|
KONTRAKULTURA - NAVIJAČKE GRUPE
Pod pojmom “kontrakulture” podrazumeva se radikalno negativna
supkultura, odnosno njen negativni aspekt. Po svojoj prirodi ona
predstavlja reakcija na vladajuću kulturu. Ovaj rad bavi se fenomenom
navijačke kontrakulture. Fenomen sportske publike je jedan od oblika masovnog
ponašanja ljudi u savremenim društvenim uslovima. Navijačke grupe, danas,
karakteriše sve veća agresivnost i nasilničko ponašanje. Nasiljem navijači
iskazuju osjećaje nezadovoljstva i odbojnost prema društvenim normama.
To povećano nasilničko ponašanje ima svoje korene duboko u našem društvu
i ne samo da ih treba pronaći već ih je potrebno proučavati i razumeti.
Ekstremne
grupe navijača po definiciji pripadaju svetu van zvaničnih društvenih
krugova, svetu koji je alternativan, nepriznat i čije je osnovno obeležje
asocijalnost. Navijačka supkultura je jako vezana uz politiku, političari
su uvek težili da iskoristite navijačke grupe za svoje interese (o čemu
najbolje govore i prizori na fudbalskim stadionima bivše Jugoslavije krajem
osamdesetih godina prošlog veka). Scene koje često posmatramo na sportskim
tribinama govore i o povezanosti navijača i ekstremnih političkih opcija.
Navijačka kontrakultura je često usmerena na rušenje osnovnih vrednosti
građanskog društva, a danas u vreme krize tih vrednosti ovaj oblik ispoljavanja
agresije dobija na snazi.
Sport u kome je u današnjem svetu navijačko nasilje najprisutnije je naravno
fudbal. Smatra se da je fudbalski vandalizam pogodan za razvoj raznih
ekstremizama kao sto su rasizam, antisemitizam, seksizam, a u krajnjoj
liniji i fašizam. Može se reći da su nasilje i navijačka kontrakultura
rezultat spektakularizacije “najvažnije sporedne stvari na svetu”. Fudbal
se istovremeno pokazuje kao društveno značajna i društveno periferna pojava
našeg vremena. On se ne može posmatrati samo kao fenomen obične masovne
igre, razonode i zabave, nego i kao fenomen masovne kulture našeg vremena.
Ta nam pojava na svoj način otkriva neka društvena stanja i prilike, šire
i dublje društvene naravi. Ponekad su to i ona društvena stanja koja u
normalnim uslovima lako ostaju izvan pogleda javnosti i pripadaju samo
prizemnim i podzemnim tokovima mišljenja i društvenog života.
U ovom radu pokušaću objasniti put koji je nasilje u sportu prešlo od
svojih početaka pa do danas, odnos sa okruženjem, kao i način na koji
moderno društvo treba da se postavi prema ovoj pojavi.
1. POJAM HULIGANIZMA
Huliganstvo
je svetkovina nasilja i odlika savremenog načina življenja. Tim terminom
se opisuje ponašanje koje krši pravila društvenih normi, bonton, zakona
i opšte destruktivno ponašanje. Naziv dolazi od izvesnog Patrika
Huligana (Patrick Hooligan), irskog kriminalca
osuđenog u Londonu 1898. godine na smrt. Prvobitno je opisivao devijantno
ponašanje i način življenja uličnih bandi i pojedinaca koji su ih sačinjavali.
Takođe danas taj termin je opšte prihvaćen i opisuje ponašanje kod pojedinaca
ili grupe ljudi koji svojim destruktivnim ponašanjem ne uklapaju u društvene
norme i zakone te vandaliziraju svoju okolinu.Takva vrsta ponašanja pripisuje
se obično navijačkim grupama iz različitih sportova najčešće ekipnih kao
što je fudbal.
Huliganizam je bio povezan sa fudbalom
od nastanka. U ranim godinama fudbala kao profesionalnog sporta, grubosti
je bilo samo na terenu. Najveći rivali su obično bili klubovi iz istog
grada ili područja. Krajem XIX veka dolazi do prvih incidenata na fudbalskim
stadionima. Nakon dva svetska rata, situacija se smirila, sve do 60-tih
godina kada je huliganizam opet postao ozbiljan problem, posebno u medijima.
Uglavnom fudbalski stadioni su bili poprište sukoba. Od tog vremena su
se u Engleskoj i ostatku Evrope počele osnivati razne navijačke grupe
(tzv. firme) koje postoje i danas. Vecina ljudi u tim grupama je bila
iz radničke klase i redova omladine, koja je živela u većim gradovima.
Policija u Engleskoj u početku nije shvatala ozbiljno problem huliganizma
u engleskom fudbalu. Vladalo je mišljenje da je to prolazan problem sve
dok se nije dogodila čuvena tragedija na stadionu Hejsel u Belgiji 1985.
godine. Hejsel je bio domaćin finala Lige šampiona, a igrali su Liverpul
i Juventus. Incident je započeo tako što su se navijači Liverpula pokušali
probiti do Juventusovih. Juventusovi navijači bili su prisiljeni da se
povuku i u tome bi uspeli da se deo tribine nije urušio. Posledice su
bile užasne, 39 navijača je smrtno stradalo, a među njima je najviše bilo
navijača “Stare dame”. Nakon tragedije na Hejselu engleski fudbalski klubovi
su bili banovani iz evropskih takmičenja. Zabrana je ukinuta tek nakon
pet godina.
Koncept borbe na stadionima danas se sve manje upotrebljava i danas grupe
dogovoraju borbu vani na nekom području, posle ili pre utakmice. Moderne
tehnologije se koriste za organizaciju borbi između navijačkih grupa ,
pa su tako Internet i mobilni telefoni postali glavno oružje huligana.
Kada se borbe održavaju izvan fudbalskog stadiona onda se sa mobilnog
telefona najčešće zove još huligana kao „pomoć“.
2. HULIGANIZAM I ODNOS PREMA OKRUŽENJU
Navijačke grupe regrutuju svoje članove iz niže radničke klase čiji su
pripadnici slabije kulturno i motivaciono “prilagođeni”, tako da postižu
slabije rezultate u školi i životu. To su najčešće marginalci kojima nije
svojstvena marljivost i ambicija. “Strategija preživljavanja, životni
neusepesi, neuspesi u školi, stalne frustracije, čine pripadnike ove supkulture
negativistički raspoloženim, često malicioznim, a njihovo ponašanje neutralnim
i nesvrsishodnim, jer nije u funkciji ostvarivanja i zadovoljavanja određenih
potreba.Naprosto oni u događajima uživaju neutralno. Primjer za to su
vandalizam i sitne krađe, ne zbog materijalne koristi, već zbog uživanja
da se krši službeni red i čini nešto zabranjeno.” (Kuljić, Koković, 2009:339)
Poreklo termina vandalizam se vezuje za germansko pleme Vandale, koji
su postali čuveni po nemilosrdnom pljačkanju i uništavanju kulturne zaostavštine
grada Rima. Danas se pod vandalizmom podrazumeva divlje, nemotivisano
uništavanje ili nanošenje štete imovini bez ikakve koristi za bilo koga,
a najmanje za počinioca. Gotovo svakodnevni događaji širom planete pokazuju
da vandalizam postaje moderna pojava. Svojom razornom taktikom on ima
za cilj da izazove strah i slabljenje autorteta vlasti i ukaže na njenu
nemoć i slabost. Besmisleno nasilje protiv ljudi i imovine je i jedna
od osnovnih karakteristika huliganizma.
Pored fizičkog sukobljavanja sa navijačima drugih klubova, za huligane
je karakteristično i tradicionalno neprijateljstvo sa organima reda. Ponekad
navijači policiju vide kao najvećeg i najljućeg neprijatelja koji je za
njih oličenje onog zvaničnog društva i njegovih vrednosti, koje oni odbacuju
i protiv kojih se bore.
U nekim zemljama (Ujedinjeno Kraljevstvo) karakteristično je preklapanje
navijačke supkulture sa delovima rok – superkulture. Ova potkultura i
njeni pripadnici ulaze u supkulturu fudbalskih navijača zadržavajući pri
tom, svoj stil i identitet.
3. HULIGANIZAM I IDENTITET
Navijači kao potkultura ostvaruju one funkcije koje su im onemogućene
u institucionalnim okvirima (onemogućene u smislu subjektivnog osjećaja
nemoći, ne nužno i objektivnog stanja). Mladi ljudi, koji čine veliku
većinu fudbalskih navijača, imaju potrebu za društvenom emancipacijom,
za izgradnjom vlastitog identiteta, a to im je najlakše izvedivo u okviru
supkulture, pogotovo kroz ono delovanje koje ne može biti neprimećeno
od strane javnosti ( uzima se u obzir masovna posećenost fudbalskih stadiona,
te medijska zainteresovanost). Takav način delovanja znao je postati,
u kriznim situacijama nekog društva, politička avangarda.
U svakom slučaju, navijači su uvek težili skrenuti pažnju javnosti na
sebe, što je važna funkcija nasilja koje praktikuju ekstremne navijačke
grupe. No, osim što joj je cilj skrenuti pažnju javnosti na sebe, navijačka
supkultura omogućuje mladim ljudima da na neki način savladaju krizu identiteta.
Identitet određene navijačke grupe je ono na čemu se ona bazira, što često
dovodi do ekstrema u komunikaciji sa svima koji toj grupi ne pripadaju
( odnos '' mi i oni'').
Ipak, i tako izgrađen identitet pruža mladim navijačima mogućnost kakve-takve
društvene emancipacije, jer je nasilje uvek primećeno, o nasilju se priča
u javnosti, ono puni novinske stranice. Tako navijači postižu svoj cilj,
i od osećaja da su '' niko'' steču dojam da su ipak '' neko'', čime donekle
rešavaju krizu identiteta i osećaj društvene marginalnosti. “Čovek se
može definisati kao životinja koja kaže ''ja'', koja može da bude svesna
sebe kao posebnog bića. Životinja koja je u prirodi i ne prevazilazi je
nije svesna sebe i nema potrebu za osećanjem identiteta.” (Fromm,1989:51)
Istina, to se ostvaruje uglavnom kroz nasilje, ali to i jeste jedna od
glavnih karakteristika navijačke antikulture.
Pojedini sociolozi smatraju da je porast fudbalskog vandalizma i nasilja
reakcija na promene u organizaciji savremenog fudbala. Navijači smatraju
da im je nova organizacija oduzela kontrolu nad klubom i preko pojačanog
nasilnog ponašanja oni je nastoje povratiti. Fudbalski stadion je za njih
ostao jedna od malobrojnih institucija i sabirnih mesta. “Industrija zabave”
i veliki tržni centri uništili su kafanu (pab) kao tradicionalno mesto
susreta. “Ulica je postala prostor socijalizacije mladih. U njihovom stilu
života i obrascima ponašanja dominantno mesto dobija muškost, kontrola
sopstvene teritorije i šovinizam. ” (Kuljić, Koković, 2009:340)
4. NAVIJAČI I POLITIKA
U novije vreme više se ne može govoriti o sportu kao ideološko neutralnoj
pojavi, naprotiv sport je postao pristupačan za sve vrste ideoloških i
političkih isključivosti, za manipulaciju i komercijalizaciju. ”Sport
kao aktivnost i spektakl osmišljava život većeg broja ljudi, njihov stil
življenja, identitet, određene obrasce ponašanja i vrednosti. U vreme
političkih previranja od manipulacija u cilju sticanja lične koristi pojedinaca
ili interesnih grupa nisu pošteđene ni sportske institucije, sportski
savezi, sportski klubovi ali ni sportski navijači.” (Kuljić, Koković,
2009:308)
Sportske priredbe kao i druge javne priredbe skoro uvek poseduju neku
političku pozadinu, sve je više očigledno da je politički uticaj snažno
prisutan u sportu. Navijačka supkultura je u samom nastajanju bila povezana
s politikom. Političari su često hteli kroz “glas tribina” ostvariti neke
vlastite interese. Uspon huliganizma kod nas takođe je povezan sa burnim
političkim dešavanjima krajem 80-ih godina XX veka. Pojedine političke
partije su preko navijačkog pokreta pokušavale povećati svoju popularnost
među biračkim telom. Nacionalna i stranačka obeležja su postala sastavni
deo navijačke ikonografije. Političke stranke sa nacionalnim predznakom
su imale otvorenu podršku navijačkih grupa. Međutim, nakon raspada Jugoslavije
dolazi do postepenog udaljavanja između dojučerašnjih saveznika. Međunacionalni
animoziteti i otvoreni sukobi na nacionalnoj osnovi zamenjeni su regionalnim
animozitetima i sukobima na osnovi centar- periferija. Nije nimalo čudno
to što je, barem kod navijača, puklo to relativno jako nacionalno jedinstvo
s početka 90- ih. Navijači su morali imati nekoga s kim će uspostaviti
odnos ”mi i oni”. Međutim odnosi navijačkih grupa nam i sad mogu poslužiti
kao pravi pokazatelj odnosa između naroda bivših jugoslovenskih republika
(potrebno je samo pročitati u novinama koja dešavanja prate utakmice Crvena
Zvezda/Partizan – Dinamo Zagreb/Hajduk u evro-kupovima).
Politika i usmerivači javnog mnjenja zainteresovani su za sport i, razumljivo,
zloupotreba je česta. Za vladajuće strukture je najvažnije da sport vezuje
pažnju masama, da stvara mehanizme za usmeravanje nezadovoljstva, ne dirajući
pri tom u odnose u kome se ta nezadovoljstva i sukobi javljaju. ”Stadioni
su postali društvene lomače na kojima treba da sagori ogroman bes tih
"nižih slojeva", mesta na kojima se odražavaju svojevrsne psihoterapeutske
seanse koje pretpostavljaju, nažalost- nasilje. Na njima se vladajuća
klasa obračunava sa "masama" tako što nastoji da uništi njihov
”negativni” energetski naboj koji bi, kada bi se uobličio u organizovanu
društveno/političku akciju, mogao da se izlije u širokom društvenom prostoru
i ugrozi stabilnost uspostavljenog poretka. Nastojanje da sport igra ulogu
"sigurnosnog ventila" dovodi do toga da se na stadionima ne
samo toleriše, već i podstrekava nasilje. Praktično, stadioni su postali
mesta na kojima vlada režirano i ono što je vrlo važno-institucionalizovano
nasilje. Zbog toga je na stadionu dozvoljeno mnogo toga što se obično
na drugim javnim mestima kažnjava: jake vulgarnosti, pretnje, pljuvanja,
nanošenje telesnih povreda, rasistički i šovinistički slogani, pozivi
na nasilje, paljenja, ubistva, teror- sve to spada u "pravi"
sportski ambijent današnjice.” (Simonović, 1995:71)
5. KAKO ZAUSTAVITI NASILJE U SPORTU?
Kako vidimo na vlastitom primeru, kao i na primeru država u okruženju,
ni zakoni ni njihove dopune nisu dovoljne da se nasilje u sportu zaustavi.
Prema mišljenju sociologa nije dovoljno samo doneti zakone, važno je uklopiti
te zakone u život. Fenomen je, pre svega, potrebno od početka analizirati,
sociološki istražiti, a tek onda doneti odgovarajuće zakone. Konkretno
u našem slučaju, uzrok nasilja među navijačima, kao i pojave čak i neonacističkih
i fašističkih ideja među navijačkim grupama posledica su krize u kojoj
se nalazimo, strategije preživljavanja, egzistencijalne i duhovne frustracije
mladih ljudi, zbog čega oni često bivaju instrumentalizovani. Sve je to
moguće prevazići. Pre svega, potrebno je poći od toga da su stadioni postali
antiškole i moramo početi koristiti prosvetiteljsku, obrazovnu strategiju.
Ali, ta strategija nikada ne može uspeti ako se nešto ne promeni u kvalitetu
života, odnosno ako se ne poboljša kvalitet života mladih ljudi. Nažalost,
kod nas i dalje preovladavaju taktike zataškavanje i licemernog moralisanja
od strane onih istih koji doprinose eskalaciji nasilja.
Strategija borbe protiv nasilja u sportu, koju najčešće razvijaju UEFA
i FIFA, je najviše usmjerena na organizovanje mečeva i tehničko-bezbednosne
mere na stadionima. Ova strategija se počela koristiti prvo u Engleskoj,
za vreme administracije Margaret Tačer, nakon huliganskih nereda tokom
80-ih. Doneta pravila su bila stroga: ukidaju se tribine bez stolica,
zabranjuje se točenje alkohola blizu stadiona, svaki deo gledališta biva
pokriven specijalnim kamerama i klubovi postaju dužni obezbediti prostor
za smeštaj sudije za prekršaje, tako da delikventi bivaju osuđeni na licu
mesta. Takođe uvode se kazne zabrane pristupa na stadion, što verovatno
najteže pada ekstremnim navijačima. Cene ulaznica rastu čime se stimuliše
dolazak “kulturnije” publike na sportska dešavanja. Naravno, sve ovo je
pratilo i poboljšanje u pogledu kvaliteta samog fudbala. Ova strategija
zahteva visok standard i kvalitet života.
ZAKLJUČAK
Svaki pojedinac želi i pokušava stvoriti određeni krug društva u kojem
će biti prihvaćen bez toga da previše menja i prilagođava svoje stavove.
Mislim da je ta potreba izražavanja pojedinca kroz pripadanje navijačkim
grupama u suštini pozitivna. Sama povezanost sa sportom ukazuje na želju
da se fer-plej (tj. poštovanje protivnika) kao jedna od osnovnih osobina
sporta prikaže kao vrednost potrebna u društvu uopšte. Verovatno je to
bilo znatno lakše dok se sport nije pretvorio u trčanje za novcem i karijerom.
Društvene promene vremenom su uticale i na sport. U početku razvoja navijačkih
grupa sigurno je bilo nezamislivo da bi stadion mogao postati mesto oslobađanje
frustracija, čestih fizičkih sukoba (između protivničkih grupa ili huligana
i policije), izražavanje isključivo političkih stavova pojedinaca itd.
U sadašnje vrijeme takve pojave nisu nimalo iznenađujuće i zbog njih se
navijači često prikazuju u veoma negativnom svetlu.
Postoji li u današnjem društvu dovoljno snage da se izvuku prave poruke
koje na nekonvencionalan način izražavaju sami navijači i da se pomoću
te iste energije navijači pokušaju promeniti, pretvoriti u pozitivnu pokretačku
snagu društva? Mislim da bi takva pozitivna snaga u društvu trebala, zapravo
morala postojati.
LITERATURA
1. Fromm, Erich (1989) Zdravo društvo. Beograd: Nolit
2. Kuljić, Rajko i Koković, Dragan (2009) Društvo i Sport: sociologija
i sociologija sporta. Novi Sad: Old Commerce
3. Simonović, Ljubodrag (1995) Sport, kapitalizam,destrukcija. Beograd:
Lorka
4. Wikipedia: The Free Encyclopedia, URL: http://en.wikipedia.org/
(12.11.2009)
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|