SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Karakteristike novog svetskog poretka
Globalizacija tržišnih privredaTransnacionalni finansijski kapital je, danas, ključna sila ekonomske
integracije sveta, igra odlučujuću ulogu u procesima ekonomske globalizacije
i njime su podređene kako organizovani rad tako i, sve više, nacionalne
države. Za transnacionalne kompanije državne granice predstavljaju prepreke
koje se lako savladavaju. Ograničenja u prometu robe izbegavaju se proizvodnjom
na licu mesta. Teškoće u prenošenju sredstava otklanjaju se time što se
plaćanja obavljaju unutar preduzeća, pa mogu da dobiju proizvoljan osnov.
Na isti način se nalaze i najpovoljnija rešenja u pogledu poreskih obaveza
i rasterećivanja. Danas je veliki deo tog kapitala van kontrole političkih
institucija i najmoćnijih država sveta i on presudno utiče na preoblikovanje
savremenih ekonomskih veza i odnosa. Klasična ekonomska teorija tvrdi da je međunarodna trgovina korisna za sve zemlje i njihove građane. Takvo uverenje se zasniva na ideji “komparativnih prednosti” – svaka zemlja treba da se opredeli za proizvodnju onoga što joj najbolje uspeva, i razmenjuje te proizvode za druge, kako bi se u globalnoj ekonomiji postigla najefikasnija raspodela resursa i najviši nivo proizvodnje i rasta u svim zemljama. Polazi se od pretpostavke da trgovina vodi ka rastu, čime se, opet, unapređuje razvoj na nacionalnom nivou i smanjuje siromaštvo. Iako se priznaje da trgovina u svakoj ekonomiji proizvodi i “dobitnike” i “gubitnike, teorija glasi da “gubitnici” mogu da nadoknade gubitak iz neto dobiti. Ipak taj razvoj je doveo do stvaranja svetskog sistema međunarodne podele rada, u kome se jasno prepoznaju tri grupacije država: zona razvijenih država (SAD,EU, Japan), periferna zona država trećeg sveta koju karakteriše nerazvijena ekonomija i slaba legitimacijska osnova vladanja, poluperiferna zona koju čine određene države jugoistočne Azije i arapske zemlje proizvođači nafte. Razumljivo je da zemlje u razvoju ne mogu biti zadovoljne ovakvim stanjem,
te se u međunarodnim odnosima zalažu za uspostavljanje novog međunarodnog
ekonomskog poretka. Taj novi poredak bi mogao otkloniti uzroke podređenog
položaja jednog broja zemalja u svetskoj ekonomiji na taj način što bi
se u svetskim razmerama učinila preraspodela podele rada putem industrijske
specijalizacije regiona i zemalja. Princip nereprociteta za zemlje u razvoju podrazumeva da one ne moraju
na odobrene koncesije odgovarati koncesijama u istoj meri, čime im se
omogućava povoljniji položaj i veća mogućnost za razvoj. Veliki broj zemalja
se u svom uvozu poljoprivrednih proizvoda oslanja na snabdevanje jeftinim,
subvencionisanim proizvodima iz razvijenih zemalja. Pošto će ubrzana liberalizacija,
koja je proklamovana kao cilj, dovesti do smanjivanja subvencija jasno
je da je ovim zemljama potrebno pružiti pomoć. Interesne sfere civilizacijaOd završetka hladnog rata, odnosi izgrađeni u NATO-u dobijaju i jednu drugu dimenziju. NATO, koji je nastao zbog Sovjetske opasnosti, izgubio je svoj smisao postojanja. Zemlje koje nisu pripadale (u istorijskom smislu) zapadnoj crkvi sada svojim formalnim postojanjem ostaju samo istureni igrač Zapada kojeg zapravo Zapad neće. To se odnosi naravno na zemlje koje istorijski i ubuduće treba da budu zemlje koje pripadaju drugim civilizacijskim krugovima. Turska je zemlja koja pokušava na osnovu geografske i političke odrednice da uđe u evropske integracije, ali za sada ona je samo eksponent NATO interesa prema istoku. Opšti je stav da je to zbog njenog islamskog porekla.Kina u bliskoj prošlosti prolazi različite puteve političko-kulturološkog razvoja, a sadašnja kineska vlada vidi matičnu Kinu kao stožera kineske civilizacije. Ekonomija u "zemlji Tigrova" je velikim delom pod kontrolom Kineza i kapital koji Kinezi poseduju nesrazmeran je procentu stanovništva u zemljama u kojima žive. U Maleziji, gdje su 1/3 stanovništva, Kinezi u potpunosti u rukama drže privredu. Kineski kolos se budi iz stogodišnjeg sna i krupnim koracima grabi u globalnu utakmicu. Oružje i demokratija Analizirajući odnose između država i skupina iz različitih civilizacija,
najveću podložnost sukobu ima islamska civilizacija. Pored islama, najveći
oponent zapadu je Kina. Zapad pokušava i pokušavaće da zadrži svoj nadmoćni
položaj i odbraniti svoje interese, definišući te interese kao interese
"svetske zajednice". Kao instrument Zapad koristi MMF i druge
institucije uz licemerno ponašanje i dvostruka merila posebno kada su
u pitanju islamske zemlje. Odnosi zapada sa islamskim zemljama su različiti
od slučaja do slučaja što je posledica nejedinstva izazvanog imperijalnom
ostavštinom. Međutim, i takve teze gube na jačini još od sedamdesetih
godina. Pobeda džihada dala je muslimanima slatki osećaj samopouzdanja i moći. Amerika je za svoj račun uložila preko CIA ogromne sume novca (oko 3,5 milijardi dolara) i napredne tehnike (stingeri). Stingeri su očistili nebo iznad Afganistana od sovjetskih vazduhoplova, ali su mudžahedini iz čitavog islamskog sveta potukli drugu po veličini silu u svetu. 25 000 dobrovoljaca, mahom iz arapskih zemalja, bilo je finansirano od Saudijske Arabije, a Pakistan je bio logistička baza u kojoj su obaveštajci iz Pakistana uz pomoć agenata CIA izvršili obuku mudžahedina. Sovjete su na kraju porazila tri faktora s kojima se nisu mogli efikasno nositi niti su ih mogli osujetiti: američka tehnologija, saudijski novac, muslimanska mnogoljudnost i verski žar. Afganistanski rat je postao civilizacijski rat zato što su ga muslimani svuda shvatili kao takvog i okupili se protiv Sovjetskog Saveza. Rat u zalivu je civilizacijski rat iz tog razloga što je zapad intervenisao
u muslimanskom sukobu, a muslimani tu intervenciju shvatili kao rat protiv
njih samih i kao nastavak zapadnog imperijalizma. Na početku je zapad
imao podršku mnogih muslimanskih vlada koje su pod uticajem javnog mnjenja
redefinisali svoj odnos, da bi intervenciju koalicionih snaga u Kuvajtu
na kraju tumačili kao napad na Islam. Ni ostale nezapadne zemlje nisu
ostale na ranijoj podršci zapadu, nego su sukob okarakterisali kao sukob
istoka i zapada. Raniji sukobi potisnuti su u stranu i "istaknuti
su neprijatelji do Sudnjeg dana" . Tehnologije za izradu balističkih projektila nuklearnih bojevih glava ili nuklearnih reaktora prosleđene su iz Kine i Severne Koreje, koje imaju vlastite vojne i političke interese - u zemlje kao što su Irak, Pakistan itd. - kao i iz Rusije, koja je zbog katastrofalnog ekonomskog stanja u zemlji prinuđena da svoje stručnjake i tehnologije prodaje zainteresovanim stranama (kako bi na bilo koji način očuvala interese ekonomske prirode). Ono što je sigurno je to da će Zapad i dalje pokušavati i pokušava da ograniči i uspori procese kojima će druge zemlje doći u posed tehnologije masovnog uništenja, ali je sasvim izvjesno da je to unapred osuđeno na neuspeh. Ono čega se Zapad boji je korišćenje nuklearnog naoružanja u terorističke svrhe. Terorizam je, bez sumnje, najveća aktuelna opasnost za savremeni svet otkako je srušen bipolarni sistem. Danas je ne samo uskom krugu političara i eksperata jasno da je savremenom terorizmu svojstveno nanošenje što većih civilnih žrtava da bi se postigao određeni politički cilj. To je novi vid ratovanja kojem su masovni zločini nad civilima glavno sredstvo u borbi sa suprotnom stranom. Ono čega se još Evropa boji je migracija iz islamskih zemalja koja bi mogla od Evrope, futuristički gledano, napraviti podvojenu zemlju. Takav imigracioni talas je posledica velikog prirasta stanovništva i teške ekonomske situacije u zemljama iz kojih dolaze. U Francuskoj je sredinom devedesetih procenjena brojka od 4 miliona muslimana, a u celoj zapadnoj Evropi i do 13 miliona. Problem imigracije prisutan je i u Americi ali je on sasvim druge prirode, pre svega što ne postoje veliki kulturološki konflikti (najveći broj imigranata je iz Meksika, a oni su hrišćani). Njihovo prilagođavanje sredini nema drastičniju posledicu. Kao odgovor na imigrantsku navalu evropske vlade i Amerika će pojačati protivuseljeničke mere kako bi drastično smanjile priliv imigranata. „Oružja masovne prevare" (mediji), nimalo ne zaostaju za već navedim oružjima masovne destrukcije, bolje rečeno oni deluju sinhronizovano jedni s drugima. Oni nam sve ovo tako lepo racionalizuju, tako da mi možemo lepše da se osećamo. Oni čak i razmišljaju umesto nas jer mi naš mozak već odavno ne koristimo u te svrhe, a onda i kukamo kad se nađemo u realnosti koja nam se ne sviđa. Slabljenje zapadaViše je nego jasno da USA kao jedina super sila u globalnim odnosima zajedno sa Engleskom, Francuskom, Nemačkom i Japanom donosi ključne odluke u sigurnosnim i ekonomskim pitanjima. Dok sve ostale zemlje posebno, siromašne iz drugih civilizacijskih krugova trebaju podršku zapada za realizaciju vlastitih interesa. Posebno je interesantno da zemlje zapada pored ostalog drže tržište kapitala, nadziru pomorske puteve, imaju naprednu tehnologiju, pristup svemiru, vazduhoplovnu industriju, komunikacije i naravno industriju savremenog oružja. Druga slika zapada je možda manje vidljiva ali sa svojim posledicama mogla bi biti dugoročno gledano krajnje destruktivna po sistem. Ta slika ogleda se u velikoj nezaposlenosti, stagnaciji nataliteta, socijalnom raspadu, droge i zločini itd. Uticaj političke moći zapada na osnovu statističkih podataka je umanjen u odnosu na 1920 g. kada je taj uticaj bio najveći. Tada je 48,1% stanovništva na zemlji bilo pod političkom vlašću zapada. 1995. godine taj procenat je smanjen na 13,1% sa daljnjom tendencijom smanjivanja. Stepen pismenosti i zdravstva u drugim civilizacijama ubrzano raste te
je i prosečni životni vek znatno porastao. Urbanizacija u zaostalim sredinama
rapidno se ubrzava, a posebno je to uočljivo u Africi. Uz to, prosečna
starost u islamskin zemljama, Kini, Indiji znatno je manja u odnosu na
zapad, Rusiju, Japan. A veliki broj dece su budući radnici i vojnici.
Posmatrajući vojnu moć kroz četiri dimenzije (kvantitet, tehnologija,
organizacija, sposobnost i spremnost društva za upotrebu sile) više je
nego jasno da će zapad i u narednim decenijama predstavljati najvažnijeg
svetskog igrača, posebno USA kao svetska globalna sila. Međutim, isto
tako, će zemlje iz drugih civilizacija na globalnom planu predstavljati
respektabilan vojni potencijal, posebno Kina. Inače, Kina je nedavno usvojila
dodatni budžet za modernizaciju vojske i upotrebu savremenih tehnologija
kojima se efikasnost vojske podiže na nivo koji do sada ta zemlja nije
imala. Globalizacija i siromaštvoStatistički pokazatelji i studije UNDP poslednjih godina pokazuju da
je preovlađujuća tendencija ekonomske globalizacije doprinela proširivanju
jaza između bogatih i siromašnih - kako između razvijenih i nerazvijenih
zemalja, tako i unutar pojedinih društvenih slojeva unutar pojedinih zemalja
i regiona, uključujući i najbogatije delove sveta. Krajem devedesetih godina 20. veka, 200 najbogatijih ljudi sveta su udvostručili vrednost svoje imovine za svega nekoliko godina. Imovina trojice najbogatijih ljudi sveta premašuje BNP svih najsiromašnijih zemalja sveta sa preko 600 miliona stanovnika . Jedan procenat najimućnijih ima veći prihod nego 57% najsiromašnijih. U tom periodu 20% svetske populacije na vrhu tabele po prihodima ostvarilo je 82% svetskog izvoza, 68% stranih direktnih investicija i 93% internet priključaka. S druge strane, u ekstremnoj bedi živi 1,2 milijarde ljudi. Novi svetski poredakSjedinjene Države i Evropa dele zajedničku kulturu straha ... strah od
drugih, strah od budućnosti i temeljni strah zbog gubitka identiteta i
nadzora nad vlastitom sudbinom u sve složenijem svetu. U slučaju Evrope,
tu je strah da će je preplaviti siromašni, uglavnom s juga. Evropljani
strepe i od toga da će ih radikalni islamisti „dignuti u vazduh” ili ih
demografski osvojiti, te će njihov kontinent postati „Eurabia”. Postoji
i strah da će privredno zaostati. I na kraju, vlada bojazan da će njima
vladati neka spoljna sila, koja može biti čak i prijateljska (kao SAD)
ili bezlična (kao Evropska komisija). U izvesnoj je meri sličan osećaj
gubitka kontrole prisutan i u SAD-u. Demografski strahovi polako nestaju,
ali su još uvek prisutni. Nerešeni sukob između Izraela i njegovih suseda pomogao je da se kultura poniženja pretvori u kulturu mržnje. Tokom vremena, nacionalni karakter sukoba pomakao se u pravcu njegovog izvornog temelja - sukoba između muslimana i Jevreja, te uopšte sukoba između islama i Zapada. Kombinacija sve dubljeg građanskog rata u Iraku i sukoba u Libanu između Hezbolaha i Izraela pojačala je osjećaj mržnje kod mnogih muslimana, koje u potpunosti iskorišćavaju Iran i njegovi saveznici. Globalizacija, koja sve više proširuje jaz između privrednih pobednika i gubitnika, još je više povećala taj problem. Zapad je na vrhuncu svoje moći i ona u odnosu na druge civilizacije opada. Taj pad bi mogao potrajati decenijama. A možda i vekovima, a možda bi čak mogao doživeti svoj ponovni preporod. Međutim, ono što je ponosni produkt zapada, liberalna demokratija, slobode, indvidualnost, ekonomija, ujedno je opasni kamen svezan oko vrata zapada. Po principu domina, društvo satkano na takvim temeljima, kao što to pokazuje stvarnost, krupno grabi u moralnu propast koja bi mogla potpuno uništiti takvo društvo, pretvorivši ga u anarhični sistem. Zahladneće odnosi između muslimanskih vlada i zapada, te su mogući manji
i veći sukobi između islamskih grupa i zapadnih društava. Odnosi između
Kine sa drugim azijskim državama i USA biće veoma konfliktni. Ukoliko
bi se Amerika suprotstavila hegemoniji Kine mogao bi se dogoditi veliki
rat između ove dve sile. Kao rezultat toga nastaviće se islamsko-konfučijska
veza i verovatno će se produbiti, ne zato što su te civilizacije bliske
nego što je "neprijatelj moga neprijatelja, moj prijatelj."
Uprkos sve brojnijim teorijama i koncepcijama globalizacije, jedne od najeksploatisanijih tema početkom 21. veka, još nije postignuta saglasnost oko jasne i opšte prihvatljive definicije ovog fenomena. Razni autori prilaze razmatranju i analizi ovog procesa sa različitih stanovišta i oblasti. Ono što je zajedničko ovim pristupima jeste shvatanje da se globalizacija odnosi na intenzifikaciju društvenih i ekonomskih odnosa izvan i preko državnih granica, a koja ima za posledicu sve tešnje i sve veće međusobne uticaje globalnih i lokalnih dešavanja. Dominantne političke tendencije koje uobličavaju ekonomski aspekt globalizacije uključuju liberalizaciju trgovine, deregulaciju raznih aktivnosti države i drugih subjekata, privatizaciju državnih funkcija i usluga, javljanje novih moćnih međunarodnih aktera na ekonomskom planu i jačanje njihovog uticaja, kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Svetska trgovinska organizacija, transnacionalne korporacije, multinacionalne kompanije i neformalne grupe kao što su G7 i G8. Osnovni trendovi koji danas uobličavaju makroekonomiju polaze sa neoliberalnog stanovišta, koji podrazumeva potpunu slobodu kretanja robe, kapitala i usluga, smanjivanje javnih izdataka za socijalne usluge, deregulaciju u svakoj oblasti koja može da doprinese umanjenju profita, privatizaciju i eliminisanje koncepta javnog dobra. Sadašnje tendencije u svetu, međutim, ukazuju da su pogodnosti ekonomske globalizacije neravnomerno raspoređene i da podstiču diskriminaciju i neravnopravnost. Zahvaljujući neoliberalnoj politici zasnovanoj na ostvarenju profita po svaku cenu, jačaju paradoksi u vidu sve većeg jaza između bogatih i siromašnih. Globalizacija ima tendenciju da konzervira postojeću ekonomsku strukturu i zatečene odnose. Ako svoj relativni položaj žele da promene, nerazvijene zemlje moraju štititi svoje tržište i podsticati svoju industriju, sve dok ona ne budu u stanju da ravnopravno konkuriše na svetskom tržištu. Ako i nije u skladu sa teorijom, ovo je čvrsto utemeljeno u iskustvu. Razvijene zemlje će se još snažnije suprotstaviti protekcionizmu zemalja u razvoju i njihovom daljem ekonomskom jačanju. Literatura
preuzmi seminarski rad u wordu » » » |