|
NASILJE U SPORTU
Jedan od najvećih problema sa kojim se suočava naša zemlja i veoma kontraverzna
tema koja je u Srbiji još uvek tabu, a samim tim i glavni pokretač nasilja
kojim je naša zemlja izlozena u poslednjih nekoliko godina je pojava huliganizma
i nasilja na sportskim priredbama čime se narušava i postojeći poredak
u državi,ali prevashodno bezbednost aktera i posmatrača na ovakvim sportskim
priredbama. Treba navesti i to da usled velikog broja na ovakvim priredbama,
organi reda nisu u stanju da kontrolišu velike mase ljudi pa zbog toga
nekad ponekad i njihovom krivicom dolazi do obračuna navijačkih grupa
sa policijom. Ono sto je navelo vladu Srbije a samim tim i državu Srbiju
da se uhvati u koštac sa ovim problemom je pokušaj ubistva žandarma Nebojše
Trajkovića, a i kasnije pogibije francuskog državljanina i navijača fudbalskog
kluba Tuluz, Brisa Tatona, koje je stavilo do znanja da je došlo krajnje
vreme da se jednom za svagda stane na kraj huliganima i ekstremistima
u Srbiji.
AGRESIVNOST
Reč agresivnost
potiče od latinske reci aggredi, sto znači pristupiti nekome,
navaliti. Pojam agresivnosti u sebi sadrži niz značenja: nasrtljivost,
nasilnost, neprijateljstvo... te široko polje ljudskog ponašanja
koje se u svakodnevnom govoru obično povezuje sa silom i moći da se drugima
nametne naša volja. Mada ne postoji tačna definicija agresije može se
reći da ona predstavlja ponašanje koje karakteriše kontakt i komunikaciju
sa drugim ljudima silom. Odavno je utvrdjeno da se agresivnost moze sagledati
iz dva aspekta: direktna i prenesena agresija. Direktna agresija se pokazuje
prema osobi koja je izazvala agresivno ponašanje dok se prenesena agresija
manifestuje prema odredjenim ciljevima.Poznata je jos jedna podela agresivnosti.
Prema ovoj podeli agresivnost se deli na emocionalnu-agresivnost je izazvana
snažnim emocionalnim uzbudjenjem, a manifestuje se kroz nanošenje materijalne
štete ili kroz fizičko nasilje, i instrumentalnu-agresivnost je samo sredstvo
koje se koristi da bi se došlo do željenog cilja npr.materijalno dobro.
Kao i većina drugih pojava i agresivnost se mora nekako iskazati,prema
načinu iskazivanja agresivnost moze biti verbalna i fizička. Verbalna
agresivnost je karakteristika i muškaraca i žena dok se fizičkoj agresivnosti
skloniji muškarci jer su fizički superiorniji u odnosu na žene. Jedan
od vidova agresivnosti koji je veoma popularan u ženskim krugovima je
indirektna agresivnost. Indirektna agresivnost je ujedno i vid socijalne
manipulacije u kojoj agresor nema nikakav kontakt sa žrtvom. U indirekntu
agresivnost spadaju:ogovaraje, širenje izmišljenih priča, otkrivanje tudjih
tajni. . Ovakav pristup se može jasno prepoznati u medijima.
TEORIJE AGRESIVNOSTI
Poznate su tri osnovne teorije agresivnosti:
1 .Agresija kao urođeno ponašanje
2. Frustracijska teorija agresije
3. Agresija kao naučeno ponašanje
Teorija agresije kao urodjenog ponašanja ili biološko instinktna teorija
objašnjava da agresivnost proizlazi iz urođenog biološkog nagona instinkta
odnosno urođene sposobnosti ili neizbežnog reagovanja na određenu vrstu
podražaja.
Prema drugoj teoriji agresija nastaje kao odgovor na frustracijsku situaciju,
frustracija obično nastaje kada je postizanje nekog odredjenog cilja nemoguće.
Treća teorija objašnjava nastajanje agresije kao posledicu posmatranja
drugih osoba. Najbolji primer za objašnjenje ove teorije je televizija
i sadržaj koji se na njoj emituje.
Prvi oblici agresivnosti se pojavljuju još u ranom detnjstvu. U predškolskom
dobu dolazi do izražaja veća agresija dečaka. U školskom dobu a i kasnije
samo se potvrdjuje ta činjenica.Devojčice retko koriste nasilje kao izraz
svoje agresivnosti, dok kod dečaka to je obično i jedini način izražavanja.
Na agresino ponašanje može da utiče mnogo faktora: porodica, mediji, okolina,
škola. Kao osnovni mehanizam nastanka agresivnosti ne moze se uzeti ni
jedan od prethodno navedenih činilaca već se oni svi moraju uzeti zajedno.Uzimajući
u obzir da su sami mehanizmi nastanka agresivnog ponašanja složeni i nisu
u potpunosti poznati, tako i pokušaji kontrolisanja agresivnosti psihološkim
i vaspitnim metodama za sada su samo delomično uspešni. Važno je znati
da se iza spojašnje agresivnosti vrlo često krije nesiguran, nesrećan
i neraspoložen adolescent sa izrazito niskim nivoom samopoštovanja. Takva
su stanja veoma bolna za mladu osobu u procesu sazrevanja, izazivaju poteškoće
u socijalnom prilagodjavanju i zahtevaju stručnu pomoć. Poznato je da
je jedan od načina kontrole agresije preusmjeravanje agresije u neku društveno
prihvatljivu aktivnost (npr. sport). Postupanje s agresivnom osobom zahtijeva
strpljivost i ustrajnost,veoma je vazno što ranije uočiti problem,jer
što se problem brže uoci i pomoć će biti adekvatnija i brža.
HULIGANSTVO
Huliganstvo
je termin koji opisuje ponašanje koje krši pravila društvene norme, bontona,
zakona i opšte destruktivno ponašanje. Sam termin huliganstva dolazi po
Irskom prezimenu HULIGAN, a pojavljuje se u Velikoj Britaniji
krajem XV veka, a opisuje devijantno ponašanje i načina življenja
uličnih bandi i pojedinca koje su sačinjavali. Takodje to je termin
je opšte prihvaćen i opisuje ponašanje kod pojedinaca i skupina ljudi
koji se svojim destruktivnim ponašanjem ne uklapaju u društvene norme
i zakone te vandalizuju svoju okolinu. Takvu vrstu ponašanja danas se
pripisuje navijačkim grupama iz razlišitih sportova i to najčešćeekipnih
kao što su: fudbal, košarka, rukomet i hokej.
Zakoni koje krse huligani su oni opsti zakoni te je za njihovo krsenje
vezano:
1)Vredjanje po raznim diskriminacijskim osnovama pojedinaca ili grupe
2)Fizički neredi i nanošenje lakih ili teških telesnih povreda koje mogu
imati i smrtnih ishoda.
3)Uznemiravanje javnih i privatnih svojina
4)Uznemiravanje javnog reda i mira
5)Ugrožavanje opšte sigurnosti upotrebom nedozvoljenih sredastava kao
što su upotreba raketa, baklji i ostalih lako zapaljivih naprava koje
se mogu smatrati pirotehničkim sredstvima
6)Upotreba zabranjenih sredstava kao sto su konzumiranje alkoholnih napitaka
i upotreba narkotičkih sredstava
7)Odvijanje i održavanje sportskih dogadjaja što podrazumeva neovlašćen
ulazak na sportski teren, neovlašćen ulazak u službene prostorije i službene
prostorije sportskog objekta na kome se održava sportska manifestacija.
Razlicite države su različito okarakterisale i zakonski regulisale huligansko
ponašanje,pa tako postoje različite kazne za takvo ponašanje u obliku:
1) DRUŠTVENO KORISNOG RADA.
2) NOVČANIH KAZNI.
3) ZATVORSKIH KAZNI OD NEKOLIKO DANA DO NEKOLIKO GODINA .
4) OGRANIČENJE KRETANJA ZA VREME I ODRAŽAVNJA DRUŠTVENIH PRIREDBI.
5) IZGONOM I PROGONOM ZA STRANE DRŽAVLJANE I ZABRANOM ULASKA U TE ZEMLJE,
ČIME SE STAVLJAJU NA LISTU LJUDI NEPOŽELJNIH U TOJ DRŽAVI.
Fudbalski huliganizam prikazan je u filmovima kao što su: ID,Green street
hooligans, football factory, The firm., Awayday, Cass penant. Tu su i
mnoge knjige o huliganstvu kao što je The football factory, Thugs, Ispod
čekića.. .Neki kritičari tvrde da su mediji glavni reprezenti nasilja
i mržnje.
POJAM „NAVIJAČ"
Kada
kažemo navijač, onda mislimo na pripadnike fudbalske ili neke druge publike
koji jasno svojim ponašanjem, svojim odevanjem, nošenjem šalova, zastava
i drugih navijačkih obeležja pokazuju svoju navijačku pripadnost, navijači
se razlikuju od obične publike upravo po toj ekspresiji - prof. Dr Dražen
Lalić, sociolog sporta. Postoje tri aspekta navijanja na koje treba obratiti
pažnju:
Postoje oni pravi navijači, tzv. stara garda, kod kojih postoji neki
viteški kodeks - oni će navijati i obračunati se sa protivničkim navijačima,
ali neće učiniti ništa onom drugom da on izgubi život.
Sa druge strane postoje devijantni navijači, koji su mahom mladi ljudi
jedva punoletni, koji ne prezaju ni od čega. Oni su samo po sebi devijantni
i uradili bi to bilo gde, ali njima najprivlačnije je na stadionu, jer
to nosi posebnu energiju i značaj sa sobom, a pritom su i zaštićeni i
sakriveni masom.
Tu
se javlja ta kardinalna razlika izmedju pravih navijača, kojih je ostalo
veoma malo i huligana. Kad je reč o ekstremnom navijaču, nasilje nema
veze s događajem na terenu, već je ono usmereno ka policiji ili protivničkim
navijačima, postoji niz snimaka datih fudbalskih golova, dok publika tj.
navijači uopšte ni ne gledaju na teren.
Istraživanja su pokazala da se lik „srpskog navijača - ratnika"
gradi po modelu lika srpskog ratnika iz devedesetih godina prošlog veka.
To obuhvata pre svega nacionalizam, religioznost, doživljaj policije,
odnosno vlasti kao neprijatelja i mržnju prema navijačima drugog kluba.
Dve trećine građana Srbije su zainteresovani za sport i navijaju za neki
klub.
UROCI NASILJA NA STADIONIMA
Nasilje je kod nas široko rasprostranjeno - u svim sferama društvenog
života. U razmatranju geneze domaćeg nasilja ne mogu se zaobići posledice
skorašnjih ratova i tadašnjeg opšteg sunovrata, posledice izolacije od
sveta i bombardovanja od strane tog sveta. Kada se ovome dodaju „uobičajene"
posledice dugog ulaženja u kapitalizam, kao što su nemaština, nezaposlenost,
opšte nezadovoljstvo i anomija društva, onda nije čudo što je nasilje
postalo naša svakodnevica.
Mladima koji odrastaju u takvoj atmosferi, uključujući i neku vrstu izolacije
jer nemaju mnogo mogućnosti da putuju po svetu, nasilje postaje neka vrsta
subkulturnog simbola, ventila za pražnjenje frustracija i mehanizam kojim
teže, da nasuprot zvaničnom, uspostave svoj princip pravde i sistem vrednosti.
Vlasti, ne samo da su nemoćne da spreče vandalizam, već su i odgovorne
za stvaranje ovakvog ambijenta.
Čak bi se moglo reći da ispadi huligana u izvesnoj meri odgovaraju vlastima,
jer se time skreće pažnja sa drugih problema.
1) Nasilje je ugrađeno u sam sport i u njegovu organizacionu
nadgradnju. Dok se na jednoj strani sportisti obučavaju za agresivnost,
na drugoj se „organizaciona nadgradnja" kriminalizuje, bilo da kriminalci
preuzimaju pojedine klubove, bilo da oni koji vode klubove postaju kriminalci.
Skora događanja u našem fudbalu to potvrđuju.Nameštanje utakmica, loše
suđenje i novac su jedni od najčešćih faktora koji utiču na nasilje.
"Nekada su ginuli oni u arenama, a zaradjivali oni na sedištima,
a sada ginu oni u publici, a zaradjuju oni koju su na terenu."
Stariji sportisti veruju da je nasilje sastavni deo sporta i uzvraćaju
nasiljem na nasilje, dok su kao dominantni oblici nasilja identifikovani
vređanje, psovanje i nasrtanje na igrače i sudije, varanje i svesno kršenje
pravila, a poseban paradoks je to što treneri sportiste kažnjavaju dodatnim
vežbanjem.
2) Vidljivo je da su mladi ljudi u velikim problemima zbog neostvarivanja
željenog statusa i odgovarajućeg identiteta. U odsustvu rešenja
za ta dva plana, sve što je dostupno postaje i prihvatljivo. Traženje
odgovornosti onih koji su omladinu doveli do stanja bez statusa i bez
identiteta je jednako borbi sa vetrenjačama.
Država, ostvarujući savez sa „najproduktivnijom generacijom" (onima
između 35 i 50 godine), dislocira omladinu i stariju generaciju na periferiju
socijalnog i političkog interesa - stradaju oni koji nisu ušli u svet
rada i oni koji su u tom svetu već izrabljeni. Država je nezainteresovana
za uredjenje stanja u sportu.
3) Mediji su jedan od puteva "normalizacije", pa i
legitimisanja nasilja. Oni svojim izveštavanjima dovode do toga
da se nasilje smatra nečim uobičajenim i normalnim, a publika se navikava
na nasilje. Takav status huliganskog nasilja olakšali su njegova opšta
vidljivost, pogodnost za podizanje moralne panike i uticaj koji ima na
javnost (u direktnoj vezi sa većom gledanošću TV emisija ili većim tiražom
novina koje o tome pišu).
Jezik koji koriste treneri i sportski novinari vidljiv je dokaz nasilnog
karaktera sporta i njegovih interpretacija. Često je tu reč o militarnoj
terminologiji koja vrvi od krvi i krvoločnosti, od „metafora" koje
gotovo da zagovaraju fizičku likvidaciju protivnika, a sve to kroz formu
zalaganja za borbenu igru.
Nasilje na stadionima kao vid političkog ponašanja
Pojedinac, nalazeći se okružen gomilom na stadionu, dobija nesavladiv
osećaj moći koji mu dopušta da se preda nagonima koje bi, da je sam, sigurno
obuzdao. „Gomila je bezimena, a dosledno tome i neodgovorna; osećaj
odgovornosti, koji uvek sputava pojedince, potpuno nestaje."
Svaki osećaj koji postoji u gomili je zajednički, jednako usadjen u svakog
pojedinca koji se nalazi u njoj. Time on postaje nerazdvojivi deo grupe,
bilo kakva protivrečnost izmedju njega i grupe je nemoguća, značaj grupe
i njenog očuvanja se stavlja iznad značaja jednog "običnog"
pojedinca. Svaki drugi stav bi se smatrao izdajom grupacije.
Pojedinac, tj. konkretno navijač, nije više svestan svojih dela. Čak i
pod najblažom sugestijom grupe, on će se u potpunosti povinovati i krenuti
u vršenje najsurovijih akata. Ovaj uticaj na pojedinca, Gistav le Bon
poredi sa hipnozom, medjutim, efekat je mnogo jači. U našem slučaju, sugestija
je ista za sve, te ona postaje svobuhvatna i neizbežna.
"Već i samom činjenicom, da je deo organizovane gomile, silazi
čovek za više stepenica niz lestve civilizacije. Izolovan je možda bio
kulturno biće, u gomili je varvarin, to jest igračka nagona."*
„ To nasilje je pre svega političko, pa se onda iz političkog nasilja
delegiralo na pravno i na ekonomsko nasilje, da bi smo danas dobili nasilje
na stadionima. Ne treba zaboraviti da su stadioni arena društva, preko
kojih se preliva i oslikava na društvo ove zemlje sve ono što se u njoj
zbiva. Danas imamo mladu generaciju, ili populaciju, kojoj je oko 20 godina,
koji su u izvesnom smislu odrasli samo u raznim oblicima konflikata i
nasilja. Oni zaista ne znaju za nešto drugačije ili vrednije "reči
su sociologa, profesora Saliha Fočo.
Dakle, nasilje na stadionima, ne samo da ima političke uzroke nastanka,
već je i svaka posledica takvog nasilja politička, bilo da se nasilje
usmeri na pripadnike organa reda (policije), pripadnike etničkih manjina
(Rome) ili strance (Slučaj Taton).
Mržnja prema policiji, strancima, prema drugačijem - specifičan je lajtmotiv
njihovog ekstremizma: ekstreman u navijanju, ekstreman u politici - ekstreman
svugde i u svemu.
Istorija
raspada Jugoslavije može opisati i kao priča o evoluciji nasilja u jugoslovenskom
sportu, posebno među fudbalskim navijačima-huliganima, i postepenom prenošenju
tog nasilja, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, na teren
među-etničkih sukoba i "veliko-nacionalne" politike i, odatle,
na bojno polje. Stadioni u bivšoj Jugoslaviji su na kraju, pri njenom
raspadu, korišteni u političke svrhe. Najbolji primer je utakmica igrana
u Zagrebu 3. juna 1990. Tadašnja reprezentacija SFRJ igrala je sa reprezentacijom
Holandije, a ceo Maksimir - 40.000 navijača navijalo je za Holandiju i
zviždalo jugoslovensku himnu. Jasno je da su ljudi u politici tada zloupotrebili
sport. Od tada datira veza između politike i sporta.
Navijačke grupe od nastanka su imale veliku ulogu u srpskom društvu, kao
na primer početkom devedesetih, kada su i iz njihovih sastava regrutovani
kadrovi za ratne dobrovoljačke jedinice. Navijači su svoju istorijsku
rolu imali 5. oktobra 2000. godine, kada su zajedno sa građanima rušili
režim Slobodana Miloševića. Vođe nekih navijačkih grupa viđane su u obezbeđenjima
raznih političkih lidera, dok su neki i sami postali političari.
Srbija je u evropskom vrhu kada je u pitanju navijačko nasilje i njegove
posledice. Koketiranje pojedinih partija sa navijačkim grupama, sa jedne,
i nespremnost države da se suoči sa huliganima, s druge strane, svakako
ohrabruje nasilje. Jedan od poslednjih primera jeste i otkazivanje Parade
ponosa u strahu da bi nacionalističke grupe, koje su se protivile toj
manifestaciji, mogle da izazovu incidente. Blagonaklonost klubova i države
prema navijačima, dovela je do toga da najekstremniji pripadnici navijačkih
grupa često prolaze nekažnjeno nakon učinjenog nasilja. Najveći broj huligana
bude i uhapšen ali, izveštaji govore da nakon toga nešto ne štima - samo
2,4 posto je bilo kažnjeno.
Problematične navijačke grupe često manipulisane od strane političkih
partija, najčešće od onih desničarskih. Ovi navijači, ovi koje smo apostrofirali
kao problematične, su samo izvođači radova onih koji su hteli da ih upotrebe
i zloupotrebe. Vlast je uvek borba za moć. Tada se koriste sva sredstva,
pa i najgora. Jasno je da pojedine političke stranke ozbiljno računaju
na navijače kao na značajno biračko telo, što se često lako može primetiti.
Vladin Savet za borbu protiv nasilja u sportu zaključio je da su fudbalski
klubovi glavni krivci za probleme koje prave neki navijači jer, kako je
navedeno, postoji sprega takozvanih navijača sa upravama klubova, koje
tom vezom ostvaruju svoje interese.
ŽRTVE NASILJA NA STADIONIMA
Prosečan navijač u Srbiji nacionalistički, antikomunistički i antijugoslovenski
orijentisan i mnogo značaja pridaje svojim pravoslavnim uverenjima.
Žrtve nasilja se mogu podeliti u grupe:
• Organi reda (policija)
• Etničke manjine (Romi, Šiptari) i kako se pokazalo
• Stranci.
Iz ove podele mogu se uvideti glavne odlike ove vrste nasilja. Vršioci
nasilja, navijači, su protiv sistema, protiv organa reda koji bi ih ograničavali.
Ovde dolazi do izražaja anarhistička ideologija - težnja ka slobodi koju
ne ograničava vlast, slobodi u kojoj se poštuju samo norma koje je grupa
formulisala.
Konkretan primer žrtve ovog nasilja je policajac na utakmici, koji je
bio životno ugrožen jer mu je navijač gurnao baklju u usta, a ostali ga
tukli. Kasnije će taj navijač dobiti oreol mučenika uz pomoć grafita "Pravda
za Uroša".
Etničke
manjine su i van stadiona meta diskriminacije, ali od strane navijača
i meta nasilja.
Romi, Šiptari, Madjari - ugrožene grupacije jer navijači žele da "očiste"
Srbiju. Već više puta se skandiralo sa tribina: "Ubi, zakolji,
da Šiptar ne postoji!". Nacionalistička i šovinistička ideologija
je itekako ugradjena u navijačke strukture.
Stranci, kao nepoželjni, strani plaćenici, uljezi, takodje su meta navijačkog
nasilja. Skorašnji slučaj krajnje brutalnog ubistva francuskog navijača
Brisa Tatona, pokazuje da uopšte nije potreban povod
da bi razlaureni navijači reagovali, obzirom na to da je žrtva mirno sedela
u bašti kafića. Jedini razlog je bio što je navijač protivničkog tima.
Naočigled prisutnih, bez ikakve savesti i kolebanja, pretukli su ga i
bacilli sa visine od oko 4 metara. Zbog dugogodišnje izolovanosti zemlje
i nesigurnosti u sopstveni indentitet i svoje mesto u društvu, kod navijača
postoji i doza ksenofobije, koja se u ovom slučaju pokazala kobna.
DVADESET NAJVEĆIH NAVIJAČKIH NEREDA NA OVIM PROSTORIMA
Navijački
sukobi na našim stadionima datiraju još od šezdesetih godina prošlog veka
i koincidiraju sa pojavom fenomena gostujućih navijača.Nekada nije bilo
sektora za simpatizere gostujuće ekipe,već su svi bili izmešani na tribinama,
pa ne čudi to što je često bilo pesničenja izmedju neistomišljenika. Posebno
naelektrisani bili su oni mečevi velike četvorke, ili kada bi jedan od
njih gostovao u drugim gradovima. Neretko su kola sa BG tablicama prevrtana
u more na splitskoj rivi. Gostovanja beogradskih klubova u Vinkovcima
obično su prerastala u ulične ratove, baš kao i okršaji u maksimirskoj
šumi u Zagrebu. Javnost se ipak prvi put ozbiljnije pozabavila ponačanjem
fudbalskih navijača nakon sto su Grobari demolirali voz i sukobili se
sa specijalcima na stanici u Šidu 1984. godine,na putu za Sarajevo.Zbog
sve čescih navijačkih okršaja, policija početkom osamdesetih zabranjuje
navijačima da nose zastave na motkama. Organizovanjem navijačkih grupa
u SFRJ polovinom osamdesetih eskalira nasilje na našim stadionima. Svakog
vikenda bilo je i po pet visokorizičnih utakmica. Ne smeju se zaboraviti
ni navijači tada manjih klubova, pre svih Rada, koji su imali malu, ali
odabranu ekipu, i njihova čuvena tuča sa Bed Blue Boysima u Zagrebu. Osvrnucemo
se samo na najzanimljivije i najžešće okršaje.
-U proleće 1972. godine titogradska Budućnost igrala je protiv Spartaka
u Subotici. Kako se posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu doselio veliki
broj Crnogoraca,tako je iz Ravnog Sela,Backog Dobrog Polja,Vrbasa,Crvenke,Lovćenca
ka Subotici krenuo veliki broj navijača gostujućeg tima.Po dolasku u grad
pijani Crnogorci potukli su se sa lokalnim stanovništvom.Utakmica je u
jednom momentu morala da bude prekinuta počto su navijači Buducnosti vodeći
pogodak svoje ekipe proslavili uletanjem u teren i pucanjem iz vatrenog
oružja u vazduh. Delegati utakmice zahtevali su da milicija razoruža sve
na tribinama da bi meč bio nastavljen u miru.Crnogorci su u pocetku odbili
da predaju oružje "bez borbe",ali su ipak "kapitulirali"
kada im je glavni inspector obećao vraćanje naoružanja po završetku utakmice.
-U novembru 1981.godine jedan čitalac novosadskog dnevnika, zgrožen ponašanjem
navijača Vojvodine, poslao je ovom listu pismo sledece sadržine:"Zamislite,molim
vas,ti vandali su nasrnuli na čoveka koji je imao Dinamovu zastavu, ukrali
su mu je a potom pred punim tribinama spalili...." -U maju 1983.
godine ponovo su Crnogorci bili na sceni. Sutjeska je igrala odlučujuću
utakmicu za ulazak u Prvu ligu protiv Dubočice. Nikšićani su sa deset
autobusa doputovali u Leskovac veče pre utakmice. Zaposeli su gradsku
kafanu nalivajući se u njoj sve dok sutradan nisu krenuli na utakmicu.
Na stadion su provalili na silu ne plativši ulaznice, a potom su se incidenti
redjali kako na traci: Sutjeska prva postiže gol,pijani Nikšićani uleću
u teren naoružani zastavama na motkama,koje će kasnije koristiti u tuči.
Sve vreme tokom meča gadjali su domaće navijače i igrače pivskm flašama
i kamenicama a,kada je utakmica završena, lumpovanje je nastavljeno u
gradu. Ceo Leskovac izašao je na ulice da se obračuna sa nasilnim gostima
koji su sebi krčili put pucajući iz pištolja u vazduh.Bilo je na desetine
razbijenih glava,polupanih noseva,izbijenih zuba.
-3.5.1986. Posle utakmice dva makedonska tima navijači skopskog Vardara
nasrnuli su na ekspediciju sa igračima i navijačima Pobede iz Prilepa.
Kada se sve smirilo, vodja puta prilepske ekipe je izjavio:"U jednom
trenutku pomislio sam da ce nas sve iskasapiti i poubijati, bili su naoruzani
metalnim šipkama, lancima, noževima,čak i milicijskim pendrecima. Napadali
su nas sa svih strana.Pomislio sam da moze da se dogodi najgore, pa sam
morao da izvadim sluzbeni pistolj."
-12.5.1987. Sudija Beljin iz Pančeva morao je da prekine drugoligašku
fudbalsku utakmicu izmedju Pelistera iz Bitolja i Trepše iz Titove Mitrovice
dva puta,pošto su domaći navijači gadjali protivničkog golmana noževima.
-4.12.1988. Rijeka-Hajduk.Prvoligaška utakmica timova sa hrvatskog Jadrana
uvek je važila za derbi meč. Splitska Torcida probila je ogradu i tako
preko centralne tribune krenula ka Armadi,grupi domaćih navijača. U prvom
naletu čuvari reda uspeli su da ih obuzdaju uguravši ih pendrecima nazad
u njihov sector. Početak drugog poluvremena je zbog nereda na tribinama
kasnio desetak minuta a, kada se sve naizgled primirilo, obe navijačke
grupe priredile su bakljadu. Torcida je osim mnoštva baklji aktivirala
i nekoliko raketa, jedna je pogodila u ruku čoveka na glavnoj tribini
pa je iznešen sa stadiona sa teškim prelomom ruke, a u sledecem momentu
druga raketa pogodila je jednog fotoreportera u glavu. Nesrećni covek
imao je sreće pošto je bio pogodjen u bradu i deo obraza,pa je preživeo.
-17.8.1988 Crvena zvezda-Partizan.U naelektrisanoj utakmici, čiji je
rezultat režirao sudija Sipka. Zvezda je postigla pobedonosni gol u 89.
minutu.U tom momentu je sa severa uletela grupa od pedesetak Delija koji
su na terenu proslavljali pogodak sa svojim ljubimcima. Milicija ih je
nekako vratila na tribune da bi se odigrala i poslednja dva-tri minuta
meča. Kada je sudija oznacio kraj,navijači sa severa masovno su utrčalu
na teren da proslave pobedu. Milicija ih je potisnula nazad ka tribini,medjutim,u
tom trenutku je sa juga krenuo stampedo Grobara koji su gadjali organe
reda i Delije odvaljenim komadima betona.U jednom momentu nije se znalo
ko koga bije. Delije su u tući koristile motke od barjaka. Jedan Grobar
je aktivirao protivpožarni aparat i , uperivši ga u pokretnu policijsku
kameru, unistio ju je. Neredi sa stadiona preneli su se i na okolne ulice.
Polupano je više privatnih vozila, nekoliko autobusa i stakla na dvoje
milicijskih kola. Povredjeno je ukupno 17 milicionera i desetak navijača
oba tima.
-5.8.1990. Željezničar-Sarajevo. Kada je Sarajevo postiglo vodeći pogodak
Horde zla ubacile su u teren veliku količinu pirotehnike izazvavši kraći
prekid utakmice. Pošto je tada bilo u trendu da policija prazni tribinu
sa navijačima koji to učine, pristalice Sarajeva završile su na ulici.
U nastavku susreta Željo uspeva da izjednači. Tada Manijaci ubacuju narandžaste
dimnjake u teren, a policija pravi neshvatljivu grešku i izbacuje i njih
napolje. Mozete li da zamislite šta se sve dešavalo na ulicama oko Grbavice
od tog momenta kada se srelo vise od hiljadu navijača dva tima. Zapokrenuta
je žestoka maklj aža, a Horde zla zaustavile su tramvajski saobraćaj pošto
su prevrnuli kiosk na šine.
-13.5.1990. Jedna od najčuvenijih neodigranih utakmica u istoriji svetskog
fudbala. Iako nije bilo žrtava, obe strane baš ovaj mec oznacavaju kao
pocetak gradjanskog rata i kraj Jugoslavije. Delije, smeštene na donjem
nivou juzne tribine, sat vremena pre nego sto je utakmica trebalo da počne,
srušile su ogradu i provalile na gornji sprat gde su počistile sve pred
sobom. Sa druge strane Dinamovci u zelji da priskoče u pomoć svojim prebijenim
prijateljima, provalili su ogradu koja ih razdvaja od atletske staze i
žestoko su se sukobili sa policijom. Delije, obavljenog posla, sa svoje
tribine posmatraju tuču "modrih" i "plavih" na centru
terena. Svoju kung fu vestinu pokazuje fudbaler Dinama i mladi jugoslovenski
reprezentativac Zvonimir Boban koji u Brus Li stilu obara jednog "plavog"
na zemlju. Posto su delegati odlučili da nema uslova da se utakmica odigra,
policija je uspela da istera Bad Blue Boyse sa stadiona. Na ulicama Zagreba
besneli su neredi. Bilans:suzavac,zapaljena i prevrnuta vozila, šezdesetak
osoba povredjeno,od čega šest teško. Jedna osoba ubodena je nožem, druga
ranjena u butinu iz vatrenog oružja, treća zadobila prelom kičme.nekoliko
dana kasnije kružile su priče da je jedna manja ekipa Delija otisla u
Zagreb veče ranije, poneli su iz Beograda registarske tablice i zakačili
ih na zagrebačka vozila,pa su navijaci Dinama, ne znajuci to, demolirali
automobile svojih sugradjana.
-27.4.1991. Crvena Zvezda-Partizan.Nekoliko dana pre ove utakmice Zvezda
se plasirala u finale Kupa šampiona, pa su Delije u velikom broju došle
na Marakanu da jos jednom pozdrave svoje ljubimce. Grobarima je prvenstveni
cilj bio da im to slavlje pokvare. U vise navrata navijači Partizana prekidali
su utakmicu uletanjem na teren na koji su stalno bacali drvene letve i
kamenje. Tokom celog prvog poluvremena na južnoj tribini vodio se rat
izmedju navijača i policije. Kada je konačno policija uletela na tribinu,
usledilo je žešće peglanje, jurnjava, bežanija Jedan deo Grobara je uhapšen,
drugi su otisli u Pionir na košarku, dok su se treci sabili po ćoškovima
tribune. U jednom momentu na ispražnjeni jug uletela je manja grupa Delija
koja se sukobila sa policijom i preostalim Grobarima. Ubrzo je počeo rat
i to je oznacilo kraj susretima navijača iz bivsih republika.U prvih nekoliko
godina u novoj,prepolovljenoj Jugoslaviji sve navijačke aktivnosti svodile
su se na večiti derbi dok su navijači Rada bez većih problema treća navijačka
grupa u zemlji. Tek nešto kasnije u prvi plan izbili su Firmaši,Taurunum
Boys,Crveni Djavoli iz Kragujevca,Despoti iz Smedereva,Blue Union naviaci
OFK Beograda,Varvari iz Podgorice. .
-Jedan od prvih derbija odigranih posle raspada obeležila je masovna
tuča navijača dva tima na Autokomandi. Jedan Zvezdaš preminuo je posto
je udaren palicom u glavu. Vec u oktobru 1992. godine Grobari ubacuju
suzavac na sever i zapad prepune Marakane. Zavladala je panika,bezanija.
opsti haos.
-Ipak,najmasovnija tuča dva tima desila se u martu 1999. godine,tri dana
pre početka NATO bombardovanja. Derbi se igrao na Marakani, a Grobari
su se tradicionalno okupili ispred svog stadiona. Tog dana povredjeno
je četrdesetak osoba a uhapšeno šezdesetak navijača dva tima. Jedan policajac
je zamalo preminuo kada mu se oštar komad polomljene stolice zario u vrat.
Pred kraj utakmice na teren je uletela nekolicina Delija i sa upaljenom
bakljom krenuli su prema jugu,ali ih je policija na vreme zaustavila.
-Prvi prvenstveni derbi po završetku bombardovanja odneo je još jedan
život. Navijač Crvene zvezde Aleksandar Radović pogodjen je raketom ispaljenom
sa južne tribine u momentu kada je Partizan postigao vodeci gol. Delije
su svoj bes iskalile lomeći stolice na severnoj tribini.Policija je privela
146 navijača.
-U aprilu sledeće godine, takodje na Marakani, ponovo je bilo većih nereda.Jedan
navijač Partizana uspeo je da otrgne protivničku zastavu sa istočne tribine,
što je bio znak da Delije krenu ka jugu. Desetak minuta potrajalo je gadjanje
polomljenim stolicama i pojedinačne tuče na istoku, a neredu su nastavljeni
i van stadiona. Okrasaji Grobara i Delija prevazilaze sve granice normalnog,pa
su visokorizične sve utakmice kada se sastaju ova dva tima u bilo kojem
sportu.
-Žestoko je bilo u decembru 2003.godine kada su se ova dva tima srela
na neutralnom terenu u Novom Sadu, u sklopu košarkaškog kupa. Policija
je teškom mukom uspela da spreči navijače dva tima da se domognu jedni
drugih, ali su plato ispred Spensa i okolne ulice pretvoreni u ratnu zonu.
Trojica nedužnih Novosadjana izboden su u trenutku kada su pokušali da
zaštite svoja vozila pred naletom razjarenih huligana. Policija je uhapsila
vlasnika "golfa" beogradske registracije koji je imao pun gepek
bejzbol palica.
-O incidentima navijača Rada moglo bi se takodje dosta napisati. Jedni
od najžešćih tuča započeli su u septembru 1998. godine protiv Delija.
Nedaleko od stadiona na Banjici, na Trošarini, u brutalnom sukobu dve
ekipe povredjeno je desetak navijača. Ipak u najsvežijem sećanju nam je
obračun United Forcea i domaćih navijača na stadionu u Novom Pazaru, u
martu 2004.godine. Grupa od oko 150 navijača Rada stigla je u Novi Pazar
pred početak utakmice. Čim su prišli stadionu, započelo je medjusobno
kamenovanje sa pristalicama domaće ekipe. Sa suprotne stranena teren je
uletelo nekoliko stotina pripadnika Torcide Sandžak i nastala je žešća
makljaža.
-Jedna od najbrutalnijih tuča izmedju navijača i policije zabeležena
je takodje na Banjici, kada je Rad primio gol u poslednjem minutu meča
protiv OFK Beograda i tako se preselio u Drugu ligu. Policija je,da bi
se odbranila, pucala iz vatrenog oružja, a jedan metak pogodio je snimatelja
RTS-a Blagoja Topalčića u prst desne ruke. Navijaci Rada sukobili su se
sa čuvarima reda i u Vlasotincu, Kuli, Smederevu, Šapcu, Kruševcu, Pljevljima
-Medju najžešće navijačke okršaje u poslednjih nekoliko godina u Srbiji
ubraja se onaj kada je ekipa Zemuna gostovala u Novom Sadu u aprilu 2006.
godine.Grupa od oko 300 Firmaša bila je spremna za dolazak protivničke
ekipe, ali ih je lokalna policija provalila i razoružala. Policija je
razbila Firmaše u dve grupe, a jedna manja uspela je da se probije do
gostujuće ekipe čiji su prvi redovi takodje uspeli da prodju kroz policijski
obruč i tada je nastao opšti haos. U uličnim borbama učestvovalo je gotovo
500 ljudi (racunajuci sve tri strane), a povredjeno je desetak navijača
i nekoliko policajaca.
-Novi Sad,2003. pre košarkaške utakmice izmedju Vojvodine i Spartaka.
Subotički navijači sukobili su se prvo sa policijom na Bulevaru oslobodjenja,
a kada su se pojavili na platou ispred Spensa, potukli su se sa
domaćim navijačima. Navijači Spartaka razbili su jednom policajcu glavu
flašom. Dvanaest navijača je povredjeno, a 9 uhapšeno.u nekoliko sezona
navijači Vojvodine i Spartaka sukobili su se više puta u takozvanim "malim
sportovima".
-Niške Meraklije i zrenjaninski Indijanci zestoko su se potukli u Nišu.
Autobus sa gostujucim navijačima zaustavio se ispred domaće tribine. U
ravnopravnoj tuči navijači su jedni o druge izlomili sve motke od zastava.
Navijači čačanskog Borca uleteli su pre tri godine na teren u Gornjem
Milanovcu. Deset Čačana "zaradilo" je zatvorske kazne u trajanju
od po 15 dana. U Čačku se nisu lepo provele ni Delije 1999.godine-nakon
što je utakmica više puta prekidana zbog sitnijih incidenata, navijači
Zvezde uleteli su na teren u 43. minutu, a potom su se sukobili sa domaćom
publikom i policijom. Prekid je trajao gotovo 40 minuta, stadion je ispražnjen
i tek tada meč je priveden kraju.
-Ni navijači nižerazrednih klubova nisu mirniji. Dok su bili u istom
takmičarskom rangu, susreti Vozdovca i Balkana često su bili u senci tuča
Invalida i Šumara.jedna od brutalnijih tuča navijača malih ekipa zabeležena
je na neutralnom terenu, u Novom Beogradu, kada su se u finalu Kupa Beograda
2003. godine sreli Kneževac Kijevo i Budućnost iz Dobanovaca.Utakmici
je prisustvovalo 500 ljudi, a sitne čarke i psovke pretvorile su se u
masovnu tuču na tribinama. Sredstva se nisu birala. Navijači su koristili
motke, flaše, kamenice, bilo je mnogo povredjenih a medju njima i majka
jednog igraca Kneževca Ovo su samo neki od primera lošeg ponašanja navijača
na
sportskim priredbama. Na žalost ovakvih primera je sve više i više.
Čovek koji je preko noći postao najozloglašeniji engleski
navijač
Pre skoro dve godine CKM je objavio tekst o navijaču londonskog Chelsea,
Jasonu Marrineru, pripadniku ozloglašene huliganske grupe Headhunters.
Vatreni navijač upoznao je svog novog komšiju, izvjesnog Donala MacIntyrea,
ne znajući da je novinar koji ce mu zarad karijere upropastiti život i
poslati ga u zatvor na nekoliko godina. MacIntyre je mesecima snimao Marrinera
skrivenom kamerom, a potom napravio dokumentarni film o "vodji ozloglašenih
huligana" koji je 2000. prikazan na BBC-u. Marriner je potom uhapšen,
a sud mu je odredio zatvorsku kaznu od šest godina. Nakon odležanih skoro
četiri godine, pušten je na slobodu. Dok je bio u zatvoru, Jason je napisao
knjigu koja bi uskoro trebalo da se nade u prodaji, a nedavno je dao i
prve intervjue.
CKM: Zašto su Donal MacIntyre i BBC izabrali baš tebe?
J.M.: Moje ime im je dao momak koji je dugo vremena bio pandurski cinkaroš.
Ali, ne mogu da verujem da sam im bio toliko zanimljiv?! Šta sam ja to
posebno uradio u životu? Kako stara izreka kaže: "Svako doceka svojih
pet minuta", a ja sam doživio da me deset miliona ljudi punih sat
vremena gleda na državnoj televiziji - u udarnom terminu.
CKM: Koliko si bio aktivan na tribinama u to vreme?
J.M.: Redovno sam išao na utakmice Chelsea, ali punih sedam godina nisam
imao nekakve veze sa tučama na stadionima. Povukao sam se iz svega toga,
37 mi je godina i to me više ne "drži". Imam pametnija posla
u životu nego da organizujem tuče navijača. Naravno, ne kažem da se nisam
tukao, da nisam bio jedan od glavnih medu Headhuntersima, ali to je bilo
davno. Bilo je to u vrijeme mog odrastanja, i ne stidim se tog perioda.
Volio bih da upoznam navijača koji je 70-ih i 80-ih godina išao na utakmice
a da se nijednom nije potukao.
CKM: Kako si se osećao kada ti je sud odredio šest godina zatvora?
Šta si pomislio u tom trenutku?
J.M.: Kada se dogodilo sve to sranje, podigla se velika prašina. Bio sam
siguran da ću dobiti deset godina, a kroz glavu mi je proletelo: "Dobro
je, nije deset". Medjutim, shvatio sam da šest jebenih godina treba
da odležim sa ubicama, silovateljima, kriminalcima...
CKM: Kako je bilo u zatvoru?
J.M.: Dosadno, monotono, puno kretena... Uspeo sam da se izborim sa svim
problemima tako što sam sve okretao na šalu. Kad odeš u zatvor, celi sistem,
okruženje, čuvari... svi su tamo da ti još više zagorčaju boravak u tom
ćumezu. Često sam im se smejao u lice. Jednom me je čuvar pitao zašto
se smejem... "Brate, radujem
se što cu za šest godina izaći odavdje, a ti ceš ostati ovdje celi radni
vek!", odgovorio sam mu. Naravno, poludio je.
CKM: OK, vratimo se navijačkim pričama. Koju ceš tuču sa protivničkim
navijačima pamtiti za do kraja života?
J.M.: Tucu protiv Sheffield Uniteda na Camdenu. Doveli su odličnu ekipu,
a i mi smo bili u punoj snazi. Kada si siguran u sebe i u svoje momke,
ne zanima te da li je protivnička ekipa jaka. Znali su da se okupljamo
na Camdenu, pa su došli nekoliko sati pre utakmice. Jedina njihova greška
bila je to što su ušli u pab. Do zuba smo bili naoružani raketama, motkama,
suzavcima... Bilo je krvavo! O tom dogadjaju se previše pisalo i pričalo,
bila je to jedna od najbrutalnijih navijačkih tuča. Zbog toga bih pre
pomenuo Briž 1995. Chelsea je igrao utakmicu u evropskom kupu - jedan
drugar je nabavio kartu nekoliko nedelja pre utakmice, a nije bila "zaštićena".
Taj crveni kartončić brzo je falsifikovan, pa je nas 400 otputovalo u
Belgiju sa tim lažnjacima. Panduri su ukapirali da nas je došlo mnogo
više nego što je Chelsea dobio ulaznica, pa su nas hvatali po grupama,
vezivali nam ruke plastičnim trakama, odvožili maricama i ubacivali u
neko skladište ogradjeno visokom žicom. U jednom trenutku, u tom magacinu
je bilo oko hiljadu ljudi. Sedeli smo vezanih ruku, bespomoćni, kao ratni
zarobljenici. Nekoliko momaka je uspelo da prošvercuje noževe pa smo se
poslije izvjesnog vremena oslobodili vezova. Krenula je pesma, guranje,
penjanje na žicu, provaljivanje kapije... Sve je proključalo. Panduri
su izvukli pendreke, ali niko nije obraćao pažnju na to. Krenuli smo na
njih golim rukama. Bio je to jedan od najžešcih navijačih sukoba sa policijom
- pregazili smo ih, bežali su glavom bez obzira. Na kraju smo uspeli da
izademo na ulicu. "Slušajte, ukoliko se držimo zajedno, bićemo im
na oku. Bolje je da se razbijemo u manje grupe", obratio sam se momcima.
Bilo je nezaboravno, kao u filmu "The Great Escape".
CKM: Koji protivnički navijači su bili najludji?
J.M.: Poljaci. Ljudi iz istočnoevropskih zemalja su ludi. Oni su petnaestak
godina iza nas, ali uvijek žele naš skalp pošto smo "uveli"
nasilje na fudbalske stadione. Engleska je 1993. igrala u Poznanju. Secam
se, spavao sam u hotelskoj sobi kada je uleteo jedan moj prijatelj: "Dole
su, dole su!", povikao je. "Ko? Ko je dole?", upitao sam
ga, još uvek pospan. "Poljaci. Ima ih nekoliko stotina. Znaju da
smo ovde. Čekaju nas", odgovorio je. "Jebote, nemoguće. Pa tek
je pola devet ujutro", pomislio sam, ustao iz kreveta i pogledao
kroz prozor. Imao sam šta da vidim - oko 150 Poljaka je stajalo ispred
hotela. "OK, ustajmo iz kreveta i hajmo dole na jutarnju gimnastiku!"
Za nekoliko minuta smo se svi razbudili, sišli dole, pokupili momke koji
su bili u baru i na dorucku, izašli napolje i razjurili pijane Poljake.
Naravno, čitavog dana je bilo nereda.
CKM: Kako je nastalo ime Headhunters, i da li je ekipa još uvijek
aktivna?
J.M.: Bilo je to pocetkom 80-ih, kada je bilo moderno da svaka navijačka
ekipa ima naziv. Stvarno nemam pojma ko je Chelsea nazvao Headhunters.
Da budem iskren, mislim da nijedan navijač Chelsea neće reći: "Ja
sam Headhunter", vec: "Ja sam Chelsea". Taj naziv se pročuo
zahvaljujuci medijima. Na drugi deo pitanja ne bih
mogao precizno da odgovorim pošto sam skoro četiri godine proveo u zatvoru.
Znam da se na prošlogodišnjoj utakmici protiv Leedsa okupila odlična ekipa.
I navijači Leedsa su došli u zavidnom broju - bilo je svašta. Svaka navijačka
ekipa u Engleskoj je aktivna. Neki manje, neki više, ali to ce uvijek
biti tako.
CKM: Kojih pet protivničkih navijačkih grupa najviše poštuješ?
J.M.: Tottenham i West Ham su tokom 80-ih bili veoma jaki i organizovani,
kao i Millwall. Oni će uvek imati dobru reputaciju. Pre nekoliko godina,
kada su igrali protiv Birminghama, nacionalna televizija je prikazala
snimak čoveka od skoro 60 godina kako se zaleće i nogom udara policijskog
konja, a potom i Millwallovog klinca od 14 godina koji baca ciglu na pandure.
Za takve stvari stvarno treba biti lud. Millwall je uvijek imao takvih
likova. Sa severa bih izdvojio Middlesbrough i Wolverhampton. Naravno,
ovo je pet ekipa sa kojima je Chelsea imao najviše obračuna, i koje sam
vidio na djelu.
CKM: Koliko pratiš modu? Šta voliš da kupiš od odeće, a šta nikada
ne bi obukao?
J.M.: Kao klinac voleo sam da imam trendi majicu, jaknu ili patike. Laže
onaj ko kaže da ga moda ne zanima, samo što je svako u nekom svom fazonu.
Danas najviše kupujem Bossovu, Pradinu i Armanijevu garderobu, ali najdraže
su mi stare Levi's farke, koledžice, Fred Perry majice i Harringtonka.
Ta moda me podseća na lepa, stara vremena. Tada sam nosio i Lacostine
stvari, Lyle and Scott, Fila... Fajerku ili kombat jaknu nikad nisam voleo.
Moj dobar prijatelj sa Chelsea Hicky (Steven Hickmott, jedan od najvatrenijih
i najludjih vodja Chelsea Headhuntersa) ni danas ne skida tu jaknu. Kada
ga vidim u njoj i starim martinama, uhvatim se za glavu. Čovek je definitivno
ostao u osamdesetim.
CKM: Kog igrača/trenera nikada nisi volio?
J.M.: Najomraženiji igrač?! Maradona, naravno. Bio je veliki igrač, to
niko ne može da ospori, ali mislim da je veliko govno. Dao nam je gol
rukom, i time Argentincima donio titulu. Sudija to nije video. Naravno,
greške se dešavaju... sve je to fudbal. Ali, zar je moguće da nikad nije
rekao: "OK, prevario sam ih, ispao sam djubre, igrao sam rukom, ali
šta da radim, niko nije video i mi smo pobjedili"?! Kada je reč o
trenerima, ne volim Jacka Charltona. On je Englez i igrao je za raprenzetaciju
u zlatnom timu iz 1966. Bio je idol jedne generacije, voleli su ga i stari
i mladi. I onda, odjednom, postane selektor Republike Irske. Užas! Novinari
mu postavljaju pitanja, a on odgovara: "Mi ovo, mi ono". Ej,
kako "mi", valjda "oni". Pa je l' on Englez ili jebeni
Irac? Treba ga obesiti zbog toga što je izdao zemlju!
CKM: Ispricaj nam anegdotu sa nekog gostovanja.
J.M.: U Sunderlandu smo igrali Kup lige. Secam se, utakmica se igrala
uveče, cini mi se da je bila sreda. Nas je gore, na jebeni Kup lige, otišlo
deset hiljada. Od Londona ima dosta da se ide do Sunderlanda. Kada igramo
tamo, obično se svi okupimo u Gatesheadu u kojem pijemo do pred početak
meča. Gateshead je blizu Sunderlanda. Svi smo se dobro napili još u putu.
Kada smo stigli u Gateshead, Odds, jedan od momaka iz ekipe, bio je toliko
pijan da je izlazeci iz busa ispao i razbio glavu. Podigli
smo ga i vratili u autobus. Ubrzo je zaspao. Dva sata smo pili u Gatesheadu,
a potom sa ostalim Chelseavim navijačima krenuli metroom ka stadionu Sunderlanda.
Bili smo mladi, ludi, željni frke, a Sunderland je bio idealan sparing
partner. Te večeri je bilo nereda i na stadionu i u gradu. Chelsea je
izgubio 2:0. Po završetku utakmice, vratili smo se u Gateshead, ušli u
bus i krenuli ka Londonu. Na polovini puta Odds se probudio: "Jas,
je l' sve OK?", upitao me je. "Naravno", odgovorio sam.
"Trebalo bi uskoro da stignemo gore, zar ne?" "Jebote,
jedva smo izvukli žive glave, krvi je bilo na sve strane, tukli smo se
puna četiri sata, izgubili utakmicu, policija je uhapsila 132 navijaca,
a ti me pitaš da li stižemo?", odgovorio sam mu. Naravno, ništa mu
nije bilo jasno.
CKM: Šta misliš o današnjim stadionima, sa stolicama? Da li fudbal
i dalje pripada navijačima?
J.M.: Većina stadiona lepo izgleda, ali šta se to dogodilo?! Ceo život
idem na utakmice i sada neko treba da mi zabrani da pušim na tribini.
Nema više stare atmosfere, rivalstva, mržnje... A bez toga - fudbal je
nula. Nema tradicije! Hoću da odem na utakmicu, da sedim na mokroj betonskoj
tribini, zezam se sa drugarima, navijam, skačem. Pre nego što sam otišao
u zatvor i dobio zabranu ulaska na stadione, na jednoj utakmici mi prilazi
redar i moli me da sednem na svoje mesto. "Slušaj, drugar, platio
sam 1.200 funi godišnju propusnicu za Chelsea - ako hoću da dubim na glavi,
dubiću!", odgovorio sam mu nimalo prijatnim tonom. Na stadionima
više nema radničke klase. Zamjenili su ih ušminkani majmuni, turisti sa
fotoaparatima, manekeni...
CKM: U tvojoj optužnici se navodi da si bio povezan sa rasističkim
i desničarskim organizacijama. Da li je to tačno i koliko je rasizam prisutan
na stadionima?
J.M.: Nisam rasista. Družim se sa crncima. Ljudi koji me znaju nisu mogli
da vjeruju da su me optužili za rasizam. Muka mi je kada čujem sranja
poput poistovećivanja Combat 18 sa Chelseavim navijacima. To je najveća
glupost! Znam momke sa Chelsea koji su bili, možda su još uvek, pripadnici
Combat 18, ali to su pojedinci. Fudbalski zvaničnici koji seru kako je
engleski fudbal zatrovan rasizmom su idioti koji bi trebalo da skoknu
do istočne Evrope i vide desno orijentisane skinheade na tribinama, istaknute
zastave i obilježja sa rasističkim oznakama... Tek tad bi mogli da pricaju
o rasizmu u Engleskoj. Više puta sam bio u istočnoj Evropi kada je Chelsea
igrao tamo i uverio sam se u to. Još jedna stvar koja me nervira je himna.
Pogledajte ragbi! Ragbisti uvijek ponosno pevaju himnu, imam utisak da
hoce da nadglasaju celi stadion. I navijači je uvijek pevaju sa ponosom.
A šta reci o fudbalerima? Foliranti, ne znaju jebene reči. Oni ne pevaju
himnu. To je neverovatno, ponižavajuce. Uvek kažem - budi ponosan na to
ko si i odakle si.
CKM: Koliko godina ti je zabranjen ulazak na stadione?
J.M.: Do sada je najduža zabrana bila 10 godina - ja sam dobio 20. Kada
su me pustili iz zatvora, smanjili su mi kaznu na osam godina. To znaci
da svaki put kada Chelsea ili reprenzetacija igraju preko, moram da odnesem
pasoš u policiju pet dana pre utakmice. Na dan prvenstvene utakmice Chelsea
takode moram da se prijavim u
najbližoj stanici i potpišem neke papire. Po izlasku iz zatvora, kada
sam se prvi put pojavio u policijskoj stanici, jedan pandur je bio oduševljen
što me vidi: "Je l' to čuveni Jason Marriner? Ti pratiš Chelsea,
zar ne?" "Ne pratim nikoga, majmune, imam zabranu!", odgovorio
sam mu. Volio bih da mogu da se žalim društvu za ljudska prava, ali njih
boli ona stvar za navijače. Jedino što mi je krivo jeste to što nas svi
tretiraju kao stoku. Gore nego pedofile, seksualne manijake, razbojnike...
CKM: Za svaku veliku huligansku ekipu bili su zaduženi odredeni policajci.
J.M.: Svi ti panduri su dvostruke ličnosti. Ne tako davno, okupili smo
se u jednom pabu i čekali protivničke navijače. Bilo je to uoci Božica.
U pab su ušla dva lika, prišla našem stolu i ostavila cestitku sa natpisom
"Svim Headhuntersima srecan Božic, želi policijaska stanica Fulham!"
To je bio njihov odgovor na naše razglednice ("Voleli bismo da ste
sa nama", "Lepo je odmoriti se od vas"...) koje smo im
slali iz mesta u inostranstvu gde je igrao Chelsea ili reprenzetacija.
Uoči utakmice protiv Leedsa, kada sam izašao iz zatvora, sedeo sam u pabu
sa drugarima - iznenada mi je prišao pandura u civilu. Bio je nov. "Pozdrav,
Jason, šta ima, znaš li šta se sprema danas?", upitao me je cinicno.
"To bih ja trebalo tebe da pitam, to je tvoj posao. Ti si u ovoj
priči a ne ja", odgovorio sam mu.
CKM: Kada bi sreo Donala MacIntyrea, šta bi mu rekao?
J.M.: Ništa. Samo bih se nasmejao. Ne mora da se pribojava susreta sa
mnom. Ljudi mi često kažu: "Kladim se da bi ga ubio kada bi ga video?!",
a ja im odgovorim da me MacIntyre uopšte ne zanima. Ne razmišljam o njemu.
Koga zabole za njega? Ako je ponosan na ono što je uradio, njemu na čast
Zaključak
Kao što smo rekli navijači su pripadnici fudbalske ili neke druge publike
koji jasno svojim ponašanjem, svojim odevanjem, nošenjem šalova, zastava
i drugih navijačkih obeležja pokazuju svoju navijačku pripadnost, navijači
se razlikuju od obične publike upravo po toj ekspresiji.Oni su glavni
akteri svih nereda i divljanja na sportskim priredbama. Okupljeni su oko
navijačkih grupa i u njima deluju. Sve zemlje imaju velikih problema sa
huliganima. Broj smrtnih slučajeva u tučama navijačkih grupa je veoma
veliki. U našoj zemlji je u poslednje vreme povećana zainteresovanost
medija i vlasti za ovaj problem. Lični i društveni problemi se često ispoljavaju
na tribinama i upravo zbog toga ovaj problem je veoma veliki. Dok se društvo
ne popravi huliganizam će biti veliki problem u našoj državi.
LITERATURA:
- Le Bon,Gistav: Psihologija gomile, Algoritam, Beograd, 2005
- Mihailović, Srećko: Sport, publika, nasilje. Beograd, ISSN 0023-5164.
- Br. 88/90, 1990 Dnevne novine
- Robert L. Sajmon: Fer-plej etika sporta,
- Sluzbeni glasnik, Beograd, 2006
- Bezdanov Gostimir, S., Za (u) vodjenje medija, Agena, Beograd, 1994.
- Dokumentarni filmovi: „Dosije navijač" i „Insajder"
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|