MORAL I RADNI MORAL
“ Dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim I sve vecim divljenjem
I strahopoštovanjem, što se više I istrajnije razmišljanje
bavi njima: zvezdano nebo nada mnom I moralni zakon u meni”
(Imanuel Kant)
1. MORAL
1.1. Poreklo i pojam morala
Moral (lat. mos – obicaj; mores
– vladanje; moralis – moralan) je jedan od najvanijih
oblika covekovog delatnog odnošenja prema svetu, prema drugim ljudima
i prema sebi samom. On se sastoji u vrednosnom procenjivanju ljudskih
htenja i postupaka kao pozitivnih ili negativnih, pri cemu se prvi odobravaju,
ele, preporucuju i zahtevaju, a drugi se neodobravaju, kude osuduju
i zabranjuju. Ukratko, moral je aktivno covekovo oblikovanje i ocenjivanje
sebe i drugih ljudi kao dobrih i zlih.
Moral je skup nepisanih normi kojima se odreduje kako ljudi treba da se
ponašaju jedni prema drugima i prema zajednici, a pomocu kojih se
ocenjuju vlastiti i tudi postupci kao dobri li rdavi.
Moralna norma nastala je veoma davno, još u prvobitnoj zajednici.
Tokom svoje evolucije covek je, najpre, iveo u malim grupama. Boraveci
i iveci u grupi, prvobitni covek je neminovno sebi postavljao dva
pitanja: kakav treba da budem ja, da bi drugi ljudi i ja bili srecni i
kakvi treba da su drugi, da bih ja bio srecan i da bi moja sreca uopšte
bila moguca? Na osnovu takvih razmišljanja formirana su pravila ljudskog
ponašanja, nastala je filozofska disciplina-etika, koja izucava smisao
i suštinu ljudskog bitisanja, smisao kodifikacije normi ponašanja
da bi ljudi, pre svega bili srecni.
Moral je objektivna društvena pojava koju konstituiše, prvo,
skup pravila (normi, merila) koja regulišu ponašanje clanova
jedne društvene zajednice; drugo, skup stvarnih navika ponašanja.
Znacajno je istaci da te norme, nacela ili pravila ponašanja uvek
podrazumevaju regulisanje meduljudskih odnosa, dakle odnosa ljudi izmedu
sebe kao i odnosa jedinke prema društvu.
Moral se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja
kao pozitivno ili negativno vrednih. Moralni sud ili ocena odnosi se na
neki postupak, rasudivanje, dranje, ponašanje ili karakter
nekog coveka ili nas samih. Objekat moralne ocene je uvek samo covek.
Po Sigmundu Frojdu,
norme koje društvo definiše, posebno one kojima se odredena
ponašanja zabranjuju, licnost samo delimicno usvaja, pa tako ne mogu
ni postati deo unutrašnje strukture licnosti. Frojd tvrdi, imajuci
u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna harmonizacija
moralne svesti, kao oblika društvene cenzure, i svesti pojedinca
gotovo nedostina.
Moemo da tvrdimo, uvaavajuci znacajna mišljenja u ovoj
oblasti, da je poreklo morala ljudsko, da se moe naci u ljudskom
društvu, u samom coveku. Jer, iveci u društvu, iveci
sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste normi koje su regulisale odnose
tog zajednickog ivljenja. Covek kao slobodno, (samo)svesno, stvaralacko
i odgovorno bice, stvara moral kao tvorevinu koja slui ocuvanju
njegovog ljudskog identiteta.
Pod pojmom "moral" najcešce se podrazumeva sistem normi
ili pravila ljudskog ponašanja. Odnosno, moral je skup obicaja, navika,
normi ili pravila ponašanja kojima se ljudi rukovode u svojim postupcima.
Kao skup pravila ponašanja, moral se zasniva na normama o dobru
i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka,
u smislu koje je ponašanje dostojno coveka a koje nije, koje je vredno
a koje se moe oznaciti kao bezvredno, koje se odobrava a koje se
osuduje. U skladu sa moralnim normama, a u sklopu sloene komunikacije
koja se odvija u društvu, ljudi formiraju svoje licnosti, karaktere
i osobine, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i
sebi i drugima.
1.2. Moral i obicaj
Obicaj je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ponašanja.
U pocetnim fazama razvoja ljudskog društva, stihijski su nastala
brojna pravila kojima su regulisana najraznovrsnija ljudska ponašanja.
Jednom ustaljena pravila vremenom okarakteriše odsustvo svesti o
njihovoj svrsi i razlozima zbog kojih postoje. Stihijski nastala obicajna
pravila vezana su za animizam, kult i magiju. Nastaju iz potrebe da se
ovlada prirodom i društvenim procesima. Zato je obicaj u svojoj osnovi
navika ili praksa koja se formira i postoji kao rezultat trajne predstave.
Brojni obicaji vremenom prerastaju u moralne norme. Upravo zbog toga,
postoji opravdanje za tvrdnju da se poreklo morala moe naci u obicajima.
1.3. Moral i pravo
Cinjenica je da regulisanje ponašanja ljudi ne moe biti prepušteno
stihiji, dobroj volji pojedinaca ili tenji javnog mnjenja da reguliše
kolektivnu svest.
Drugim recima, ukupnost društvenih odnosa mora regulisati neka organizovana
snaga, neki organ koji ima sredstva da obezbedi nesmetano odvijanje i
funkcionisanje istih.
Drava odreduje društvene norme koje se oznacavaju kao pravno-politicke
norme. Dalje, pravo predstavlja sistem društvenih normi, društvenih
propisa cije nepoštovanje sankcioniše drava.
Pravo i moral se sadrinski razlikuju, ali se u izvesnoj meri i
dodiruju. Razlikovanje prava i morala je najvidljivije u odnosu na sankciju.
Naime, sankcija za prekršaj moralnih normi se uglavnom izraava
kao spontana reakcija društva (ue ili šire sredine), u
nekim varijantama predvidala je i iskljucenje iz društva, što
se ipak razlikuje od organizovane prinude od strane drave radi sprovodjenja
pravnih normi. Isto tako, moralna dunost i pravna obaveza nisu uvek
u skladu jer odredena pravna radnja moe svoj izvor da pronadje u
motivima koji su cak nemoralni, a da sa pravnog stanovišta ipak bude
ispravna. Medjutim, pravo u odredenim situacijama moe da bude na
cak i višem etickom nivou u odnosu na odredeni moralni sistem.
1.4. Osnovne karakteristika morala
Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost. Obaveznost
je karakteristika i pravnih i obicajnih normi. Moralna obaveznost je dvostruka,
što znaci da je moral obavezujuci i društveno (spolja) i individualno
(unutra), za razliku od pravne i obicajne obaveznosti koja je iskljucivo
društvena (jednostruka). Takodje, kao jedna od bitnijih karakteristika
morala, navodi se i trenutacnost - obaveza pojedinca da moralno postupi,
gotovo po automatizmu, kada se nadje u odredenoj moralnoj situaciji. Pominju
se i bezuslovnost, nametnutost i sl.
Da bi covek kao prakticno bice usvojio moralne norme i po njima se ponašao,
da bi formirao vrednosno-normativni odnos prema sebi, ali i prema drugim
ljudima, mora da donese odgovarajuci moralni sud. Moralni sud je sud o
vlastitom ponašanju, ponašanju drugih ljudi, drugih društvenih
grupa i to u odnosu na moralnu normu. Sud moe biti pozitivan ili
negativan. U slucaju da moralna norma bude prekršena, odredeno ponašanje
uslovilo negativan sud, sledi moralna sankcija. Moralna sankcija moe
biti individualna (unutrašnja, npr. gria savesti) i društvena
(spoljašnja, npr. prezir, pa cak i iskljucenje iz društva).
2. ETIKA
2.1. Pojam etike
Rec "etika" potice od grckih reci ethos - što znaci obicaj,
i ethikos - što znaci moralan. Etika je nauka o moralu ili o moralnom
fenomenu (mos, moris - latinska rec koja znaci i obicaj, narav).
Etika je filozofska disciplina koja proucava moral, odnosno moralni fenomen
u najširem smislu - proucava njegovo poreklo, ciljeve i smisao moralnog
delovanja.
2.2. Etika kao filozofska disciplina
Posmatrana kao ucenje o moralu etika je prevashodno filozofska disciplina.
Ona objašnjava mesto morala u sistemu društvenih odnosa, ispituje
njegovu prirodu i unutrašnju strukturu, traga za izvorima morala
i kriterijumima moralnog vrednovanja ljudskih postupaka i nastoji da razume
smisao i ciljeve covekovih moralnih pobuda.
Etika je u pocetku bila stopljena s filozofijom i pravom i imala je karakter
prakticnog moralnog ucenja koje pripoveda telesnu i psihicku higijenu
ivota. Njen poloaj se izvodio neposredno iz prirode kosmosa
(shvacenog kao red i harmonija, nešto lepo, sredeno, skladno, nakit,
za razliku od haosa). Tek Aristotel
je izdvojio etiku kao posebnu disciplinu. On je uveo i sam termin („Nikomahova
etika", „Eudemova etika") i svrstao je etiku izmedu
ucenja o duši (psihologija) i ucenja o dravi (politika): oslanjajuci
se na prvo, ona slui drugom. Cilj etike je stvaranje cestitog gradanina
drave. Mada je za Aristotela
ucenje o vrlinama kao moralnim svojstvima licnosti centralni deo etike,
u njegovom sistemu došla su do izraaja i neka vecna pitanja
etike kao što su ona o prirodi i izvoru morala, o slobodi volje i
osnovama moralnog postupka, o smislu ivota i vrhovnom dobru, pravednosti.
Od stoika pocinje podela filozofije na tri oblasti: logiku, fiziku( i
u tom smislu i metafiziku) i etiku. Ove deoba karakteristicna je i za
srednji vek i filozofiju renesense, da bi je Kant obrazloio kao
razgranicenje ucenja o metodu, prirodi i slobodi (moralnosti). Sve do
modernog doba etika se cesto shvatala kao ucenje o prirodi coveka i uzrocima
i ciljevima njegovog delovanja uopšte. Proširenje predmeta etike
proisteklo je iz shvatanja njenog zadatka: ona je bila pozvana da poducava
coveka dobrom ivotu tj. ivotu koji je u skladu s njegovom
prirodom. Zbog toga su se u njoj mogli naci elementi teorije o bicu coveka,
o njegovim strastima i njegovoj duši, spojeni s ucenjem o putevima
ostvarenje dobrog ivota. Dokantovska etika je nesvesno proizilazila
iz teze o jedinstvu istinitog i dunog. Po Kantu, etika je ucenje
o dunosti, o onome što treba da bude, a ne o onome što
jeste i što je uzrocno uslovljeno. Marksisticka etika negira suprotstavljanje
cisto teorijskog i prakticnog, odnosno ne bavi se samo filozofskom analizom
prirode morala, nego i istraivanjem principa, kriterijuma i normi
odredenog moralnog sistema, istorijim razlicitih etickih ucenja i teorijom
moralnog vaspitanja.
3. RADNI MORAL
3.1. Pojam radnog morala
U skladu sa podelom Konferencije americkih psihologa iz 1940. godine
Rudi Supek je sacinio podelu definicija radnog morala. U skladu sa tim,
definicije radnog morala su svrstane u srodne grupe pa se zato razlikuju
3 pristupa. To su :
individualno organsko gledište - pojam morala odnosi se na uslove
telesnog i emocionalnog blagostanja kod pojedinca, koji ga cine sposobnim
da radi i ivi sa nadom i uspehom, osecajuci da deli osnovne ciljeve
grupe ciji je clan, koji ga cine sposobnim da moe izvršiti
zadatke sa energijom, zanosom i samodisciplinom, podran uverenjem
da, uprkos preprekama i sukobima, njegovi licni i socijalni ideali vrede
da bi ih sledio.
po kolektivnom gledištu - moral se odnosi na uslove ivota grupe
u kojoj postoje jasni i odredeni grupni ciljevi koje pojedinac smatra
vanim i u skladu sa individualnim ciljevima; gde postoji poverenje
da ce postici ciljeve, sredstva za njihovo postizanje, poverenje u vode,
i u samog sebe gde su agresivnost i neprijateljstvo upereni protiv sila
koje više štete grupi nego pojedincima unutar grupe.
moral sa gledišta pojedinca u grupi - kada se grupi da odredeni zadatak,
moral doprinosi da pojedinac pun nade i energicno ucestvuje u ivotu
grupe, tako da svojim delom i naporima pojacava uspešnost grupe u
izvršavanju tekucih zadataka.
Najpotpunije shvatanje radnog morala u našoj literaturi dao je Danilo
. Markovic. Polazeci od saznanja da je moral sloena društveno-duhovna
pojava, odredena društveno-ekonomskim i tehnicko-tehnološkim
odnosima, Markovic radni moral odreduje kao:
skup normi o ponašanju coveka u radnoj sredini, zasnovanih na shvatanju
o poloaju i znacaju rada u društvu, pri cemu norme u sebe ukljucuju
motive, stavove i zadovoljstva ucesnika u radnom procesu i radnoj grupi.
3.2. Norme radnog morala
Svako društvo, odnosno društvena grupa ima potrebu da formira
norme radnog morala.
U skladu sa društveno-ekonomskim odnosima, svojinskim oblicima i
oblicima organizovanja rada Danilo . Markovic se opredeljuje za
5 osnovnih normi radnog morala : radinost, covecnost, pravicnost, poštenje
i drugarstvo.
Neke od ovih normi radnog morala sve više postaju i vladajuce norme
o ponašanju u mnogim kompanijama.
Covekovo ponašanje u radnoj sredini u kojoj obavlja proces rada
odredeno je ne samo uslovima rada, vec i osobinama njegove licnosti. Pošto
se licnosti po svojim osobinama medusobno razlikuju, sasvim je normalno
što je i njihov odnos prema radu razlicit, iako rad ima isti sadraj,
iako se vrši u istim društveno-ekonomskim odnosima.
Odnos prema radu je veoma bitan faktor radnog morala. U najopštijem
smislu taj odnos se moe odrediti kao pozitivan i kao negativan.
Naime, pozitivan odnos prema radu imaju one licnosti koje u radu nalaze
bilo koju vrstu zadovoljstva a negativan one koje rad doivljavaju
kao prinudu i to najcešce ekonomske vrste. U osnovi, ako covek ima
pozitivan odnos prema radu, on ce se u znacajnoj meri iskazati kao stvaralacko
bice, pri cemu ce teiti da što uspešnije obavi svoj posao
i postigne zadovoljavajuce rezultate
Moralne norme, kao i norme radnog morala, postoje u svakom društvu
i svakom vremenu. Nastaju u okviru kategorijalnog sistema vrednosti svakog
društva, razvijaju se u skladu sa moralnim konceptom svakog društva,
menjaju se sa promenom sistema vrednosti nastalom promenom njihovih socijalnih
ili politickih nosilaca. U tim odnosima stvaraju se i moralne vrednosti
koje se odnose i na proces rada i ukupne odnose u okviru radne grupe u
kojoj se proces rada odvija. Inace, odredenja vrednosti i kategorijalnog
sistema vrednosti razlikuju se u zavisnosti od naucne discipline koja
ih razvija, u zavisnosti od istorijskog perioda u kome su nastale i od
toga kakav status vrednosti dobijaju u odnosu na druge pojave. Društvene
vrednosti, kao osnovni pojam aksiološkog sadraja, na razne
nacine bivaju odredene, a sistem vrednosti, kao skup medusobno povezanih
vrednosti karakteristican za odredene kulture, klase i grupe, dobija razlicita
znacenja u raznim vremenskim periodima, u razlicitim ideologijama, filozofskim
sistemima i u okviru raznih psiholoških i socioloških teorija.
Postoje razlicita shvatanja o tome da li postoje vrednosti i moralne
norme koje uvaavaju svi ljudi ili ih bar osecaju i priznaju da bi
ih trebalo uvaavati, jer se njima obezbeduju neke objektivne vrednosti.
Naime, eticki relativisti i eticki pozitivisti osporavaju postojanje apsolutnih
moralnih normi i vrednosti, isticuci raznolikost i suprotnost u moralnim
shvatanjima i sudenjima, ne samo u raznim fazama istorijskog razvitka
društva, vec i kod raznih naroda u istom periodu razvoja društva.
Za razliku od ovog shvatanja, eticki univerzalisti, smatraju da postoje
univerzalne vrednosti i elementarne dunosti koje mora da ispoštuje
svaka zajednica, svaka društvena grupa.
Kako svako društvo stvara svoj sistem vrednosti i to preko društvenih
grupa koje oblikuju moralne norme, moe se govoriti o postojanju
univerzalnog ljudskog morala, ali uporedo sa moralom pojedinih društava,
kultura i grupa. Naime, svakako da postoji jedan opšti okvir koji
je zajednicki za sva društva, ali se on prelama kroz prizmu konkretnih
društava, kulture i grupa koje ga konkretnije oblikuju i pretvaraju
u kodeks. U tom smislu, nastali kodeksi su obuhvatili sve oblasti društvenog
i profesionalnog ivota. Obuhvatili su pravila ponašanja koja
su zasnovana na odgovarajucim vrednostima karakteristicnim za svaku grupu
koja ih je sistematizovala u kategorijalni sistem. Tako je nastao i kodeks
o ponašanju u procesu rada i radnoj grupi zasnovan na normama radnog
morala. Na formiranje normi radnog morala, pored ukupnog moralnog koncepta
društva, tipa kulture, istorijskog perioda u kome su konkretne radne
grupe nastale, uticu i karakterne osobine licnosti, jer ljudi ucestvuju
u stvaranju, ali i prihvatanju tih normi o ponašanju u procesu rada.
Svako društvo, odnosno društvena grupa ima potrebu da formira
norme radnog morala. Medutim, vrednosti na kojima se ove norme zasnivaju
su razlicite, kao što su i kriterijumi za njihov odabir razliciti.
Shvatanje o postojanju opšteg radnog morala i individualnog radnog
morala, kao i shvatanje o postojanju opštih normi radnog morala i
konkretnih normi koje ucesnici u procesu rada prihvataju i po njima se
ponašaju, treba dobro razmotriti, jer ima u nekim aspektima osnova
i za njihovu kritiku. Naime, ponekad su se norme radnog morala poistovecivale
sa tehnickim pravilima u procesu rada, sa pravilima ponašanja u okviru
formalnih i neformalnih odnosa u radnoj grupi. Ponekad su norme radnog
morala bivale izjednacavane sa vrednostima hrišcanske ideologije,
pa su isticani pravicnost, egalitarizam, humanizam ili su bivale izjednacavane
sa protestantskom ideologijom koja je propisivala tenju za uspehom,
individualizam, radinost, preduzetništvo kao vrednosti i norme ponašanja
u procesu rada. Pored toga, kao norme radnog morala isticane su i kooperativnost,
solidarnost, egoizam, drugarstvo, poslovni uspeh, status, moc i tome slicno.
3.3 Moral i radni moral
Postoji relativno mali broj opštih moralnih normi vezanih za proces
rada. One se obicno ispoljavaju putem konkretnih i brojnih dunosti
oblikovanih u procesu rada u vidu odredenih tehnickih pravila, formalnih
i neformalnih odnosa i pravila ponašanja izmedu svih ucesnika u procesu
rada.
Društvo u celini postavlja pojedincu moralne zahteve koji su u skladu
sa opštim shvatanjem o znacaju i ulozi rada, postavlja zahteve koji
se odnose na sam proces rada, u smislu šta se od njega u tom procesu
ocekuje, postavlja zahteve u odnosu na organizaciju rada i zahteve u odnosu
na ponašanje u odredenoj grupi. Prema istaknutim moralnim zahtevima,
svaki ucesnik u procesu rada zauzima svoje stavove, ili ih usvaja, pa
ih oseca kao svoju unutrašnju obavezu i zato biva motivisan u radu,
ili postavljene zahteve oseca kao prinudu, pa se prema njima negativno
odnosi.
3.4. Motivacija za rad i radni moral
Motivaciju moemo odrediti kao proces pokretanja aktivnosti radi
ostvarenja odredenih ciljeva, usmeravanja aktivnosti na odredene objekte
i regulisanje nacina na koji ce se postupiti. A motivi su oni unutrašnji
cinioci koji pokrecu na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju
radi ostvarenja odredenih ciljeva.
Za covekovo ponašanje od posebnog su znacaja socijalni motivi, koji
se zasnivaju na psihološkim potrebama i to onim potrebama koje se
mogu zadovoljiti samo neposrednim kontaktima sa drugim ljudima ili cije
zadovoljavanje pretpostavlja postojanje društva.
Socijalni motivi koji imaju poseban znacaj za rad i motivaciju su :
gregarni motiv - odnosi se na tenju pojedinca da bude u društvu,
da u njemu bude prihvacen, da saraduje i izbegne usamljenost.
motiv za licnom afirmacijom - odnosi se na tenju pojedinca da bude
prihvacen i priznat od strane društva, tj. da ima odredeni poloaj
u društvu.
motiv za postignucem,
motiv sigurnosti,
motiv za sticanjem,
altruisticki motiv - koji pociva na elji pojedinca da pomogne nekom
drugom, a da pritom ne ostvari licnu korist.
Savremena psihologija priznaje sledece osnovne teorije motivacije :
teorija hijerarhije potreba,
teorija dvojne motivacije,
teorija pravicnosti ili teorija društvenog uporedivanja,
teorija ocekivanja.
Tvorac teorije hijerarhije potreba je Abraham Maslov. Po ovoj teoriji
ljudsko ponašanje je odredeno potrebama koje se po hijerarhiji mogu
podeliti u 5 grupa. s tim da potrebe iz više grupe mogu da se zadovolje
samo ako su vec zadovoljene one nie grupe.
• U prvu grupu spadaju biološke potrebe (potrebe za hranom,
vodom, vazduhom, odecom, skloništem...).
• Drugu grupu cine potrebe sigurnosti i to ne samo fizicke
vec i socioekonomske, poput statusa, ugleda i zaposlenja.
• Trecu grupu cine potrebe za pripadnošcu grupi i za prihvatanje
od strane grupe.
• Cetvrtu grupu cine potrebe za samopoštovanjem i osecanjem
licne vrednosti, a petu grupu cine razvojne potrebe, potrebe da se pojedinac
razvija i izrazi kao licnost, da se ostvari kao stvaralac, potreba samoaktualizacije.
Teorija dvojne motivacije polazi od dva nezavisna niza faktora koji uticu
na produktivnost. U prvom nizu su faktori zadovoljstva, a u drugom faktori
nezadovoljstva.
Teorija pravicnosti polazi od toga da od zadovoljstva na radu zavisi
stepen pravednosti u procesu rada (odnos onoga što pojedinac ulae
u proces rada (napor) i onoga što za to zalaganje dobija od preduzeca
(zarada)).
Teorija ocekivanja se odnosi na motivacioni napor kao rezultat mnoenja
verovatnoce da ce uloeni napor dovesti do ocekivanog ishoda i subjektivne
vrednosti koja se pridaje realnom ishodu.
ZAKLJUCAK
Radni moral je veoma obuhvatan i kompleksan fenomen, jer u njegov sastav
ulaze ili se podrazumevaju razlicite pojave. Radni moral je veoma sloena
pojava, jer i njegovo znacenje upucuje na višeslojnost moralne prirode
koja ga karakteriše. Naime, njegov osnovni sadraj i smisao
vezani su za uzrocne odnose rada i morala, ali i za posledice po licnost
ucesnika u procesu rada, kome je rad egzistencijalni uslov ivota,
a moral cvrsta veza izmedu društva i integriteta njegove licnosti.
Sloenost radno-moralnog fenomena tako se odnosi na rad, kao društveni
proces u kome je povezano ponašanje pojedinaca usmereno ka stvaranju
materijalnih ili duhovnih tvorevina. Takvo povezano ponašanje pojedinaca
u procesu rada regulisano je društvenim normama, jer je rad društveni
proces; regulisano je i moralnim normama, jer one karakterišu ukupno
covekovo ponašanje u društvu, pa i ponašanje u procesu
rada; regulisano je i normama radnog morala, jer samo tako covek moe
da prosuduje odreden proces rada, oblike organizovanja rada, upravljanja,
rukovodenja i odlucivanja kao dobre, odnosno moralne ili kao rdave, odnosno
nemoralne.
Iako moral postoji od kada postoji covek i društvo, ipak se moralne
norme, a posebno norme radnog morala, javljaju u svom punom izraaju
tek onda kada su ljudi u radni proces poceli da se ukljucuju kao slobodna
bica, pravno slobodna bica, kao bica koja su po svojoj slobodnoj volji
mogli da procenjuju ukupan radni proces i kada su mogli da zauzimaju svoje
sopstvene stavove i da stvaraju norme o ponašanju u radnoj sredini.
Ovakvi uslovi, istorijski posmatrano, ostvareni su tek nastankom kapitalizma
ili industrijskog tipa društva. Tada i otpocinje period istraivanja
radnog morala (Danilo . Markovic, 1999) kao pojave i kao oblika
morala, kada se odreduje njegov pojam, faktori koji ga definišu,
kada se ustanovljavaju oblici njegovog ispoljavanja, norme o ponašanju
u procesu rada i radnoj sredini.
Medutim, pojmovno odredenje radnog morala još uvek je neprecizno
i nejasno; saglasnost o faktorima koji cine njegovu sadrinu još
uvek nije postignuta; postoje neslaganja o oblicima u kojima se radni
moral ispoljava; ima nejasnoca u izrazima što se odrazilo na razlicitost
znacenja koja se radnom moralu sve do današnjih dana pripisuju.
Razilaenja u istraivanju radnog morala otvorila su brojne
metodološke probleme, i to kako u pristupu, tako i u razradi predmeta
istraivanja. Sve su to, nesumnjivo, razlozi što nije stvorena
jedinstvena, sistematska, utemeljena koncepcija o uzrocima, faktorima,
oblicima, uslovima, suštini, posledicama, što nije stvoren pojmovni
i kategorijalni sistem jedne jedinstvene i celovite teorijske osnove radnog
morala.
Nejasnoce i nepreciznosti u pojmovnom odredenju radnog morala odnose
se na izjednacavanje ili njegovo svodenje na produktivnost, na poistovecivanje
sa grupom, pri cemu se u njegovom predmetnom odredenju posebno uzima u
obzir psihofizicko zdravlje pojedinca, njegova licna pozitivna osecanja,
sposobnost da se integriše u grupu, njegov odnos prema ciljevima
grupe, i tako redom. Pratece pojave brojnih nejasnoca u odredivanju radnog
morala odnose se i na mnoštvo raznorodnih faktora koji u velikoj
meri uticu na moralne stavove u procesu rada. Ti faktori su duh grupe,
kooperativa, zadovoljstvo, drugarstvo, ustrojstvo, solidarnost, elan,
motivacija; interpersonalni odnosi i fizicka okolina koji se odnose na
uticaj rukovodioca, distribuciju prava i odgovornosti, uspešnost
grupe, zarade, umor, nacin obavljanja rada, samopoštovanje, glasine,
mogucnosti ispoljavanja stavova i interesa radnika. Navode se i drugi
faktori, koji se, uglavnom, mogu naci u naucnim studijama. Ti faktori
su: interesantnost i sigurnost posla, posao kao takav, radni uslovi, casovi
rada, plata i drugi ekonomski stimulansi, beneficije, mogucnost nagradivanja,
socijalni aspekti posla, lakoca posla, uvaavanje od strane rukovodioca
preduzeca. Kao najznacajniji izvori frustracije na poslu uglavnom se navode:
odsustvo vlasništva nad proizvodnjom, izneverena ocekivanja u napredovanju
na poslu, beznacajnost rada, menjanje tehnike u uslovima rada, ekonomska
nesigurnost posla, izolacija svog rada unutar zajednice, nedostatak odredene
uloge i korisnog izbora na poslu.
Sadrina radnog morala najcešce se iskazuje normama radnog
morala koje još nisu u potpunosti uoblicene, pa se u tom smislu više
navode razlicite dunosti i poeljna ponašanja koje covek
treba da ispuni u procesu rada u okviru radne grupe. Ako radnik usvoji
norme o ponašanju koje se od njega ocekuju i ako ih prihvati kao
svoju unutrašnju potrebu, onda ce biti izuzetno motivisan da se angauje
i za sebe i za preduzece, tako da ce ispoljiti pozitivan odnos prema radu,
prema saradnicima i rukovodiocima u radnoj grupi. A ako radnik zahteve
koji se pred njega postavljaju oseca kao nametnute, bice i pesimistican,
sklon konfliktima i ispoljice negativan odnos prema radu.
U citavoj svojoj kompleksnosti i sloenosti, radni moral nosi i
obeleja nacina proizvodnje, oblika rada, osobina licnosti ucesnika
u procesu rada, karakteristika radne grupe u kojoj se proces rada odvija,
ali pri tom ima i pecat odredenog istorijskog perioda i odredenog socijalnog
okruenja.
Polazeci od saznanja da je radni moral sloena društveno-duhovna
pojava odredena društveno-ekonomskim i tehnicko-tehnološkim
odnosima, radni moral se odreduje kao skup normi o ponašanju coveka
u radnoj sredini. Norme su zasnovane na shvatanju o poloaju i znacaju
rada u društvu, a one ukljucuju motive, stavove i zadovoljstva ucesnika
u radnom procesu i radnoj grupi. Obrazlauci radni moral kao skup
normi o covekovom ponašanju u procesu rada polazi se od konstatacije
da norme radnog morala još nisu uoblicene kao celina, pa se zato
isticu samo konkretne dunosti i pravila ponašanja u radnoj
grupi. Tako se kao splet moralnih zahteva navodi: kreativan odnos prema
poslu, zalaganje u radnom procesu u smislu utroška energije, ispoljavanje
samoinicijative, solidarnost sa clanovima radne grupe, podravanje
kako ciljeva radne grupe, tako i šire društvene zajednice. Medutim,
i pored toga, norme radnog morala nalaze se u skladu sa odredenim društveno-ekonomskim
odnosima, svojinskim odnosima i odgovarajucim oblicima organizovanja rada,
u skladu sa tipom kulture, ali i vrednostima na kojima pocivaju.
L I T E R A T U R A:
- Milan Tripkovic: Sociologija,
Futura publikacije Novi Sad, 1998, str. 365-367
- Danilo . Markovic: Sociologija rada,
Savremena administracija, Beograd, 1999, str. 167.
- Savo Trifunovic: Radni moral,
Mašinski fakultet, Kraljevo, 1996., str. 41.
- Miloš Marjanovic, Slobodanka Markov: Osnovi sociologije,
Prirodno matematicki fakultet Novi Sad, 1998., str. 365-367
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
|