UBISTVO
Pravo na život predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava i kao takvo
njegovu neprikosnovenost štite gotovo svi pravni sistemi, ustavi i drugi
zakonodavni akti zemalja širom sveta. Pa ipak pored toga svakodnevno se
upravo ovo ljudsko pravo krši, ljudski životi se gase ne prirodnim putem,
već nasiljem, silom i to najčešce od strane drugih ljudi, istih onih koji
bi upravo pravo na život trebalo da uzimaju kao vrhovni postulat življenja
svih nas, bez obzira na rasu, pol, versku i polnu opredeljenost.
VRSTE KRIVIČNIH DELA
Krivično delo ubistvo spada u krivična dela protiv života i tela. ”Ko
drugog liši života kazniće se kaznom od 5 do 15 godina (član 113. KZ),,
.Ubistvo je protivpravno lišavanje života drugog lica. Uništenje ili lišenje
drugog lica može biti izvršeno na različite načine, različitim sredstvima,
pod različitim okolnostima i uslovima, pa se stoga i razlikuju više vrsta
ovog krivičnog dela: obično ubistvo, teška ubistva i privilegovana ubistva.
Krivicni zakonik Srbije razdvaja ranije odredbe clana 47. KZS u dva samostalna
člana, kao ubistvo (član 113.) i tesko ubistvo (član 114.). Krivični zakonik
Srbije poznaje i 4 privilegovana ubistva a to su: ubistvo na mah (član
115.), ubistvo deteta po porodjaju (član 116.), lišenje života iz samilosti
(član 117.) i nehatno lišenje života (član 118.)
Teška ubistva spadaju u red najtežih krivičnih dela koja su zaprećena
najtežom kaznom. Kao dopunski element kod teškog ubistva mora biti ostvarena
neka od kvalifikatornih okolnosti. Teška ubistva predstavljaju takodje
lišavanje života nekog lica i u tom pogledu imaju sve elemente kao i obično
ubistvo. Medjutim ona se razlikuju od običnih ubistva po tome što u sebi
sadrže još neke elemente (tzv. kvalifikatorne okolnosti) koji ih čine
težim.
Obično ubistvo predstavlja osnovni oblik krivičnog dela ubistva, a teško
ubistvo je samokvalifikovano obično ubistvo koje nema samostalnost. Teško
ubistvo znači sadrži obeležja različite prirode koja moraju biti zakonom
odredjena i čije prisustvo obično ubistvo čini posebno teškim. Teško ubistvo
je samo ono koje je kao takvo označio zakonodavac. Teška (kvalifikovana)
ubistva propisana u članu 114. jesu: ubistvo na svirep ili podmukao način,
ubistvo pri bezobzirnom nasilničkom ponasanju, ubistvo sa kojim se sa
umišljajem dovodi u opasnost život još nekog lica, ubistvo pri izvršenju
krivičnog dela razbojništva ili razbojničke kradje, ubistvo iz koristoljublja,radi
izvršenja ili prikrivanja drugog krivičnog dela, iz bezobzirne osvete
ili iz drugih niskih pobuda, ubistvo službenog ili vojnog lica pri vršenju
službene dužnosti, ubistvo deteta ili bremenite žene, ubistvo člana svoje
porodice koga je prethodno zlostavljao i ubistvo više lica, a ne radi
se o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porodjaju ili ubistvu iz samilosti.
Krivični zakonik Republike Srbije poznaje četiri privilegovana ubistva.
Privilegovanim ubistvom smatra se ono protivpravno lišavanje života drugog
lica koje je izvršeno pod posebnim okolnostima koje delu daju lakši vid
. Ova ubistva se po svojim obeležjima razlikuju od običnog i kvalifikovanog
ubistva i zakonodavac za njih predvidja lakše kazne od kazne propisane
za obično ubistvo. Kod ubistva na mah imamo stanje jake razdraženosti
i utvrdjuje se šta je izazvalo stanje razdraženosti i kako normalne osobe
reaguju na takve razdražaje. Samo normalan, duševno zdrav čovek moze biti
izvršilac ovog krivičnog dela jer se u stanje jake razdraženosti dovodi
psihički normalno biće. Dakle, od običnog ubistva, koje obuhvata prosečan
slučaj ubistva sa umišljajem, treba razlikovati s jedne strane teška ubistva,
a sa druge strane privilegovana ubistva. Obično ubistvo je lišavanje života
drugog lica koje nije praćeno okolnostima koje ovo delo čine lakšim ili
težim, dok bi teško (kvalifikovano) ubistvo bilo ono koje je učinjeno
pod takvim kvalifikatornim okolnostima za koje zakonodavac predvidja teže
kažnjavanje. Kod lakih ubistava postoje neke privilegujuće okolnosti koje
zakon izdvaja i zbog njihovog prisustva propisuje lakšu kaznu od kazne
propisane za obično ubistvo.
UBISTVO
Pod običnim ubistvom podrazumeva se umišljajno lišavanje života drugog
lica koje nije praćeno dodatnim posebnim okolnostima koje kada postoje
menjaju težinu i oblik ovog dela stvarajući tako neki od posebnih oblika
kvalifikovanog ili privilegovanog ubistva. Obično ubistvo postoji samo
onda ukoliko u konkretnom slučaju ne postoje obeležja nekog drugog oblika
ovog krivičnog dela.
Ubistvo postoji samo onda ako je lišavanje života izvršeno protivpravno.
Ako postoji neki od opštih osnova (nužna odbrana, krajnja nužda) koji
isključuju protivpravnost, krivično delo ubistva ne postoji. Posledica
dela je smrt drugog lica. Krivično delo ubistva postoji nezavisno od toga
da li je smrt nastupila neposredno nakon radnje izvršenja ili posle kraćeg
ili dužeg vremena. Bitno je jedino utvrditi postojanje uzročne veze izmedju
ova dva elementa krivičnog dela. S obzirom na to da zakon ne sadrži definiciju
uzročnosti, ovo pitanje sud rešava u svakom konkretnom slučaju uzimajući
u obzir kriterijume koji su prihvaćeni u doktrini i judikaturi. S tim
u vezi treba reći da je dominantna teorija ekvivalencije prema kojoj svaki
uslov koji je neposredno ili posredno prethodio posledici a bez koga ona
ne bi nastupila, predstavlja uzrok posledice.
Objekat zaštite kod krivičnog dela ubistva smatra se čovek kao ljudsko
biće. Krivičnim pravom štiti se život čoveka sve do njegovog prestanka,
odnosno do momenta smrti. Radnja je osnovni element u pojmu krivičnog
dela. Njom se krivično delo ostvaruje. Radnja izvršenja kod krivičnog
dela ubistva može biti veoma raznovrsna po načinima izvodjenja i upotrebljenim
sredstvima.
Iz zakonskog teksta:”Ko drugog liši života” proizilazi da je radnja izvršenja
svaka radnja ona koja je podobna da prouzrokuje smrt drugog lica. . Ona
mora biti voljna i mora se ostvariti u spoljnom svetu. Odluke ili namere
da se učini krivično delo, kao i ostali psihički procesi, unutrašnji akti,
ne predstavljaju radnju u krivično-pravnom smislu sve dok nisu presli
u ostvarenje, dok se nisu odrazili u spoljnom svetu.
Prema tome radnja izvršenja krivičnog dela ubistva jeste svaka radnja
koja je podobna da prouzrokuje posledicu smrti. To može biti, u suštini,
svako činjenje i nečinjenje. Krivično delo ubistvo redovno se vrši radnjom
činjenja (pucanjem, davljenjem, trovanjem, podmetanjem požara i sl.) .
Radnja izvršenja može se izvršiti neposredno (direktno), što je u praksi
najčesci slučaj (izvršilac upuca žrtvu, ili je zadavi i sl.) ili posredno
(indirektno) kada se uz radnju koju je preduzeo izvršilac ostvare i drugi
uslovi koji neposredno prouzrokuju smrt žrtve. S obzirom na to da se ubistvo
može izvršiti na različite načine, u raznim okolnostima i raznovrsnim
sredstvima, veoma je važno utvrditi te okolnosti jer one imaju znacajnu
ulogu za ocenu stepena krivice učinioca, za pravilnu pravnu kvalifikaciju
dela i samim tim, za odluku o kazni. Posledica ovog krivičnog dela se
sastoji u nastupanju smrti lica prema kome je i preduzeta delatnost lišenja
života. Nije bitno da li je smrt nastupila odmah pošto je preduzeta radnja
izvršenja ili posle kraćeg ili dužeg vremena, bitno je da je smrt prouzrokovana
delatnošću učinioca dela i da je on postupao sa umišljajem da to lice
liši života. Vremenski razmak izmedju preduzete radnje učinioca i nastupanja
posledice smrti je bez značaja za postojanje ovog krivičnog dela, ali
ono što je bitno je da izmedju radnje izvršenja i smrtne posledice postoji
uzročno-posledična veza. Tako sudska praksa uzima da ubistvo postoji i
u slučajevima kada žrtva posle nanošenja povredi, pre nastupanja smrti
boluje i duže vreme ako su naknadne komplikacije prouzrokovane prvobitno
nanetom povredom. Na primer, u slučaju kada je smrt neposredno nastupila
kao posledica teškog zapaljenja pluća, a do zapaljenja je došlo kao posledica
komplikacija i povrede nanete projektilom ispaljenim u grudi, uzeto je
da postoji krivično delo ubistva iako je smrt nastupila deset meseci nakon
izvršenja dela.
Subjektivnu stranu dela čini umišljaj, direktni ili eventualni. O kojoj
vrsti umišljaja se radi procenjuje sud, uzimajući u obzir sve objektivne
i subjektivne okolnosti konkretnog slučaja, kao što je npr. okolnost da
li je izvršilac imao u vidu povredu važnih vitalnih organa (glava, grudni
koš, abdomen) ili ne, upotrebljeno sredstvo i slično. Krivično delo je
učinjeno sa direktnim umišljajem onda kada je učinilac bio svestan svog
dela i hteo njegovo izvršenje, a eventualni umišljaj postoji onda kad
je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao. Obe
vrste umišljaja imaju dva elementa: svest i volju. Svest treba da obuhvati
sve bitne elemente bića krivičnog dela (radnju, posledicu, uzročnu vezu
i dr.). To važi ne samo za direktni već i za eventualni umišljaj. Razlike
izmedju direktnog i eventualnog umišljaja značajno je pre svega, sa stanovišta
samog učinioca krivičnog dela jer direktan umišljaj predstavlja viši stepen
krivice u odnosu na eventualni umišljaj, sto svakako ima uticaja na odmeravanje
kazne. Primer: Ubistvo je izvršeno sa direktnim umišljajem kada je optuženi
bio svestan da nanošenjem udaraca sekirom u vitalni deo tela-glavu, oštećenu
može lišiti života sto je i hteo, na šta posebno ukazuje i činjenica da
je posle nanošenja udaraca oštećenoj pozvao sina i saopštio mu sta je
učinio. (Presuda vrhovnog suda Srbije Kz.1735/06 od 13.09.2006. i presuda
Okružnog suda u Beogrdu K.2527/05 od 03.06.2006).
ZAKLJUČAK
Jasno je da je krivično delo ubistva svakako najteži oblik kriminaliteta
koji se ispoljava u bilo kom obliku, odnosno na bilo koji način i pod
bilo kojim okolnostima, što svakako ne eliminiše ni odredjene karakteristike
koji ova krivična dela čini i privilegovanim oblicima. S obzirom na to
da je krivično delo ubistva najteže krivično delo, kako po zaprećenoj
kazni, tako i po posledicama koje se ispoljavaju na žrtvi, ali koje oseća
i odredjena društvena zajednica (porodica, radna sredina, uža i šira lokalna
zajednica, celo društvo), jasno je da je zakonodavac propisivanjem osnovnog
oblika ovog krivičnog dela, propisao i niz kvalifikovanih oblika usled
čega osnovno krivično delo kvalifikovanim okolnostima prerasta u teške
oblike krivičnog dela.
Medjutim, koliko god odredili i zapretili kaznu za krivično delo ubistva,
ona će biti mala i nikada neće biti adekvatna, tj. srazmerna, neću reći
delu, već učinjenom nedelu. Pored toga treba navesti da u našem društvu
koje se više od decenije nalazi u jednom, nazovimo pravnom vaakumu, veliki
broj krivicnih dela ne da nije procesuiran adekvatno, već iz nama poznatih
razloga usled raznih uticaja vodi se kao ne rešeno. Na kraju napomenimo
da ova i slična dela moraju biti procesuirana na pravno valjan način,
bez bilo kakvih povlastica i kazne za ta dela moraju biti, ako ne srazmerne
učinjenom, onda bar da priblizno oslikavaju neku srazmeru.
LITERATURA
Dragana Kolarić ”Krivično delo ubistva”
Zoran Stojanović “Krivično pravo opšti deo”
Zoran Stojanović i Obrad Perić “Krivično pravo posebni deo”
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|