|
POJAM KLASE I ELITE
Klase i elite
Danas više nije sporna univerzalnost podele društva na grupe koje su
raspoređene u hijerarhiji bogatstva, obrazovanja i moći. Teoretičari društva
su razvili dva globalna pristupa slična po naglašavanju podele na one
koji raspolažu odnosno ne raspolažu pomenutim resursima, kao jedne od
najvažnijih činjenica društvene strukture. Međutim, ta dva pristupa govore
o ovoj podeli na različite načine: koncepti ”vladajuće elite” suprotstavljaju
organizovanu vladajuću manjinu koja poseduje društvenu moć neorganizovanoj
većini (masama) distanciranim od pozicija moći, dok koncepti ”vladajuće
klase” suprotstavljaju ekonomski dominantnu klasu (klasu koja poseduje
sredstva za proizvodnju) podređenim nevlasničkim klasama svesnim svog
društvenog položaja koje mogu biti organizovane ili stvarati organizacije.
Iz ovih različitih koncepcija proizilaze i razlike u načinu na koji se
zamišljaju odnosi između vladajućih i onih kojima se vlada. T. B. Botomor
naglašava da se koncepcije vladajuće klase i elite upotrebljavaju u opisu
i objašnjenju političkih događaja te da se vrednost tih koncepcija mora
prosuđivati prema stepenu u kome ove omogućavaju razumne odgovore na važna
pitanja o političkim sistemima. A tih pitanja zaista ima mnogo: ”Da li
oni koji vladaju društvom konstituišu društvenu grupu koja je jedna jedinstvena
ili je možda podeljena, otvorena ili zatvorena grupa? Kako se njeni članovi
biraju? Šta je osnova njihove moći? Je li njihova moć neograničena ili
je ograničena snagom drugih grupa u društvu?‚ Postoje li u ovom pogledu
značajne razlike između društava i ako postoje kako ih objasniti? ”.
Različiti koncepti strukture društva polaze od različitog isticanja uloge
pojedinih društvenih činilaca kao glavnog uzroka socijalne diferencijacije
u savremenom društvu. Bez obzira da li se polazi od toga da u ovom doprinosi
sve intenzivniji razvoj podele rada, proces dekompozicije privatne svojine
u kapitalizmu ili porast uloge profesionalne podele rada povezan sa porastom
značaja društvene i posebno političke moći u socijalističkom društvu,
u svim tim slučajevima evidentna je sve naglašenija kompleksnost odnosa
unutar klasne strukture društva.
U studijama društvene strukture figurira veći broj društvenih grupa u
korenu čije diferencijacije se nalazi posedovanje/neposedovanje svojine
sredstava za proizvodnju, mesto u podeli rada, neravnomerna distribucija
društvene moći, obrazovanja, društvenog ugleda, materijalnog bogatstva
i u tom pogledu istaknuto mesto zauzimaju: klase, kaste, staleži, statusne
grupe i elite. U ovom radu najviše pažnje ću posvetiti klasama i elitama.
Klase
Sistem klasa se u mnogo aspekata razlikuje od kaste ili staleža. U tom
smislu treba istaći sledeće četiri razlike:
1. Nasuprot drugim tipovima slojeva, klase nisu uspostavljene pravnim
ili religioznim odredbama; pripadništvo klasi ne zasniva se na nasleđenoj
poziciji - ni prema zakonu, ni prema običaju.
Klasni sistemi su tipično elastičniji od ostalih tipova stratifikacije,
a granice klasa nikad nisu jasno određene. Još jedna bitna karakteristika
je da nema formalnih ograničenja u pogledu mešovitih brakova.
2. Klasa u kojoj se neko nalazi se, bar jednim delom, dostiže a ne, jednostavno
”daje” pri rođenju, što je tipično za ostale sisteme. Socijalna mobilnost,
odnosno kretanje naviše i naniže u klasnoj strukturi, je mnogo češća nego
u drugim tipovima.
3. Klase zavise od ekonomskih razlika između grupacija pojedinaca, tj.
od nejednakosti u imovini i pristupu materijalnim bogatstvima. Kod drugih
sistema neekonomski činioci (kao što je uticaj religije u indijskom sistemu
kasta) uglavnom su najvažniji.
4. U drugim tipovima nejednakosti se izražavaju prvenstveno kroz lične
odnose dužnosti ili obaveza: između kmeta i feudalnog posednika ili pojedinaca
u nižoj ili višoj kasti. Nasuprot tome, klasni sistemi funkcionišu uglavnom
kroz masovne bezlične veze.
Jedna od značajnih klasnih razlika može se naći u razlikama u plati i
nejednakim radnim uslovima; taj element utiče na sve ljude u konkretnoj
kategoriji zanimanja, što je povezano sa ekonomskim okolnostima u čitavoj
privredi.
Posedovanje bogatstva, uz profesiju, najglavnija je osnovica klasnih razlika.
Najvažnije klase u zapadnim društvima su viša klasa (bogataši, poslodavci,
industrijalci i vrhunski rukovodioci; oni koji poseduju ili neposredno
kontrolišu proizvodne resurse); srednja klasa, koja obuhvata najveći broj
činovnika, tj. osoblja ”bele kragne (beli okovratnici - white collars)”
ili manuelni radnici. U nekim industrijalizovanim zemljama je seljaštvo,
kao treća klasa angažovanih u poljoprivrednoj proizvodnji, doskora predstavljalo
značajnu kategoriju. U zemljama Trećeg sveta, pak, seljaci su još uvek
najbrojnija klasa.
Postavljanje kriterijuma razvrstavanja u klase
Prvo pitanje koje se može postaviti kada se govori o klasnoj strukturi
je pitanje kriterijuma razvrstavanja pojedinaca u klase. Postoje dve vrste
tih kriterijuma: subjektivni i objektivni. Subjektivni kriterijumi se
zasnivaju na predpostavkama i percepcijama pojedinaca o svom klasnom poreklu
i svojoj klasnoj pripadnosti, dok se objektivni zasnivaju na nekim merljivim
karakteristikama individua među kojima se izdvajaju bogatstvo, zanimanje
i obrazovanje.
Sociološka tradicija registruje ogroman broj različitih poimanja klasa.
Nemarksističke definicije su veoma raznovrsne i one ističu veliki broj
različitih kriterijuma: zanimanje, dohodak, imovinu, superiornost samosvesti,
monopol društvene pozicije i raspolaganja dobrima, funkciju, način života.
Gurvič, u vrlo iscrpnoj analizi, nalazi da je zajednička karakteristika
svih ovih interpretacija odbacivanje svake filozofije istorije koja sadrži
predviđanje o iščezavanju klasa, pokušaj da se one osamostale i tumače
u skladu sa nekom društveno-političkom doktrinom, sumnju u pogledu nedvosmislenog
istovetnog karaktera i uloge klasne borbe u različitim društvenim strukturama,
odbacivanje dovođenja u vezu društvenih klasa i političke teorije države
i najzad mnogo veći interes za psihologiju društvenih klasa nego za njihove
kulturne tvorevine koje su u marksizmu označene ideologijom.
Sa druge strane za Marksa i marksiste je osnova društvenih klasa data
ulogom koje one igraju u proizvodnji, prometu i raspodeli ekonomskih dobara.
Navedena uloga određuje životni standard, klasnu svest, ideologiju, kulturu
i politički stav klasa čije se postojanje manifestuje u njihovoj međusobnoj
borbi za vlast.
Istorijski gledano, sa početkom civilizacije dolazi do formiranja klasne
strukture. Privatna svojina sredstava za proizvodnju i iz nje izvedena
mogućnost eksploatacije radne snage bile su osnovne determinante i pretpostavke
klasne diferencijacije.
Da bi neka društvena grupacija bila klasa nije dovoljno da njeni pripadnici
imaju samo isti ekonomski položaj u datom društvenom sistemu. Potrebno
je da se izvrši određena socijalna integracija grupacije tako da se istovetnost
ekonomskog položaja manifestuje u manje ili više svesno izraženim zajedničkim
interesima i u spremnosti bar jednog, značajnijeg, dela grupacije da klasne
interese brani posredstvom političkih i drugih klasnih organizacija.
Klase su osnovni i najznačajniji oblik društvenog grupisanja izveden iz
njihovog mesta u procesu proizvodnje, odnosno iz njihovog nejednakog položaja
u sistemu raspodele ekonomske moći. Jedan od najpoznatijih svetskih sociologa,
Entoni Gidens, klasu definiše kao široko grupisanje ljudi koji dele zajedničke
ekonomske resurse, što snažno utiče na tip životnog stila koji su oni
u stanju da sprovode.
Iako klase osnovu svog socijalnog postojanja imaju primarno u ekonomskoj
strukturi društva, one ipak nisu samo ekonomske grupacije. Svaka klasa
svojim pripadnicima definiše mesto u ukupnosti društvene prakse (podele
rada) što podrazumeva i političke i ideološke odnose. Pojedinci prinuđeni
ekonomskim pritiscima stupaju u klasne odnose i time mogu organizovati
političke partije i druge organizacije, što na kraju rezultira formiranjem
kolektivne (klasne) svesti.
Klasna svest i kulturne tvorevine klase se moraju priznati za značajne
vidove klasne stvarnosti prilikom njihovog određivanja. Klasna svest je
posebno snažna kolektivna svest koja povezuje integrisane individualne
i kolektivne članove klasa. U kritičnim trenucima ona može biti dominantnija
i jača integraciona sila i od nacionalne ili religijske svesti.
Većina koncepcija klasnog društva prihvata da klase konstituišu sistem
grupa najvišeg reda u društvenoj strukturi, da se klasna podela u društvu
odnosi na društvene položaje povezane sa sistemima privilegija i diskriminacija
koje nisu determinisane biološkim kriterijumima i da je pripadnost pojedinaca
društvenoj klasi relativno stalna. Pored ovoga zajedničke karakteristike
klasa su njihov vertikalni poredak - postojanje više i niže rangiranih
grupa s obzirom na neki sistem privilegija i diskriminacija, posebnost
trajnih klasnih interesa, postojanje klasne svesti i klasne izolacije,
koja u krajnjoj liniji vodi do klasnih protivrečnosti i sukoba.
U literaturi je uobičajena podela teorija klasa na marksističku i veberijansku
struju.
Marksistička tradicija
Većina radova Karla Marksa (1818-1883) odnosi
se na društvene klase, ali je, začudo, on propustio da sistematski analizira
pojam klase.
Rukopis na kome je Marks radio pred svoju smrt (kasnije objavljen u njegovom
najvažnijem delu Kapital) prekida sa baš na mestu na kome je postavljeno
pitanje - ”šta čini klasu?”. Njegova koncepcija klase stoga mora da se
rekonstruiše na osnovu celokupnog korpusa njegovih spisa.
Pošto tekstovi o kojima raspravlja o klasi nisu uvek sasvim usaglašeni,
teoretičari se spore oko toga ”šta je Marks u stvari mislio”. Glavni pravci
njegovih gledišta, međutim, prilično su jasni.
Priroda klase
Klasa je za Marksa grupa ljudi koji se nalaze u zajedničkom odnosu prema
sredstvima za proizvodnju, tj. sredstvima pomoću kojih zarađuju za život.
Pre razvoja moderne industrije proizvodna sredstva sastojala su se prvenstveno
od zemlje i alatki za njenu obradu, kao i za primenu u stočarstvu. U preindustrijskim
društvima su, znači, dve glavne klase bili oni koji su posedovali zemlju
(plemstvo, veleposednici ili robovlasnici) i oni koji su bili aktivno
angažovani u proizvodnji (zavisni seljaci, robovi i slobodni seljaci).
U modernim industrijskim društvima fabrike, poslovni prostori, mašine
i bogatstvo, ili kapital da se to nabavi, postaju važniji. Glavne klase
su one koje poseduju ova nova sredstva za proizvodnju; to su industrijalci
ili kapitalisti (vladajuća klasa) i oni koji za život zarađuju prodajući
im svoj rad; to je radnička klasa (eksploatisana) ili, prema pomalo arhaičnom
izražavanju koje je Marks radije koristio, ”proleterijat”.
Odnos između klasa je, prema Marksu, eksploatatorskog karaktera. U feudalnim
društvima eksploatacija je često bila u obliku direktnog prenosa produkata
seljaštva u svojinu plemstva. Kmetovi ili zavisni seljaci bili su primorani
da jedan deo proizvoda daju svojim aristokratskim gospodarima, ili su
morali da rade određeni broj dana mesečno na poljima feudalnih gospodara,
kako bi proizveli useve koje su trošili oni i njihova svita. U modernim
kapitalističkim društvima izvor eksploatacije je manje uočljiv, i Marks
posvećuje dosta pažnje da objasni njenu prirodu. U toku radnog dana -
rezonuje on - radnici proizvedu više no što je poslodavcima stvarno potrebno
da isplate troškove njihovog unajmljivanja. Ovaj višak vrednosti je izvor
profita koji kapitalisti mogu da koriste za sebe.
Marks je bio pogođen nejednakostima koje kapitalistički sistem stvara.
Kako su u ranije vreme aristokrati živeli luksuzno i sasvim drugačije
od seljaštva, poljoprivredna društva bila su relativno siromašna. Čak
i da nije bilo aristokratije, životni standard bio bi neizbežno nizak.
Sa razvojem savremene industrije, međutim, bogatstvo se proizvodi u količinama
daleko većim no ikada ranije, ali radnici imaju malo pristupa bogatstvu
koje se njihovim radom stvara. Oni ostaju relativno siromašni, dok bogatstvo
koje nagomilava klasa vlasnika raste.
Sem toga, sa razvojem fabrika i mehanizovanjem proizvodnje, rad često
postaje jednoličan i krajnje ugnjetački. Rad koji je izvor našeg bogatstva
često je i fizički iscrpljujući i mentalno dosadan, što je slučaj sa običnim
radnikom u fabrici čiji se posao sastoji od rutinskih zadataka, iz dana
u dan u istom okruženju.
Klase koje kontrolišu sredstva za materijalnu proizvodnju takođe kontrolišu
i sredstva za duhovnu proizvodnju tako da one ne vladaju samo ekonomski,
već i tako što plasiraju svoju ideologiju.
I eksploatisana klasa sa organizuje i postaje svesna svojih interesa i
tako prelazi iz klase po sebi u klasu za sebe.
Klasna borba se, po Marksu, označava kao glavni mehanizam društvenih promena
u obliku društvenih revolucija, kojima se radikalno menja ekonomski, politički
i ideološki poredak koji je odgovarao staroj vladajućoj klasi i uspostavlja
novi poredak koji odgovara novoj pobedničkoj klasi.
Složenost klasnih sistema
Iako po Marksovoj teoriji u društvu postoje dve glavne klase - oni koji
poseduju proizvodna sredstva i oni koji ih ne poseduju, on priznaje da
je stvarni sistem klasa složeniji od ovakvog modela. Pored dve osnovne
klase postoje, kako Marks ponekad navodi, i prelazne klase. To su klasne
grupe preostale iz ranijeg tipa proizvodnog sistema, npr. seljaštvo u
modernim društvima.
Marks obrađuje i pitanje rascepa do kojih dolazi u samim klasama. Evo
nekoliko primera:
1. U najvišoj klasi ima često konflikta između finansijskih kapitalista
(bankara) i industrijskih proizvođača.
2. Postoje i različiti interesi onih u manjim poslovnim poduhvatima i
onih koji poseduju velike korporacije ili rukovode njima. Svi oni pripadaju
kapitalističkoj klasi, ali politika koja koristi velikom biznisu ne odgovara
uvek malim preduzetnicima.
3. Na dnu radničke klase dugoročno nezaposleni žive u gorim uslovima nego
većina radnika. Takve grupe često se sastoje od etničkih manjina.
Marksov pojam klase uvodi nas neprestano u objektivno strukturisane ekonomske
nejednakosti u društvu. Klase nemaju veze sa onim što ljudi veruju da
je njihova pozicija u društvu, već sa objektivnim okolnostima koje jednima
dopuštaju da imaju bolji pristup materijalnim resursima, a drugima ne.
Dakle, klase su po marksističkoj tradiciji delatne i konfliktne grupe.
U novije vreme marksističke teorije klasa se proširuju idejom da odnos
prema sredstvima za proizvodnju ne podrazumeva samo vlasništvo, već i
organizacionu poziciju odnosno kontrolu.
Klasna podela nastaje na osnovu zauzetih protivrečnih klasnih pozicija
- pojedinci ne poseduju sredstva za proizvodnju ali učestvuju u njihovoj
kontroli ili bar uživaju izvestan stepen samostalnosti unutar radnog procesa.
Američki socolog Erik Olin Rajt se smatra vođom neomarksističkog pokreta.
Veberijanska tradicija
Pristup Maksa Vebera teoriji klasa izgrađen je na Marksovoj analizi
ali uz određene izmene i razrade. Između te dve teorije postoje dve glavne
razlike.
Prvo, iako Veber prihvata Marksovo gledište da se klasa zasniva na objektivno
datim ekonomskim uslovima, on smatra da u formiranju klasa veću ulogu
igraju raznovrsni ekonomski činioci. Prema Veberu, klasne podele nastaju
ne samo usled posedovanja ili neposedovanja sredstava za proizvodnju,
već i na osnovu ekonomskih razlika koje nemaju nikakve neposredne veze
sa imovinom. Ti elementi naročito obuhvataju stručno znanje, školske i
druge kvalifikacije, a to sve utiče na tip radnih mesta koje pojedinci
mogu da dobiju. Oni na menadžerskim ili profesionalnim poslovima zarađuju
više i imaju povoljnije uslove za rad nego radnici na manuelnim i manje
stručnim poslovima. Njihove kvalifikacije - diplome i stečena stručna
znanja čine da je njihova vrednost na tržištu veća. I na nižem nivou,
visoko kvalifikovani radnici dobijaju veće nadnice nego polukvalifikovani
i nekvalifikovani.
Na osnovu vlasništva i tržišnog položaja Veber razlikuje uglavnom tri
klase: vlasnike, nevlasnike čija je tržišna pozicija podržana njihovom
kvalifikacijom i znajem i one koji mogu prodavati samo svoj rad.
Drugo, Veber osim klase razlikuje još dva osnovna aspekta socijalne stratifikacije.
Jedan naziva statusom, a drugi partijom ili interesnom grupom.
Kao novi pravac u Veberijanskoj tradiciji postoji i ”neoveberizam” britanskog
autora Frenka Parkina.
Status
Izraz ”status” odnosi se na razlike između društvenih grupa u pogledu
časti ili prestiža koje im pripisuju drugi. Statusne različitosti često
variraju nezavisno od klasnih podela, a socijalno vrednovanje može biti
pozitivno ili negativno. Pozitivno privilegovane statusne grupe uključuju
grupacije koje uživaju visok ugled u datom društvenom poretku. Lekari
i advokati, na primer, uživaju visok ugled u britanskom društvu. Grupe
parija su negativno vrednovane statusne grupe izložene diskriminaciji,
tako da su sprečene da koriste prednosti dostupne većini drugih. Jevreji
su bili parije kao grupa u srednjovekovnoj Evropi i isključeni iz nekih
zanimanja, na primer iz javne službe.
Posedovanje imovine normalno daje visok status, ali postoje i mnogi izuzeci.
Izraz ”otmena sirotinja” je jedan primer: u Britaniji ima ljudi iz aristokratskih
porodica koji i danas uživaju znatno društveno poštojanje, čak i ako je
njihovo bogatstvo nestalo.
I, obrnuto, na ”novi novac” (skorojevićki) se često gleda sa izvesnim
prezirom među ustoličenim bogatašima.
I dok je klasa objektivno data, status zavisi od subjektivnih procena
društvenih razlika. Klase nastaju na osnovu ekonomskih činilaca povezanih
sa imovinom i zaradama; status, međutim određuju različiti stilovi života
kojim pojedine grupe žive.
Partija ili interesna grupa
Kako ističe Veber, u modernim društvima stvarane posebnih partija ili
interesnih grupa značajan je aspekt moći koji može uticati na stratifikaciju
nezavisno od klase i statusa. Tim pojmom obeležava se grupa pojedinaca
koji zajedno rade jer su im profesionalni profil, ciljevi i interesi zajednički.
Marks je hteo da i statusne razlike i ovakve interesne grupe objasni pomoću
pojma klase. Po Veberu ni jedan od tih pojmova ne može se svesti na klasne
podele, iako one na njih svakako utiču. Partije mogu biti privlačne i
pripadnicima raznih klasa, one se mogu zasnivati na religioznom pripadništvu
ili nacionalističkom idealu. Takve interesne grupe, prema tome mogu odražavati
kako religiozne tako i klasne različitosti.
Veberovi radovi su značajni jer se njima pokazuje da, pored klase, i druge
dimenzije stratifikacije snažno utiču na život ljudi. Mnogi sociolozi
smatraju da Veberove šeme nude fleksibilniju i bolje razrađeniju osnovu
za analizu stratifikacije no što je to slučaj sa Marksovim.
Beli okovratnici
Početkom 19. veka četiri petine zaposlenog stanovništva u SAD su bili
manuelni radnici; do 1870. otprilike samo jedna trećina, a 1940. oko jedna
petina pripadala je još uvek toj staroj srednjoj klasi. Mnogi od preostale
četiri petine ljudi koji zarađuju za život radeći za 2 ili 3 posto stanovništva
koji poseduje 40 ili 50 posto privatnog vlasništva. Među tim uposlenim
ljudima bili su i članovi nove srednje klase, ljudi sa belim
okovratnicima koji primaju mesečne plate. Za njih, kao i za najamne
radnike Amerika je postala zemlja službenika i privatno vlasništvo je
izvan njihovog domašaja. Tržište rada, a ne upravljanje vlasništvom određuje
njihove izglede da imaju prihode, moć da uživaju prestiž, da steču kvalifikacije
i koriste se njima.
Od triju velikih slojeva modernog društva, samo je nova srednja klasa
stalno rasla u odnosu na celinu.
Službenici koji sačinjavaju novu srednju klasu ne čine jedinstveni,
kompaktni društveni sloj. Oni se nisu pojavili na istom horizontalnom
nivou već su izbijali istovremeno na nekoliko nivoa modernog društva;
oni kao da formiraju neku novu piramidu unutar celokupne stare društvene
piramide. Najveći deo ove klase po prihodima spada u niže srednje kategorije,
ali bez obzira kako se procenjuje društveni položaj, vrste ljudi sa belim
okovratnicima javljaju se gotovo od vrha do dna modernog društva.
Sloj upravljača bio je izložen manjim promenama tokom ovih decenija i
lako je opao, od 14 na 10 posto; mesečno plaćeni stručnjaci kod kojih
se primećuju isto tako neznatni usponi i padovi, opali su od 30 na 25
posto nove srednje klase. Najveće promene u ukupnom sastavu su bile relativno
opadanje grupe prodavača, koje je bilo najjače izraženo oko 1900. godine
- od 44 na 22 posto ukupne nove srednje klase, i stalni porast činovnika
- od 12 na 40 posto. Tri najveće grupe profesija u sloju belih okovratnika
su: nastavno osoblje, prodavači koji rade u trgovinama i iznad njih, sve
vrste službenika. Ove tri grupe sačinjavaju glavni deo belih okovratnika.
Službe belih okovratnika su u datom periodu zapošljavale više nego polovinu
članova celokupne američke srednje klase. Između 1870. i 1940. broj belih
okovratnika je porastao od 15 na 56 posto srednjih slojeva, dok je stara
srednja klasa opala od 85 na 44 posto.
U negativnom smislu, preobražaj srednje klase je kretanje od posedovanja
prema neposedovanju, a u pozitivnom smislu to je prelaz od vlasništva
na novu osnovu društvenog razvrstavana-zaposlenja. Vrsta i imovno stanje
stare srednje klase najbolje se može videti po stanju vlasništva preduzetnika,
a nove srednje klase po ekonomiji i sociologiji zaposlenja. Opadanje brojnosti
starijih nezavisnih sektora srednje klase vezuje se uz centralizaciju
vlasništva; brojni porast novih službenika sa mesečnim platama rezultat
je industrijskih mehanizama koji su učinili da se pojave zanimanja nove
srednje klase.
Koreni ideje o vladajućoj eliti
Elita (lat. eligere - izabrati) ne može biti naprosto
shvaćena kao posebna vrsta klase. Ona može predstavljati deo klase odnosno
ona se može odnositi na dve ili više klasa koje konstituišu elitu u društvu
tako da ovaj termin treba da označi najviše rangirane slojeve neke date
društvene jedinice, bilo klase ili celokupnog društva, rangirane po nekom
izabranom kriterijumu za koga se najčešće uzima moć, osim ako u konkretnom
slučaju nije drugačije označeno. U tom značenju i P. Toens određuje elitu
kao relativno malu grupu koja, legitimno ili ne, vrši vlast nad ostalim
grupama sa kojima može da uspostavlja različite veze i odnose.
Ideja o podeli društva na elitu i masu je prvi put data u svom razvijenom
obliku u delu Vilfreda Pareta (1848-1923) i Gaetana Moske (1858-1941).
U literaturi se obično polazi od stava da je Pareto prvi formulisao teoriju
elita kao naučnu teoriju. U njegovom opštem pogledu na društvenu strukturu
mogu se izdvojiti dve glavne kategorije ljudi: elita-viši sloj i neelita(masa)
- niži sloj društva.
P. Toens nastupa znatno uže od Pareta naglašavajući da elite smatraju
da poseduju izvesnu duhovnu superiornost, ali to ne znači da im je ona
i uvažena od drugih. S druge strane elite postavljaju sebi zahtev za promenom
ili zaštitom specifičnog društvenog poretka. Dakle funkcija elite je povezana
sa osvajanjem ili podržavanjem vlasti.
Veza superiornosti i moći ima prvorazredan značaj kod Pareta, međutim,
kao činjenica drugostepenog značaja ona je prisutna kod svih značajnijih
analitičara i teoretičara elite.
Paretova elita nije jedinstven sloj već se deli na dva dela: vladajuću
i nevladajuću elitu, pri čemu se za kriterijum podele uzima učešće u vršenju
političke vlasti.
Sociološko određenje elite
U najširem značenju rečju elita označavaju se svi oni pojedinci koji
se ističu u obavljanju neke delatnosti u društvu, bilo da to postižu nekim
svojim sposobnostima (npr. intelektualna ili sportska elita) ili zato
što raspolažu većom društvenom moći, pri čemu je posedovanje određenih
sposobnosti od drugorazrednog značaja (politička, ekonomska ili vojna
elita). Naravno, ovo određenje ne isključuje prisustvo odgovarajućih znanja
i sposobnosti za vršenje funkcija pomenutih elita.
Gledano iz ove perspektive u istoriji teorije elita je moguće razlikovati
dva generalna pristupa:
1. Stariji, (Pareto, Moska) koji je individualistički i po njemu se elite
određuju saglasno individualnim sposobnostima svojih članova (preduzetnička
sposobnost, mogućnost da organizuju) i ovaj pristup uglavnom vodi psihologističkoj
(zastareloj) interpretaciji društvenog života.
2. Pozicioni, koji je podeljen na dve grupe:
(1) prva, kada je vrh institucionalnih položaja određen kao kriterijum
koji odvaja članove elite od ostatka društva.
(2) druga, najčešća, gde sposobnost delovanja predstavlja osnovu za definisanje
elite.
Glavni problem u prvom pristupu je pre empirijske nego teorijske prirode
i ovaj pristup može poslužiti prilikom opisivanja konkretnih mehanizama
formiranja i ponašanja elite, ali ne može dati odgovore na pitanja formiranja
i reprodukcije društvenih institucija s obzirom da su one proizvod kompleksnih
društvenih odnosa.
Principijelnu teškoću pozicionog pristupa u teoriji elite predstavlja
sadržaj pojma moći. Eva Ecioni-Halevi pokušava da prevlada ovu teškoću.
Njena analiza počinje standardnom odredbom da se elita razlikuje od ostatka
društva po stepenu moći i uticaja. Takođe daje i precizniju odredbu po
kojoj eliti pripadaju oni koji (čak i unutar sopstvenih klasa) imaju veći
udeo aktivne kontrole nad organizaciono-administrativnim izvorima moći
ili mogu imati veći udeo u resursima kao što su znanje, ambicija, harizma,
vreme, motivacija, energija. U svakom slučaju, to su pojedinci unutar
svake klase koji, na osnovu tih resursa, imaju sposobnost i spremnost
da se zauzmu u izvesnim akcijama koje su od šireg značaja i koje vrše
uticaj na društvo.
U ovoj odredbi su važna tri elementa:
1. Moć je određena kao kontrola nad resursima (fizička prinuda, organizaciono-administrativna,
simbolička, materijalno-ekonomska, individualno-psihološka). S obzirom
da je krenula od generalnog koncepta moći, nije čudno da se u njenoj definiciji
nalaze zajedno individualistički (ambicija, harizma, motivacija) i pozicioni
pristup.
2. Drugi element navedene definicije uvodi akciju kao specifičnu karakteristiku
članova elite. Teoretičari elite su uvek bili usmereni na akciju kao ključnu
odredbu elite. Ecioni-Halevi ovde opet meša pomenuta dva pristupa: akcija
nije primarno rezultat nečije spremnosti, ona je nužno posledica pozicije
koju članovi elite zauzimaju (resursi ne mogu biti reprodukovani, akumulirani
bez akcije). Ona smatra da klasa ne može aktivno delovati dok elita može.
Razlog tome je u konceptu akcije: ”da bi se izvela akcija potrebno je
doneti odluku, najmanje što je potrebno je da pokušaj treba da bude izvršen”.
To je iznenađujuće ograničena koncepcija, govor o izvršavanju je tautološki
s obzirom da izvršavanje podrazumeva proces akcije. Postulirati odlučivanje
kao fundamentalni princip izgleda mnogo prikladnije teoriji organizacije
nego globalnoj teoriji društvenog sistema i društvene promene.
3. Elite su gornji delovi društvenih klasa (čini se da je na taj način
stari problem redukovanja ostatka društva na masu rešen). Rezultat ove
solucije je da spaja dva tradicionalno suprotstavljena pristupa - teoriju
klasa i teoriju elite. U nameri da spoji ova gledišta ona uopšteno određuje
klase kao grupe koje se međusobno razlikuju po stepenu u kom one poseduju
i kontrolišu različite resurse od kojih su najznačajniji materijalni resursi.
Problem ove definicije je u tome što je ona gradaciona (stepen podrazumeva
kvantitativnu nejednakost) tako da ispušta ključna mesta ove teorije klasa
u interpretaciji međuklasnih odnosa kao u osnovi konfliktnih odnosa.
Pod vladajućom elitom se najčešće podrazumeva samosvesna organizovana
manjina koja vlada društvom. Svaki koncept strukture društva koji podrazumeva
ovakvu elitu mora nasuprot njoj imati neorganizovananu većinu stanovništva
nekog društva - masu sa veoma malo uticaja i moći u društvu i podložnu
manipulaciji.
Elita je grupa koja zauzima vrh socijalne piramide i subjekt društvenog
života koji uspostavlja potpunu kontrolu nad svim društvenim tokovima.
Elita nastoji da uguši svako organizovano javno mišljenje i organizovan
klasni pokret koji ima za cilj promenu postojećeg stanja. Drugim rečima
elita ne može bez mase. Elita i masa su komplementarni pojmovi.
Elita je radi sopstvenog opstanka na vlasti prinuđena da razvija svoju
specifičnu ”stratešku ideologiju”, teorijski sistem ideja kojima se formulišu
osnovne društvene vrednosti, kanališu globalna stremljenja društva i formulišu
strateški interesi, odnosno opravdava sopstvena vladavina.
Da bi održale svoje pozicije, elite pokušavaju da kontrolišu informacije.
U nedemokratskim diktatorskim režimima postoji stalna pretnja silom, jer
vladajuća elita-vlastodršci mogu hapsiti novinare za objavljivanje članaka
koji im nisu po volji. U nedostatku takve sile, vladajuće elite u demokratijama
manipulišu medijima selektivnim objavljivanjem informacija i zabranom
emitovanja nekih informacija ”radi ugrožavanja državne bezbednosti”.
Elite se u ove svrhe koriste i novim tehnologijama. Telefoni mogu postati
mikrofoni za prisluškivanje čak i kada se ne koriste. Specijalni uređaji
mogu pročitati celokupne sadržaje hard diskova kompjutera u sekundi, bez
ostavljanja ikakvog traga. Sistemi za prepoznavanje lica ljudi, predstavljeni
na 35. finalu Super Bowl-a na Floridi, mogu da skeniraju hiljade ljudi,
trenutno povezujući rezultate sa digitalizovanim fajlovima osoba. Sa svim
ovim uređajima elita može da prati život građana, bez upozorenja da ih
neko posmatra.
Nove tehnologije su u ovom slučaju mač sa dve oštrice. Iako vladajućim
elitama daju mogućnost da posmatraju građane, takođe one sve više otežavaju
kontrolu informacija. Njihov razvoj koji uključuje satelitske komunikacije,
e-mail poštu i elektronsko bankarstvo ne poznaje državne granice. Bez
obzira na to da li se vladinim službenicima to sviđa, ili ne, informacije
koje se prenose preko Interneta obilaze oko sveta za sekund. Korisnici
interneta takođe imaju besplatan pristup PGP-u (Pretty Good Privacy),
kodu koga ni jedna vlada nije u mogućnosti da probije.
Samoregrutacija elite je proces kojim se pripadnici bogatih i moćnih grupacija
odabiru među decom onih koji već pripadaju tim strukturama.
Vladajuće elite su malobrojne, kompaktne i homogene grupe nosilaca vrhunskih
upravljačkih položaja u društvu koje kontrolišu masu. One aktivno dominiraju
celokupnim društvom, koristeči se sredstvima moći, svesno stvaraju i šire
prihvatljive mitove i stereotipe čiji je cilj racionalizacija njihove
moći i vlasti, kanališu protok informacija i diktiraju društvene vrednosti
putem masovnih medija, obrazovnog sistema i drugih oblika javnog delovanja.
Zaključak
Za pisanje seminarskog rada sa ovom tematikom opredelio sam se jer pojmovi
klasa i elita prate čovečanstvo od nastanka pa do danas. Oni u svojoj
univerzalnosti nemaju granice, sa njima se možemo sresti u svako vreme
i na svakom mestu. Ljudi jednostavno nisu jednaki, društveni egalitarizam
u praksi ne postoji. Kao srpsko društvo 21. veka moramo shvatiti da se
tekovine relativnog blagostanja u razvijenim zemljama sveta upravo zasnivaju
na nejednakosti. Dugo smo bili obmanjivani slikom socijalizma, društva
u kome je vođa prvi među jednakima, dok za to vreme ti isti korifeji svoju
partijsku i državnu vlast (koja je izjednačena) koriste za sopstveno bogaćenje.
I time, naravno, produbljuju klasne razlike u ″idealnom″ i ″beskonfliktnom
društvu″.
Podela društva na klase prati svakog pojedinca tokom celog života. Iako
su šanse da se klasni položaj promeni danas veće nego u istorijskim periodima
koji su pratili sisteme kasta i staleža, ipak postoji znatna verovatnoća
da se pojedinac, čiji su roditelji državni činovnici, i sam po završetku
školovanja zaposli u državnoj administraciji. To su neki prirodni zakoni
koji se ponavljaju i predstavljaju zaostavštinu istorije. Jer, dete koje
je od malena dolazeći na posao svojih roditelja osećalo lagodnost i udobnost
rada u ustanovama, znaće da prepozna rizik koji u sebi nosi privatni sektor.
Ali, upravo je ovaj rizik i preduzetnički duh doveo do velike akumulacije
bogatstva u rukama savremene aristokratije. Sa druge strane, i obrazovanje
čini značajan faktor u klasnom raslojavanju.
Jer učenik koji potiče iz radničke porodice neće imati istu šansu da upiše
fakultet u kategoriji samofinansirajućih studenata kao onaj koji je iz
dobrostojeće porodice.
Sa druge strane, status lekara i advokata, koji je, kao i u Britaniji,
kod nas veoma izražen, igra veliku ulogu u društvenom životu tih ljudi.
Jer, njih ostali ljudi više ne posmatraju kao dobre ili loše ljude, sa
manama i vrlinama, različitom spremnošću da pomognu drugima, već kao ″one
doktore, ili one advokate″. Čak im i imena ne znaju, ali znaju šta su
po profesiji. A da ne govorimo o Veberovskim statusnim grupama, ili lobi
grupama koje se kod nas svakodnevno pominju u štampi, pod naslovima: ″Lobi
grupa kontroliše Srbiju, donosi zakone u Skupštini, ruši Vlade i pravi
nove koalicije″. Sve su ovo stvari vezane za klasno raslojavanje sa kojima
se možemo sresti na svakom koraku.
Političke, estradne, biznis, kriminalne i ostale elite su takođe veoma
prisutne u društvenom životu. Njihovi pripadnici, zbog svoje društvene
moći, bivaju staklenim zvonima izdvojeni od nas ostalih, običnih smrtnika,
ili mase. O tome koliko je ovaj sociološki termin retrogradan za društvo
govori samoregrutacija elite, gde se, kao u patrijarhalno doba, pripadnici
VIP slojeva međusobno venčavaju i time kvalitativno i kvantitativno pospešuju
i oplemenjuju svoje porodice. Sa druge strane, ovi ljudi postaju idoli
i ideali masa, simboli obožavanja. To može preći i u bolest. Na primer,
koliko je obožavalaca nekog muzičara ili benda izvršilo samoubistvo zbog
njihove odluke da otkažu koncert. To sve govori koliko moderno društvo
u suštini, i nije dosta demokratičnije od robovlasničkog poretka
LITERATURA:
1. Uvod u sociologiju organizacije, prof. dr Slobodan Miladinović,
Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2003.
2. Sociologija, Entoni Gidens, CID, Podgorica, 1998.
3. Sociologija: Teme i perspektive, Michael Haralambos, Martin Holborn,
Golden marketing, Zagreb, 2002.
4. Bijeli okovratnik, Rajt Mils, Naprijed, Zagreb, 1979.
5. Sociologija za III razred stručnih škola i IV razred gimnazije, dr
Milovan Mitrović, dr Sreten Petrović, ZUNS, Beograd, 2003.
6. Sociology: a down-to-earth approach, James M. Heslin, www.ablongman.com/heslin6e,
2003.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|