|
DRUŠTVENI SUKOBI
Na samom pocetku društvene evolucije postojale su, pretpostavlja
se, razlicite rase covekovog neposrednog pretka. Medu rasno razlicitim
hordama, ujedinjenih krvnim srodstvom i istovetnim ekonomskim interesima,
vodena je nemilosrdna borba, jer je svaka od njih htela da poboljša
svoj poloaj i poveca sredstva za opstanak. U pocetku sukobi su vodeni
do fizickog istrebljenja pobedenih, medjutim, kasnije pobedeni nisu ubijani
nego su pretvarani u roblje. Taj proces potcinjavanja i eksploatisanja
pobedenih etnickih grupa od strane pobednickih, doveo je do stvaranja
drave i nove istorijske epohe. Ustrojstvom drave "kao
dela covecanstva koji organizuje i kontroliše jedna suverena manjina",
propalo je "prirodno stanje" i umesto njega razvilo se novo
"društveno stanje". Ali, time sukobi i konflikti, nisu
prestali nego su samo preinaceni. Umesto spoljne borbe medu grupama razvile
su se klasne i politicke borbe unutar društva motivisane ekonomskim
interesima, ambicijama, slavoljubljem, dinastickim interesima i raznim
drugim idealima.
Ljudsko društvo predstavlja ukupnost društvenih pojava, odnosno
povezano ponašanje i delovanje ljudi, koje izaziva promena u ljudskom
društvu, prirodi ili na samim ljudima. Ljudi kao pripadnici društva,
kao svesna, stvaralacka i slobodna bica, slobodna su u izboru svog ponašanja,
što moe dovesti do nesklada.
Društvo moe da postoji samo kada veliki broj ljudi posmatra
veliki broj stvari sa iste tacke gledišta, kada oni imaju isto gledište
o mnogim temama, kad isti dogadaji uslovljavaju iste misli i impresije
u njihovim glavama. Društvena harmonija odnosa je idealizovani cilj,
a društveni sukobi stvarnost u ljudskoj zajednici.
Društvena grupa je relativno trajna i uredjena zajednica veceg ili
manjeg broja ljudi koji na osnovu poloaja u njoj ucestvuju u vršenju
razlicitih delatnosti radi zadovoljavanja mnogobrojnih licnih i društvenih
potreba .
Društveni odnos je osnovni pojam za razumevanje društvene dinamike,
jer društvo funkcioniše putem odnosa koji se uspostavljaju izmedu
pojedinaca i društvenih grupa.
Kao posledica raznih oblika eksploatacije savremeni svet je opterecen
problemima cije nagomilavanje ili razrešavanje u savremenom društvu
stvara konfliktne situacije i sukobe.
U društvu kao dinamickom totalitetu postoje i deluju razlicite vrste
društvenih procesa. Pored integrativnih postoje i dezintrgrativni,
tj.disolutivni procesi; pored kontinuiteta i diskontinuitet. U njemu pored
kooperacije i harmonije medu razlicitim društvenim grupama i elementima
društvene strukture, postoje i deluju razlicite vrste društvenih
konflikata, tako da se sa pravom govori da su društveni sukobi ne
samo neizbeni pratilac ivota, vec i nešto što je
imanentno društvenom ivotu i vrlo cesto oblik u kome se on
ispoljava i razvija.
Istorijski razvoj društva kao celine i društvena pokretljivost
unutar jednog društva ne odvijaju se bez unutrašnjih napetosti,
bez manje ili više otvorenih sukoba.
1. Sukobi
Konflikt ili sukob je pojava opzicionog odnosa medu ljudima ili grupama.
Grupa je skup dve ili više osoba, koje su medusobno povezane zajednickim
ciljevima, potrebama i interesima. Kada pojedinci ili grupe rade zajedno,
uvek, postoji mogucnost njihovog medusobnog sukoba. Sukobi se javljaju
kada kod pojedinaca ili grupa postoji rivalstvo ili razlika u gledištima
o nekom problemu.
Sukob interesa dva ili više pojedinaca ili društvenih grupa
predstavlja stanje koje se zove konfliktna situacija. Takvo stanje nastaje
kada pojedinac ili grupa tei ostvarenju odredenog cilja, a istovremeno
druga grupa ili pojedinac se suprostavljaju tome. Sukobi u društvenom
ivotu su permanentna pojava. Ljudski ivot se ne moe
odvijati bez konflikata. Zbog toga se i razvoj društva ostvaruje
kroz kontinuirani proces postojanja i rešavanja društvanih sukoba.
Sukob je ekstremni disocijativni proces; on, medutim, ukljucuje vrlo velike
varijacije u intenzitetu antagonizama, pocev od kršenja pravila do
otvorene borbe.
Konflikti se mogu javiti izmedu samih pojedinaca, izmedu pojedinaca i
odredenih grupa ili zajednica, izmedu pojedinaca i drzave, izmedu odredenih
grupa ili zajednica i drzave, izmedu samih drzava.
Sukobi medu ljudima su neizbeni . Sukobi koji se javljaju medu
ljudima u okviru iste organizacije, kao svakodnevne nesuglasice, konfrontacije
i politicke borbe, koje zajednicki nazivamo ”meduljudski sukobi
u preduzecu”.
Ljudi kao pojedinci i kao pripadnici društvenih grupa oduvek su
se sukobljavali zbog razlicitih stvari. Verovatno ce tako biti i u buduce.
Sukobi su deo samog društvenog ivota, ali i ivota kao
takvog. Po ljudskim rtvama i materijalnim razaranjima nesumljivo
su najtei, zapravo najtragicniji, ratni sukobi i krvave revolucije.
Hegel ima pravo
kad kae da je istorija velika ”ljudska klanica”.
Humanisticka društvena misao i sve glavne religije polaze od stava
da je društveni napredak povezan sa mirom i nenasiljem. Medutim,
u stvarnoj istoriji, i društveni napredak i društveni nazadak
vecinom su natopljeni krvlju. Od kada postoji civilizacija, u periodu
od nekih 5000 godina, bilo je 15.000 ratova i samo 300 godina potpunog
mira na celoj planeti.
Treba razlikovati društvene sukobe i sukobe u društvu. Društveni
sukobi se rede javljaju, velikog su inteziteza, širokih razmera i
obuhvataju velike mase, tj.masovni su, brojni. Postojanje drušvenih
sukoba dovodi do velikih promena u društvu. Dok sukobi u društvu
su ceste pojave, gotovo svakodnevne, malog su inteziteta i ucesnici mogu
biti pojedinci ili grupe. Lako se rešavaju, neostavljaju krupne posledice
u društvu.
Postoje razlicite vrste društvenih konflikata: ekonomski, politicki,
ideološki, klasni, rasni, verski, generacijski, radni i mnogi drugi.
1.2. Pojam društvenih sukoba
Teorijska misao o društvenim sukobima ima veoma širok raspon.
Ona se krece od njihovog tretiranja kao neceg nepoeljnog i neprirodnog
, zatim, njihovog shvatanja kao elementa koji pripada samoj biti društvenog
ivota, njihovih funkcija kao necega što doprinosi jedinstvu
grupa u sukobu i celokupnom društvenom razvoju, pa sve do njihove
apsolutizacije unutar horizonta izopacene dijalektike, razlicitih oblika
socijaldarvinizma ili rasistickih pristupa koji socijalne sukobe tretiraju
kao materijalizaciju ivotne snage i volje za moc, sredstvo odabranih
za potcinjavanje i porobljivanje drugih ljudi i naroda.
Socijalni sukobi imaju nešto kvalitativno novo i više u odnosu
na ispoljavanje neslaganja stavova i suprotstavljena zalaganja na temelju
tih stavova. Oni su u suštini aktivna prakticna suprotstavljanja
kolektivnih društvenih subjekata koji po intezitetu, obimu i ucinku
daleko prevazilaze neslaganja i na njima zasnovana ponašanja. Društveni
sukobi su, pored ostalog, velike kolektivne akcije.
Društveni sukobi izbijaju u svim savremenim društvima, pa se
moe tvrditi da su oni neizbean pratilac društvenog ivota
i karakteristican oblik odnosa u društvu. Mogu postojati u više
ili manje prikrivenom vidu, više ili manje nasilno.
Društveni sukobi se mogu odrediti ”kao oblik interakcije u
kojoj jedan subjekt (društvena grupa, organizacija, ili njihov neki
deo), u tenji za ostvarenjem svojih interesa, svojom svesnom akcijom
onemogucava ostvarenje interesa drugog subjekta, ili koji svojom akcijom
onemogucava ostvarenje interesa drugog subjekta, ili koji svojom akcijom
eli da uništi drugog subjekta”.
Društveni sukob je zato nešto mnogo više od takmicenja
aktera i suparnika. Bezbrojne su situacije takmicenja u ljudskim odnosima.
Relevantne su samo društvene borbe oko znacajnih dobara i vrednosti.
Taj bitan momenat dolazi do izraaja u odredenju društvenih
sukoba, koje daje L.Kozer. Ovaj poznati teoreticar smatra da je socijalni
sukob „...borba za ostvarivanje vrednosti i statusa, za moc ili
cak i za oskudna sredstva dovoljna za puko preivljavanje. Cilj strana
u sukobu nije samo ostvariti svoje postavljene ciljeve vec istovremeno
onemoguciti, suzbiti i obesnaiti protivnika. Takvi sukobi mogu buknuti
medu pojedincima, kolektivitetima ili izmedu pojedinaca i kolektiviteta.
Medugrupni, odnosno sukobi kolektiviteta jesu stalna pojava u društvenom
ivotu “.
Prema drugoj definiciji ovoj autor socijalni sukob odreduje kao „
borbu oko vrednosti i polaganja prava na status koji nedostaje, na moc
i sredstva, borbu u kojoj medusobno suprostavljeni interesi jedan drugoga
neminovno ili neutrališu ili povreduju ili potpuno iskljucuju “.
Polazeci od navedenih definicija, uz pokušaj da se one pojednostave,
društveni sukobi bi se mogli odrediti kao borbe izmedu i unutar društvenih
grupa za ostvarivanje interesa i vrednosti koji su medusobno opreceni.
Najcešci izvori društvenih sukoba su nejednakosti u društvenom
poloaju pojedinaca i grupa, odakle proizilazi i suprostavljenost
njihovih interesa. Sami interesi mogu biti veoma razlicite prirode:
- preraspodela dohotka i nacionalnog bogatstva,
- preraspodela moci i sticanje ove ili one vrste dominacije,
- ostavrivanje „misije“ (istorijske, nacionalne, verske, kulturne),
- osvajanje tude teritorije ili odbrana svoje u slucaju rata,
- bitna promena društvenih odnosa (u slucaju revolucije) ili ocuvanje
statusa quo, itd.
O suštini i izvorima društvenih sukoba postoje tri gledista:
- U biologistickim interpretacijama ti se izvori nalaze u egoisticnosti
i agresivnosti same ljudske prirode pa sukobi nisu ništa drugo nego
oblik ispoljavanja agresivnosti,
- Psihologisticka shvatanja, naglasak stavljaju na neadekvatnu ili nepotpunu
socijalizaciju kao i na anksioznost i frustriranost pojedinca ili grupe
pa su sukobi, zapravo, nacin oslobadanja ili pranjenja napetosti,
- Sociologisticka shvatanja polaze od društvene uslovljenosti svakog
pa i najlicnijeg sukoba.
U svim tim slucajevima postoje opreceni ili nepomirljivi interesi društvenih
grupa (njihova dela), odnosno globalnih društava – drava,
kada je rec o ratu kao najteem obliku društvenih sukoba.
Vrednosti zbog kojih nastaju društveni sukobi su, takode, veoma razlicite.
Medutim, one su cesto povezane sa interesima. Tako egalitaizam (tenja
za društvom jednakosti), kao vrednost ima interesnu podlogu u nastojanju
donjih klasa i slojeva da se izvrši preraspodela materijalnih i drugih
dobora u njihovu korist. Isto vai za vrednosti slobode, demokratije,
ravnopravnosti itd. Te vrednosti su posredovane razlikama u društvenom
poloaju, shvatanjima njihovog sadraja i nacina kako ih ostvarivati.
One imaju univerzalnu vanost, ali su prihvatane zavisno od tih razlika
usled kojih dolaze do sukoba u nastojanjima da se one ostvare.
Interesi mogu biti i iracionalni, no oni su i tada objektivno postojeci,
mada se i takvi interesi najcešce mešaju sa racionalno motivisanim
interesima. I jedni i drugi su sociološka cinjenica.
Ciljevi i sredstva društvenih grupa u sukobu mogu biti isti, a da
su im interesi oprecni. Tako, na primer, partije kao svojevrsne društvene
interesne grupe imaju isti cilj: osvajanje vlasti istim sredstvima, pobedom
na izborima, ako usvajaju pravila parlamentarne demokratije. Ali interesi
su im oprecni – svaka eli da vlast osvoji za sebe, a da druge
porazi.
Društveni sukobi, ne moraju da znace totalnu pobedu ili totalni poraz
sukobljenih strana. Ali, oni se uvek vode zato da se pobedi, ili bar da
se doivi poraz u ostvarivanju vlastitih interesa. Kompromisi su
rezultat ravnotee snaga ili svesnog izbora da bi se specile ove
ili one rtve i štete u sukobima. Medutim, u nacelu društvene
grupe u sukobu, posebno politicke organizacije, tee pobedi i dominaciji
nad protivnikom. Ako je društvo demokratsko, onda je pobeda po svom
karakteru politicka i ne znaci uništenje protivnika. Ona je otvorena
i za deo interesa protivnika, stoga i za veci ili manji kompromis. I obratno,
ako je društvo nedemokratsko, onda politicki poredak tei totalnoj
eliminaciji protivnika, cak i njegovom fizickom uništenju.
Uzroci društvenih konflikata su mnogobrojni. Mogu biti kako objektivne,
tako i subjektivne prirode. Objektivni uslovi društvenog ivota
društvene stvarnosti stvaraju okolnosti u kojima postoji suprotnost
interesa izmedu razlicitih društvenih grupa. U tu kategoriju kuprotnosti
spadaju – klasni, rasni, nacionalni i medunarodni konflikti. Subjektivni
cinioci sa druge strane, kao što je ljudska psiha, proces stvaranja
društvene svesti, nacin na koji ljudi shvataju, percipiraju i tumace
odredenu društvanu stvarnost, takode moe biti izvor odredenih
sukoba.
Imajuci u vidu nesaglasnost razlicitih grupnih interesa i neuskladenost
(neravnomernost) i društvenom razvoju kao dva najnacajnija
uzroka društvenih sukoba, logicno je pretpostaviti da u odredenim
konfliktnim situacijama obicno preovladuje jedna od dve vrsta uzroka.
Kod klasnih ili meduprofesionalnih sukoba, njihov medusobni antagonizam
proizilazi, po pravilu, iz nejednakog društvenog poloaja koji
razlicite klase ili profesije zauzimaju u društvenom sistemu (npr.suprotnost
i moguci sukobi izmedu manuelnih i nemanuelnih zanimanja). Kod nacionalnih
i verskih konflikata uzrok nisu njihovi dijametralno suprotni interesi,
po kojima bi se jedna nacionalna ili verska grupa razlikovala od druge.
Drugim recima, nema antagonistickih nacija ili antagonistickih verskih
grupa, kao što je bilo antagonistickih klasa u istoriji. Do napetosti
i sukoba izmedu razlicitih etickih grupa, odnosno verskih zajednica, dolazi,
sa jedne strane, usled regionalne nejednakosti u ekonomskoj razvijenosti
i koncentracije materijalnog bogatstva izmedu podrucja u kojima ive
ove grupe i, sa druge strane, zbog nejednakosti u politickom i drugim
pravima ovih grupa u datom sistemu. Konflikti izmedu raznih etnickih i
verskih grupa mogu da budu tei i ešci nego meduklasni
ili meduprofesionalni sukobi, što potvrduje verski rat izmedu protestanata
i katolika u Severnoj Irskoj ili medunacionalni sukobi na pojedinim podrucjima
bivše SFRJ.
1.3. Podela društvenih sukoba
Oblici društvenih sukoba veoma su razliciti. Po jednoj tipologiji,
koja polazi od njihove binarne podele, oni mogu biti:
- nasilni i nenasilni;
- protivsistemski i unutarsistemski;
- opštedruštveni i parcijalni;
- racionalni („realni“) i iracionalni („nerealni“);
- normalni i patološki;
- medugrupni i unutar-grupni;
- dugotrajni i ogranicenog trajanja;
- latentni i manifestni itd.
Po drugim kriterijumima razvrstavanja, sukobi mogu biti:
- klasni i unutar-klasni,
- medu-nacionalni i unutar-nacionalni,
- politicki (u uem i širem smislu), ratni, verski, unutar-verski,
ideološki, medugeneracijski i unutar-generacijski , itd.
Postoji i sledeca podela sukoba:
- Klasni i profesionalni sukobi - su najneposrednije povezani sa razlikama
u društvenom poloaju,
- Nacionalni, verski i rasni sukobi - se na specificne nacine preplicu
sa klasnim antagonizmima ali u mnogome zavise od regionalnih, ekonomskih
i politickih nejednakosti kao i od razlicitih duhovnih tradicija.
- Medugeneracijski sukobi - su samo donekle biološki uslovnjeni i
više zavise od tempa društvenih promena i razlika u vrednosnim
orijentacijama izmedu roditeljske i omladinske kulture.
Moguca je i klasifikacija prema društvenoj oblasti u kojoj izbijaju
sukobi – industrijski, politicki, kulturni. Rat je naješci
oblik politickog sukoba u kome se tei pokoravanju ili uništavanju
neprijateljske strane.
U poslednjih dvadesetak godina veoma su se razvila socijalno – psiholaška
i srodna istraivanja usmerena na pacifikaciju i regulaciju društvenih
sukoba. Cak se pocelo govoriti o konfliktologiji.
1.4. Funkcije i nacin rešavanja društvenih sukoba
Društveni sukobi imaju razlicite, cesto i medusobno sukobljene
funkcije, zavisno od toga kakva je priroda društvenih sukoba. Grubo
podeljene, te funkcije mogu biti društveno-pozitivne i društveno-negativne,
iako se u stvarnom ivotu te dve vrste funkcija mešaju. Bitno
je koja od njih preovladije u konkretnom sukobu.
Društveni sukobi imaju jednu od vanih pozitivnih funkcija u
tome što pokazuju da postoji neki problem koji ih izaziva, problem
koji treba rešavati. U tom smislu, sukobi imaju potencijalno društveno-mobilizacijsku
funkciju, usmerenu ka tom rešavanju (naravno, ne u svakom pojedinacnom
slucaju).
Sukobi su cinilac društvene dinamike, kroz sukobe se društvo
krece. Zato se moze reci da sukobi imaju društveno-razvojnu funkciju.
G.Ziml kae da sukob „procišcava vazduh“ i javlja
se kao forma socijalizacije. Sukobi takode imaju potencijalno integrativnu
funkciju unutar jedne drudtvene grupe koja se sa drugim društvenim
grupama bori za neke, za nju vane interese, odnosno vrednosti. Oni
mogu imati funkciju integracije celog društva, odnosno drave
u uslovima neke spoljašne opasnosti po zajednicki ivot u konkretnom
društvu (dravi), posebno ako dode do ratnih sukoba sa drugim
dravama.
Društveni sukobi mogu imati modernizacijsku funkciju. Takvu funkciju
mogu imati pre svega klasni sukobi. Oni mogu terati vlasnike preduzeca
na usavršavanje tehnologije i na poboljšanje uslova rada i zarada
zaposlenih, na participaciju u odlucivanju o nizu vanih pitanja
u preduzecu, itd. Slicnu funkciju u pogledu modernizacije politickog sistema
i politickog ivota uopšte, mogu imati politicki sukobi medu
partijama ako se vode po utvrdenim pravilima demokratske igre.
Smatra se da postoje cetiri osnovne strategije u rešavanju konfliktnih
situacija:
- nadmetanje,
- popuštanje
- neaktivnost i
- rešavanje problema.
Primenom pravnih propisa rešavaju se konflikti u društvu uz
poštovanje opštih ljudskih vrednosti: slobode, jednakosti, pravde,
poštovanja ljudskog dostojanstva, prava i slobode coveka, istine,
demokratije.
1.5. Negiranje identiteta - uzrok sukoba
Ako pogledamo neke od današnjih svetskih sukoba videcemo da u mnogima
od njih moemo pronaci i religijsku komponentu. Neke od tih sukoba
prati i epitet „dugotrajni“, kao sto je sukob izmedu Indije
i Pakistana, Izraela i Palestinaca, Avganistan, Kosovo i sl. Zakljucake
do kojih je, izucavajuci dugotrajne društvene sukobe, došao
Edvard E. Azar i izneo u tekstu „Dugotrajni medunarodni konflikti:
deset predloga“.Kao uzrok dugotrajnih društvenih sukoba, Azer
navodi negiranje onih elemenata koje razvoj svih ljudi i društava
zahteva i cijem ispunjenju svi tee.
To su sigurnost, samobitnost identiteta, društveno priznanje identiteta
i delotvorno ucešce u procesima koji odreduju uslove sigurnosti i
identiteta, kao i drugih potreba razvoja.
Stvarni uzrok konflikta je negiranje onih ljudskih potreba koje su zajednicke
svima, a tenja za njihovim ispunjenjem je ontološki poriv svih
ljudi. Situacije dugotrajnih društvenih sukoba u svetu, kojih je
bilo oko šezdeset kada je Azer pisao ovaj tekst, nisu jedinstveni
sukobi. Oni se cine jedinstvenim zato što im neke lokalne okolnosti,
istorije i stavovi daju individualnost. Ali ovi sukobi imaju neke zajednicke
strukturalne karakteristike. Iz tog razloga oni su predvidivi.
Dugotrajni društveni konflikti su, uopšte uzev, situacije koje
nastaju iz pokušaja ljudi da se suprostave uslovima u kojima se osecaju
da su ugroeni zbog:
1. negiranja posebnog identiteta strane u politickom procesu,
2. odsustva sigurnosti sopstvene kulture i vrednosti i
3. odsustva delotvornog politickog ucešca posredstvom kojeg se ugroenost
moe ukloniti.
Pracenje konflikata pokazuje da se ljudskim potrebama i duboko usadenim
kulturnim vrednostima ne moe trgovati, trampiti ili cenjkati. O
njima se ne moe pregovarati. Trenuci saradnje nisu dovoljni da bi
se smirili dugotrajni društveni sukobi.
Mere kojima se napetosti smanjuju mogu da ucine konflikt kratkorocno podnošljivim,
ali rešavanje konflikta obuhvata daleko kompleksniji proces od pukog
upravljanja konfliktom. Najkorisnija jedinica analize u situacijama dugotrajnog
društvenog sukoba je grupa koja deli zajednicki identitet –
rasna, religiozna, etnicka, kulturna, itd. Grupa koja deli zajednicki
identitet prua više informacija od nacionalne drave.
Vecina nacionalnih drava u savremenom medunarodnom sistemu su neintegrisane,
veštacki grupisane i povezane, i u potpunosti nesposobne da potstaknu
lojalnost i gradansku kulturu, uprkos snazi nacionalizma i sofisticiranih
strategija komunikacije. Unutrašnje i medunarodno okruenje
su samo arene. Bez obzira na arenu u kojoj se akteri ponašaju, oni
to cine da bi zadovoljili svoje potrebe.
Motivacije za akciju su unutrašnje, a ne sistemske ili medunarodne.
Da bi se konflikti trajno rešili, potrebne su odgovarajuce decentralizovane
strukture. Namena ovih struktura je da slue psihološkim, ekonomskim
i socijalnim potrebama grupa i pojedinaca u okviru nacionalne drave.
U situacijama dugotrajnog društvenog sukoba, visoko centralizovane
društvene strukture su izvori konflikta. One smanjuju mogucnost da
se medu grupama razvije osecaj zajedništva, povecavaju otudenje i
uskracuju grupama sredstva za ostvarivanje njihovih potreba. Društva
koja su decenijama trpela nasilje i mrnju, imaju veoma malo poverenja
u bilo koju vrstu vladavine – lokalne, centralne ili udaljene –
i postaju cinicne. Decentralizovane politicke strukture obezbeduju okruenje
koje dozvoljava grupama da bolje zadovolje svoje potrebe identiteta i
politicke potrebe. Jedna od najuasnijih situacija danas u svetu
je istovremeno postojanje konflikta i nerazvijenosti. U situacijama dugotrajnog
konflikta, pokušaj rešavanja konflikta, bez rešavanja problema
nerazvijenosti je uzaludan. Napori moraju da budu dvostruko usmereni.
Proucavanjem dugotrajnih konflikata dolazi se do zakljucak da je mir razvoj
u najširem smislu reci.
Postoji analogna komplementarnost mira, s jedne, i blagostanja i slobode,
s druge strane. Resursi se razbacuju u sukobima u kojima svi gube, sukobima
medu ljudima, grupama i dravama-nacijama, a pojedinci su lišeni
svojih sloboda kada se njihova energija prinudno mobiliše za postizanje
zajednickih ciljeva u društvenim sukobima.
Tenzije su svakako postojale; nijedna drava ne moe provesti
200 godina bez nekog stepena društvenog sukoba i ekonomskih teškoca.
Nema sumnje da se do socijalnog dijaloga dolazi sporo i teško. To
je sasvim razumljivo jer je u pitanju uredivanje domena u kojem dolazi
do osnovnih društvenih konfrontacija. Takode je tu rec i o domenu
u kojem se po pravilu javljaju najtei socijalni sukobi i savremena
istorija ne poznaje tea socijalna suceljavanja, osim, moda,
etnickih sukoba.
Mnogo je pretpostavki koje treba obezbediti kako bi se uspelo u vodenju
socijalnog dijaloga, pregovaranju i smirivanju socijalnih tenzija. Jedino
što je tu izvesno, to je da je socijalni dijalog do sada cesto potvrdivan
put za postizanje odredenog nivoa socijalne stabilnosti. Stoga, skupa
sa cinjenicom da moderna društva sve manje poznaju oblike totalnog
podjarmljivanja kao ishoda odredenog sukoba, socijalni dijalog se pojavljuje
kao „jedina alternativa“. Otuda ovde socijalni dijalog vidimo
u okviru alternativa kao što su konfrontacija ili dijalog, sukob
ili razgovor - pri cemu je za nas, kao što je receno, dijalog –
jedina alternativa...
Moe se reci da je danas uobicajeno mišljenje po kojem je socijalni
dijalog glavnih aktera društvenog ivota vana procedura
u pacifikaciji društvenih sukoba i obezbedenju stabilnog funkcionisanja
savremenog društva. Shodno tome, posebno se istice znacaj socijalnog
dijaloga u društvima u transformaciji u kojima su društveni
potresi cesti i intenzivniji.
U stvari, kod nas se pod socijalnim mirom najcešce podrazumeva odsustvo
oštrih društvenih konfrontacija, a još cešce odsustvo
ulicnih nemira, masovnih demonstracija, protesta, sukoba gradana i policije...
2. Razliciti pristupi društvenim sukobima
Makijaveli i Hobs objašnjavaju konfliktna ponašanja ljudi
njihovom opakom ljudskom suštinom; svet koji ih okruuje pun
je pretnji i nasilja, društveni poredak se zasniva na prinudi, a
politiku vide kao oblik borbr za moc. Po Kontovom gledištu, u samoj
sri društva je društvena saglasnost, kod Dirkema kolektivna
svest – dok su sukobi neka vrsta bolesti ili patologije društva
koju treba leciti i uklanjati. Po Marksu i marksovski orjentisanim gledištima
sukob (klasnih) interesa je unutrašnja osnova društvenog razvoja.
U nekim Marksovim odredenjima klase pominju se zajednicka borba sa jedne,
i neprijateljska suprotstavljenost, sa druge strane.
2.1. Po oru Zimlu
Nastojeci da sociologiju osamostale u odnosu prema posebnim društvenim
naukama, jedan broj nemackih i americkih sociologa je u odredivanju predmeta
njenog proucavanja pošao od formalistickog shvatanja. Prvi u nizu
tih autora bio je Georg Zimel (1858-1918). Sociologija je za njega geometrija
društva. Ona, poput geometrije, proucava oblike društvenog ivota
ljudi, dok se posebne društvene nauke bave sadrajem društvenih
odnosa. Društveni ivot ljudi za Zimela je interpersonalni odnos
izmedu pojedinaca. Sadraje tih odnosa i njihove rezultate i tvorevine
proucavaju, svaka u svojoj oblasti, posebne društvene nauke, dok
sociologija proucava oblike tih odnosa - podredenost i nadredenost, sukobe
i saradnju i slicno, vršeci njihov opis, klasifikaciju i objašnjenje.
Georg Zimel smatra da je sukob u društvu neizbean i da ni empirijski
ni teorijski nije moguca harmonicna društvena grupa. Po njegovom,
mišljenju, unutrašnja neslaganja i suprotnosti organski su povezane
sa elementima koji dre grupe zajedno. To znaci da je sukob oblik
društvenosti. Za razliku od Marksa, Zimel smatra da se društvne
strukture ne sastoje samo od onih koji vladaju i koji su potcinjeni, vec
iz raznovrsnih, tesno povezanih procesa asocijacije i disocijacije. Sukob
kao komponenta društvenih odnosa ima pozitivnu funkciju, jer vodi
uspostavljanju jedinstva i ravnotee u grupi i medu grupama.
On razlikuje realisticke od nerealistickih društvenih sukoba. Prvi
se vezuje samo za sredstvo da bi se postigao odredeni cilj. Ova vrsta
sukoba moe se izbeci ukoliko se pronadu druga odgovarajuca sredstva
za postizanje istih ciljeva. Nerealisticki društveni sukob iskljucivo
je odreden subjektivnim osecanjima, to jest kad postoje neke unutrašnje
napetosti, koje mogu biti razrešene jedino pomocu borbe, i kada ne
postoji mogucnost da se sukob izbegne, ali je moguca zamena sa obzirom
na objekat u tom pogledu. U stvarnosti ne postoje cisti slucajevi vec
kombinacija jednog i drugoga, tako da analizom treba utvrditi koji elementi
koliko preovladuju. Zimlova interpretacija društvenih sukoba blia
je funkcionalizmu nego Marksovom shvatanju, za koga je društveni
sukob osnovna pokretacka snaga društvenog razvoja.
Zimelova teorija bila je dobro poznata u formalnosociološkoj Cikaškoj
školi. Njeni predstavnici su smatrali da u savremenom društvu,
sukob izbija samo povremeno i licno dok je konkurencija nešto kontinuirano
i nelicno. Moral i pravo institucionalizuju i minimalizuju sukobe koji
preko kompromisa prelaze u prilagodavanje.
2.2. Po Maksu Veberu
Nemacki sociolog Maks Veber odireduje sociologiju kao nauku razumevanja
koja izucava unutrašnji smisao, znacenje društvenih pojava.
Na pocetku treceg milenijuma moemo konstatovati da je nacionalno
pitanje u svim njegovim aspektima znacajno. Vec dva veka, nacionalne razlike
predstavljaju izvor društvenih i politickih sukoba. Moe se
tvrditi da su nacionalni sukobi naslede rasnih podela i sukoba. Istorijski
koreni rasizma nalaze se u širenju evropskog kolonijalizma od XV
do XX veka. U tom razdoblju iz Evrope se iselilo oko 100 miliona stanovnika.
Postoje i drugi uzroci medunacionalnih sukoba, koji se navode u teoriji.
To su: 1) etnocentrizam, 2) nacionalna zatvorenost, 3) nejednakosti u
pristupu vlasti, moci, društvenim poloajima, 4) etnicke predrasude,
5) kulturne razlike. Ovim teorijama treba dodati i Šešeljevu.
Stvaranje nacionalne drave u okviru višenacionalne drave
takode je istorijski potvrden uzrok nacionalnih sukoba. U tom poslu veliku
ulogu moe da odigra verska pripadnost, odnosno crkva.
Maks Veber smatra da osnovu sukoba cine nejednakosti izmedu ljudi. On
je analizirao ulogu konflikata u oblasti organizacije, proucavao je konflikte
u domenu religije, sukobe izmedu razlicitih drava. On zastupa tezu
da smanjenje legitimnosti povecava verovatnocu javljanja konflikata u
društvu.
Klasicnoj funkcionalistickoj teoriji kriticari su zamerali da je nedinamicka
i bezkonfliktna jer se proucavaju samo društvena integracija, kohezija
i ravnotea u funkcionisanju sistema. U neofunkcionalizmu, medutim,
postoji nastojanje da se otklone ovi prigovori tako što ce se proucavati
promene i sukobi ali naravno iz funkcionalisticke perspektive. Narocito
se ispituje unutrašnja dinamika sistema u kome dolazi do prestrukturacije
sistema kako bi se otklonile napetosti izmedu podsistema. Ukazuje se na
pozitivnu funkciju spoljašnjeg sukoba koji jaca unutrašnju koheziju.
Neoliberalna struja u sociologiji (Kozer, Darendorf i dr.) traga za pozitivnim
funkcijama sukoba u stabiliaciji i integraciji društva, to jest zastupa
mišljenje da je sociološki neplodno opiranje za “poredak”
kao što su u prošlosti cinili Kont, Spenser, Pareto i Veber,
na koje se, zatim, oslanja T.Parsons i drugi sledbenici. Po mišljenju
neoliberala neke sukobe bi trebalo nazvati “pozitivno funkcionalnim”
ukoliko rešavaju “napetosti” izmedu protivnika ili suparnika.
U tom slucaju, sukobi bi imali stabilizacionu i integrativnu komponentu
i sprecavali bi dezintegraciju. Najefikasniji nacin kontrole sukoba je
njihova institucionalizacija jer se oni tako mogu regulisati. Najznacajniji
protagonisti savremenih teorija konflikata su Darendorf i Kozer.
Neofunkcionalisticke teorije
Zaokret ka konfliktualizaciji i dinamizaciji funkcionalisticke teorije
ucinio je najpre Robert K.Merton. On je Parsonov pojam “napetosti
u sistemu” zamenio pojmom “disfunkcije”. Po Mertonu,
“funkcije su one posmatrane posledice koje doprinose prilagodavanju
ili ujednacavanju nekog datog sistema; disfunkcije su one posmatrane posledice
koje umanjuju prilagodavanje ili ujednacavanje sistema”.
2.3. Po Luisu Kozeru
Društveni sukobi postoje u svakom društvu jer pojedinci i
grupe isticu svoje suparnicke zahteve bilo da se radi o oskudnim sredstvima,
ugledu i prestiu, poloaju i moci. Društvene strukture
se, po mišljenju Kozera, razlikuju u nacinima na koje dopuštaju
izraavanje suprotnih zahteva. Jedne su tolerantnije prema sukobu
od drugih. Vidljivi sukobi ne moraju uvek ugroziti temelje društvenog
sistema, sve dotle dok zajednica nije ugroena od nekog potencijalnog
neprijatelja.
Luis Kozer odreduje društveni sukob kao “borbu oko vrednosti
i polaganja prava na status koji nedostaje, na moc i sredstva, borbu u
kojoj medusobno suprostavljeni interesi jedan drugoga neminovno ili neutrališu,
ili povreduju, ili potpuno iskljucuju”. Na tragu Zimelovog ucenja,
Kozer nastoji da upozori da društveni sukobi mogu konstruktivno uticati
na upravljanje društvenim promenama i na procese integracije društvenih
struktura. Po njegovom mišljenju, svest o zapostavljenosti ili oštecenosti
interesa, izaziva sukob. Kad ljudi osete da su zapostavljeni u mogucnosti
ostvarenja svojih interesa u odnosu prema drugim ljudima, onda se u njima
individualno rada revolt prema takvom stanju i taj revolt vodi sukob.
Kozer smatra “da je društveni sistem, u kojem postoji na desetine
opozicionih grupa, koje deluju u svim mogucim pravcima, u manjoj opasnosti
dezintegracije od monolitnog sistema sa jednom, pa makar samo latentnom
linijom konfrontacije”. “Po njegovom mišljenju jedan
od bitnih razloga odsustva oštrog sukoba izmedu rada i kapitala u
SAD treba traiti u okolnosti što Amerikanac ucestvuje u mnogobrojnim
sukobima po svim mogucim linijama (rasa, klasa, nacija, religija, status).
No buduci da linija sukoba medu tim grupama ne nekonvergira, nema opasnosti
za stabilnost društva u celini “.
Kozer kae u svom delu da sukob slui za uspostavljanje i odravanje
identiteta i granica društava i grupa. Drugim recima, sukob sa drugim
grupama zapravo aktivno doprinosi uspostavljanju i potvrdivanju identiteta
grupe. Društva poseduju institucije koje slue kao sigurnosni
ventili - objekte zamene na koje se usmeravaju neprijateljska osecanja.
Takode kae još da je sukob intenzivniji kada izbije izmedu
pojedinaca i grupa koji su blisko povezani. Drugim recima, bliski i slicni
sukobljavaju se strastvenije i krvavije. Sukob sa spoljašnjom grupom
blisko zbliava i homogenizuje grupu.
Iz ovih razloga, grupe trae spoljašnje neprijatelje da bi odrale
unutrašnji red.
Posebno inspirativno, sukob na specifican nacin povezuje i protivnike,
kao što i uspostavlja i odrava moc. Neprijatelj se pronalazi,
katkad i izmišlja, što je u funkciji ocuvanja poretka i moci.
Istovremeno, veli Kozer, društva poseduju izvesne sigurnosne ventile
na koje usmeravaju svoja neprijateljska osecanja - sopstvene deurne
krivce ili rtvene jarce.
2.3.1. Neofunkcionalisticka teorija Luis Kozera
Sledeci rezultate Mertonovog preispitivanja Parsonsove teorije, savremeni
americki sociolog Luis Kozer u delu „Funkcije socijalnog konflikta“
nastoji da odredi strukturalni izvor sukobljavanja i da utvrdi funkcije
konflikta u društvenom sistemu. Kozer smatra da su sukobi imanentni
svakoj društvenoj grupi i svakom društvenom sistemu. Oni izviru
iz nejednake raspodele retkih vrednosti i dobara, od kojih su posebno
znacajni:
- status,
- dohodak i
- moc.
2.3.2. Odredenje društvenih sukoba
Društveni sukob, za Kozera, predstavlja "borbu oko vrednosti
i polaganja prava na retke poloaje, sredstva i moc u kojoj su ciljevi
protivnika da neutrališu, onesposobe ili unište svoje rivale".
Da bi potpunije sagledao ulogu sukoba u grupi, odnosno da bi mogao da
prati tok sukobljavanja, Kozer pravi razliku izmedu:
1. neprijateljskih osecanja i
2. društvenih sukoba.
1.Neprijateljska raspoloenja predstavljaju predispozicije za nastanak
konfliktnog ponašanja, dok je sukob poseban oblik neprijateljskih
stavova ili osecanja koja se uvek ispoljavaju u uzajamnom delovanju dve
ili više osoba.
2.Do prerastanja neprijateljskih emocija u sukobe, po pravilu, dolazi
kada raspodela prava i privilegija izgubi društveni legitimitet.
Upravo se legitimnošcu, smatra Kozer, moe objasniti retka pojava
sukoba izmedu kasta u indijskom kastinskom sistemu, a isto tako i ucestalost
sukoba u savremenom društvu u kome ne postoji tako izraena
legitimnost moci i hijerarhija poloaja.
Pretvaranje agresivnih emocija u sukobe ne mora, smatra Kozer, da bude
uvek disfunkcionalno za društvene odnose u kojima se javlja. Štaviše,
sukob je cesto neophodan da bi se takvi odnosi odrali I razvijali.
Ako u društvu ne postoje mogucnosti da se bes i nezadovoljstvo iskale
u uzajamnim odnosima, pripadnici zajednice mogu reagovati potpunim povlacenjem,
što vodi nagomilavanju potencijalnog naboja koji lako moe da
se aktivira i razbije celu društvenu strukturu.
Funkcija odnosno disfunkcija sukoba, prema Kozeru, zavisi pre svega od
pitanja koja su predmet spora. Unutrašnji sukobi koji ne dovode u
pitanje osnovne pretpostavke na kojima se temelje društveni odnosi
su pozitivno funkcionalni za društvenu strukturu, jer doprinose njenoj
revitalizaciji. Nasuprot tome, sukobi u kojima suprotstavljene strane
više ne dele osnovne vrednosti na kojima pociva društveni sistem
su disfunkcionalni - oni uvek prete da potpuno razore strukturu društva.
Na karakter sukoba i njihove posledice znacajno utice i struktura društva
u kome se sukobljava. U totalitarnim i autokratskim društvima sukobi
su, kada do njih dode, po pravilu, intenzivni i destruktivni po sistem.
Kruta struktura takvih sistema ne poseduje odgovarajuce mehanizma kojima
bi se efikasno prilagodila promenjenim okolnostima. Pokušaji totalitarnih
sistema da latentna nezadovoljstva i neprijateljska neraspoloenja
koja u sistemu postoje kanališu pomocu institucija za pranjenje
(politicki vicevi, pozorišne satire itd.), ili da zamenom objekta
sukoba, preko institucija "rtvenog jarca", preusmere agresivna
osecanja i misli, od originalnog objekta ka sporednom, po pravilu se,
na dui rok pokazuju neuspešnim i nedelotvornim. Oni mogu privremeno
da odgode pojavu sukoba, ali ne i da ga razreše jer se u društvu
akumuliraju potisnuta nezadovoljstva što stvara potencijal za razornu
eksploziju samih temelja sistema. Nasuprot tome, u demokratskim i otvorenim
društvima, sa elasticnim strukturama, koja dopuštaju da se sukobi
javljaju i artikulišu, opasnosti od potpunog sloma društvenog
sistema su, smatra Kozer, malo verovatne. Dopuštajuci neposredno
izraavanje suparnickih ciljeva I interesa, takva društva su
sposobna da iznova podese svoje strukture eliminisanjem izvora nezadovoljstva.
2.4. Po Ralfu Darendorfu
2.4.1.Neofunkcionalisticka teorija Ralfa Darendorfa
Mnogo radikalniji od Kozera u kritici klasicne funkcionisticke teorije
i u traganju za novim teorijskim perspektivama za objašnjenje promena
strukture društvenih sistema je savremeni nemacki sociolog Ralf Darendorf.
On smatra da su teorijske postavke klasicnog funkcionalizma o stabilnosti,
integrisanosti, funkcionalnoj koordinaciji i saglasnosti korisni naucni
instrumenti za analizu društvene statike, odnosno anatomije društvene
stvarnosti. Medutim, funkcionalisticki, integralisticki model društva
je nemocan u analizi onih procesa koji vode destabilizaciji društvenog
sistema.
Svoju teoriju društvenih sukoba Darendorf je povezao sa teorijom
društvenih klasa i klasnih sukoba. On je pošao od Marksove teorije
klasa i klasne borbe ali je umesto strukture vlasti koja se moe
utvrditi u globalnom društvu postavio mnoštvo struktura vlasti
u svim oblastima ivota. Slicno Marksu, Darendorf kae da u
društvu postoje suprotstavljeni interesi oko promene i odbrane postojeceg
stanja. Društveni sukob se izvodi iz “strukture socijalnih
jedinica”; bez konflikta nema društvenog progresa. I kod Darendorfa
postoji istorijsko poimanje i istorijska analiza konflikata kao kod Marksa.
Medutim, razlika je u tome što je Marks u klasnim antagonizmima video
glavnu pokretacku snagu društva i društvenog razvoja, dok Darendorf
u njima vidi samo jednu – iako znacajnu – od pokretackih snaga
društva.
Ne postoji društvo u kome nema sukoba usled toga što nije moguce
odstraniti nesigurnost kao trajno obeleje coveka i njegovog znanja.
Iako društvene sukobe objašnjava društvenom strukturom,
Darendorf uocava da nas potpunije objašnjenje društvenih sukoba
odvlaci na polje psiholoških varijabili jer u malim socijalnim jedinicama
postoje sukobi koji nemaju nikakav strukturalni znacaj, ne odnose se na
teoriju socijalnog konflikta i što sukobi izmedu velikih socijalnih
jedinica, katkad zahtevaju pre psihološko nego sociološko objašnjenje.
2.4.2. Konfliktni model društva
Zbog toga što je funkcionalisticki, integralisticki model društva
nemocan u analizi onih procesa koji vode destabilizaciji društvenog
sistema Darendorf, polazeci od Marksa i drugih zagovornika konfliktnih
teorija, pokušava da konstituiše novi konfliktni model društva,
koji treba da omoguci novu perspektivu sociološke analize.
Darendorfov model polazi od sledecih teorijskih premisa:
- Svako društvo je stalno podvrgnuto promeni;
- Svako društvo pokazuje stalnu prisutnost sukoba;
- Svaki element društva doprinosi njegovoj promeni i dezintegraciji;
- Svako društvo pociva na prisili, prinudnom potcinjavanju jednih
clanova od strane drugih.
Darendorf smatra da njegov model ne iskljucuje integralisticki model nego
da je sa njim komplementaran.
Korišcenje jednog ili drugog modela stvar je teišne usmerenosti
analize, a ne suštinskih razlika u osnovnim gledištima.
Teorija društvenog sukoba moe da koristi mnoge pojmove i kategorije
funkcionalisticke teorije kao što su: uloge, institucije, strukture,
funkcije, itd. Ali, istovremeno ona mora svoj pojmovno kategorijalni aparat
da proširi novim pojmovima, kao što su: vlast, sukob, interes
i sl. koji su presudno znacajni za analizu društvene dinamike.
Darendorf deli Kozerevo mišljenje da su društveni sukobi konstitutivni
delovi društvenog ivota i društvene stvarnosti. Ali, za
razliku od Kozera, koji uzroke društvenih sukoba vidi u raspodeli
retkih vrednosti i dobara, on ga nalazi u nejednakoj raspodeli vlasti.
Po njemu, u svim konfliktnim situacijama uvek je prisutan odnos dominacije
i potcinjavanja koji se zasniva na vlasti i moci. Pošto je moc, po
pravilu, povezana sa osobama i njihovim osobinama, vlast koja predstavlja
legitiman odnos potcinjavanja i dominacije, jeste glavno i trajno izvorište
socijalnog sukoba.
Utvrdivši da je vlast izvor sukoba, Darendorf dalju izgradnju svoje
sociološke teorije odnosno njenog kategorijalnog aparata vezuje za
pojam vlasti. On društveni sukob shvata kao sukob oko legitimnosti
postojecih odnosa vlasti, jer svako sukobljavanje nuno pretpostavlja
dovodenje u pitanje legitimnosti vlasti. "U svakom udruenju
interesi vladajuce grupe su vrednosti koje konstituišu ideologiju
legitimnosti njenog vladanja, dok interesi potcinjenih grupa predstavljaju
pretnju ovoj ideologiji i društvenim odnosima koje ona pokriva".
2.4.3. Odredjenje društvenih sukoba
Darendorf, kao i Kozer, smatra da u svakom društvu postoji mnoštvo
sukoba, jer je svaki organizovan segment društva zasnovan na odnosu
dominacije i potcinjavanja:
U totalitarnim, nedemokratskim društvima, gde se postojanje sukoba
ne priznaje, gde sukobi nemaju društveni legitimitet, oni postoje
u latentnom obliku kao prigušena nezadovoljstva koja prete da se,
kada dostignu kriticnu tacku, pretvore u nasilan sukob koji razara celu
društvenu strukturu.
U otvorenim demokratskim društvima, gde se priznaje društveni
legitimitet sukoba, oni se ispoljavaju kao konflikti raznovrsnih interesnih
grupa, a pre svega društvenih klasa. Ta društva ne tee
da potpuno eliminišu ili potisnu sukobe, jer je to nemoguce, vec
nastoje da ih regulišu.
2.4.4. Regulisanje sukoba
Efikasno regulisanje sukoba mogucno je, smatra Darendorf:
1. samo ako sukobljene strane priznaju realnost i nunost konfliktne
situacije i opravdanost borbe protivnika,
2. ako je dozvoljeno slobodno organizovanje interesnih grupa i
3. ako protivnici priznaju odredena formalna pravila igre koja slue
kao okvir njihovih odnosa.
Kada svi ovi bitni preduslovi postoje mogu se primeniti raznovrsni odnosi
regulisanja sukoba, pocev od izmirenja sukobljenih strana putem odredenih
institucija, preko posredovanja u kome intervenirajuca treca strana daje
savete koji nisu obavezni za sukobljene strane, do arbitrae, bilo
politicke koja tei kompromisu, bilo pravne, u kojoj arbitar procenjuje
sporno pitanje prema standardima i merilima prava i pravde.
2.4.5. Sukobi kao izvor promena strukture društva
Iako su društveni sukobi konstitutivni elementi društvene stvarnosti,
oni, smatra Darendorf, nisu direktni uzrok promena. Medutim, sukobi, a
posebno klasni koji imaju trajan izvor u strukturi društva, dovode
do promena strukture, koje podrazumevaju promenu osoblja na dominantnim
poloajima, ali isto tako i promene u normativnoj i institucionalnoj
sferi društva.
Strukturalna promena, po Darendorfu, moe biti totalna smena ljudi
na vladajucim poloajima, što je redak dogadaj u modernom društvu,
delimicna smena, što je cest slucaj, i najzad, promena strukture
koja ne ukljucuje nikakvu personalnu smenu vlasti. Ovaj poslednji vid
strukturalne promene je, po mišljenju Darendorfa, najznacajniji.
On se zbiva u situacijama kada vodeca partija ugraduje u zakonodavstvo
interese i predloge opozicije.
Ocena neofunkcionalista
U celini gledano:
1. teorijski napori neofunkcionalista - Mertona, Kozera i Darendorfa -
da prevazidu slabosti Personsove teorije ostali su na pola puta. Iako
su prihvatili cinjenicu da su društveni sukobi integralni deo društvene
stvarnosti, oni nisu uspeli da otkriju dublju vezu izmedu sukoba i radikalne
strukturalne promene.
2. Njihovo teorijsko vrednovanje regulacije sukoba i oblika strukturalne
promene govori da oni u velikoj meri ostaju u granicama integralisticke
koncepcije društva. To se jasno vidi iz njihovih stavova o pluralitetu
konfliktnih grupa i sukoba izmedu kojih ne postoji mogucnost kumulacije,
a samim tim ni mogucnosti za radikalnu i korenitu promenu društvene
strukture.
2.5. Po Randalu Kolinsu
Po njemu konflikt je centralni problem u društvenom ivotu.
Osnovna jedinica posmatranja su pojedinci. On polazi od analize susreta
dve osobe koje stupaju u interakciju. Ti susreti i interakcije, posredovani
su razmenom dobara i rituala. Sasvim je razumljivo i logicno da ljudi
u interakciji sa drugima ele da ostvare svoje interese i da u tom
smislu koriste sva raspoloiva sredstva, kako bi primorali druge
da im omoguce da zauzmu najbolji moguci poloaj u odredenim uslovima.
ivot je u suštini borba za odredeni društveni poloaj,
status. Zato svaki pojedinac nastoji da maksimalno poveca svoj društveni
poloaj imajuci u vidu svoje mogucnosti, ali i mogucnosti svojih
protivnika.
3. Klasni sukobi
Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi.
Slobodni covek i rob, patricij i plebejac, baron i kmet, esnafski majstor
i kalfa, ukratko - ugnjetac i ugnjeteni stajali su jedan prema drugom
u stalnoj suprotnosti, vodili neprekidnu, cas skrivenu cas otvorenu borbu,
borbu koja se uvek završavala revolucionarnim preobraajem celog
društva ili zajednickom propašcu klasa koje su se borile.
Klase su društvene grupe koje se medusobno razlikuju po svom odnosu
prema sredstvima za proizvodnju i na osnovu toga po kolicini bogatstva,
moci i ugleda kojim raspolau. One su oblik ekonomskog grupisanja.
Kont smatra da je prirodno da izmedu društvenih klasa treba da vlada
duh saradnje i kooperacije, jer društvo ne moe da opstane,
a još manje da napreduje, ako u njemu ne postoji opšta saglasnost
o kooperativnom vršenju društvenih funkcija koje moraju biti
hijerarhijski ustrojene. Klasni sukobi izmedu radnika i industrijalaca,
koji su nastali nakon revolucije, za Konta su privremeni. Oni ce nestati
kada metafizicke ideje revolucije budu potisnute pozitivnim, naucnim idejama.
On smatra da ce se razvojem naucnog duha i novog morala razviti i kooperativna
naucna organizacija društva koja ce obezbedivati stalan društveni
red i progres.
Ako bi pitali Karla Marksa, rekao bi vam da je svako društvo imalo
svoje klase, koje su se delile po vlasništvu sredstava za proizvodnju,
a snaga vlasništva je diktirala i moc u društvu. U starom veku
su postojali robovlasnici, pa slobodni gradani koji nisu imali ništa
osim slobode, i naravno robovi. U srednjem veku je bila ta podela grubo
razdeljena na feudalce i kmetove.
Gradanstvo koje je pocistilo stari društveni poredak, se delilo na
kapitaliste ili poslodavce na jednoj strani i proletarijat ili zaposlene
na drugoj.
Svako ljudsko društvo deli na one koji imaju sve i na one koji nemaju
ništa. Preostali su, naravno, negde izmedu. Socijalizam je pokušao
povesti ljudstvo u besklasno društvo, gde ne bi bilo više svojine,
koja bi ljude delila na više ili manje bogate i na više ili
manje uticajne.
Uskoro se pokazalo da i u takvom društvu ne ide bez elite. Oni, koji
su sebe proglasili novom avantgardom su uskoro imali sve, gradani socijalistiških
drava su imali nacelno cast i vlast, u praksi je vlast u svojim
rukama obazrivo zadala partijska elita koja se kao po pravilu kitila
raskošjem.
Razliciti teoreticari su se trudili razrešiti problem društvene
raslojenosti i nejednakopravnog uticaja samostalnih društvenih grupacija.
Saint-Simon je klase delio na društveno korisne i društveno
neproduktivne. Na jednoj strani je tako video industrijsku klasu koju
su sastavljali radnici, kapitalisti, zanatlije, pored njih još seljaci
i zanatlije, koji su bili za njega produktivni delovi društva. Na
drugoj strani je video društvene parazite gde spadaju vojska, plemstvo
i u tom vremenskom periodu, naglo šireca birokratija. Po njemu bi
morali produktivni delovi društva preuzeti vlast i potisnuti parazite
na sporedni kolosek.
Medutim pokazalo se da glavni antagonizam u društvu postoji unutar
samih klasa kao što ih je predvideo Saint-Simon. Industrijska klasa
je sobom nosila podeljenost. Na jednoj strani vlasnike kapitala, odnosno
buroaziju i na drugoj strani radnike koji su u to vreme radili cak
po 18 sati na dan, pa nisu zaradili niti za osnovnu reprodukciju vlastitih
potreba. Oni koji su imali sve i odlucivali o svemu su uprkos svojoj malobrojnosti
uz pomoc vojske i policije i ostalih savladali široke mase koje su
ivele na rubu preivljavanja. 19 vek i prva polovina 20 veka
su proticali u oštrim klasnim sukobima izmedu poslodavaca i zaposlenih.
Jedan od rezultata tog sukoba je bio nastanak socijalistickih drava
koje bi išle u smeru dostizanja utopiskih ideala besklasnog društva.
Medutim i u radnickom raju se uskoro pokazalo, da to nece moci tako jednostavno,
pre svega da socijalizam kao sistem nije sposoban dugog konkurentnog sukoba
sa kapitalizmom, koji je u casu velike trke razvio cak ceo sistem socijalnih
i ljudskih prava, koja su bila u socijalistickom raju cesto baš namerno
zanemarena.
U razvijenim kapitalistickim dravama su naime, takode u strahu pred
socijalistickim "cudovištem" poceli razvijati razlicite
socijalne mehanizme, koji bi poravnali najstrašnije provalije izmedu
onih koji imaju sve i onih koji imaju malo ili ništa. Radnici su
se organizovali u sindikate, pravo do štrajka je postalo zvanicno
sredstvo za razrešenje sporova, drava je nekada pokušavala
odstraniti najvece suprotnosti uz pomoc raznih socijalnih programa.
U zapadnom svetu se tako polako uoblicio mocan srednji stale, koga
su sacinjavali slubenici, tehnicka inteligencija, zaposleni u školstvu,
zdravstvu, sitna buroazija i deo radnicke klase. Ujedno su sve više
dobrostojeca preduzeca uvodila sisteme radnicke samouprave i unutrašnjeg
vlasništva. Radnici su tako mogli postati suvlasnici preduzeca u
kojima su radili i to ih je dodatno stimulisalo za bolje radne rezultate.
Društvo se inace još uvek deli na one koji imaju toliko da ne
znaju gde bi sa tolikim novcem i one koji nemaju za osnovno preivljavanje,
medutim procenat onih koji inace nemaju sve, a po drugoj strani im ne
fali ništa, je postao toliko veliki, da je danas društvena sirotinja
suena na bitno manju populaciju nego što je bilo pre dvesta
godina.
Novi društveni poredak, razvoj uslunih delatnosti i pojava
informacijskog društva su u mnogo cemu promenili lice kapitalizma.
Za vecinu ljudi u razvijenim društvima je kapitalizam postao podnošljiv.
Pored toga kapital treba potrošace za svoj rast. Tehnologija i masovna
proizvodnja je dovela do tacke kada sebi svako moe priuštiti
vecinu stvari koje treba. Razlika je samo u kvalitetu i ceni. Jedni kupuju
jeftinu salamu, drugi skupu pršutu, jedni se voze rasklimatanim stojadinom,
drugi u novom mercedesu za stohiljada maraka. Medutim, u proseku se svi
voze i jedu salamu.
Takode klasni sukob se u ovom vremenu veoma promenio. Postao je organizovaniji
i ujedno naklonjen sindikalnom sukobu unutar okvira zakona. Radnici su
udrueni u sindikate, kapitalisti u udruenja poslodavaca i
kada dode do prevelikih razlika izmedju jednih i drugih, sede za stolom
toliko vremena dok ne nadu zajednicki jezik. Naravno to nije uvek uspešno
i još uvek dolazi do štrajkova i drugih oblika protesta, medutim
na kraju krajeva to je legitimni oblik protesta i kad tad ce se prica
razrešiti.
Klasna borba je oblik razrešavanja klasnih sukoba, koja za osnovni
cilj ima osvajanje politicke vlasti kao sredstvo za osvajanje ekonomske
vlasti. U društvu vlada onaj ko ima ekonmosku vlast.
4. Revolucija
Pojam revolucije ima odredenog smisla samo s obzirom na kontekst u kome
ga postavljamo. Doduše on uvek znaci izvesnu znacajnu, radikalnu
promenu — ali od konteksta ce zavisiti šta cemo smatrati »znacajnim«,
»radikalnim« i uopšte šta cemo priznati kao stvarnu
promenu.
Pod revolucijom podrazumevamo samo korenitu promenu karaktera vlasti,
korenitu promenu u oblasti privrede, odnosno društvene strukture
uopšte. Problem je onda da li cemo revolucijom smatrati svaku radikalniju
promenu u nekoj posebnoj oblasti društva ili cemo taj pojam primenjivati
samo kad je rec o radikalnom preobraaju totaliteta društva;
odnosno kad je rec o preobraaju onih društvenih struktura i
institucija od kojih bitno zavise svi oblici društvenog ivota.
Ovo pitanje ni iz daleka nije tako akademsko kao što izgleda. Ako
je preuzimanje vlasti od strane partije radnicke klase- revolucija, a
ne samo prvi korak u revoluciji, onda je sve što sledi - mirnodopska
izgradnja, onda je društvo koje zaticemo sutra dan posle »revolucije«
- vec novo društvo, koje treba stabilizovati, kome se treba prilagoditi,
u koje se treba uklopiti, kod koga je vec akcenat na pozitivnom rastu
a ne na nizu daljih negacija. Istinske revolucionare i u tom »novom«
društvu neretko ceka zatvor samo što se kao rezultat revolucije
tamnicar promenio.
Ako je revolucija radikalno ukidanje starih društvenih odnosa i
njihova zamena novim covecnijim odnosima u kojima se bitno proširio
prostor ljudske slobode i mogucnosti punijeg bogatijeg ivota za
sve pojedince, onda je revolucija proces koji u najrazlicitijim oblicima
mora trajati u toku citave prelazne epohe. U toku te epohe nema mesta
za samozadovoljstvo, apologiju i ideološku racionalizaciju postojeceg;
vizija moguce covecnije buducnosti mora biti stalno prisutno merilo kritickog
ocenjivanja i usmeravanja; svaka stabilizacija moe biti samo privremena
i uslovna i mora nuno voditi odgovarajucim oblicima samoukidanja
i prevazilaenja; svako privremeno prilagodavanje ljudi uslovima
mora biti praceno prilagodavanjem uslova ljudskim potrebama cije je ostvarivanje
vec postalo istorijski moguce.
Ako je revolucija radikalan društveni preobraaj koji obuhvata
ne samo oblast politike vec i ekonomike, kulture i citavog svakodnevnog
ivota, da li nju moe ciniti jedino niz nasilnih promena, katastrofa
i konvulzija, ili je ona promena koja moe biti i mirna, postepena,
»evolutivna«. Problem je u tome što neke vrlo estoke,
nasilne, konvulzivne promene na kraju nisu donele velike stvarne preobraaje
(na primer »veliki skok unapred« u Kini 1959; generalni štrajk
u Francuskoj maja 1968.) dok su neke vrlo krupne društvene promene
izvršene mirnim putem (dekolonizacija nakon drugog svetskog rata,
uvodenje planiranja i menaderska revolucija u savremenom kapitalizmu,
ukidanje krupnih društvenih razlika u Švedskoj i drugim skandinavskim
zemljama, prelaz na samoupravljanje u Jugoslaviji itd.). Ako je to tako,
pitanje je: nismo li toliko proširili smisao pojma »revolucija«
da on gubi svaku informativnu vrednost.
U svakoj istorijskoj epohi dešavaju se znacajne promene. Nije li
onda svaka istorijska epoha u nekom smislu revolucionarna. Ocigledno je
da se takvo rastvaranje pojma revolucije moe izbeci samo ako se
razlikuju epohe rasta i epohe prevazilaenja jedne celovite društvene
strukture i ako se precizno odredi osnovna granica jedne društvene
strukture koja ce u epohi njenog prevazilaenja biti ukinuta. Odredba
ove granice u isti mah je opšta okvirna definicija promena (bez obzira
da li su one nasilne ili relativno mirne), koje konstituišu jednu
revoluciju.
Pitanje o socijalistickoj revoluciji najcešce je u marksistickoj
literaturi bilo svodeno na pitanje o slomu kapitalistickog društva.
Najhitnije u pojmu revolucije nije, dakle, ni primena sile, ni postojanje
masovnog pokreta (više ili manje organizovanog) ni promena karaktera
vlasti, pa cak ni slom citavog društvenog sistema; sve to nisu ni
nuni ni dovoljni uslovi stvarne progresivne transformacije društvenih
odnosa. Bitna karakteristika revolucije jeste radikalno prevazilaenje
suštinske unutrašnje granice odredene društvene formacije.
Revolucija je negacija suštinske unutrašnje granice savremenog
kapitalizma. Ta suštinska granica nije prosto privatna svojina na
sredstva za proizvodnju - kao što je izgledalo vecini sledbenika
Marksa - vec cela jedna struktura koja se moe okarakterisati na
sledeci nacin: na osnovu privatne svojine na sredstva za proizvodnju jedna
društvena klasa - buroazija neograniceno raspolae celokupnim
opredmecenim radom, organizuje proizvodnju robe iskljucivo za profit,
prepušta trištu da odredi vrednost svih roba, ukljucujuci
i vrednost radne snage koja je svedena na obicnu robu i na taj nacin stice
mogucnost da prisvaja celokupan višak vrednosti. Revolucija mora
radikalno prevazici ovu strukturu. Ona mora ukinuti privatnu svojinu na
sredstvima za proizvodnju ali ne sme dozvoliti nijednoj drugoj društvenoj
grupaciji (na primer birokratiji, tehnokratiji) da po nekom drugom osnovu
(na primer na osnovu monopola politicke moci) raspolae opredmecenim
radom i prisvaja veci ili manji deo viška vrednosti.
4.1. Marksisticko odredenje revolucije
Klasici marksizma razlikuju politicku i socijalnu
revoluciju.
Politicka revolucija je deo socijalne revolucije, jer je po svom sadraju
i dometu ua od nje. Ona ne menja stare proizvodne odnose, vec, po
pravilu, nasiljem ruši samo staru politicku vlast i njene institucije.
Socijalna revolucija korenito menja celu društvenu strukturu. Ona
je radikalna destrukcija, pre svega - proizvodnih odnosa stare epohe,
zatim njene socijalne i politicke organizacije i njenog duhovnog ivota.
Socijalna revolucija zapocinje promenama u nacinu proizvodnje, koje nastaju
kada stari proizvodni odnosi postanu smetnja daljem razvoju materijalnih
proizvodnih snaga. Sa promenama u nacinu proizvodnje nastaje i nova konfiguracija
društvenih klasa i otvara se sukob izmedu novog nacina proizvodnje
i starog sistema politicke vlasti. U pocetku je taj sukob spontan, ali
vremenom ljudi postaju svesni sukoba i rešavaju ga borbom. Klasa
zainteresovana za novi nacin proizvodnje, rukovodena revolucionarnom ideologijom,
zapocinje borbu protiv starog sistema koja se završava postepenom
transformacijom ili rušenjem vladajuceg politickog poretka.
5. Rat
Najtei oblik društvenog sukoba koji nalazimo u celokupnoj dosadašnjoj
istoriji je rat. Ova društvena pojava je svojom
dramatikom duboko uticala na ivot ljudi kao pojedinaca i njihovih
društvenih grupa. Ljudi su od najstarijih vremena nastojali da objasne
zašto izbijaju ratovi, tako su i nastala razlicita shvatanja rata.
Po teološkom shvatanju, rat je po svojoj suštini izraz boje
volje, ako je u interesu crkve, ili necastivo skrnavljenje te volje, ako
nije u interesu crkve. Prema biloškom shvatanju, rat je prirodna
pojava koja nastaje kao posledica delovanja nagona za samoodrdavanjem
vrste ili kao posledica delovanja nagona za samoodranjem vrste ili
kao posledica zakona prirodnog odabiranja vrsta i sl. Psihologisticko
shvatanje polazi od pretpostavke da ratovi nastaju kao posledica psihickih
svojstava ljudi, npr.ispoljavanja instinkata borbenosti. Geopoliticko
shvatanje osnovni uzrok izbijanja rata vidi u delovanju geografskih cinilaca
(npr.poloaj zemlje, njena prirodna bogatstva) na razvoj pojedinih
naroda i odnose medu njima.
Rat, medutim, nije posledica delovanja nekih prirodnih zakona niti izraz
nekih natprirodnih viših sila. Rat je društvena pojava koja
nastaje kada interesi nekih drava, etnickih grupa ili verskih zajednica
postanu toliko iskljucivi da strane u sukobu smatraju oruanu borbu
najcelishodnijim nacinom rešavanja nastalih protivrecnosti. Rat je
najiskljuciviji oblik ispoljavanja društvenih protivrecnosti, iz
dva razloga: prvo, to je oblik društvenog sukoba koji ima za cilj
ostvarivanje interesa zaracenih strana nametanjem protivniku sopstvene
volje; drugo, takav cilj se ostvaruje oruanom borbom. To pokazuje
da rat kao društvena pojava nema u sebi svoju svrhu, nego joj politika
zaracene strane odreduje tu svrhu.
Suština rata kao društvenog sukoba izraava se u sledecim
obelejima:
- rat je produenje politike oruanom borbom;
- subjekti rata mogu da budu drave, nacije (ili druge etnicke grupe),
verske zajednice i klase;
- rat je ne samo produenje politike vec, na alost, i njen
cinilac, pa i sastavni deo, narocito u savremenom društvu.
Priroda i posledice rata kao oblika društvenog sukoba koji su vodeni
u istoriji dovoljno jasno pokazuju da je mir najpovoljniji uslov napretka
ljudskog društva, a takode i sredstvo rešavanja protivrecnosti
današnjeg sveta.
Rat je organizovani sukob: naoruanih ljudi, kao produenje
politike drava, nacija, klasa sredstvima oruanog nasilja u
cilju ostvarivanja odredene politicke, ekonomske i druge dobiti.
Rat je društvena pojava uslovljavana i povezana sa pojavom i razvitkom
klasnog društva ciji su osnovni zakoni ujedno i opšti zakoni
razvoja rata. Osnovni sadraj rata cini oruana borba, ali se
rat ne svodi samo na nju, on je širi, sloeniji, jer ukljucuje
i druge oblike borbe (politicke, psihološke, propagandne, ekonomske,
itd.) koje imaju veliko znacenje za pripremu i vodenje rata.
U prvobitnoj zajednici nije bilo ratova, Sukobi izmedu rodova i plemena
imaju neka obeleja rata, ali im je priroda sasvim razlicita. U tim
sukobima nije bilo izdvojene organizacije za vodenje rata, svaki clan
roda ili plemena je bio ratnik. Ti sukobi su bili zasnovani više
na zavisnosti ljudi od prirode, iz potrebe za podrucjima u kojim se nalazi
hrana ili zbog krvne osvete, a ne na prisvajanju tudeg vlasnistva ili
za pribavljanje radne snage. U tim sukobima nije bilo zarobljenika i iskorištavanja
pobedenih.
Rat kao društvenu pojavu reguliše i pravo (medunarodno javno
i ratno pravo). Pravni pojam rata je ui od njegovog opšteg
pojma. Rat je oruani sukob izmedu dve ili više drava,
uzrokovan voljom jedne od njih, uz potrebu prinudnih mera kojim svaka
zaracena snaga pokušava nametnuti svoju volju protivniku.
Povelja UN iz 1945. konacno zabranjuje rat kao sredstvo rešavanja
medunarodnih sporova i nacionalne politike. Clanice UN su se obvezale
da nece upotrebljavati silu ili pretiti silom koja bi bila usmerena protiv
politicke ili teritorijalne nezavisnosti bilo koje drave, da ce
sve sporove i sukobe rešavati jedino i iskljucivo mirnim putom, da
ce pruiti pomoc svakoj napadnutoj clanici, da ce se uzdrati
od pruanja pomoci svakoj dravi protiv koje UN preuzmu neku
prinudnu meru. Iako zabranjuje rat, povelja UN ipak dopusta urodjeno pravo
na pojedinacnu i zajednicku samoodbranu u slucaju oruanog napada
protiv nekog clana Ujedinjenih nacija, dok Savet bezbednosti ne preduzme
mere potrebne za ocuvanje medunarodnog mira i sigurnosti.
6. Teorija o sukobu civilizacija
Smul Hntigton kae da ce 21. vek bice vek sukoba kultura i civilizacija
(islam, pravoslavlje,
katolicanstvo), a ne kapitalizma
i socijalizma. Sukob medu civilizacijama zamenice ideološke i druge
oblike sukoba. U 21. veku doci ce do sukoba Zapada i nezapadnih civilizacija.
Sudar civilizacija dominirace globalnom politikom. „Najznacajniji
sukobi izbice du nesavršenih kulturnih granica koje razdvajaju
ove celine“ – piše Hantigton. Globalni rat je po njemu
neverovatan, ali ne i nemoguc. -n bi obuhvatio muslimane na jednoj strani
i nemuslimane na drugoj. U slucaju sukoba civilizacija Evropa i Amerika
moraju da se dre zajedno.
Sukobi su moguci i unutar jedne civilizacije, a izbegavanje meducivilizacijskih
ratova zahteva od najvanijih drava da se dre dalje od
sukoba u drugim civilizacijama.
Sa obzirom da paraleleno egzistira više civilizacija uslov mira
u multicivilizacijskom i multipolarnom svetu je:
- uzdravanje od mešanja u sukobe u drugim civilizacijama
i
- pravilo zajednickog posredovanja ili pregovora sa ciljem obuzdavanja
ili pregovora sa ciljem obuzdavanja ili zaustavljanja ratova zbog neodgovarajucih
granica izmedu drava ili grupa iz drugih civilizacija.
Ekonomsko liderstvo preuzece Azija, a demografska eksplozija ce omoguciti
da do 2025. na svetu bude više muslimana nego hrišcana. Zato,
zapadnjaci moraju da shvate da njihova kultura nije univerzalna. Zapadne
vode ne treba da pokušavaju da preoblikuju druge civilizacije jer
je to van njihove moci, nego treba da sacuvaju, zaštite i obnove
kvalitete Zapadne civilizacije.
Zato je neophodna:
• veca politicka, vojna i ekonomska integracija,
• da se u EU ukljuce zapadne drave centralne Evrope,
• da se ogranici konvencionalna i nekonvencionalna vojna moc islamskih
i slicnih zemalja,
• da se uspori udaljavanje japana od Zapada u pravcu prilagodavanja
Kini,
• da se prihvati Rusija kao najvanija zemlja pravoslavlja
i regionalna sila,
• da se odri zapadna tehnološka i vojna nadmoc u odnosu
na druge civilizacije,
• i da se prizna mešanje Zapada u poslove drugih civilizacija
kao najopasniji izvor nestabilnosti.
Zakljucak
Kao posledica raznih oblika protivurecnosti savremeni svet je oprecen
problemima cije gomilanje ili razrešavanje u savremenom društvu
stvara konfliktne situacije i sukobe.
Najdublji i verovatno naješci uzroci sukoba u istoriji bile
su suprotnosti koje postoje izmedu interesa razlicitih klasa, slojeva
i drugih društvenih grupa. Zauzimajuci razlicite društvene poloaje,
društvene grupe imaju i bitno drugacije interese.
Druga vrsta uzroka društvenih napetosti i sukoba nalazi se u stanju
društvene neuskladenosti i neujednacenosti, bilo da je rec o neuskladenosti
izmedu ciljeva i nedovoljnih sredstava potrebnih za njihovo ostvarenje,
ili o neujednacenosti ekonomskog i društvenog razvoja izmedu pojedinih
delova društva, oblasti, regiona ili etnickih grupa.
Pojava konflikata svetskih razmera u savremenom društvu uslovljena
je medudravnom eksploatacijom koja stvara sve vece razlike izmedu
razvijenih i nerazvijenih društvenih zajednica.
Društveni sukobi su neizbeni u društvenom ivotu
i oblik u kome se društveni ivot ispoljava i razvija.
Nasilje i konflikti u društvu izviru iz mešanja politike u
ekonomski proces, a ne iz dozvoljavanja samom procesu da nesmetano deluje.
Daleko od toga da sukob samo razdire i da je nuno destruktivan.
A to ne znaci opravdati ga, vec objasniti. Društvo nije samo prilagodavanje,
statika, poredak, ekvilibrijum, glatko funkcionisanje.
Nema nicega a priori lošeg u društvenim sukobima, društvo
napreduje kroz društvene sukobe. Ono ne napreduje kroz sabornost,
kroz jedinstvo, kroz ignorisanje realnosti. Ne, ono napreduje kroz razrešavanje
tih sukoba.
Kao konacan cilj naših snova moemo da postavimo nenasilno
društvo sveta koje istovremeno nije društvo u kojem ne postoje
konflikti, vec društvo koje konflikte prevazilazi bez upotrebe ili
pretnje upotrebom sile.
Literatura
- „SOCIOLOGIJA” – Prof. Dr. Vlajko Petkovic, VPŠ,
Cacak, 2008.god.
- „MENADMENT LJUDSKIH RESURSA“ - Prof. Dr.Vlajko Petkovic,
VPŠ, Cacak, 2006.god.
- „SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA”– Dr. Ðura Stevanovic,
Dr. Sreten Jelic, Tatjana Jovanovic, Beograd, 2005.god.
- „SOCIOLOGIJA” – Dr. Ljubivoj Gvoic, Dr. Smilja Rakas,
Megatrend, Beograd, 2005.god.
- „SOCIOLOGIJA“ - Dr. Milan Miškovic, Beograd, 2003.god.
- „UVOD U SOCIOLOGIJU” – Dr. Zoran Vidojevic,,Obrazovni
informator, Beograd, 1997.god..
Internet adrese:
www.crnarupa.singidunum.ac.yu
www.praxis.anarhija.org
www.wikiperija.org
www.radiostudent.si
www.87.237.201.178
www.mediterran.co.yu
www.znrfak.ni.ac.yu
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|