SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
POSLEDICE GLOBALIZACIJEI Šta je globalizacija?Odmah treba reći da ne postoji opšteprihvaćena definicija globalizacije.
Ima, naravno, uticajnijih i manje uticajnih, opštijih i specifičnijih,
apstraktnijih i konkretnijih definicija, ali jedinstvenog pogleda na to
šta je globalizacija nema . Razlog za to je, s jedne strane, kompleksnost
i multidimenzionalnost samog fenomena, a sa druge strane, mnoštvo uglova
iz kojih se taj kompleksan fenomen posmatra.
II Dimenzije globalizacije
Politička dimenzija ... Dimenzija životne sredine ... Društvena dimenzija ... Kulturalna dimenzija... III Uzroci globalizacije
Tehnološke novine, a posebno napredak u oblasti razmene informacija i u oblasti komunikacija, bez sumnje igrale i igraju jednu od najznačajnihih uloga u nastanku i razvoju globalizacije. Internet sa više aspekata predstavlja obeležje globalizacije. Globalizacija finansijskog tržišta, prebacivanje novca sa jedne strane zemaljske kugle na drugu, što se odvija u delićima sekunde, organizacija transnacionalne proizvodnje i još mnogo toga bilo bi nemoguće bez ove tehnologije Kraj Hladnog rata se često imenuje kao jedan od uzroka globalizacije. Tokom trajanja konflikta Istok-Zapad svet je bio podeljen, što je značilo manje saradnje između država, ali padom ove granice - padom tzv. čelične zavese 1989/90. kontakt i saradnja među državama su se pojačali. Bivše države "istočnog bloka" otvorile su se i izašle na svetsko tržište. Sve više država se odlučuje za demokratiju i tržišnu ekonomiju, što onda predstavlja vodeće principe njihovog daljeg razvoja. Jednu od veoma važnih uloga - pre svega za razvoj svesti - odigrali su
globalni problemi. Globalni problemi zahtevaju globalnu politiku i globalnu
svest. Međunarodne organizacije poput Greenpeace ili Amnesty International,
koje se bave problematikom kao što su zaštita životne sredine i ljudska
prava. Konture jednog jedinstvenog svetskog društva već su sasvim jasne.
IV Posledice globalizacije“Dinamika globalizacije određena je ekonomskim snagama, ali se posledice te dinamike najviše osete u oblasti politike“. Široj javnosti možda najinteresantnije pitanje je o posledicam globalizacije.Govoriti o posledicama globalizacije znači ocenjivati, odnosno vrednovati ostvarene i očekivane efekte jednog širokog i dugotrajnog procesa. Problem nastaje onog monmenta kada se suočimo sa različitm ocenama. Ocenjivanje varira između krajnje pozitivnih i krajnje negativnih (mišljenja). Optimisti smatraju da globalizacija poboljšava kvalitet života u svim sferama. Ona pojačava svest o planetarnoj zajednici čovečanstva i jača demokratske političke odnose, ljudska i građanska prava i omogućava širenje civilnog društva. Ljudi su bolje informisani i imaju veće mogućnosti da razviju i unaprede svoj biznis. Stvara se otvoreno društvo u kome različiti ljudi na lakši i delotvorniji način mogu da razviju i zadovolje svoje potrebe i sposobnosti. Sa druge strane, pesimisti smatraju da su posledice globalizacije uglavnom negativne, jer su pod pretežnim uticajem krupnog kapitala koji prvenstveno nastoji da zadovolji svoje interese za neograničenim profitom. To dovodi do daljeg siromašenja većine zemalja trećeg sveta i stvaraju se nove napetosti između centara i periferije. Sve je veći jaz između bogatih i siromašnih. Stvara se potrošačka kultura koja je lako dostupna, ali njeni proizvodi su površni i kulturno bezvredni. Ljudi su sve zbunjeniji, pa i uplašeniji brzinom i opsegom promena tako da su tradicionalne ljudske vrednosti sve ugroženije i dolazi do daljeg mrvljenja i raspada zajednica. Neke od sfera na koje globalizacija ostavlja posledice prikazane su na grafikonu:
“Nacionalna država, koja je prethodnih vekova bila neophodna
kao ljuštura narastajućeg industrijskog društva i koja je pored toga,
činila jedini okvir za “Nacionalne države premalene za velike i prevelike za male probleme”, rečenica koja je često citirana tokom osamdesetih godina. Globalni problemi kao što je efekat staklene bašte, ne mogu da se reše u okviru nacionalnih država isto kao ni lokalni problemi poput školstva. Posledica toga je erozija nacionalne države. Ne može da se kaže da nacionalne države nestaju ili da postaju suvišne, kako sugerišu mnogi komentari, već je u pitanju upravo erozija. Nivoi na kojima se rešavaju problemi (unutar nacionalne države - lokalni nivo; van nacionalne države - međunarodni nivo) doprinose ovoj eroziji. Nekadašnje veoma čvrste teritorijalne granice, granice državne moći ili granice među narodima koji žive u dve različite države počinju da popuštaju. Iza pojma erozija nacionalne države skriva se i veoma napredan projekat Evropske unije. U Evropskoj uniji su države prenele svoje nadležnosti na nadnacionalne organizacije, pa su čak napravile i monetarnu uniju. Ovi fenomeni nisu novi. Još se sedamdesetih godina govorilo o "međusobnoj zavisnosti", ali su se procesi ubrzali i kvalitativno i kvantitativno dostigli novu dimenziju. Ovo je novina koju je sa sobom donela globalizacija. Globalizacija izvesno utiče na smanjenje kompetencija nacionalnih država.
Ekonomski faktori globalizacije, orijentisani na profit, u budućnosti
izvesno neće mariti za nacionalne ekonomije, poreklo proizvoda ili sirovina.
Međunarodna finansijska revolucija i njene ključne institucije ograničavaju
pravo nacionalne države da po svojoj volji kontroliše sopstvene carine,
valutu ili fiskalnu politiku. U domenu političkog, sve je veći uticaj
međunarodnih ustanova I transnacionalnih organizacija, mreža međuzavisnosti
sve više ograničava vlade nacionalnih država u povlačenju poteza. Kulturni
aspekt globalizacije, pre svega revolucija u komunikaciji, produbljuje
uzajamna razumevanja i Posledice globalizacije na nacionalne države su dvojake. S jedne strane, ubrzana modernizacija, liberalizacija ekonomskog i političkog života, formalno uvođenje pluralizma i parlamentarizma, pravne države i ljudskih prava, oslobađanje civilnog društva itd. Ali, s druge strane, posledice su ograničavanje suverenosti, strukturalna zavisnost i stvarna podređenost nacionalnih država, represivna međunarodna podela rada, tehnološko kmetstvo, dužničko i ekološko ropstvo, nadeksploatacija radne snage i prirodnih resursa, deformisani privredni razvoj, razvoj nerazvijenosti itd.
► Krčenje šuma (posebno tropskih) uništava svetski ekosistem. Industrijski razvoj propraćen je zagađenjem tla i vode i emisijom štetnih gasova koji nagrizaju ozonski omotač i zagađuju vazduh. Posledice globalnog zagrevanja izvesno će pogoditi čitavu planetu. Izdizanje nivoa mora uskratiće čovećanstvu zamašne količine zemlje. Naravno, to je samo jedan od brojnih problema. Prisutni su i drugi, poput nestašice pitke i čiste vode, koja je sve aktuelnija (tek 3% svetske vode je slatko, 2% od toga je okovana u ledu). Šezdesetih godina problem je u zapadnom svetu uočen i dat mu je veliki značaj. Urađeno je dosta na redukciji "prljave" industrije, filtritanju i pronalaženju alternativnih energetskih izvora. Međutim, socijalističke države, u svom pregnuću da dosegnu, pa I premaše stepen industrijske proizvodnje Zapada, nisu usvojile isti obrazac. Isto važi i za zemlje u razvoju danas, koje nisu spremne da bilo kakvom regulativom na ovom području kompromituju svoje napore industrijalizacije. Posledice globalnog zagrevanja izvesno će pogoditi čitavu planetu. Izdizanje
nivoa mora uskratiće čovečanstvu zamašne količine zemlje. Stoga čista
računica nalaže bogatim zemljama da pokreću inicijative i investiraju
u preventivne tehnike, i tako finansiraju "čistiju" industrijalizaciju
siromašnih zemalja. Koraci u tom pravcu već su učinjeni – u Montrealu
je 1987. veliki broj država prihvatio okončanje proizvodnje opasnog hloro-floro-ugljenika,
pri čemu su se bogatije obavezale da taj proces plate za siromašnije.
Naravno, češći su primeri odsustva takve kooperacije, ali će XXI vek,
radikalizacijom ekološkog problema, po svoj prilici naterati međunarodne
subjekte na Globalizacija nameće i nove vrednosti, od kojih je jedna izvesno i zaštita
životne sredine. Ali, mogu li one biti opšteprihvaćene? Zemlje u razvoju
prolaze danas kroz fazu ubrzane industrijalizacije, zagađujući životnu
sredinu, ali se pozivaju na argument da su Čista računica nalaže bogatim zemljama da pokreću inicijative i investiraju u preventivne tehnike, i tako finansiraju čistiju industrijalizaciju siromašnih zemalja. Verovatno su stoga prvi koraci u tom pravcu već učinjeni – u Montrealu je 1987 veliki broj država prihvatio okončanje proizvodnje opasnog hloro-floro-ugljenika, pri čemu su se bogatije obavezale da taj proces plate za siromašnije. Društveni pokreti koji se zalažu za očuvanje čovekove sredine se javljaju šezdesetih godina XX veka, u periodu kada razvijene zemlje dosežu dotada neviđene stope rasta i ulaze u postindustrijsku fazu, a zemlje u razvoju (Treći svet) vrše ubrzanu industrijalizaciju. Budući da su se tada osetile i prve posledice po svetski ekosistem, naučna istraživanja o posledicama efekta zelene bašte, učestalih nuklearnih proba ili nestanka određenih biljnih životinjskih vrsta su prodrla u širu javnost. Tako se, razvila društvena svest (gotovo isključivo u zemljama razvijenog Zapada) o potrebi borbe za očuvanje planete. Formiraju se organizacije, poput Greenpeace-a (1971) čiji aktivisti na nenasilan način ometaju aktivnosti koje vode ka uništavanju životne sredine. Budući da je koncept za koji se zalažu ekološki pokreti opšteprihvatljiv, uticaj koji oni imaju na politički život je veliki. Krajem sedamdesetih, neki od pokreta (u Evropi) su se transformisali u političke partije (najuspešniji u tome su nemački Zeleni, nastali 1979). U međuvremenu su osnovne postavke ekoloških pokreta načelno usvojene, posebno u razvijenim zemljama, i sprovode se opsežne mere da bi se izbegla ekološka katastrofa na globalnom nivou. Rešavanje globalnog ekološkog problema često je i stvar međudržavne saradnje, i predstavlja jedan od integrativnih faktora koji ujedinjavaju planetu.
► Ključna pitanja o budućnosti globalizacije lome upravo na polju ekonomije. Stoga i ne čudi što su, uprkos tome što ona poseduje razvijenu metodologiju za prognoziranje trendova i analizu budućih tokova, mišljenja vodećih teoretičara suprotstavljena do isključivosti. I dok se te borbe ekonomista - nobelovaca vode na način razumljiv samo stručnjacima, ostatak sveta trpi posledice makroekonomskih poteza. Jedan od, za naše potrebe najinteresantnijih je jaz koji odavno postoji između Severa i Juga i koji je povećan zamahom neoliberalne ekonomske globalizacije osamdesetih i devedesetih godina. Sva je prilika da će se i dalje produbljivati. Ideologija slobodnih tržišnih uslova u načelu čini bogate bogatijima a siromašne siromašnijima. Upozorenjima stručnjaka svake godine se smanjuje iznos kojim razvijene zemlje pomažu one koje to nisu. Ovim vidom pomoći, ustanovljene 1968. na Generalnoj skupštini UN predviđeno je da razvijene zemlje izdvajaju 1% bruto nacionalnog proizvoda (GNP-a) za sanaciju ovih problema. Ambiciozno zamišljen projekat nikada nije ostvaren u praksi, niti projektovana brojka dosegnuta. Čak se neprekidno smanjivala tokom osamdesetih, da bi 1993. iznosila manje od 0,34% u proseku država koje je izdvajaju. Očito je da politička situacija u svetu nakon rušenja SSSR-a nije doprinela povećanju kvota pomoći koje razvijene zemlje ovim povodom daju siromašnim (jer jednostavno više ne strepe od izvoza komunizma u iste), više se ne smatra moralno nepodnošljivom činjenica da 50 miliona stanovnika Zemlje godišnje umire od posledica neuhranjenosti. SAD su u smanjivanju pomoći za neravijene prednjačile, smanjivši pomoć sa 9,37 na 6,9 milijardi dolara, što iznosi 0,09% američkog bruto domaćeg proizvoda (GDP-a). Naime, jedan od postulata sveta u globalizaciji jeste tržišna logika
i liberalna težnja za minimalnom državom. U ovakav trend ne uklapa se
ideja pomoći, jer se smatra da će društvo koje se ustroji na tržišnim
principima i samo doseći brz, ali uravnotežen i realan razvoj i rast,
i da je bolje pomagati siromašna društva direktnim investicijama od strane
kompanija. Naravno, do ovog ograđivanja ne dolazi samo zbog ignorisanja
bogatih država, već zbog istinske promene ravnoteže između ekonomske moći
država i privrednih giganata. Gotovo je nemoguće formirati jedinstven stav prema globalizaciji kao fenomenu; potrebno je proučavati njene segmente, pojedinačne procese u kontekstu ostalih, kako bi uopšte mogle da se sagledaju potencijalno dobre i loše posledice globalizacije u celini. Ona je vrsta fenomena koja u naučnoj diskusiji zahteva visoko razvijenu kritičku svest i pažljivu analizu; nažalost, zbog brzine kojom se odvijaju savremeni procesi globalizacije i političkih posledica koje ostavljaju, izvori o procesima globalizacije često predstavljaju mešavinu iznošenja realnih činjenica, zatim ideologija i stavova, što rezultira razvojem stereotipnih shvatanja i unekoliko otežava naučni pristup proučavanju ovog fenomena i ocenjivanju njegovih posledica. Literatura
preuzmi seminarski rad u wordu » » » |