|
MOC I ISPOLJAVANJE MOCI
Moc je ugradjena u temeljima mnogih naucnih disciplina koje se bave proucavanjem
ivota i rada ljudi i njihovim medjuodnosima. Ona je predmet izucavanja
npr: rukovodjenja, sociologije, istorije, religije, psihologije i dr.
Moc duboko proima sve aspekte ivota i rada coveka. Svaka licnost
kao pojedinac svojim akcijama i odlukama utice na druge svojom moci, ili
je pod njenim uticajem.
Moc je bazicna komponenta svake ljudske organizacije, ali i šire.
Celokupan ivot i poslovanje savremene kompanije je igra moci, uticaja
i autoriteta. Menader ili rukovodilac koji ne uvecava kolicinu svoje
moci, mora da je smanjuje ukoliko moc drugih iz njegovog radnog i ivotnog
okruenja i organizacije raste.
Simboli i izvori moci su promenljive varijable, a neumoljivi zakoni moci
uticu na karijere menadera i zaposlenih. Menaderi i rukovodioci
razvljaju sopstveni stil moci zasnovan na licnim osobinama, karakteru
i eljama (ambicijama).
Instikt za moci je ogromna pokretacka snaga kod ljudi. “Gde god
sam otkrio ivot otkrio sam i elju za moci” (Nice). Vecina
ljudi ne eli da prizna da tei moci i da je poseduje. Oni koji
je poseduju smišljaju bezbroj nacina da je prikriju i umanje.
Uobicajeni ivotni stil je da se oni pojedinci koji poseduju moc
ponašaju kao da je uopšte nemaju. Jer, priznanje moci podrazumeva
i odgovornost za njeno korišcenje i ispoljavanje. U ivotu je
mnogo sigurnije glumiti nemoc i na osnovu toga formirati svoje ponašanje
u raznim situacijama u sopstvenom okruenju (preduzece, porodica,
društvena organizacija i dr.)
Moc podrazumeva odredjeni status i ponašanje u organizaciji. “Moc
tei da kvari, a potpuna moc kvari potpuno” (Ekton). Opšte
je medjutim, uverenje je da je moc u organizacijama potrebna i nuna,
da je slabost ono što kvari pojedince, a nemoc upropašcava do
kraja.
Širenje i jacanje moci vodi ka potpunoj dominaciji od strane posednika
moci. S druge strane, ne teiti moci i povecanju sopstvene moci,
znaci ograniciti svoje kapacitete, snagu i sopstvenu svest.
Postoje razlicite definicije moc, od kojih izdvajamo sledece:
1. “sposobnost da vodimo racuna o sopstvenim eljama”
(M.Korda)
2. “verovatnoca da akter u društvenim odnosima bude u poziciji
da iznese svoje sopstveno mišljenje, uprkos otporima” (M.Weber)
3. “sposobnost ili kapacitet uticaja na ljude ili procese, najcešce
putem kontrole resursa” (White I Bednar)
4. “sposobnost osobe A da utice na ponašanje osobe B, tako
da se ona ponaša onako kako se inace ne bi ponašala” (Robbins)
5. “mogucnost, potencijal da se na druge utice u slubi dobra
ili zla..”(Blaine Lee)
U svakom slucaju moc oznacava sposobnosti pojedinaca da u medjusobnim
odnosima, uticu na ponašanje drugih ljudi u okviru grupa, timova
ili širih organizacija.
Sa stanovišta organizacije i organizacionog ponašanja moc se
moe definisati kao sposobnost pojedinaca (menadera ili drugih
zaposlenih) u organizaciji da uticu jedni na druge u medjusobnim odnosima
i interakcijama.
Moc ukljucuje uticaj na ponašanje i promenu ponašanja pojedinaca
ili radnih grupa na kojima se ispoljava moc i vrši uticaj.
Osnovne determinante svake vrste moci su:
• elje, mogucnosti i ambicije pojedinaca,
• uticaj na druge i na okruenje (saradnike, clanove porodice,
širu sredinu i sl.).
Karakteristika svake moci je uticaj na ponašanje i ophodjenje drugih
ljudi iz blieg ili šire ivotne i radne sredine ili okruenja..
U savremenim organizacijama rad i delovanje coveka u nekoj organizaciji,
instituciji ili društvu, ne predstavlja samo njegovu puku potrebu,
niti se on iscrpljuje iskljucivo u procesima obavljanja radnih ili profesionalnih
zadataka. Rad, ponašanje i delovanje coveka u organizaciji postaju
sredstvo, odnosno nacin kojim on menja i usavršava sebe kao licnost
i subjekta u organizaciji i svom širem ivotnom okruenju.
Razlozi i motivi za rad, karijeru i usavršavanje coveka u savremenim
uslovima su brojni i višestruki.
Oni se mogu klasifikovati na sledeci nacin:
1. navika
2. zadovoljstvo
3. novac
4. moc
Navika je uobicajeni i cesto znacajan cinilac covekovog motiva za rad.
Istraivanja pokazuju da vecina ljudi tei uobicajenoj, poznatoj
i postojanoj kolotecini u svom ivotu i radu. Sve drugo zahteva mnogo
više njegovih zalaganja, napora, mašte, inventivnosti i sl.
Prihvatanje i odravanje ponavaljajuce radne rutine unosi smisao
i red u ivote ljudi, koji bi u suprotnom bili haoticni ili nepodnošljivi.
“Rad je navika koju je teško pobediti”
Za manji broj ljudi i zaposlenih rad predstavlja zadovoljstvo, kao što
su vrhunski profesionalci, umetnici, zanatlije, sportisti i sl. Retki
su pojedinci koji posle radnog vremena, vracajuci se sa posla kau
kako su proveli divan i uspešan dan. Vecina pri tome, iskazuje umor,
ocaj ili napetost, kao da je radni dan ogromna rtva koju podnosi
zbog drugih (porodica, firma, saradnici i kolege na poslu i sl.).
Najcešci razlozi za rad coveka lee u tenji za vlašcu
nad drugim ljudima koju im rad omogucava i prua. Ljudi koji su zainteresovani
za moc i tee ka povecavanju sopstvene moci, poznaju nacine kako
se to moe i treba ostvariti. Mocni pojedinci najcešce mnogo
rade, imaju ciljeve koji prevazilaze puko preivljavanje, sticanje
novca ili popunjavanje slobodnog vremena.
Samo licnost koja razume i “oseca” šta je moc, moe
da izvuce maksimum koristi i ucinaka iz sopstvenog i kolektivnog rada,
bez obzira da li je taj rad kvalitetno obavljen i kako je ocenjen.
elja za novcem, odnosno odgovarajucim nivoom licnog i društvenog
standarda, je najcešce na prvom mestu kao motiv covekovog rada. U
savremenim uslovima povecanja društvenog bogatstva i visokog ivotnog
standarada ovaj motiv sve više gubi na znacaju. Istraivanja
pokazuju da je mali broj ljudi koji ocekuju i veruju da ce postati stvarno
bogati i da je to u njihovim radnim i ivotnim uslovima moguce.
U okviru organizacije u kojoj covek radi i deluje su uglavnom odredjene
i limitirane granice materijalnih ambicija pojedinaca, odnosno zaposlenih.
Vecinu odraslih i zrelih ljudi na rad pokrece elja za moci i ispoljavanjem
moci nad drugima. U savremenom društvu i organizaciji, novac ne predstavlja
cilj sam po sebi. Pravi clij vecine zaposlenih je da obezbede što
više raznovrsnih licnih prednosti, pozicija i beneficija koje ce
im omoguciti da relativno mirno i lagodno provedu svoj radni i ivotni
vek.
U svakoj današnjoj uspešnoj kompaniji postoji “igra moci”,
kao deo tradicije ili imida te kompanije. Ona podrazumeva unapredjenja,
titule, nagrade, povišice i sl, ali i kazne i strah od sankcija,
gubitka pozicija, privilegija, radnog mesta i sl.
Moc i simboli moci uvek manje koštaju kompanlju od davanja povišica,
narocito kada su u pitanju dobro placeni menaderi i profesionalni
strucnjaci. Ono što u praksi i ivotu stvarno motiviše
i povecava ucinak menadera i zaposlenih je napredovanje i osecaj
sigurnosti menadera i zaposlenih. Najcešce je u interesu kompanije
da ohrabruje prirodnu elju zaposlenih za isticanjem i moci, uz simbolicne
nagrade, odnosno povecanje njihovih zarada.
Korišcenje – ispoljavanje moci
Jedan od kljucnih principa organizacije je da se covek kao menader,
rukovodilac, ekspert i sl.- meri i ocenjuje po tome na koji nacin ispoljava
i koristi svoju moc nad drugim ljudima. Znacajna komponenta moci je i
uticaj na druge pojedince, u okviru grupe, tima, organizacije ili šire.
Taj uticaj podrazumeva i promenu ponašanja ljudi, kao posledicu ispoljavanja
ili posedovanja moci pojedinaca.
Vecina ljudi nije u stanju da shvati koliko je lako i jednostavno uticati
na druge ljude. Smatra se da pojedinci u sebi imaju mnogo više snage
i moci da uticu na druge nego što su toga svesni.
Postoje brojni nacini i putevi da se moc iskoristi za postizanje unapred
odredjenih ciljeva. Moc se najbolje koristi tiho, bez priviacenja posebne
panje (Malkolm). Pojedinci sa velikom kolicinom moci obicno rade
tiho, nevidljivo i strpljivo, “iza scene”, izbegavajuci preterani
i nepotrebni, a ponekad bilo kakav publicitet.
Mocni pojedinci obicno ostvaruju svoje ciljeve i ambicije tako što
im "bude ponudjeno” ono što oni zapravo ele i ocekuju
- umesto da to izricito trae. Pri tome izbegavaju konflikte i konfrontacije
sa svojim okruenjem kad god je to moguce. Konflikti i konfrontacije
mogu da usporavaju njihovu karijeru, kao i napredak i progres njihove
kompanije.
U praksi funkcionisanja organizacije, moc je poluga za ostvarivanje odredjenih
ciljeva, kako organizacije tako i pojedinaca. Moc je sredstvo “da
se odredjene stvari urade” (“moc je orudje za rad”).
U organizaciji uvek mora da postoji neko ko ce svojim inicijativama, delovanjem
i aktivnošcu omoguciti da se neophodne aktivnosti i poslovi obave.
To su obicno pojedinci, menaderi i vodje koji imaju moc da planirane
poslove organizuju i obave.
Moc se obicno ostvaruje u odnosima neformalnog odnosa i autoriteta, a
vezana je za pojedinacne licnosti, grupe ili timove.
Korišcenje moci podrazumeva da se iz ljudi, kolega na poslu, saradnika
ili podredjenih - izvuce ono najbolje i najkvalitetnije što mogu
svojim radom i aktivnostima da prue. Kada saradnici cene, poštuju
i priznaju odredjenu licnost, ona je nad njima stekla neprekidan i dugotrajni
uticaj. Konstruktivno korišcenje moci se u praksi vrlo retko dogadja.
Moc se najcešce zasniva na strahu podredjenih saradnika, njihovoj
nemogucnosti i nemoci da vam se suprotstave.
Moc nosi i ukljucuje odgovornost, odnosno ispoljavanje odgovornosti nosioca
i posednika moci. U tom smislu odgovornost predstavlja deo šireg
sistema i procesa ostvarivanja moci u organizaciji.
Pojedinci nose i poseduju odredjenu kolicinu moci. Ona je “resurs”
koji covek jednostavno ima u posedu i kao takva moc predstavlja oruje
u rukama nosioca moci. Sama po sebi, moc ne predstavlja pozitivnu ni negativnu,
dobru niti lošu osobinu ili karakteristiku. Pojedinac moe da
nauci da je koristi i upotrebljava, da pomocu nje bude “znacajniji”,
bogatiji i srecniji, ali i korisniji sebi, organizaciji u kojoj radi i
sredini u kojoj ivi.
Moc moe da se koristi i kao orudje pojedinacnog ega preko koga se
ostvaruju pojedinacni licni ciljevi, elje i ambicije. Nije mudro
shvatati i korstiti raspoloivu moc kao kompenzaciju za blio koje
druge licne motive i aspiracije coveka. Uspešna upotreba moci cini
pojedince da se osecaju sigurnim, bez obzira na to kakvo je stvarno stanje
njihovog mentalnog i fizickog zdravalja.
Moc i korišcenje moci imaju svoju cenu i posledice. Oni se najcešce
odraavaju na radnom kapacitetu i zdravlju ljudi. Postoji mišljenje
da moc koju pojedinac ima i koristi, u kojoj uiva - izaziva i patnju
u tom coveku. Teorija i praksa organizacije upucuju na proces samoucenja
u korišcenju i ispoljavanju moci. Covek kao pojedinac moe sebe
da nauci kako da koristi moc koju poseduje. Osnova njegove moci lei
u sposobnosti da se kao licnost nosi i bori sa raznovrsnim zahtevima ivota
i sredine u kojoj ivi i radi. Ucenjem se raspoznaju znakovi prave
– istinske moci, kao i nacini borbe, metode i mehanizmi za konkretizovanje,
ispoljavanje i jacanje licne moci.
U tom, individualnom procesu moci i njenog ispoljavanja, bitno je da pojedinac
bude onakav kakav zapravo jeste i eli da bude, a ne onakav kakav
drugi ele da on bude. Svaka akcija organizacije kojoj pojedinac
pripada cini da on bude u vecoj ili manjoj meri ono što je bio pre
toga.
Ostvarivanje i ispoljavanje moci u organizaciji podrazumeva odredjene
pretpostavke i uslove vezane za korišcenje moci, kao i prihvatanje
nametnute i ispoljene moci. Nosilac moci kao licnost raspolae odredjenim
karakteristikama i licnim osobinama koje odgovaraju odredjenoj vrsti moci,
shodno izvorima moci.
S druge strane, saradnici (zaposleni, clanovi grupe ili tima) nad kojima
se ispoljava konkretna moc, takodje poseduju osobine relevantne za prihvatanje
i primenu moci. Prihvatanje odredjene vrste moci je uslovljeno razlicitim
motivima: ili ocekivanim nagradama (pohvale, unapredjenja i sl.), ili
strahom od kazni (smanjivanje plate, gubitak radnog mesta i sl.)
Poeljna moc je ona koja spontano izaziva lojalnost i privrenost
saradnika i blinjih, a koja prevazilazi prostor i vreme. Ako se
zasniva na poverenju i poštovanju moc traje dugo i posle onoga ko
je poseduje. Takva vrsta moci pokrece i motiviše sve one ljude i
pojedince koji su pod njenim uticajem.
Kada se identifikuju i shvate uzroci, izvori i nosioci moci, potrebno
je poznavati i nauciti redosled poteza za razlicite uloge u procesu ispoljavanja
i korišcenja moci.
Menader kao nosilac moci, pre donošenja neke odluke treba da
zna koji ce biti uslovi njene kompenzacije, licnosti i moguce reakcije
ljudi i saradnika - ucesnika u odlucivanju, protivnike i pristalice odgovarajuce
odluke i sl. On tacno mora da poznaje redosled aktivnoti i poteza koje
treba uraditi u datoj organizaciji i konkretnoj situaciji.
Ucesnici u “igri moci” koriste razlicite metode, medju kojima
su osnovne “igre snage” i “igre slabosti”. U radnoj
karijeri i ivotu, ništa ne pomae coveku toliko kao saznanje
o njegovoj sopstvenoj slabosti, ali i slabostima drugih. U toj igri moci
i nemoci cesto “blagi pobedjuju jakog”, a “slab pobedjuje
snanog”
Svaki pojedinac i zaposleni u organizaciji ima sopstveni pristup i stav
prema moci jer je kroz uticaj drugih, na sebi iskusio mnoge njene vidove
i posledice. Kao što se mogu sticati, jacati i razvljati, moc i uticaj
se mogu smanjivati, gubiti i izgubiti. Zavisno od situacije i snage licnosti,
pojedinac na druge ljude moe uticati autoritetom, snagom, cašcu,
pravednošcu ili zastrašivanjem.
Bez obzira na status ili poloaj pojedinca u organizaciji njegova
mogucnost i sposobnost uticaja na druge (kolege, saradnike, podredjene)
je rezultat onoga što on radi, kao i onoga što on kao licnost
zapravo vredi i predstavlja. U tom kontinuelnom procesu se menjaju i evoluiraju
nosioci moci i oni na koje se moc odnosi i koji trpe i nose njene posledice.
Vrste i izvori moci
Za moc i korišcenje moci su potrebni odredjeni resursi i uslovi
kojima organizacija raspolae. Medju njima su: informacija, znanje,
licne osobine, atraktivnost, unutrašnji odnosi, organizaciona kultura
i sl.
U literaturi postoje razlicite kiasifikacije moci. Navodimo neke od njih.
• B.Lee kiasifikuje sledece vrste moci:
1. moc koristi
2. moc prinude
3. moc principa
• J.Frendh i B.Raven isticu pet vrsta moci:
1. moc nagradjivanja
2. moc prisile
3. legitimna moc
4. referentna moc
5. ekspertska moc
Osnova za moc koristi je u licnosti pojedinca, njegovom profeslonalnom
znanju, korektnosti i cestitosti. Zasnovana je na svesti da ce pojedinac
svojim radom, ponašanjem i delovanjem, u medjusobnim interakcijama
ostvariti neku korist i satisfakciju za ono što prua i daje.
Vecina medjuodnosa odraslih ljudi se zasniva na ovom pristupu moci koristi.
Taj pristup je u praksi racionalan, jednostavan i najcešce efikasan.
I nosilac moci i subject (licnost) na koga se moc odnosi, u medjuodnosu,
odnosno transakciji dobijaju uglavnom ono što ele i što
se moe ostvariti.
Moc koristi se zasniva na individualnosti, slobodi i nezavisnosti aktera,
odnosno nosilaca moci i lica na kojima se moc ispoljava. Nezavisnost pojedinaca
i ucesnika je znak raspoznavanja moci koristi.
Moc prinude se zasniva na odnosu zavisnosti, ispoljavanja snage i poslušnosti
(kolega, saradnika, podredjenih i sl.). Izvori i temelji ove moci nalaze
se u mogucnosti prinude i kanjavanja drugih ljudi. Strah od kazni
i sankcija u vidu smanjivanja prihoda, gubitka posla, radnog mesta ili
stecene pozicije – snaan je motivator postojanja, ispoljavanja
i reprodukovanja ove vrste moci.
Moc principa se zasniva na uvaavanju, poštovanju i poverenju
medju ljudima. Ova vrsta moci dovodi do trajnog i odrivog uticaja
koji potice iz najdubljih vrednosti i aspiracija coveka. “Kao što
je strah izvorište moci prinude, a pravednost izvorište moci
koristi, tako poštovanje, cast, cak i ljubav, cine osnovu moci zasnovane
na principu”
Moc zasnovana na principu ima svoje korene u uvaavanju i poštovanju
coveka. Poštovanje znaci ceniti i uvaavati druge ljude i ljude
oko sebe i imati u njih poverenje.
Moc zasnovana na principu vodi ka samokontroli, etickom ponašanju
i aktivnom ivotu.
Klasicni izvori i tipovi moci
Moc se zasniva na raspoloivosti i korišcenju nekih od resursa
preduzeca: informacija, kapital, znanje, pozicija, atraktivnost i sl.
U klasicne izvore i tipove moci spadaju:
1. Moc nagradjivanja
Ova vrsta moci je snaan motivator u organizaciji. Nagradjuju se
pojedinci ili grupe ukoliko kvalitetno obavljaju zadatke i ispunjavaju
elje i planove menadera i nadredjenih rukovodilaca. Moc nagradjivanja
se zasniva na ocekivanjima saradnika da ce dobiti pohvale, priznanja,
novcane nagrade, povecanje zarada i sl. ukoliko ispunjavaju elje
i naloge. Ova vrsta moci se zasniva na sposobnostima odredjenih licnosti
da nagradjuju druge.
2. Moc poloaja ili legitimna moc proistice iz formalne uloge i
pozicije u organizacionoj strukturi preduzeca. Taj poloaj daje legitimno
pravo menaderu ili rukovodlocu da ostvaruje uticaj, nagradjuje,
kanjava i kontroliše svoje saradnike u organizaciji. Kada imate
odredjeni formalni poloaj ili funkciju, na osnovu toga zahtevate
od saradnika i podredjenih odredjene akcije ili ponašanje. Mnogi
neiskusni menaderi i rukovodloci precenjuju svoju moc poloaja,
dok je iskusni menaderi ne koriste u punoj meri.
3. Referentna moc
Ova vrsta moci zasniva se na odredjenim licnim karakteristikama i osobinama
pojedinca, koga drugi zaposleni oponašaju i na koga se ugledaju.
Takve licnosti su, po pravliu, atraktivne, omlijene i cenjene. Uivaju
simpatije, naklonost i puno poverenje sredine u kojoj rade i ive.
Lice koje poseduje referentnu moc slui kao uzor i modei ponašanja.
U literaturi i praksi postoji i tzv. negativni referentni uticaj, kada
se zaposleni u organizaciji, clanovi grupe ili tima ponašaju suprotno
od ponašanja osobe koja poseduje referentnu moc i uticaj.
4. Ekspertska moc zasnovana je na znanju i posebnim veštinama.
Znanje i veštine pojedinaca i strucnjaka navode druge pojedince
da ih cene i poštuju. Ekspertsku moc poseduju specijalisti iz razlicitih
obiasti poslovanjapreduzeca, a ova moc se uvecava sa primenom novih
tehnologija
i naucnih metoda. Moc na osnovu znanja i veština ispoljava samo
kada je to u organizaciji potrebno.
5. Moc prisile, odnosno prinude potice iz sposobnosti i mogucnosti kanjavanja.
Ovom vrstom moci moe se menjati ponašanje zaposlenih i saradnika
samo kada kod pojedinca postoji strah od posledica. Moc prisile se primenjuje
kada zaposleni i saradnici ne poštuju naloge, pravila ili norme ponašanja
i rada. Pošto se ova vrsta moci u praksi moe zloupotrebljavati
od strane nosilaca moci, to ona nlje popularna medju zaposlenima u privrednoj
praksi.
Ostali izvori i vrste moci u organizaciji
Harizmatska moc se zasniva na licnim karakteristikama, privlacnosti i
šarmu pojedinca. To je kombinacija licnih karakteristika koju samo
retki pojedinci u organizaciji poseduju i ispoljavaju. Ona se ponekad
iskazuje kao prirodno vodjstvo pojedinca na osnovu osobina koje imponuju
i privlace druge ljude i sledbenike. Šarm pojedinca skoro da ima
magnetsku moc za neke ljude, a poseduju ga samo harizmaticke licnosti.
Informaciona moc se stice raspolaganjem informacijama koje drugi pojedinci
ne poseduju ili im nisu dostupne. Ova moc se zasniva na znanju i posedovanju
informacija koje imaju visoku potencijalnu vrednost za druge ljude u organizaciji.
Informaciona moc se narocito ispoljava u uslovima i sredinama kada informacije
nisu dostupne širem krugu zaposlenih, pa oni koji ih poseduju ili
su im na raspolaganju, imaju na osnovu toga veliku kolicinu moci.
Moc okolnosti proistice iz specificnih situacija, kada pojedinci na osnovu
tih situacija i okolnosti sticu i demonstriraju odredjene uloge i moc.
To su obicno krizne situacije koje prati strah ili zabrinutost ljudi za
svoju i kolektivnu buducnost. Uticaj i moc pojedinaca, kao posledica takvih
situacija i okolnosti moe da se proširi i nastavi i u normalnim
uslovima, kada je stanje normalizovano i kada je kriza prošia.
Moc resursa proistice iz pristupa znacajnim resursima u preduzecu. Pojedinci
ne moraju raspolagati tim resursima, koje drugi znacajno vrednuju, ali
mogu biti vrlo mocni time što imaju pristup tim resursima i znaju
kako da ih koriste.
Instrumentalna moc predstavlja moc pojedinca koji ima sposobnost da završi
neki posao, pokrene druge ljude na akciju ili preduzme akciju kada dodje
do zastoja ili teškoca u funkcionisanju organizacije ili obavljanju
posla. Na osnovu sposobnosti da se pokrene akcija i ljudi na akciju –
stice se instrumentalna moc u organizaciji.
Moc ocene se zasniva na sposobnosti informacija ili korektivnog zapaanja
o kvalitetu ucinjenog napora, obavljenog posla ili ostvarenog rezultata.
Ta ocena moe da bude pokretacka poluga za clanove kolektiva i da
im omoguci da poboljšaju sopstveni i kolektivni rad, postanu produktivniji
i efektivniji i ostvare vece rezultate.
Moc veze zasniva se na poznavanju mocnih i uticajnih pojedinaca ili grupa,
kontaktima i vezama sa tim pojedincima. Moc veze postoji dok veza postoji
i odrava se sa nekim ko je mocan. Moc pojedinca koji tu vezu poseduje
prolzilazi iz kontakata i bliskosti sa uticajnim licnostima.
Postojanje i ispoljavanje razlicitih vrsta moci dovodi do toga da se u
svakoj organizaciji formira odredjena struktura i raspored moci. Oni pokazuju
i izraavaju zastupljenost i odnose izmedju pojedinih vrsta moci
u preduzecu ili nekoj drugoj organizaciji.
U strukturi i rasporedu moci, razlicita je kolicina i distribucija moci
u pojedinim delovima organizacije. Menaderi treba da kontrolišu
strukturu i raspored moci, kako bi se u tom pogledu u preduzecu uspostavila
odredjena ravnotea i odgovarajuca organizaciona klima i ponašanje.
Raspored formalne, legitimne moci se vrši u procesu oblikovanja,
odnosno dizajniranja organizacije, istovremeno sa uspostavijanjem linija
kontrole i autoriteta. Pozicije koje pojedinci ostvaruju u organizacionoj
strukturi odredjuju i njihovu moc, po vertikalnoj i horizontalnolj liniji
organizacije.
Autoritet
Autoritet je vrsta moci. Tacnije receno, zvanican autoritet je ravan
legitimnoj moci. Medutim, ovaj termin se koristi uglavnom u njegovom širem
znacenju kada govorimo o drugim vrstama moci. Kada se za nekoga kae
da je „autoritet“ za odredenu oblast, podrazumeva se da je
to lice veoma dobro upuceno u predmet i da za to poseduje strucnu moc.
Informacija da su osumnjicenu osobu privela „lica od autoriteta“
govori da je rec o ljudima koji imaju ovlašcenja zvanicnih vlasti
da odravaju javni red. Ukoliko se dokae krivica privedene
osobe, sudija ima „autoritet“ ili moc kanjavanja (izrice
presudu).
Zvanicni autoritet je tip moci koji se vezuje za strukturu i menadment
organizacije. Temelji se na prihvatanju legitimnog prava menadera
da ima uticaj. Za pojedince ili grupe koji pokušavaju da uticu smatra
se da na to imaju pravo, ali do izvesnih granica. Ovo pravo proistice
iz zvanicnog poloaja koji imaju u organizaciji. Osnovanost zvanicnog
autoriteta je tema koja uvek postoji u americkom društvu. Ovu vrstu
autoriteta treba preispitivati u svetlu negativnih dogadaja koji bi mogli
da proisteknu iz njene zloupotrebe.
Temelji zvanicnog autoriteta: dva gledišta
„Odakle ti pravo da mi govoriš šta treba da radim? “
dobro poznato, nedvosmisleno pitanje koje govori da ce vecina ljudi pre
nego što prihvati neki nalog eleti da se uveri da je osoba
koja ga izdaje ovlašcena za to. Kako menaderi sticu pravo da
diktiraju kojim ce se aktivnostima baviti njihovi radnici? Postoje dva
uporedna gledišta o temeljima zvanicnog autoriteta u organizacijama:
klasican prilaz i prilaz prihvatanja.
Klasican prilaz autoritetu je da autoritet potice sa veoma visokog nivoa,
a potom se zvanicnim putem prenosi nanie s jednog nivoa na sledeci.
Na vrhu hijerarhije mogu da budu Bog, drava (koju predstavljaju
kralj, diktator ili predsednik koga je izabrao narod) ili kolektivna volja
naroda. Vojska vekovima pociva na ovom klasicnom prilazu.
Prema klasicnom prilazu, zvanicni autoritet u americkim organizacijama
ima menadment. Njemu su data prava da legalno izdaje naloge, a radnici
su u obavezi da ih izvršavaju. U stvari, ova obaveza se samovoljno
prihvata. Clanovi americkog društva svojim pristankom da uvaavaju
odredbe Statuta prihvataju pravo posedovanja privatne imovine, a samim
tim i postojanje vlasnika preduzeca. Pristupanjem i opstankom u nekoj
organizaciji, radnici u SAD prihvataju autoritet vlasnika i njihovih zastupnika
– tj.menadera – i zato su u obavezi da se pridravaju
legalnih naloga.
Treba znati da je u vecini drava SAD na snazi zvanicna doktrina
obicajnog prava poznata kao zaposlenost po volji, kojom se podrava
klasicni prilaz autoritetu. Zaposlenost po volji se temelji na stogodišnjij
praksi razgranicenja izmedu „gazde“ – tj.vlasnika i
menadera preduzeca – i „sluga“ – tj. radnika.
Zaposlenost proistekla prihvatanjem posla u kompaniji u kojoj niste vlasnik
podrazumeva se da je nastala „po volji“.
Prilaz prihvatanja.Ovim prilazom se temelji zvanicnog autoriteta posmatraju
iz druge perspektive. Prilaz prihvatanja uvaava da autoritet više
proistice od lica izloenog uticaju nego od posednika moci. Ovaj
prilaz polazi od predpostavke da se svi zvanicni propisi ili naredbe ne
realizuju baš uvek. Neke naredbe ce primalac naloga prihvatiti, ali
zato neke nece. Kljucni momenat je da je primalac taj koji odlucuje da
lice pristati na realizaciju naloga ili nece. Na primer, supervizor juri
du linije montae i razgoropadeno nareduje radnicima da radebolje.
Radnici se najverovatnije nece baviti pitanjem da li ona na to ima pravo,
ali ce zbog uvredenosti ili indiferentnosti jednostavno ignorisati nalog
supervizora i nece ga ispuniti. Autoritet koji stoji iza naloga nije postiga
cilj pošto radnici nisu prihvatili poruku supervizora.
Ovaj prilaz ne sme da sugeriše da su neposlušnost i haos standard
za organizacije. Veliki deo zvanicnog autoriteta automatski prihvataju
clanovi organizacije. Cester I. Bernard (Chester I. Barnard), veliki protivnik
prilaza prihvatanja, definiše uslove pod kojim lice prihvata uticaj
vlasti:
„Lice ce prihvatiti neku naredbu kao zvanicnu i izvršnu samo
ako se cetiri uslova istovremeno podudare:
1. ako je naredba jasna i lice moe da je razume
2. ako u momentu kada donosi odluku veruje da naredbe nije u suprotnosti
sa svrhom organizacije
3. ako prilikom odlucivanja smatrada ne ugroava njegove licne interese
4. ako je mentalno i fizicki sposoban da je ispuni.“
Bernard smatra da su organizacije sazdane od sloenih odnosa a
izmedu dve jednako kompleksne licnosti. Bernard i Herbert Sajmon (Herbert
Simon) su zvanicnom autoritetu pridodali i prilaz prihvatanja, ali su
pri tom dali prizvuk transakcije, ukazujuci na to da lice prihvatanjem
naloga nalogodavcu priznaje autoritet – u prihvatljivim granicama.
Vrste autoriteta u organizaciji
U velikom broju organizacija menaderi autoritet dele na: komandni,
savetodavni i autoritet po funkciji. Ove vrste autoriteta se razlukuju
po vrsti moci na kojoj se temelje.
KOMANDNI AUTORITET
Menaderi ciji se autoritet temelji na komandnoj liniji su direktno
zadueni za realizaciji organizacionih ciljeva. Komandni autoritet
se direktno nadovezuje na utvrdeni lanac komandovanja, pocinje s upravnim
odborom i protee se du svi nivoa hijerarhije do tacke gde
se obavlja osnovna delatnost organizacije. Komandni autoritet se zasniva
u najvecoj meri na legitimnoj moci.
Pošto se realizacija organizacionih ciljeva vezuje za aktivnosti
koje se obavljaju na svakom nivou linije komandovanja, to ce se aktivnosti
po liniji razlikovati od jedne do druge organizacije. Na primer, menaderi
u proizvodnoj kompaniji mogu da ogranice aktivnosti po liniji komandovanja
samo na proizvodnju i trgovinu; menaderi u robnoj kuci gde je kupovina
vacan faktor uvode odeljenje nabavke i odeljenje prodaje u linijske aktivnosti.
SAVETODAVNI/KADROVSKI AUTORITET
Savetodavni autoritet pripada onim pojedincima ili grupama u organizaciji
koji menaderima pruaju odredene usluge ili savete. Konceptom
kadrova obuhvaceni su svi elementi organizacije koji ne pripadaju komandnoj
liniji. Savetodavni kadar je uvek kroz istoriju bio na raspolaganju licima
koja donose odluke, od careva, diktatora do skupština.
Savetodavni kadar menaderima prua strucnu pomoc i raznovrsne
savete. Kadrovski autoritet se temelji na strucnoj moci. Savetodavni kadar
komandnim menaderima daje savete na osnovu istraivanja i analiza
koje obavlja i razvija mogucnosti delovanja. Moe da pomogne pri
implementaciji politike, nadzora i kontrole, daje savete u pogledu pravnih
i finansijskih pitanja, kao i u dizajniranju i funkcionisanjusistema za
obradu podataka.
Tokom vremena menaderi sprovode ekspanzijuorganizacija pa se uloga
savetodavnog kadra sve više pribliava aktivnostima po liniji
komande pošto njihova interakcija postaje od prevashodnog znacaja.
Na primer, partneri u advokatskim firmama dovode savetodavni kadar koji
zaduuje „poslovnom stranom“ firme. Prisustvo ovih strucnjaka
prua slobodu pravnicima da se posvete pravnoj strani poslovanja,
što predstavlja njihovu komandnu aktivnost.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad
u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|