|
Rad i gazdinstvo, narodna kultura i seoske institucije
Stanovništvo jedne geografske teritorije predstavlja skup ljudi koji
žive na njoj. Ljudsko stanovništvo je predmet izučavanja više nauka, kao
što su demografija, društvena geografija i sociologija.
Sociologija je nauka koja izučava društvo, podrazumijevajući s tim različite
oblike društvenih odnosa, društvenih interakcija i njihov kulturološki
aspekt. Područja kojima se sociologija bavi variraju od analiza običnih,
svakodnevnih kontakata među anonimnim pojedincima na ulici, pa do izučavanja
socijalnih interakcija na globalnom nivou. Brojne su oblasti u sociološkoj
nauci koje se disciplinarno bave kako i zašto ljudi vode organizirano
društvo, bilo kao individue ili kao članovi raznih asocijacija, grupa,
institucija i slično. Kao akademska disciplina sociologija se nalazi kao
jedna od branši društvenih nauka. U izučavanju opštih zakonitosti nastanka
i razvoja društva, sociologija mora polaziti od zakonitosti koje utvrđuju
posebne društvene nauke, izučavajući posebne oblasti društvene stvarnosti
ili pojedine društvene pojave. Sociologija daje posebnim društvenim naukama
teorijski i metodološki okvir za izučavanje onih oblasti društvene stvarnosti
ili pojedinih društvenih pojava koje su predmet njihovog izučavanja, a
posebne društvene nauke daju sociologiji, pre svega ogroman empirijski
materijal, kao i rezultate do kojih su došle izučavanjem zakonitosti posebnih
oblasti društvene stvarnosti i pojedinih društvenih pojava.
Sociolozi istražuju makro-strukture i procese koji stvaraju ili menjaju
društvene okolnosti, kao što je rasa ili etničnost, rodovi, globalizacija,
klasna stratifikacija. Ispituju institucije kao što je porodica i socijalne
procese koji predstavljaju devijaciju ili potpune prekide u određenoj
društvenoj strukturi kao što je kriminal ili razvod. Takođe, istražuju
mikro-procese kao što su interpersonalna interakcija i socijalizacija
pojedinaca. Sociolozi se takođe bave efektima pojava koje danas prolaze
kroz duboke promjene a to su polovi, dobne granice, rase a što sve utiče
na svakodnevni život pojedinaca.
Većina sociologa je posvećena jednoj ili više pojava u društvu kao što
su socijalna stratifikacija, socijalna organizacija, socijalna pokretljivost;
etnički odnosi; obrazovanje; porodica; socijalna psihologija; urbana,
ruralna, politička i komparativna sociologija; uloge polova i njihovi
odnosi; demografija; gerontologija; kriminologija (kriminalistika); kao
i sociološka praksa. Ovo su pokazatelji da se sociologija bavi zaista
mnogim dimenzijama društva.
Jedan deo tih dimenzija jesu i rad i gazdinstvo, narodna kultura i seoske
institucije.
Rad i gazdinstvo
Organizacija rada i gazdinstva na selu zavisi od više faktora: stepen
modernizacije sela, veličine gazdinstva, porodičnog budžeta, socijalnog
sistema i sl.
Slaba podela rada i njegova tradicionalna organizacija karakteristični
su za zaostala ruralna društva. U ovakvim društvima slabo je razvijena
i društvena podela rad, kao i podela rada na radnom mestu.Modernizacijom
ruralnog društva povećava se podela rada i menjaju se odnosi u agrarnoj
strukturi. Sa njom opada značaj primarnog sektora i na selu, a raste sekundarni
i tercijalni sektor. To dalje pojačava saradnju radnih kolektiva radi
postizanja određenih ciljeva.
Gazdinstvo treba da bude tako organizovano da se što lakše prilagodi zahtevima
moderne tehnike. Pri tome se teži da se postignu ekonomski ciljevi organizacije
rada: proizvodnost; racionalnost i rentabilnost (težnja da se ostvari
maksimalni profit sa što manje angažovanih sredstava u procesu reprodukcije).
Proizvodnost rada meri se odnosom između proizvodnje i utrošenog rada.
Racionalnost rada je zahtev da materijalna ulaganja i utrošak rada moraju
biti manji od ostvarene proizvodnje, tj. da se sa što manjim ulaganjem
materijala i rada postignu što bolji proizvodni rezultati/ uspesi.
Rentabilnost rada je odnos između dohotka i uloženih sredstava. Minimalna
rentabilnost u agraru postiže se ako cena proizvoda može da pokrije troškove
reprodukcije i ostvari dohodak za pokriće društvenih potreba onih koji
rade. Osim stepena modernizacije, na organizaciju rada na gazdinstvima
utiče njihova veličina i socijalni sistem.
Po veličini gazdinstva mogu biti veoma različita i obično se dela ne:
Latifundije veće od 1 000 ha ( hektara)
Velika gazdinstva od100 do 1 000 ha
Srednja gazdinstva od 20 do 100 ha
Manja gazdinstva od 5 do 20 ha
Sitna gazdinstva od 1 do 5 ha
Mikrofundije od 0 do 1 ha
Mikrofundije i sitna gazdinstva su nepogodna za obradu i na njima se ne
mogu uspešno koristiti prednosti mehanizacije i hemizacije.
Relevantne prednosti velikih gazdinstava nad malim su: a) veća mogućnost
primene mehanizacije; b) na većem gazdinstvu neobradive povržine zauzimaju
manju površinu nego na manjem gazdinstvu; c) pšenica i kukuruz traže veće
površine i racionalnije se proizvode na većem gazdinstvu. Srednja, pa
i mala gazdinstva mogu imati izvesne relativne prednosti. Na njima se
nekada rentabilnije proizvode neke kulture koje traže intenzivan rad i
ne trpe mehanizaciju.
Postavlja se pitanje o najpovoljnijem načinu iskorišćavanja zemlje seljačkog
gazdinstva. Postoje tri načina: sopstvena obrada, zakup i napolica.
Sopstvena obrada zahteva privatnu zemljišnu svojinu, tu sopstvenik obrađuje
svoju zemlju. Sopstvenik zemlju nasleđuje ili je kupuje.U novije vreme
sama država putem zemljišnog minimuma ili seljačkog okućja štiti seljačku
svojinu zemlje koju seljak obrađuje sopstvenim snagama. Tu se polazi od
pretpostavke da je seljak koji ima svoju zemlju i sam je obrađuje stabilan
osnov društva.
Zakup je oblik obrade zemlje u kome vlasnik na određeno vreme ustupa svoju
zemlju radi obrade nekome drugom licu uz novčanu naknadu. Zakupac je preduzimač
u agraru, kome je cilj da na zakupljenom dobru proizvodi pod što povoljnijim
uslovima i da na tržištu postigne što povoljniju cenu.
Napolica je “sredina između sopstvene obrade i zakupa”, jer sopstvenik
ustupa siromašnom seljaku svoju zemlju na obradu; prvi ustupa pravo svojine
zemlje, drugi ulaže rad, a prihod dele. Prilikom sklapanja ugovora može
biti dogovoreno da vlasnik daje i oruđe, stoku ili obrtni kapital, a da
žetvu dele po naročitom ključu. Tradicija i običaji u ovom pogledu mogu
imati značajnu ulogu.
Ovakva organizacija rada karakteristična je u kapitalističkim zemljama
i zemljama u razvoju.
Naša zemlja raspolaže sa 5.187.000 hektara poljoprivrednog zemljišta,
od toga oranicama pripada 3.421.000 ha, dok voćnacima,vinogradima, pašnjacima
i livadama pripada 1.487.000 ha. Prosečna veličina srpskog gazdinstva
iznosi 3 ha, što je vrlo malo uzevši u obzir bilo čiji prosek. Prosek
veličine gazdinstva u EU je 18 ha, dok je u SAD prosečna veličina 207
ha.
U našoj zemlji postoje tri oblika gazdinstva na selu:
1. individualna seljačka gazdinstva;
2. društvena poljoprivredna dobra i ekonomije;
3. razne varijante zadružnih poljoprivrednih gazdinstava.
Individualna seljačka gazdinstva često se nazivaju porodičnim. Na tom
gazdinstvu podela i organizacija rad su posebni. Često se ovde gazdinstvo,
domačinstvo i porodica poklapaju, tj. jedna porodica stanuje i radi na
istom gazdinstvu i živi od njegove obrade. Osnovne odlike porodičnih odnosa
na ovom gazdinstvu sastoje se u ovome:
a) Članovi porodice ne dobijaju za svoj rad platu, već dobijaju proizvedena
sredstva prema potrebi;
b) Glavni oblici potrošnje su zajednički: stanuje se zajedno, zajedno
se hrani i zajednička je dokolica;
c) Članove porodice povezuje krvno srodstvo i oni nasleđuju nepokretnu
imovinu i inventar.
Oni proizvode za svoje potrebe, a samo jedan deo iznose na tržište.
Seljak na ovakvom gazdinstvu gaji mešovite kulture iz tri razloga:
- Da bi se osigurao od elementarnih nepogoda,
- Da bi lakše izašao na tržište i
- Da bi ravnomernije rasporedio radnu snagu.
• Seljaku je neophodno da oko kuće ima dvorište – kućno i stajsko, kao
i okućnicu.
• Kućno dvorište čine objekti sa kojima stoka i vozila nemaju veze, tu
su pomoćni stambeni objekti; vajati, mlekarnik, ambar, skladišta i sl.
• Stajsko dvorište obično se nalazi pored kućnog. U njemu su objekti potrebni
za rad i vuču, kao i objekti povezani sa kretanjem, boravkom i gajenjem
domačih životinja.
• Okućnicu čine poljoprivredne površine neposredno vezane za stan ili
kuću. To su obično voćnjaci, povrtnjaci i prostori za omanje ratarske
kulture. Ponekad je ograđena i različite je veličine.
U seljakovoj porodici prihodi pristižu od prodaje proizvoda sa gazdinstva.
Narodna kultura
- Narodnu kulturu čine.: narodna tehnika, sredstva sporazumevanja i narodne
umetnosti.
- Tehnika obuhvata ne samo materijalne proizvode i oruđa, več i skup sistematizovanih
znanja u obliku iskustva i njihove primene. Tehnika u užem smislu je određena
veština u postizanju ciljeva u proizvoodnji i saobraćaju. Takva tehnika
ima sledeće oblike:
a) Ona je objektivna i materijalna,
b) Cilj joj je izmena oblika ili mesta materije,
c) Rezultat joj je stvaranje dobara, snage i usluga,
d) Merenja su u tehnici kvantitativna,a ne vrednosta ( kvalitativna).
Savremena tehnika se može podeliti i prema upotrebljivim izvorima energije
( ručna, mehanička, električna i sl.) i prema cilju ( proizvodna, potrošna,
transport i sl.).
- Najvažniji deo tehnike jesu oruđa kojima se čovek služi. Oruđa ili alati
na selu su od različitog materijala i imaju različit oblik i svrhu; poluga,
klin ili valjak. Oni služe sa obradu materijala; sekira, čekić, pila,
klešta, dleto, lopata, kosa, motika i sl. Za rukovanje alatom koristi
se fizička snaga, a razvojem tehnike za to sada služe mašine. Napredkom
u ovom pogledu došlo se do veće primene mehanizacije i hemizacije.
- Mehanizacija je primena mašina u agraru, naročito traktora i složenih
mašina. Primena mašina u poljoprivredi je značila prelom razvoja. Mehanizacijom
se u poljoprivredi štedi radna snaga, a mašina obavlja radove brže i jeftinije
nego radnik.
- Hemizacija poljoprivrede je primena hemijskih sredstava u njoj da bi
se povećala plodnost zemljišta ili zaštitila stoka i biljke od bolesti
i štetočina. Materijalnu osnovu hemizacije čini industrija i primena nauke.
- Posebna obeležja narodne kulture čine: sredstva sporazumevanja i narodna
umetnost.
Osnovni oblici sporazumevanja su: jezik, mimika i znaci.
Jezik je normalno i najčešće sredstvo sporazumevanja. Razlikuje se obično
književni i narodni jezik. Prvi je jezik književnosti i obrazovanijih
slojeva po gradovima, dok drugi preovladava u ruralnim sredinama.
Narodni jezik ima ove funkcije: on je instrument verbalnih komunikacija,
ali u različitim narodnim slojevima koriste se i različiti oblici ovog
instrumenta. To znači da je narodni jezik opšte sredstvo sporazumevanja
određene populacije. Tako nastaju regionalne i socijalne razlike u upotrebi
istog jezika, tako nastaju i dijalekti i tzv. tajni jezici. Među tajnim
jezicima poznati su: majstorski, zanatski, pastirski, đački, šatrovački,
nemušti itd.
Mimikom i gestom takođe se ljudi sporazumevaju. Mimika je trenutni izraz
lica koji odražava mržnju, pažnju ili prezir. Gestovi su simbilčne radnje
kojima se izražavaju sumnje, raspoloženja ili društveni takt.
Znaci takođe služe za sporazumevanje ljudi. Oni mogu biti akustični i
optički. Prvim se zviždanjem, udaranjem u bubnjeve ili zvonjenjem prenose
vesti, dok se drugima pomoću svetlosti postiže isto.
Najvažniji znaci sporazumevanja jesu mnemonički i znaci pisanja.
Mnemonički su prethodili veštini pisanja i suština im je u odabiranju
nekog predmeta kao simbila određenog sentimenta. Npr, cveće izražava ljubav,
so i hleb gostoprimstvo...
Usavršavanjem mnemoničkih znakova nastala je veština pisanja. Ta veština
postala je bitna za prenos kulture jer pre nje sredstva za ovo bila su
veoma ograničena. Veština pisanj aimala je 3 osnovne faze: piktografsku,
silabičnu i fonetsku.
Najstarija faza je piktografsko pisanje , tj. način pisanja u kome se
misli izražavaju slikama i šarama. Vremenom su se upotrebljavali samo
delovi, a ne cele slike.
Silabično pisanje je dalji stepen usavršavanja jer se pojedinim delovim
aizražavaju slogovi, pa su se tako počele izražavati i nijanse u mišljenju.
Fonetičko pisanje, kojim se beleži svaki glas u reči kojim se ljudi mogu
još potpunije izraziti i sporazumeti.
Narodnu umetnost čine: književnost, muzika i likovna umetnost.
Narodna književnost je u početku bila usmena jer se ona javlja kod ruralnih
zajednica koje još ne poznaju veštinu pisanja. Međutim, usvajanjem veštine
pisanja u nekoj zajednici preovladava pisana književnost, značaj usmene
književnosti opada i ona sužava funkcije: ne beleži znanja i događaje,
već postaje više emotivna i ljubavna. Naša narodna književnost ima veliku
vrednost i veoma je poznata u svetu. Nju čine poezija i proza. U poeziju
se ubrajaju različite epske i lirske pesme, a prozu čine: priče, bajke,
basne u kojima se alegorično ukazuje na neke društvene pojave i antimonije,
anegdote u kojima se ismejavaju pojedine ličnosti ili društvene kategorija.
Poseban sociološki značaj imaju narodne poslovice i zagonetke. Poslovice
su kratki stavovi i zaključci, a zagonetke jedna vrsta tekstova kojima
se ispituje poznavanje prirode i ljudi ili njihova inteligencija.
Narodnu muziku stvaraju stvaraju obično anonimni pojedinci, a ona se prenosi
i transformiše u kolektivu. Njen razvoj povezan je sa razvojem i oblicima
narodnih instrumenata, kao što su: gusle, šargije, tambure i dr.
Narodna likovna umetnost obično je posebno bogata. Njome se oblikuje drvo,
tekstil, keramika, koža, metal, kamen ili slama. Zastupljeni su figuralni
i geografski motivi. Razvoj muzike povezan je sa dokolicom. Termin dokolica
je narodnog porekla, a u novije vreme zastupljen je i termin slobodno
vreme. Ovi termini označavaju vreme kada se ne radi, ili se radi ali bez
prinude i obaveze.
Usled povečanog uticaja grada na elu se postavlja pitanje komercijalizacije
dokolice. Ono se svodi na pitanje gde se ona provodi. To su mahom određena
mesta pored crkve ili škole, ili seoska kafana. Tamo se najčešće igraju
narodna kola.
Seoske institucije
- Ruralno društvo ima svoj sistem institucija društvene strukture čiji
je cilj i funkcija da zadovolje neke društvene potrebe. Instituciej se
mogu podeliti na glavne i sporedne.
- Glaven su one koje imaju neku funkciju životnog značaja za društvo,
a sporedn eimaju manje značajne društvene funkcije.
- U glavnim institucijama učestvuje većina članova društva i bez njih
ovo ne bi moglo pravilno da funkcioniše. Ima 6 vrsta takvih institucija:
porodične, ekonomske, vaspitne, profesionalne, političke i rekreativne.
- U ruralnom društvu glavne institucije su: seoska svojina, škola, hram,
zadruga i opština.
Seoska svojina
To su delovi seoskog areala koji služe za ispašu stoke., snabdevanje
drvima, zatim to su kultna mesta, javni trgovi, putevi, česme, zajednički
mlinovi, kovačnice i sl. Sela su u svim našim krajevima izradila norme
o korišćenju zajedničke seline i planine več prema tome gde se takvo zemljište
nalazilo. U Srbiji je to bila opštinska zemlja, u Hrvatskoj gmajne i imovne
općine, u Sloveniji vaška last tj. seoska zemlja. Negde su se zajedničke
šume i utrine nazivale komunice, mere.
Tada je iz šume dobijana građa za podizanje kuća, koševa, ambara, a utrine
i pašnjaci omogućavali su gajenje brojne stoke.
Sa modernizacijom sela sve se više menjau odnosi seljaka prema seoskoj
svojini. Jedan od glavnih uzroka je sve veća uloga novca u životu sela.
Seljak se postepeno navikava da proizvodna dobra gleda prema koristi i
dohotku koji od njih ima. Za njega zemljišna svojina gubi saklarne osobine
i mnoge sentimente; ona postaje uslov proizvodnje kao i drugi.
Škola
- Seoska škola unosi u selo kulturni progres; u njoj se omladina uči
novim društvenim ulogama. Na školu sve više prelaze i neke funkcije porodice
u oblasti vaspitanja. Jedan od osnovnih problema vaspitanja u školi je
učenje dece individualnoj i grupnoj odgovornosti. Drugi važan problem
kome se i seoskoj školi treba posvetiti jeste priprema dece za zvanje
kome će se u životu posvetiti. To je pružanje pomoći deci ili grupama
dece da izaberu zanimanje prema svojim sposobnostima, prirodi zanimanja
i potrebama svoje sredine.
- Takva priprema treba da se zasniva na nekim osnovnim pretpostavkama:
- Deca se razlikuju po fizičkim, psihičkim i socijalnim osobinama i nisu
podjednako pogodna za sva radna mesta,
- Skoro svaki čovek poseban ej za neki rad; izuzetak su samo defektna
lica,
- Zanimanja su različita, pa su za uspešan rad u njima potreban različita
lična svojstva i sposobnosti; zbog toga treba težiti ispunjavanju principa
“Pravi čovek an pravom mestu”.
- U seoskoj školi obavlja se samo pripremna faza u kojoj treba da se deca
na pogodan način informišu o svemu ovome; kao i da se usmeri njihova pažnja
na mogućnosti kasnijeg stručnog osposobljivanja i to izbor zanimanja i
profesionalnu selekciju. Obe ove faze potrebne su naprednom ruralnom društvu,
kao što su potrebne i urbanom.
- Međutim, javlja se problem seoske inteligencije i njenog stava prema
promenama na selu, kao i stava seljaka prema njoj.
- Inteligenciju čine osobe koje se bave inteligentnim radom. To je kategorija
lica koja je formirana na osnovu obraovanja. Tradicionalni predstavnici
inteligencije na selu su svestenik i učitelj. Ali, razvojem tehnika i
raznih zanimanja na selu se umnožio broj predstavnika inteligencije: agronom,
lekar, veterinar, ekonomista, sociolog, pravnik, socijalni radnik i sl.
Hram
Hram je mesto gde se sakupljaju vernici da bi zadovoljili svoje religiozne
potrebe. Po obliku ima različitih hramova: crkva, džamija, sinagoga i sl.,
već prema religiji kojoj pripadaju. On obuhvata i zajednicu vernika koji
mu pripadaju: hram je sveto mesto za tu zajednucu, jer ona preko njega nastoji
da se poveže sa vrhovnim bićem u koje veruje prema propisima religije kojoj
pripada.
Ima više vrst areligija, a najuticajnije i najrasprostranjenije su: budizam,
judizam, hrišćanstvo
i islam.
Suština budizma je verovanje u “četiri plemenite istine”. To je verovanje
da je čovečiji život neprestana patnja, verovanje u sudbinu i reinkarnaciju
čovekau razna druga bića, kao i vera u nirvanu tj. u ništavilo i utapanje
u prabiće iz koga se život i razvio.
Judizam je najstarija monoteistička religija. Njegove osnovne zakone dao
je jehova na Sinaju Mojsiju i ti su propisi ne samo verske, već su i političke,
društvene i higijenske prirode. Mojsije je priznati prorok i za druge dve
religije, hrišćanstvo i islam.
Hrišćanstvo se deli na nekoliko frakcija, koje se među sobom razlikuju .
Najpre je nastupio rascep između pravoslavne i katoličke crkve 1054. godine,
a zatim 1517. između katoličke i protestantske. Protestanti su se vremenom
podelili na nekoliko sekti: puritance, presveterijance, kvekere, baptiste,
hugenote, menonite i dr. Međutim, sve ove frakcije i sekte imaju zajedničko
verovanje, a to je Biblija.
Islam znači “pokoravanje Božijoj volji”. Osnovao ga je Muhamed. Počeo je
da s enaglo širi od njegovog bekstva iz Meke u Medinu, tj 622. godine nove
ere. Osnova mu ej verovanje u jednog Boga ( Allaha) i njegove anđele ( meleke)
i božije izaslanike od kojih je Muhamed poslednji i najveći ( Rasul-Allah).
Svaki musliman ima pet glavnih dužnosti ( arkan), i to: obrede molitve (
namaz) pet puta dnevno, post meseca Ramazana, verski porez ( zekat), hadžiluk
u Meku bar jednom u životu ( Hadždž) i učestvovanje u ratu protiv neprijatelja
(džihad). Osnove islama su izložene u Kur’anu, ali on sadrži i mnoge druge
građanske i krivične propise (šeriat), zabranu upotrebe alkohola i mesa
nekih životinja. Već 661. godine nove ere islam se podelio u dve frakcije,
šiite koje priznaju samo Kur’an , i sunite koji pored Kur’ana priznaju i
tradiciju o Muhamedu. Sunita ima mnogo više i oni se dele na nekoliko užih
frakcija: hanefite, melahite, monzabite i dr.
I ako se hramovi međusobno razlikuju, svi oni imaju zajedničku crtu, a to
je da uspostave vezu između čoveka i natprirodnih sila.
Zadruga
Zadruga je udruživanje ljudi da bi se postigao neki cilj. Taj cilj može
biti različit; veoma često on je ekonomske prirode, tako da zadruga ima
i organizaciju preduzeća.
Ovakve zadruge seljanima su veoma potrebne ne samo zbog prirode njihove
proizvodnje i potrošnje, već i zbog njihove izolovanosti, slabe kreditne
sposobnosti, uvođenja novih tehničkih mera, lakšeg izlaska na tržište
i sl. Međđutim, jedan od osnovnih problema u zadruzi je kako udružiti
njene članove i kako urediti vođstvo u zadruzi.
Vođstvo je često birokratsko ili je sklono birokratiji, u zadruzi vidi
samo njenu ekonomsku stranu, a ne i društvenu, i ne uviđa značaj odnosa
između ljudi.
Na selu ej veoma teško naći u istoj ličnosti pravog šefa zadruge.
Nisu manji ni problemi članstva zadruge. To su mahom seljani, obično nepoverljivi
prema svemu novom, između kojih nisu ni susedski odnosi uvek dobri, među
njima mogu i kulturne razlike biti znatne, pa u zadruzi jedni vide samo
sredstvo zarade, a drugi su protiv toga.
U seoskoj zadruzi sociolozi vide društvenu i radnu zajednicu u kojoj se
održava i širi duh solidarnosti i odnosi kooperacije. Zbog toga njen sastav
i odnosi treba da doprinesu:
Da se članovi zaista osećaju kao zadrugari, da potpuno prihvate principe
i duh zajednice i da ih prošire na svoje porodice i susede,
Zadružna sredstva su zajednička i niko na njih ne može imati neka posebna
prava,
Moralno vaspitanje u zadruzi je posebno značajno i zbog toga samo zadrugari
treba da izgdare svoj “kodeks normi ponašanja”
Formiranje zadružne ličnosti jedan je od glavnih ciljeva zadruge i zbog
toga je veoma važan i intelektualni odgoj svakog pojedinca,
Odluke u zadruzi treba da se donose jednodušno, naročito izbor šefova
i pravila, a i da se među članovima očuva poverenje.
Opština
Opština je institucija koja reguliše pitanja uprave lokalne zajednice.
U sociološkom smislu to znači određenu akciju i određenu organizaciju.
Akcija se sastoji u rešavanju društvenih poslova i uticanja na ponašanje
ljudi.
Organizacija uprave u lokalnim zajednicama ima u svom razvoju ove osnovne
tendencije: tendenciju porasta broja funkcionera, i to zbog postavljanja
novih zadataka pred zajednicom, tendenciju porasta proizvodnih snaga i
povezivanja ljudi i sl.; tendenciju sve veće podele rada, tj. diferenciranj
poslova jer treba rešavati i razne komunalne probleme; tendenciju smanjivanja
prinude, tj. svesnog delovanja u cilju nametanja određenog ponašanja drugima
i tendenciju profesionalizacije, tj. vršenje poslova uprave zahteva profesionalnu
spremu i plaćanje u novcu.
U zaostalim ruralnim društvima opština se obično poklapa sa selom, seoski
areal je prostor na kome se prostire opštinska vlast.
Jačanjem države sve više se gubi izolovanost sela, pa se više sela grupiše
i čine zajedničku opštinu.
Socijalizam je doneo komunu, odnosno teritorijalnu i društvenu zajednicu
u kojoj se putem samoupravljanja usklađuju individualni i opšti interesi.
Komune su ukinule razlikovanje na seoske i varoške opštine, jer komunu
čine i seoska i gradska naselja. Komuna ima svoje ekonomske, političke,
koordinacione i normativne funkcije, a njenim statutom određena su njena
prava i dužnosti, kao i odnosi sa drugim teritorijalnim zajednicama.
Međutim, u sistemu našeg komunalnog sistema neke čisto seoske poslove
rešavaju sami društveni organi u selu. To su mesni seoski odbori, koji
su po pozitivnim propisima kompetentni za ove poslove:
Komunalne – popravka, izgradnja, održavanje seoskih puteva, škola,mostova,objekata
za snabdevanje vodom-bunara, česama, pojilišta...
Agrarne – prskanje, čišćenje i održavanje voćnjaka, čuvanje i korišćenje
seoskih prašnjaka, nabavka semena i veštačkog gnojiva...
Prosvetne: pohađanje nastave u školi, snabdevanje škole ogrevom, rad školskih
odbora,
Finansijske: uvođenje seoskog samodoprinosa
Socijalne: higijena u selu, socijalne pomoći, postupak oko starateljstva
Organizacione: pripremanje i održavanje zborova birača, vođenje biračkih
spiskova.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|