Uticaj globalizacije na privredni rast
Čini se da je globalizacija svuda oko nas – ona je tu kada upalimo TV, kada
otvorimo novine, tema razgovora dok čekamo u redu. Šta je globalizacija?
Dati odgovor na ovo pitanje veoma je težak zadatak, obzirom da ni u stručnim
krugovima ne postoji usklađenost oko definicije globalizacije. Sigurno je
da problem leži u prirodi samog fenomena globalizacije koji je izuzetno
kompleksan i višedimenzionalan. To omogućuje da se sam fenomen sagleda iz
velikog broja različitih uglova, te u tom smislu, autori različitih teorijskih
pravaca često naglašavaju neke aspekte globalizacije, zanemarujući druge,
da bi dokazali svoje unapred određeno mišljenje. Deo takvih teorija svakako
ima ideološku osnovu sa ciljem da istakne samo dobrobit globalizacije ili
da predstavi globalizaciju kao prirodan proces, nezavisan od struktura moći.
Fenomen globalizacije predstavlja značajan izazov za ekonomsku nauku.
Globalizacija svetske privrede predstavlja proces čije posledice daleko
nadilaze ekonomsku sferu savremenog društva i koji je danas predmet raznih
multidisciplinarnih istraživanja. Kao svojevrsni megatrend koji u mnogome
opredeljuje tekuće međunarodne ekonomske tokove, globalizacija je nametnula
nove izazove i samoj ekonomskoj teoriji.
Globlizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija
sa svetskom privredom. Zemlje u svetu su povezane u multidimenzionalnu
mrežu ekonomskih, socijalnih i političkih veza. Zahvaljujući profitu,
kao pokretačkom motivu proizvodnje, bilo je neophodno da se stvori svetsko
tržište i da na taj način najveći broj zemalja i područja sveta bude povezan
različitim oblicima međusobnih ekonomskih odnosa. Integracije pojedinih
zemalja su značajan podsticaj procesu globalizacije. Pravi se razlika
između četiri faze u regionalnoj ekonomskoj integraciji: stvaranje zone
slobodne trgovine, stvaranje carinske unije, gde se stvara zajednički
sistem carina i kvota, stvaranje ekonomske unije i zajedničko tržište.
Svetsko tržište je skup odnosa ponude i tražnje robe, usluga, novca, kapitala
i drugih finansijskih elemenata i sl. izvan granica nacionalne ekonomije.
Odnose razmene na svetskom tržištu determinišu odnosi među ljudima. Ti
odnosi su promenjivi i formiraju se mimo volje ljudi. U tom smislu se
razlikuju: svetsko tržište u predkapitalističkim odnosima proizvodnje,
svetsko tržište u uslovima kapitalističkih produkcionih odnosa i savremeno
svetsko tržište gde se susreću ponuda i tražnja iz nacionalnih ekonomija
sa razilčitim društvenim sistemima.
Koristeći razne resurse i uz razne faktore, na razne načine, globalizacija
i privredni rast, u današnjem svetu, predstavljaju dve neodvojive pojave.
Uticaj globalizacije je višestruk i, može se slobodno reći, on određuje
nivo privrednog razvoja neke zemlje.
1. POJAM GLOBALIZACIJE I OSVRT NA EKONOMSKU GLOBALIZACIJU
Globalizacija je jedan relativno novi izraz za neke stare procese koju
su se ranije samo drugačije nazivali. Tako npr. kao sinonime za globalizaciji
mogli bismo pomenuti ''univerzalizaciju'', ''internacionalizaciju''...
Globalizacija potiče od francuske reči ''global'', što znači celovitost,
sveukupnost.
Pojam globalizacije može se shvatiti i definisati na različite načine.
Pod delovanjem tržišnih zakona, međunarodnih ekonomskih organizacija
i ustanova, te međunarodnih multinacionalnih kompanija, sa snažnim podsticajima
kroz razvoj tehnologije u oblasti informatike i komunikacija, provodi
se ekonomska globalizacija kao jedan prirodan i nužan proces rasta međunarodnih
tokova roba i kapitala. Ako ekonomsku globalizaciju shvatimo u najužem
smislu tj. kao ''rastuću privrednu međuzavisnost država širom sveta koja
utiče na privredni rast'' i tada moramo biti svesni da nije dovoljno da
privredne veze prelaze granice država ili regiona, već je potrebno da
se uspostavljaju sa velikim brojem zemalja i da imaju tendenciju da obuhvate
celi svet tj. da postanu globalne i da su tek tada sastavni dio procesa
ekonomske globalizacije. Značajan događaj koji je označio ne samo početak
već i veliki skok u procesu svestrane a posebno ekonomske globalizacije
je pad Berlinskog zida.
Davno smo poučeni da na potrebama i njihovom rast, gledano na razlike
domaće potrošnje i proizvodnje, te investicija i štednje, a prema njihovim
ekonomskim politikama, počivaju glavni tokovi ekonomskih integracija:
međunarodni tokovi roba, međunarodnih tokovi kapitala i njihov rast.
Ekonomska (finansijska) globalizacija prirodan je, tj. nužan proces i
proizvod je delovanja tržišnih zakona, međunarodnih ekonomski politika,
država i međunarodnih ekonomskih ustanova i organizacija kao i transnacionalnih
i multinacionalnih kompanija. U tom procesu posebno potsticajnu ulogu
igra razvoj tehnologije u oblastima informatike i komunikacija.
Oba glavna toka globalne ekonomske integracije: međunarodni tokovi kapitala
i međunarodni tokovi roba kreću se ciklično, ali imaju jasnu tendenciju
brzog rasta, znatno bržeg nego što je to rast ukupnog proizvoda. Cilj
ovih tokova jeste, između ostalog, ostvarivanje većeg privrednog rasta
sve većeg broja zemalja u kojima se ovi tokovi odvijaju.
2. ASPEKTI I IMPLIKACIJE EKONOMSKE GLOBALIZACIJE
Za međunarodnu privredu važni su trgovinski i finansijski odnosi među
nacionalnim privredama, kao i uticaj međunarodne trgovine i finansijska
na raspodelu prizvodnje, prihoda i bogatstva po svetu i među državama.
Poslednjih godina, međunarodnu ekonimiju sve više zaokuplja jedno pitanje:
kakvi će biti rezultati nacionalnih privreda danas, kada je skoro čitav
svet sjedinjen u jedno globalno tržište? Kao rezultat promena u ekonomskoj
politici i tehnologiji, privrede koje su nekada bile podeljene visokim
transportnim troškovima i veštačkim barijerama u trgovini i finansijama
sada su povezane sve gušćom mrežom ekonomske međuzavisnosti. Ova prava
pravcata ekonomska revolucija, izvedena u toku poslednjih petnaest godina,
sručila se na nas tako iznenada da se temeljno grananje njenog uticaja
na rast, raspodelu prihoda i bogatstva i modele ponašanja u svetskoj trgovini
i finansijama tek nazire.
Najuočljivije obeležje nove svetske privrede jeste sve veća vezanost
između visoko i nisko razvijenih zemalja. Uostalom, visoko razvijene privrede
Evrope, Japana i Sjedinjenih Američkih Država bile su u znatnoj meri povezane
trgovinskim tokovima još šezdesetih godina prošlog veka. Velika novina
tekućeg veka je mera u kojoj su siromašne nacije sveta postale deo globalnog
sistema trgovanja, finansija i proizvodnje, pre kao partneri i igrači
na tržištu ego kao kolonijalni podanici. Za poklonike globalizacije, ovakav
razvoj obećava veće dobiti od trgovine i brži rast za ova oba dela sveta
podeljena visinom dohotka. Za skeptike, integracija bogatih i siromašnih
obećava sve veću nejednakost kod prvih i veću dislokaciju kod drugih.
Nacionalne privrede se sve više integrišu u četiri fundamentalna područja
– trgovinu, finansije, proizvodnju i rastuću mrežu ugovora i institucija.
Veća trgovinska povezanost je jasna: gotovo svake godine od Drugog svetskog
rata, međunarodna trgovina rasla je brže od globalne proizvodnje, rezultirajući
u većem učešću izvoza i uvoza u GDP-u praktično svake zemlje na svetu.
Poslednjih 15 godina, finansijski tokovi preko državnih granica rasli
su brže od trgovinskih. Direktne strane investicije (u kojima inostrani
kapital dobija kontrolni paket u preduzeću) posebno su rasle brže nego
ukupni tokovi kapitala.
Oštar rast direktnih stranih investicija podvlači ogromnu i sve veću
ulogu multinacionalnih korporacija u globalnoj trgovini, a naročito u
globalnoj proizvodnji. Kao što su stručnjaci, poput Pitera Dikena (Peter
Dicken), pokazali, uz opadajuće transportne i komunikacione troškove,
moguće je “podeliti vrednosni lanac” proizvodnje. Različite faze proizvodnog
procesa jednog artikla mogu se odvijati u različitim delovima sveta, u
zavisnosti od komparativnih prednosti alternativnih proizvodnih mesta.
Čipovi i folije poluprovodnika na koje se oni nanose mogu se dizajnirati
u Sjedinjenim Državama; sastavljati u Maleziji; a krajnji prizvod testirati
u Singapuru, odakle se mogu slati po celom svetu. Ovi tokovi preko granica
često se odvijaju unutar iste multinacionalne kompanije. Činjenica koja
zapanjuje u tokovima međunarodne trgovine jeste procena da se trećina
robne trgovine zapravo sastoji od prometa među filijalama jedne kompanije,
nasuprot transakcijama među različitim izvoznicima i uvoznicima.
Četvrti bitan aspekt globalizacije je sve veća harmonizacija među privrednim
institucijama. Deo toga je stvar imitacije. Većina zemalja u razvoju je,
sticanjem nezavisnosti nakon Drugog svetskog rata, izabrala netržišne
strategije razvoja. Ti modeli razvoja, kojima je rukovodila država, propali
su 80-ih godina prošlog veka, usledio je masovan prelazak ka tržišno zasnovanom
rastu, sa vodećom ulogom privatnog sektora. Nakon čiste imitacije, međutim,
znatno su porasle obaveze po međunarodnim ugovorima koji se tiču trgovine,
investicione politike, poreske politike, prava intelektualne svojine,
bankarske supervizije, konvertibilnosti valuta, politike inostranih investicija,
pa čak i kontrole podmićivanja. Rastuća mreža ugovora povezuje države
u zajednicu multilateralnim obavezama (kao što je grupa G-77, koju čine
132 zemlje članice), regionalnim obavezama (Evropska unija i drugi trgovinski
blokovi) i bilateralnim obavezama (na primer, dvonacionalni poreski ugovori
između SAD i tuceta drugih vlada).
Implikacije globalizacije, kako za razvijene tako i za zemlje u razvoju,
trenutno su predmet intenzivnog istraživanja i žestokih debata o ekonomskoj
politici. Trenutno se istražuju četiri grupe pitanja. Prvo, da li će globalizacija
promovisati brži privredni rast, posebno unutar četiri petine svetske
populacije (4,5 milijarde ljudi) koja još uvek živi u zemljama u razvoju?
Drugo, da li će globalizacija podsticati ili podrivati makroekonomsku
stabilnost? Da li su nedavni iznenadni i neočekivani kolapsi privreda
u kojima se razvija tržišna ekonomija (poput onoga u Meksiku 1994. i Istočnoj
Aziji 1997. godine) rezultat dubokih tokova u procesu globalizacije, ili
su to buboci, nastali na putu u prosperitet, kojima se moglo upravljati
i koji su se možda mogli izbeći? Treće, da li će globalizacija podsticati
veću dohodovnu nejednakost i, ako je tako, da li je taj problem ograničen
na nekvalifikovane radnike u razvijenim privredama, ili je ta nejednakost
dublji rezultat pojačih tržišnih sila u svim delovima sveta? Četvrto,
kako državne institucije na svim nivoima – regionalnim, nacionalnim i
međunarodnim – treba da prilagode svoje moći i odgovornosti u svetlu nastajanja
globalnog tržišta?
3. UTICAJ GLOBALIZACIJE NA PRIVREDNI RAST
Čuvena je opaska Adama Smita u "Bogatstvu naroda" kako su "otkrića
Amerike i prolaza ka Istočnoj Indiji oko Rta dobre nade dva najveća i
najvažnija događaja zabeležena u istoriji čovečanstva". Mislio je
da se "spajanjem, po nekom merilu, najudaljenijih delova sveta, omogućava
da oni pomognu jedni drugima u ispunjenju potreba onoga drugog, da jedni
drugima povećaju uživanja i da podstiču jedni drugima industriju, pa se
čini da je njihova opšta tendencija korisna".
Otkrića, naravno, nisu bila dovoljna da garantuju ove koristi. I sam
Smit je priznao da imperijalna pljačka lišava domorodačko stanovništvo
Novog sveta i Istočne Indije najvećeg dela koristi od globalizacije njegovog
doba. U našem veku, dva svetska rata, Velika depresija i 40 godina protekcionizma
nakon Drugog svetskog rata u najvećem delu razvijenog sveta ponovo je
izigrala Smitovu viziju uzajamne koristi od trgovine. Možemo li sada,
konačno, da zamislimo Smitov mehanizam kako radi u korist čitavog sveta?
Dobar deo sadašnjih teorija o privrednom rastu, kao što je istraživanje
Džina Grosmana (Gene Grossman) i Elhanana Helpmana (Elhanan Helpman),
nude razloge za veselje. Smitove pretpostavke o ogromnoj koristi od trgovine
u središtu su mnogih novih matematičkih modela "endogenog rasta".
Ovi modeli naglašavaju da dugoročan rast zavisi od veće produktivnosti
i inventivnosti, a da podsticaj i za jedno i za drugo (kao što je Smit
pretpostavio) zavise od obuhvatnosti tržišta.
Ukoliko inovatori prodaju na stalno rastućem svetskom tržištu, u većini
slučajeva će biti podstaknuti na inovacije. Ukoliko je produktivnost povećana
poboljšanjem proizvodnog procesa među brojnim pogonima i ako svaki pogon
ima fiksne troškove proizvodnje, onda će veće tržište omogućiti da ti
fiksni troškovi budu podeljeni na veću proizvodnju.
Ovi argumenti delom su poduprti empirijskim podacima poslednjih godina.
Zemlje u razvoju koje najbrže rastu tokom poslednje dve decenije su zemlje
koje su uspele da obezbede novi rast podstaknut izvozom, posebno industrijske
robe.
Endrju Vorner (Andrew Warner) je pokazo da su privrede koje su pokušavale
same da se razvijaju štiteći se od uvoza visokim trgovačkim barijerama
sporije rastu od otvorenijih, izvozno orijentisanih privreda. Osim toga,
i sam izvoz industrijske robe zemalja u razvoju je dokazao Smitov princip
podele rada. Stiven Radelet (Steven Radelet) je utvrdio da je u skoro
svim slučajevima privrednog rasta podsticanog izvozom u zemljama u razvoju
sam izvoz bio deo veoma fine podele rada, tako da su finalni proizvodi
(recimo, automobili, avioni, elektronske mašine) rezultat rada brojnih
preduzeća na raznim lokacijama, s tim da se radno intenzivni delovi proizvodnje
obavljaju u zemljama u razvoju.
Ova vrsta "nove podele rada" u industriji bila je nezamisliva
za ekonomiste koji su se bavili razvojem neposredno posle rata, kao recimo
Raul Prebiš (Raul Prebish), koji je siromašnim zemljama savetovao protekcionizam
kao poželjan put u industralizaciju. Ovi ekonomisti jednostavno nisu mogli
da shvate da proizvodni procesi u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju
mogu biti komplementarni. Po standardnoj teoriji, onda, obe strane, podeljene
veličinom dohotka, jedna drugoj pomažu da imaju koristi od globalizacije:
razvijeni dosežu veće tržište za nove proizvodne procese; zemlje u razvoju
koriste te nove procese i učestvuju u globalnoj proizvodnji u multinacionalnim
firmama.
Moderne teorije, međutim, još uvek naglašavaju da koristi koje globalizacija
donosi privrednom rastu ne mogu zapravo svi imati. Najčešće se raspravlja
o dva najvažnija teorijska izuzetka koja podupiru empirijski dokazi. Prvi
izuzetak je zasnovan na geografiji. Koristi od trgovine zavise od toga
da li su transportni troškovi između nacionalne privrede i ostatka sveta
dovoljno niski da obezbede dobitak i za jednu i za drugu stranu. Ukoliko
je privreda geografski izolovana – recimo, okružena kopnom visoko u Andima,
ili na Himalajima, ili u Centralnoj Africi, kao što je slučaj sa Bolivijom,
Nepalom ili Ruandom – šanse za ekstenzivnu trgovinu su veoma ograničene.
Takođe, kao što je pokazao Pol Krugman (Paul Krugman), ekonomista sa
MIT-a (Massachusetts Institute of Tehnology), kombinacija rastućih prihoda
u odnosu na obim i visokih transportnih troškova mogu izazvati da se privredne
aktivnosti koncentrišu donekle slučajno u pojedinim oblastima na račun
drugih. I klima može imati ozbiljne nepovoljne efekte. Uopšteno govoreći,
tropi nameću dodatni teret infektivnih bolesti i često loše uslove za
poljoprivredu (koji se tiču zemljišta, vode i štetočina), koga nema u
umerenim zonama. Zbog toga se dobar deo svetske populacije može suočiti
sa žestokom geografskom preprekom za razvoj, uprkos opštim koristima od
globalizacije.
Drugi bitan teorijski izuzetak, poznat u teorijama razvoja bar još od
poziva Aleksandra Hamiltona (Alexandar Hamilton) SAD-u da zaštiti industrije
u razvoju, jeste rizik da prerađivači prirodnih resursa mogu biti "uhvaćeni
u zamku" nezadovoljavajuće podele rada, pa time odlažu ili blokiraju
napredak u industriji neophodnoj za privredni razvoj. Kiminori Macujama
(Kiminori Matsuyama) među prvima je formulisao matematički model koji
testira ovu ideju. Raniji dokazi, izvedeni iz studija kojima je rukovodio
Varner (Warner), donekle su poduprli efekat "dinamičke holandske
bolesti". Holandska bolest nastaje kad izvoz naglo razvijenih prirodnih
resursa izaziva snagu nacionalne valute, čime se podriva profitabilnost
industrija koje nisu zasnovane na prirodnim resursima. (Ime je nastalo
od deindustrijalizacije koja je, navodno, usledila pošto je Holandija
razvila nalazišta gasa u Severnom moru 60-ih.) "Dinamički" efekat
je pretpostavljeni dugoročni gubitak rasta nastao usled specijalizacije
u primarnim proizvodima (na primer, izvoz gasa), umesto u industrijskim
proizvodima, koji, kako se pretpostavlja, nude bolje mogućnosti za dugoročan
razvoj produktivnosti.
Rezultati pokazuju da zemlje sa velikim prirodnim resursima, kao što
su izvoznice nafte u Persijskom zalivu, nisu konkurentne u većini industrijskih
sektora. To je, čini se, uslov koji je u skladu sa nižim dugoročnim rastom,
moguće stoga što industrija pre nego primarna proizvodnja (poljoprivreda
i rudarstvo) nudi bolje mogućnosti za inovacije, učenje kroz rad i napredak
u produktivnosti na duži rok. Ekonomska teorija predlaže da neka vrsta
netržišne intervencije – koja se kreće od zaštite industrija u razvoju
do njihovog subvencionisanja – može imati povoljne efekte u takvim okolnostima.
Međutim, o praktičnim stranama tih intervencija u stvarnosti se žestoko
raspravlja i one se mogu dovesti u pitanje.
4. UTICAJ GLOBALIZACIJE I GLOBALNIH TOKOVA NA SRPSKU PRIVREDU
Osnovni koncept tranzicije privrede Srbije i njenog uključivanja u proces
globalizacije, jednim delom se poklapa sa onim što je već urađeno u svim
istočnoevropskim privredama, a drugim delom je vezan za našu stvarnost
i odražava naše specifičnosti.
Uključivanje privrede Srbije u tokove globalnih promena predstavlja ne
samo veliki izazov, već i složen zadatak. Za male zemlje jedini način
da izbegnu izolaciju, a da pri tome u potrebnoj meri sačuvaju svoje autentične
vrednosti, jeste da znalački koriste pozitivne, a da minimiziraju negativne
efekte ovih procesa.
U tom smislu potreban je prodor pragmatične svesti koja će omogućiti kreiranje
sopstvenog modela tržišne privrede. Pošto su globalizacija i tranzicija
objektivni društveno-ekonomski tokovi, onda je traganje za rešenjima pravi
odgovor na zahteve aktuelnog vremena.
Pogoršanje makroekonomskih performansi srpske privrede ponovo je u prvi
plan vratilo pitanja makroekonomske stabilnosti i obaranja inflacije.
Pre dve godine činilo se da je uspostavljena makroekonomska stabilnost
na održivim osnovama i da se u celini težište srpskih reformi prenosi
na mikroekonomsku sferu.
Nažalost, taj rezultat nije održan. Srbija sada mora da vodi borbu na
oba fronta, kako na planu ostvarivanja trajno održive makroekonomske stabilnosti
tako i na planu iniciranja i osnaživanja mikroekonomskih reformi, posebno
na planu privatizacije i prestrukturiranja državnih preduzeća, otvaranja
prostora za osnivanje novih privatnih preduzeća i obimnije investiranje.
Težak i izazovan zadatak, ali i jedino moguć na putu ka modernoj Srbiji.
U periodu 2001-2006. godina, prosečna stopa privrednog rasta u Srbiji
je iznosila 5,5%, pri čemu je postojala različita dinamika po godinama.
Prosečan rast GDP od 5,5% godišnje nastao je kao rezultat porasta produktivnosti
koji je pak nastao po osnovu pada zaposlenosti. Kada se ovo ima u vidu
onda je potpuno jasno zbog čega rast javne potrošnje ima inflatorni efekat.
Naša privreda još uvek ima strukturne probleme i na povećanu agregatnu
tražnju samo u ograničenoj meri može da odgovori porastom proizvodnje.
Taj raskorak, uprkos velikom trgovinskom deficitu, proizvodi inflaciju.
Sekundarnu ulogu na inflaciju imaju troškovni udari, pri čemu naša privreda
još nije prešla na princip čvrste finansijske discipline, koja omogućava
da se troškovi usklađuju sa mogućnostima.
Jedan od velikih razvojnih problema srpske privrede predstavlja i vrlo
visoka stopa nezaposlenosti koja je preko četiri puta veća od tzv. „dozvoljene
stope nezaposlenosti“. Takođe, i konkurentnost privrede je na vrlo niskom
nivou.
Učešće Srbije u globalnim procesima, na način da se maksimiziraju sopstvene
koristi ili minimiziraju sopstvene štete, je razvojna potreba i interes
našeg društva. Odgovarajućim razvojnim politikama prilagođenim zahtevima
globalizacije, Srbija treba da obezbedi zaštitu nacionalnih interesa u
globalnim procesima, ostvarajući porast bruto domaćeg proizvoda i poboljšanje
kvaliteta života na bazi efikasnog angažovanja i korišćenja resursa.
Srbija u razvojnom smislu treba da jača sopstvene razvojne sposobnosti
kroz produktivne kooperacije sa svetom, što podrazumeva otvaranje prema
okruženju i izlaganje jakim uticajima okruženja, poznavanje i razumevanje
promena koje se manifestuju ili očekuju u okruženju i efektuiranje novih
faktora razvoja kroz postojanu i dobro vođenu tranziciju sistema.
Nacionalna razvojna strategija treba da bude zasnovana na novom pristupu
razvoju koji polazi od tržišnih kriterijuma i od dominacije ekonomije
nad politikom. U prvoj fazi treba da se obezbedi veći stepen korišćenja
proizvodnog kapitala i ljudskog kapitala saglasno prilikama na svetskom
tržištu, a u drugoj fazi treba da se afirmiše novi razvojni profil nacionalne
privrede primeren uslovima globalizacije i novi razvojni faktori (znanje
i tehnologija), kao i da se obezbedi strateško povezivanje domaćih preduzeća
i banaka sa stranim renomiranim preduzećima i bankama.
Od najvećeg značaja za ubrzani razvoj Srbije su otvorenost privrede,
politička stabilnost, funkcionisanje pravne države, predanost ekonomskim
reformama, podizanje nacionalne konkurentnosti. Na putu dugoročno održivog
i propulzivnog privrednog razvoja od velikog značaja su i porast udela
investicija iz domaće i inostrane štednje i putem stranih direktnih investicija
u društveni bruto proizvod, niži udeo javne potrošnje u društveni bruto
proizvod, ekonomska stabilnost i konkurentnost tržišta, odnosno stabilnost
cena i kursa i niska inflacija, veći kvalitet ljudskog faktora i drugo.
Ključno razvojno opredeljenje Srbije u periodu do 2012. treba da bude
uključivanje u procese globalizacije i integracije i realizacija sveobuhvatnih
reformi u privredi i društvu, kako bi Srbija zauzela ravnopravno mesto
u zajednici evropskih država. Osnovni strateški cilj je demokratizacija
i ekonomski poredak zasnovan na ustavnim i zakonskim rešenjima koja su
usklađena sa savremenim evropskim pravnim i civilizacijskim standardima.
U tom smislu treba da se donesu svi ključni sistemski zakoni koji su
u potpunosti usaglašeni sa važećim zakonodavstvom Evropske Unije. Na osnovu
tih zakona treba da se ubrzaju reforme u privredi, posebno reforme monetarnog,
fiskalnog i spoljnotrgovinskog sistema i sistema socijalne sigurnosti,
kao i reforme vojske, policije, sudova, javnog tužilaštva, javnog informisanja,
univerziteta, lokalne samouprave, izbornog sistema i drugo. Ovi i drugi
faktori će uticati na privredni rast zemlje, što opet doprinosi boljem
standardu stanovništva, smanjenju nezaposlenosti i napretku društva iz
tranzicionih okvira u društvo razvijenih privreda zapadne Evrope.
ZAKLJUČAK
Prividno izgleda da skoro sve što je povezano s globalizacijom počinje
i završava se na tržištu kao ekonomskom regulatoru i konkurenciji kao
njegovoj osnovnoj poluzi. Suštinski se sve radi da se tržište monopolski
kontroliše i top kompetencijama redukuje konkurencija, da se afirmiše
vlast nandnacionalne elite kao novi orijentir svetskog razvoja.
Za zemlje u razvoju, finansijska globalizacija može da igra ulogu katalizatora
u generisanju mnoštva kolateralnih koristi koje povećavaju dugoročni rast
i blagostanje.
Prilikom procene stvarnih efekata globalizacije treba imati u vidu činjenicu
da ne postoji saglasnost o tome da li je reč o novom fenomenu ili samo
delu opšteg procesa integracije. Međunarodna ekonomija prerasta u svetsku
privredu.
Nije iznenađujuće što su dokazi o efektima finansijske globalizacije pomešani.
Pogrešno je zaključiti da literatura ne nudi smernice zemljama u razvoju
koje teže postizanju većih koristi od finansijske globalizacije.
Pozitivna iskustva mnogih zemalja sa liberalizacijama tržišta sugerišu
da će pokušaji pospešivanja finansijske globalizacije biti uspešniji kada
su propraćeni podržavajućim reformama u drugim područjima.
Nezavisno od negativnih aspekata globalizacije, koji, naravno, kao što
je to slučaj i kod drugih pojava, postoje, njenu pojavu treba prihvatiti
kao izazov za mogućnosti koje ona nudi u ekonomskom razvoju, rastu i blagostanju.
Budućnost kako i svetskih tako i naše privrede zavisi od građenja konkurentnosti
sa sposobnošću ostvarivanja konkurentskih prednosti na tržištu, kao delu
globalnog tržišta, i na ukupnom globalnom tržištu. Vođene sposobnim i
inovativnim pristupom, naša će privreda moći ostvarivati rast na takvom
tržištu.
LITERATURA
(1) Pečujlić, M. (2003): Planetarni kentaur – dva lika globalizacije,
NSPM, Beograd,
(2) Rosić, I., Veselinović, P., (2006), Nacionalna ekonomija, Ekonomski
fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac,
(3) Beslać dr. M (2008): Međunarodna ekonomija i finansije, Visoka poslovna
škola, Čačak,
(4) Vuletić, V. (2003): Globalizacija – mit ili stvarnost, Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,
Kao i internet sajt:
(1) www.scindeks-clanci.nb.rs
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|