'' odnosi na neku višu dimenziju čovekove
autonomije i ostvorenja, dok '' civilizacija'' označava carstvo nužnosti,
društveno potrebnog rada i ponašanja, u kome čovek nije stvarno on sam
i u svom vlastitom elementu, nego je počenjen heteronomiji, spoljašnjim
uslovima i potrebama.
Neke implikacije u razlikovanju između kulture i civilizacije mogu se
ovako poređati:
- civilizacija - kultura
- materjalni rad - duhovni rad
- radni dan - praznik
- rad - dokolica
- carstvo nužnosti - carstvo slobode
- priroda - duh
- operacionalno mišljenje - neoperacionalno mišljenje
Kultura je stalno bila povlastica manjine, stvar bogatstva, vremena i slučajne
sreće. Za ne zamenarene narodne mase '' više vrednosti'' su stalno bile
samo reči ili prazne opomene, iluzije, obmane; u najboljem slučaju one su
bile nade i tažnje koje su ostajale neostvarene. Privilegovan položaj kulture,
jaz između materjalne civilizacije i duhovne kulture, izmešu nužnosti i
slobode bio je i jaz koji je uslovio da carstvo nenučene kulture i dalje
postoji kao '' rezervat''.
Termin civilizacija prvi je upotrebio Holbah (Paul Henry Holbach) i enciklopedisti
XVIII-og veka.U shvatanju enciklopedista civilizacija prvesntveno ima značenje
opšteg društvenog i tehničkog napretka.Pod civilizacijom su oni podrazumevali
usavršavanje državne organizacje i zakonodavstva na kojem se zasnva i opšti
napredak čovečanstva.Prema najnovijim istraživanjima F.Benetona (Philipe
Beneton), u stvari , prvi Mirabo (Mirabeau) upotrebljava reč civilizacija
(1757.) u njenom savremenom zančenju.Termin civilizacija u upotrebi enciklopedista
označava viši stepen kulture koji dolazi posle perioda dovljaštva i varvarstva.Jedno
od najranijih takvih određenja civilizacije nalazi se u delu Ogled o ljudskoj
istoriji A. Fergusona.Ova klasifikacija u prvom redu zahvaljujući Engelsovoj
analizi dela Drevno društvo (1877.) L.H.Morgana (L.H.Morgan) postaje poznata
i prihvaćena u savremenoj nauci.
Viša kultura još postoji. Ona je pristupačnija nego ikad. Nju čita, gleda
i sluša više ljudi nego ikad ranije; ali društvo je odavno zatvorilo duhovne
sfere u kojima je mogao da bude shvaćen sadržaj saznanja ove kulture, njena
određena istina. Operacionalizam u mišljenju i ponašanju upućuje ove istine
na ličnu, subjektivnu, emocionalnu dimenziju; u ovom obliku one lako mogu
da budu prilagođene postojećem- odstranjuje se kritička, kvalitativna tendencija
kulture i negativno se integriše u pozitivno. Ovako se razgrađuju opozicioni
elementi kulture: civilizacija preuzima, organizuje, kupuje i prodaje kulturu;
ideje koje po svojoj suštini nisu operacionalne, nisu orjentisane prema
ponašanju, prevode se u operacionalne, saobrazne ponašanju; i ovo prevodjenje
nije samo metodološki, nego društveni, čak politički proces. Glavni efekat
ovog procesa sad možemo izraziti u formuli: integracija kulturnih vrednosti
u postojeće društvo ukida otuđenje kulture od civilizacije i time izaziva
popuštanje zategnutih odnosa između ''trebati'' i ''biti'' (koji je realan,
istorijski zategnut odnos), između potencijalnog i aktuelnog, budućnosti
i sadašnjosti, slobode i nužnosti.
Budući da izraz civilizacija služi zato da se označi viši stupanj materjalne
kulture bolje ga je zadržati u tom smislu i napustiti pojam materjalne kulture.
Na taj način pojam kultura bi označavo skup dostignuća na području duhovnioh
dobara u nekom konkretnom društvu, a posebno s obzirom na odgoj, nastavu,
nauku, umetnost i sport, te na stupanj njihovog prodiranja među njihovim
pripadnicima.
Tradicionalnom shvatanju pojma civilizacija pripada određenje u delu pomenutog
evolucioniste Morgana: civilizacija je istorijska faza u razvoju kulture
koja zamenjuje fazu divljaštva i varvarstva.Prema Herkovicu, civilizacija
je ona faza u razvitku ljudske kulture, koja dolazi u vremenskom sledu iza
divljaštva i varvarstva i počinje onim momentom u ljudskoj istoriji kada
je otkrivena fonetska azbuka, i korišćenje pisma.Za Krebera određenje pojma
civilizacije se izjednačuje sa velikim kulturnim celinama, kakve su, na
primer, kineska civilizacija ili egipatska civilizacija.
Zato je još neophodno razmotriti najsažetije stanovište A.Vebera, koji nastoji
da pronikne u smisao i osnovna značenja međudelovanja kulture i civilizacije.U
svojoj sociologiji kulture, A.Veber razlikuje tri segmenta koji se javljaju
u međudelovanju kulture i civilizacjie: socijalni proces, civilizacijski
proces, kulturno kretanje.U njihom međudelovanju i prožimanju otkrivaju
se i njihove funkcije, kako u svekolikom istorijskom zbivanju , tako i u
konkretnom istorijskom durštvu i konkretnoj kulturi. Socijalni proces A.Veber
određuje kao oblik u kome se nužno uobličava totalitet prirodnih ljudskih
snaga i volje, ali koji je ograničen izvesnim prirodnim uslovima(geografski,
prirodni i drugi).
Duhoovno-kulturni proces u svakom velikom istorijskom organizmu kao jedna
osobena celina sadrži tri komponente:
-razvitak svesti stanovništva: rastuću duhovnu dominaciju nad prirodom,
aktuelizaciju i konkretizaciju intelektualnog kosmosa znanja u ''nešto realno
pomoću usavršavanja aparata sastavljenog od oruđa i metoda, organizovanih
principa itd. - elemenata koji životu daju konkretnu strukturu''. Ovaj duhovni
proces ima sopstvene zakone, svoje sopstvene nužnosti uspona i stagnacije.
Činjenica na koju se poziva Markuze da kultura sve više pripada svakodnevnom
životu i radu sve više svedoči o otvaranju istorijskog procesa prevladavanja
suprotnosti koje su nastale istorijskom podelom rada između kulture i civilizacije.
PROMENE U KULTURI
U pojmu kulture, dakle, uvrštavamo sve one društvene odnose i njihova
dostignuća kojima je svrha da razviju ljudske sposobnosti. Prema tome,
kultura obuhvata odgoj, nastavu, nauku, umetnost i sport.Kultura je u
našem društvu znatno razvijena u toku izgradnje socijalizma. Znatno je
povećan broj škola, viskih škola, povećan je broj obrazovanih ljudi, povećana
je štampa, i izdavačka delatnost uopšte, ogromno se povećao broj aparata
za masovnu komunikaciju (radio i televizijskih aparata), broj bioskopa,
broj kulturnih priredaba svake vrste, biblioteka i čitaonica itd.
Duboke promene u kulturi doprinose stvaranju novog tipa čoveka, čoveka
socializma, oslobođenog niza pritisaka, samo inicijativnog i samostalnog.
Međutim, uticaj starog društva je nedovoljno aktivan rad na gajenju tog
novog čoveka znatno usporavaju ovaj proces. I pored napretka u ovom pogledu
ne treba predvideti i niz negativnih pojava, od kojih neke i jačaju, osobito
tzv. privredni kriminal, neodgovorn i aljkav odnos prema društvenoj imovini,
zloupotrebu prava iz socijalnog i zdravstvenog osiguranja, ponekad nesocijalistički
odnos organa vlasti i upravljanja prema građanima, suviše velike raspone
u platama i zaradama, trku za suviše velikim zaradama itd.
NAPOMENE UZ NOVU ODREDBU KULTURE
Uzmimo kao plaznu tačku definiciju kulture koju je dao Vebster, po kojoj
kulturu treba shvatiti kao kompleks specifičnih verskih poglada, postignuća,
tradicija itd. koji čine pozadinu nekog društva. U tradicionalnoj jezičkoj
upotrebi su obično isključena ''postignuća'' kao što su razaranje i zločin,
i '' tradicije'' kao što su surovst i fanatizam; sledići ovu jezičku upotrbu,
mada će se možda pokazati kao nužno ponovno uvođenje ovih kvaliteta u definiciju.
U centru naše diskusije biće odnos ''pozadine'' (kulture) i ''osnove'' :
kultura se, tako, javlja kao kompleks moralnih, intelektualnih i estetskih
ciljeva (vrednosti), koje neko društvo smatra za svrhu organizacije, podele
i rukovođenja svojim radom- ''dobro'' koje treba postići načinom života
koji je to društvo ustanovilo. Na primer, porast lične i javne slobode,
smanjivanje nejednakosti, koje sputavaju razvitak ''individue'' ili '' ličnosti'',
kao i sposobna za rad i umna uprva mogu se smatrati '' kulturnim vrednostima'',
reprezentativnim za napredno industijsko društvo (zvanično se i na Istoku
i na Zapadu anatemiše osporavanje da su to vrednosti).
O postojanju (prošle ili sadašnje) kulture govorimo samo onda kada su reprezentativni
ciljevi i vrednosti očigledno preneti(ili bivaju preneti) u društvenu stvarnost.
Kultura je više nego obična ideologija. S obzirom na proklamovane ciljeve
zapadne civilizacije i na zahteve za njihovo ostvarenje, kulturu bismo definisali
kao proces humanizacije, okarakterisan kolektivnim naporom da se očuva ljudski
život, zaustavi borba za egzistenciju ili da se ona održava u granicama
koje je moguće kontrolisati, da se učvrsti proizvodna organizacija društva,
razviju duhovne sposobnosti ljudi i smanje i sublimiraju, agresije, nasilje
i beda.
Oduvek je bilo nekog '' spoljašnjeg '' univerzuma za koji nisu važni kulturni
ciljevi: neprijatelj, onaj drugi, religije, ''način života, socijalne sisteme.
ZNAČAJ KULTURE ZA LJUDSKO DRUŠTVO
Značaj kulture za ljudsko društvo, odnosno čoveka, dovoljno smo istakli
kada je bilo reči o razlici prirode i društva-ljudsko društvo se od prirode
odlikuje upravo kulturom. Društvo ustvari postoji kao posebna, specifična,
društvena, a ne prirodna pojava ukoliko su ljudi kulturni, ukoliko se
ponašaju kulturno, a ne čisto biloški ''prirodno''. Kultura duboko prožima
celokupno čovekovo biće, a pre svega njegovo ponašanje u društvu. U ovom
pogledu je osobito značajan njen element ono što se naziva društvenim
pravilima ili normama, kojima je neposredna svrha upravo regulisanje ponašanja
ljudi. Ali i drugi elementi znatno utiču na ljudsko ponašanje.
Kultura se pojedincu pojavljuje kao objektivno data, kao društvena pojava
koja je nezavisna od njega i kojoj se mora podčiniti ako hoće da opstane
u društvu. Ona obuhvata celokupno društveno znanje i načine ponašanja.
Bez nje pojedinac ne može uopšte da stupi u vezu sa drugim ljudima, da
se sa njima sporazume, ni da uskladi svoje ponašanje s njihovim. Stoga
on mora da usvaja društvenu kulturu, trudeći se da ona postane deo njega
samog, da se ''pounutrašnji'' (''interiorizira'') u njemu. U slučaju uspešnog
usvajanja kulture pojedinac više ne oseća da ona na njega vrši pritisak,
ne oseća je kao nešto strano, spoljašnje, nametnuto, objektivno dato,
već kao nešto sopstveno, svoje, prisno, unutašnje i njegovo kulturno ponašanje
postaje njegovo '' prirodno'' ponašanje, koje mu ne zadaje teškoće.
S druge strane, budući da je za opstanek društva nužno da se pojedinci
ponašaju na način kako od njih zahteva društvena kultura, društvo se trudi
da pojedinca kultiviše, da mu usadi društvenu kulturu i tako ga učini
korisnim članom zajednice. Ono stoga vaspitanjem usađuje kulturu u pojedinca
i stvara od njega kulturno biće koje je potrebno za dato društvo. Ukoliko
društvo ne uspe da svoju kulturu pounotrašnji u pojedincu, ono preduzima
mere pritiska i prinude kako bi posrednim i manje pogodnim putem obezbedilo
da on postupa kulturno.
Ovde se postavlja i pitanje lične kulture. Iz svega rečenog jasno je da
je takoreći nemoguće naći dva pojedinca koji su podjednako usvojili datu
kulturu i imaj isti stav prema njenoj celini. To je moguće samo u najnerazvijenijim
društvima pa i tamo ne u punoj meri. Drugim rečima, svaki član društva
ima svoju posebnu, l i č n u k u l t u r u. Svaka ličnost drukčije shvata
i drukčije usvaja društvenu kulturu, zauzimajići drukčiji stav prema njoj.
Upravo se l i č n o s t i sastoji od kulturnih elemenata- ličnosti se
u osnovi razlikuju po svojim ličnim kulturama.
Pored svih negativnih pojava opšti tok društvenog života je povoljan i
postoje uslovi za dalji kulturan razvoj. Osobito je važno da se ceo društveni
razvoj proučava pažljivo, sredstvima savremene sociologije, kako bi se
pomoglo pravilno usmeravanje društva ka onom društvu slobodnih ljudi koje
je ideal socijalizma.
Svakako valja znati da je štednja na kulturi opasna kočnica za razvitak
onoga društva koje je zaostalo prema drugim društvima. Opasnost je veća,
što se štetne posledice ne mogu uočiti odmah jer nastaju mnoga kasnije,
kada više nije moguće pravovremeno preduzti mere da se umanji njihov uticaj.
Ako se nekom naučno-nastavnom području ograničavaju materjalna sredstva
i tako onemoguće povećanjem broja naučnih i nastavnih radnika, događa
se da ih nema dovoljno kada su potrebni.
Osim toga u zaostalim krajevima ograničavanje kulturnog razvitka je izraz
primitivizma protiv kojeg se valja boriti uveravanjem, stvarajući kod
ljudi osećaj za kulturne potrebe.
Literatura:
1. Osnovi sociologije - Radomir D. Ilić
2. Uvod u istoriju sociologije - Barnes H. E.
3. Nelagoda u kulturi - S. Frojd
4. Teorije i metode sociologije kulture - A. Todorović
5. Sociologija - Prof. dr Danilo Ž. Marković i Prof. dr Petar Hafner
6. Sociologija – dr Dragan Subotic
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|