|
Drustvena moc
I. Pojam drustvene moci
Rec moc ima vise znacenja. Tako u latinskom jeziku rec “potentia”
znaci moc ili sila, a “potestas” vlada, vlast, … U francuskom
jeziku rec “puissance” znaci moc, snaga, jacina, autoritet
itd. A u nemackom rec “macht” je rec gotickog porekla i oznacava
vlast, moc, oblast, drzavu, silu… Moc ima sledeca znacenja: filozovko,
psiholosko, lingvisticko, teolosko, antropolosko, sociolosko, pravno.
Ono sto interesuje filozofiju kada je rec o moci jeste njena sustina.
Prema filozofskom shvatanju izdvajaju se tri odredjenja moci: moc kao
puka moc, moc kao nadmoc i moc kao mogucnost.
Moc kao puka moc neutralna je u odnosu na coveka i predstavlja moc opstanka,
pokretanja i razvoja. Moc kao nadmoc ispoljava se u nacinu vladanja, zapovedanja,
upravljanja, prisvajanja, a podrazumeva i hijerarhiju i zavisnost. Moc
kao mogucnost pre svega se odnosi na covekove stvaralacke potencijale,
jer je stvaralastvo samo po sebi moc.
Za sociolosko shvatanje najbitnija su dva znacenja moci: moc pojedinca
u odnosu na drustvene grupe i drustvo i moc drustvenih grupa u drustvu.
Ali nesto sto je najbitnije za svakog sociologa jeste kakve posledice
po drustvo izaziva moc drustvenih grupa i moc pojedinca. Tomas Hobs je
prvi obradio pojam moci i po njegovom misljenju moc coveka cine sredstva
koje on trenutno koristi radi proizvodnje dobara. Za njega je moc originalna
ili instrumentalna. Za Hobsa najveca ljudska moc je moc drzave ili moc
najveceg broja ljudi. Covekovu prirodnu moc cine njegove duhovne i telesne
vrline. Kljucni i sredisnji pojmovi politike su moc, autoritet i vlast,
iako se oni razlikuju u mnogim funkcijama, elementima i svojstvima. Autoritet
nepostoji bez moci, a moc moze da poseduje autoritet, ali i ne mora. Za
moc je karakteristicno nametanje volje uprkos otporu, a za vlast izvrsavanje
zapovesti. Moc se demonstrira, a vlast se postupno i relativno dugo ucvrscuje.
Odredjenja moci – Po odredjenju moci Maksa Vebera
moc podrazumeva “izglede jednog coveka ili vise ljudi da sprovedu
sopstvenu volju u zajednickom poduhvatu, cak i uprkos otporu drugih koji
u tom poduhvatu ucestvuju” . Sustina je da je moc nametanje volje
i ona se moze ostvariti prihvatanjem ili slamanjem otpora. Najuspesnija
sredstva za ostvarivanje takve moci su disciplina i vlast. Po misljenju
Bertranda Rasela posedovanje moci je povezano sa sticanjem slave, a to
je zapravo jedna od najvisih teznji kojom idu i teze ljudi. Robert Birstet
smatra moc kao sposobnost da se nametne sila u odredjenu drustvenu situaciju.
Za njega je moc drustvena pojava koja se moze javiti u formalnoj, neformalnoj
organizaciji, i neorganizovanoj zajednici. Feliks Openhajm smatra da je
posedovanje moci sposobnost uticaja, kaznjavanja i kontrolisanja slobode
drugih. Robert Dal misli da moc ima onaj covek koji moze da utice na nekog
drugog coveka da uradi ono sto inace ne bi ucinio. Odredjenje moci za
Petera Bahana i Mortona Baraca oslonjeno je na prinudu, uticaj, autoritet
ili manipulaciju. Rajt Mils smatra da su mocni i uticajni ljudi oni koji
imaju mogucnost da ostvaruju svoje ciljeve cak i onda kada se drugi ljudi
tome protive. Samo ljudi koji upravljaju ili ucestvuju u upravljanju velikih
institucija mogu biti mocni. Hana Arent misli da moc pripada grupi i postoji
koliko i ta grupa i nikada nije svojstvo pojedinca. Tako na primer kada
je neko na vlasti, on zavisi od ljudi koji su ga na taj polozaj izglasali,
i njegova vlast ce trajati sve dok ta grupa ljudi ne iscezne. Niklas Luhman
moc smatra za komunikacijski medij. Moc je “sposobnost povecanja
ucinka u promenljivim drustvenim uslovima i ona podrazumeva da posednik,
a i odanik moci u komunikacijskom procesu selekcionisu mogucnosti”
.
Termin “moc” se vrlo cesto upotrebljava, ali se veoma retko
objasnjava njegovo znacenje. Malo je ljudi koji mogu voditi nekakav razgovor
a da ne spomenu moc. Za predsednike republika i za predsednike vlada obicno
se kaze ili da poseduju moc ili da im ona nedostaje. O drugim se politicarima
obicno govori ili da im se povecava moc ili da je gube. Moc je sposobnost
da se utice na druge ljude. Moc se uocava i u najednostavnijim odnosima.
Moc je sposobnost da se menja stav ili ponasanje pojedinaca ili grupa.
Sto je veca sposobnost da bi se ostvarile vlastite zelje i da bi se zahvaljujuci
tome ostvario odredjeni cilj, to je moc veca. Upravo zbog toga rec moc
ima zdravorazumsko znacenje da se ne mora posebno definisati i pojasniti.
Skoro sve definicije moci ne daju odgovor na mnoga zanimljiva pitanja
kao sto su:
- Kako se vlastita volja namece drugima i kako ti drugi pristaju
da im ona bude nametnuta?
- Sta je “to nesto” sto navodi neku osobu ili mnoge osobe
da se odreknu svojih zelja i vlastitih interesa i prihvate zelje i interese
drugih: da li je to pretnja da ce, ako se ne pokore, biti fizicki kaznjeni,
ili pak, biti materijalno nagradjeni, ili mozda moc uveravanja, sposobnost
nagovaranja, ili neka druga sila?
- Sta je to sto daje nekim ljudima pravo da upravljaju postupcima drugih
ljudi, bez obzira da li se radi o krupnim ili malim, nevaznim stvarima?
- Koje su razlike izmedju licnosti koje poseduju moc i onih koji podlezu
njihovom autoritetu i koji ih slusaju?
- Zasto neki ljudi dozvoljavaju da se njima upravlja, da im se naredjuje?
Upravo odgovori na ova pitanja definisu kako se vlastita moc namece
drugima, i kako se dolazi do toga da se raspolaze instrumentima i postupcima
njenog nametanja. Postoje razliciti oblici koriscenja moci: mogu biti
zvanicni kada lice izlozeno moci prizna posredniku moci da ima “pravo”
ili da ga zakon ovlascuje da utice na njega; a moze biti i skriveni oblik
kada oni koji se pokoravaju ne smeju videti da se pokoravaju da bi to
nametanje bilo delotvorno.
Pojedinci i grupe zele moc da bi pomocu nje ostvarili vlastite ciljeve,
i to naravno, u prvom redu materijalno – finansijske. Veoma je bitno
povezivanje ljudi sa slicnim interesima, vrednostima i shvatanjima da
bi se tako uspesnije vrsilo potcinjavanje drugih ljudi i uspesnija borba
za vlast i moc. Tako na primer politicar zeli dobiti podrsku biraca da
bi zadrzao svoj polozaj ili politicar koji se trudi da bude izabran da
bi tako mogao doci u polozaj da se sluzi finansijskim iteresima bogatih
ljudi koji podrzavaju njegovu kandidaturu vrlo ce elokventno opisivati
sebe kao javnog dobrotvora, zastitnika i prijatelja siromasnih. Preduzetnik
nikada javno nece reci da zaposljava nove radnike kako bi povecao svoje
bogatstvo vec je navodno njegova namera da da ljudima posao od kojeg ce
ziveti, povecavati celokupan standard i tako se zaloziti za jos uspesnije
funkcionisanje sistema slobodnog preduzetnistva. Isto tako se narodu namece
shvatanje kako je moc u njihovim rukama, tj. krajnjim potrosacima koji
svoju volju izrazavaju na trzistu. A time se u stvari prikriva moc organizacija
kao sto su korporacije koje u stvari “gutanjem” drugih korporacije
stvaraju trzisnu moc. One time nisu potcinjene trzistu koje navodno upravlja
njihovim ponasanjem, vec naprotiv, trziste je upravo orudje u rukama korporacija,
kojim se one sluze da bi samovoljno odredjivali cene i troskove. To one
postizu podmicujuci i potcinjavajuci vlast svojim potrebama, interesima
i volji, a preko nje manipulisu ponasanjem i reagovanjem potrosaca. Jedan
se cilj moze prikriti drugim, pa se tako zelja za vlastitim bogacenjem
moze kamuflirati toboznjom zeljom da se donese velika korist drustvu.
Pored toga sto moc donosi finansijsku korist, ona donosi veliki uzitak
onima koji je poseduju jer se u njima stvara osecaj vrednosti zbog pocasti
koje dobijaju. Medjutim, svakodnevna pristojnost ne dopusta da se javno
prizna kako se moc zeli radi nje same. Jedino se moze prihvatiti shvatanje
da pojedinac sme teziti vlascu zato da bi pomocu nje mogao drugima naredjivati,
ubedjivati ih i zato da bi se domogao novca.
Rec moc nikoga ne ostavlja ravnodusnim, i ona moze izazvati pozitivnu
ili negativnu reakciju kod ljudi, u zavisnosti od tacke gledista na njen
uticaj. Smatra se da su sindikati nezamenljivi branioci i zastitnici prava
radnika, dok gledano iz drugog ugla ti isti sindikati u dubokom su sukobu
sa slobodom vlastitih clanova. Politicar koji postigne da se neka poreska
reforma prihvati, dobice naklonost onih kojima ta reforma donosi korist,
dok ce drugi kojima ta reforma steti smatrati ponasanje tog politicara
samovoljnim i cak nesavesnim.
Sprovodjenje moci, tj. potcinjavanje volje jednih volji drugih, neizbezna
je pojava u savremenom drustvu, jer bez takvog potcinjavanja nista se
ne moze postici. Sve u svemu moc moze biti drustveno zlocudna, ali u isti
mah drustveno bitna. Drugim recima moc ima dva vida: predstavlja drustvenu
nuznost, a ujedno je drustveno opasna. O njoj treba doneti sud, ali je
nemoguce doneti takav sud koji bi vazio za svaku moc.
II. Poreklo drustvene moci
Po poreklu moc proizilazi iz prirodnih sposobnosti coveka i iz prirode
socijalnih odnosa koji nastaju u razlicitim istorijskim drustvenim okolnostima.
Pojedinacne moci kroz ljudsku istoriju imale su presudan uticaj na odredjena
drustva i politicke zajednice. Racionalo koriscenje pojedinacne moci dovodilo
je do bogatijeg politickog i socijalnog zivota, dok je iracionalno koriscenje
pojedinacne i grupne moci zatvaralo i unistavalo politicki i socijalni
zivot i politicku zajednicu. U antici moc je pocivala na privredi i ropstvu
u domacinstvu, dok u feudalizmu moc izvire iz zemljisnog poseda koji je
temelj sudske, vojne i religiozne vlasti, gde je moc fiksirana za posed.
Sa nastankom i razvojem kapitalizma bitno se menjaju odnosi u drustvu,
politici, samim tim i u politickoj i socijalnoj moci. “Osnov i izvor
svega postaje novac, a moc sa novcem postaje pokretljiva prenosiva”
.
III. Struktura drustvene moci
Strukturu drustvene moci cine:
1) Nosioci moci mogu biti pojedinci ili drustvene grupe koje svoju moc
zasnivaju na jednom ili vise elemenata. Sto su ti elementi realisticniji
to je moc pojedinca, tj. grupe stabilnija.
2) Ubedjivanje je znacajan element moci, jer su ljudi skloni da namecu
uverenja ali i da prihvataju ubedljive stavove drugih. Ova moc zavisi
od znanja, informisanosti, polozaja pojedinca, posedovanja sredstava i
vestine ubedjivanja. Poseban vid ubedjivanja je manipulacija.
3) Materijalno bogatstvo posedniku stvara osecaj sigurnosti i moci. Ekonomska
moc je uvek imala veliki uticaj na sve druge oblike moci, jer ona prisiljava
jednom velikom pretnjom – pretnjom gladju, nudeci izbor: “Ili
ces se sloziti, ili ces biti bez pristojnog standarda” .
4) Statusni simboli uticu sa psiholoskog karaktera sa znacajnim socijalnim
i politickim posledicama ( odlikovanja, titule, publicitet, rang itd.
).
5) Kontrola drustvenih normi predstavlja pravne, moralne, religijske i
obicajne norme kojima se kontrolisu oni koji se njih pridrzavaju, ali
i oni kod kojih se ove norme premestaju unutar svesti i kod kojih je kontrola
manje vidljiva a ne mora biti manje efikasna.
6) Sila podrazumeva upotrebu sredstava prinude koja se najcesce realizuje
fizickom silom. Pored toga sto je skupa, kratkog daha, nepopularna i dovodi
do otpora, ona je i neefikasna.
7) Dominacija i hijerarhija su principi moci. Dominacijom se moc manifestuje
i ona je spoljasnji princip moci. Hijerarhija vertikalno povezuje strukturu
moci i ona je unutrasnji princip moci. Medjusobno su povezane i dopunjuju
se, a zajedno pokazuju efikasnost, rezultate, velicinu i mogucnosti moci.
IV. Funkcije drustvene moci
1) Funkcija odrzanja – ako je pojedinac u pitanju
odrzanje se odnosi na socijalnu grupu kojoj pripada, ako se odnosi na
njegov profesionalni polozaj onda se to odrzavanje odnosi na zadrzavanje
tog polozaja, dok u politici funkcija odrzavanja dobija posebnu ulogu
jer se te pozicije tesko zadrzavaju. Ova funkcija ima veliki znacaj i
za drustvenu, ekonomsku i duhovnu moc.
2) Funkcija stvaralastva – je najbitnija funkcija
duhovne moci. Od njenog razvoja zavisi i opstanak duhovne moci.
3) Funkcija pokretenja – je funkcija koja je usmerena
ka razvoju, predstavlja pozitivnu usmerenu volju kojom se kroz istoriju
drustvenog razvitka razbija sve sto pruza otpor kretanju napred i trazenju
novih puteva.
4) Integrativna funkcija – nastaje i odrzava se
silom, uveravanjem, pritiscima, nametanjem i moze imati pozitivne i negativne
posledice po razvoj drustva. Integracijom se koncetrise i centralizuje
moc ili se pak centralizuje otpor. Racionalno integrisana moc ima vecu
sansu da se odrzi i demonstrira, dok iracionalno integrisana moc uglavnom
izaziva snazan otpor. Ipak kada dostigne potpuno preovladavanje irocionalne
moci mogu da sruse svaki otpor i uvek ucvrscuju totalitarni, diktatorski,
despotski sistem.
5) Kontrolna funkcija – predstavlja sredstva pomocu
kojih se kontrolise nametanje i sprovodjenje volje. Ta sredstva su: fizicka
sila, drustvene norme ( zakoni, bozje zapovesti ) i sredstva nagradjivanja
i kaznjavanja.
6) Emocionalna funkcija – moc zadovoljavanja emocionalnih
potreba ( sigurnost ) i patoloskih zadovoljstava ( agresivnost, destrukcija
).
7) Kompenzatorska funkcija – predstavlja moc kojom
se nadoknadjuju stvarne ili umisljene prikracenosti i frustracije i najcesce
su te kompenzacije putem moci destruktivne i porazne.
8) Legitimacijska funkcija – podrazumeva opravdanje
i pomaganje vladajuceg poretka od strane mocne drustvene grupe koja na
taj nacin vrsi realizaciju sopstvenog interesa.
V. Oblici drustvene moci
Postoji vise kriterijuma podele moci: prema posedovanju ( pojedinacnu
i drustvenu moc) i prema oblasti ljudske delatnosti u kojoj se moc ispoljava
( ekonomsku, politicku, i duhovnu).
Pojedinacna moc – kao sto sama rec kaze to je
moc pojedinca koja izvire iz unutrasnjih svojstava licnosti, ali i iz
spoljasnjih okolnosti ( bogatstvo, polozaj, …).Pojedinacna moc je
bila dominantna u mnogim politickim zajednicama pa je zbog toga pocivala
na fanatizmu, strahu i sili.
Drustvena moc – je organizovana moc koja pripada
organizovanoj grupi, vladajucoj klasi, drustvu,…Ona zavisi od polozaja
grupe u globalnom drustvu i od odnosa medju samim drustvima.Drustvena
moc pociva na principima hijerarhije i dominacije uz strogu kontrolu i
prinudu.Ova moc predstavlja povezanost ekonomske, politicke i duhovne
moci jednog drustva.Drustva u kojima su ove moci povezane i dobro funkcionisu
brzo napreduju,a u suprotnom drustva pocinju da zaostaju i stagniraju
i tako drustvena moc nestaje.
Ekonomska moc – proistice iz novca i posedovanja
materijalnih dobara.U predkapitalistickom drustvu pripadala je vlasnicima,
bila je vezana za posed i kao takva bila je prenosiva.Oni koji su je posedovali
imali su politicku moc.Pojavom burzoazije ona prelazi u njene ruke.Ekonomska
moc u kapitalizmu pre svega pociva na kapitalu i novcu, a proverava se
na trzistu.
Politicka moc – najprivlacniji oblik moci od svih,
jer je cesto predmet ljudskih zelja.Malo je onih koji nisu bili pod njenim
uticajem, a mnogi mislioci su pokusali da je objasne.Za Platona i Aristotela
ona obuhvata celokupnu zajednicu, dok Aurelije Avgustin smatra da je politicka
moc coveku prinuda i kao takva ona je neprirodna.Toma Akvinski politicku
moc ogranicava pravnim odnosima zalagajuci se za pravnu drzavu koja se
oslanja na razum.Dzon Lok smatra da minimiziranjem politicke moci dobijamo
na koristi za drzavu i drustvo.Ljudi sklapaju drustveni ugovor radi licne
sigurnosti, prosperiteta, itd.Zan Zak Ruso razmatrajuci jednakost moc
treba da izbaci nasilje iz sebe.”Ni jedan gradjanin ne sme biti
toliko mocan i bogat da bi drugom mogao uniziti dostojanstvo ili ga kupiti
kao i da ne sme biti toliko siromasan da bi se sam ponizavao ili prodavao”
.Nikolo Makijaveli izjednacava politiku sa politickom moci.Za njega je
mocan onaj covek koji vestinom dodje do moci i istom vestinom uspe da
je odrzi.
Politicka moc najcesce pripada drustvenim grupama, organizacijama i drzavi,
a redje pojedincima.
Duhovna moc – obuhvata moc ideja, znanja, religije
i kulture u celini.To su duhovne tvorevine koje pokrecu drustvo i odredjuju
ciljeve buduceg razvoja.Ljudi koji poseduju ovu moc uticu ili su na vlasti.
Postoje tri instrumenta vrsenja ili nametanja moci, a isto tako postoje
tri institucije za dobijanje prava na njenu upotrebu. Ti instrumenti moci
nemaju opste prihvacen termin, ali po John-u Kenneth Galbraith- u oni
se dele na: kondignu, kompenzacijsku i kondicioniranu.
Kondigna moc – postize potcinjavanje ili poslusnost
sposobnoscu da pojedincu ili skupini namece alternativu za ono sto oni
stvarno zele i to alternativu koja je dovoljno neugodna ili bolna da se
oni odreknu onog sto su zeleli. Kondigna moc postize potcinjavanje tako
da onima koji se ne zele potciniti donosi primereno neugodne dogadjaje
ili preti takvim ishodima. Pojam kondigna ima prizvuk kaznjavanja tako
da se ne moze sumnjati da su robovi koji su morali veslati na galijama
itekako zeleli da se oslobode tog teskog posla, ali je svaka pomisao na
bicevanje, koje je bilo kazna za svaki pokusaj “zabusavanja”,
bila dovoljno neugodna da postakne robove na zeljeni, bolan i tegoban
napor.
Najvaznije obelezje kondigne moci je njena objektivnost (vidljivost).
Oni koji prihvataju volju drugih znaju da to cine jer su svesni da je
bolje da se pokore nego da se odupru, bolje da slusaju nego da se suprostavljaju.
Kondigna moc preti pojedincu necim sto bi za njega bilo toliko fizicki
ili emocionalno bolno da on u takvoj dilemi odustaje od svoje zamisli
da se ta pretnja ne bi ostvarila. Konkretnije kondigna moc ostvaruje potcinjavanje
pretnjom kaznjavanjem. Termin “kondigna moc” upotrebljava
se u sirem znacenju, i obuhvata svaku moc koja se ostvaruje upotrebom
bilo kakvih neugodnih i bolnih pretnji, ukljucujuci novcane kazne, verbalne
ukore, moralne osude od strane drugih pojedinaca ili citave zajednice.
U vecini drustava smatra se preko potrebnim koriscenje kondigne moci,
kojom se sprecavaju ubistva i silovanja. Medjutim te kazne dovode do brojnih
pitanja i rasprava. Da li je kaznjavanje ubica primereno rezultatima koji
se time zele postici? Kako stoji stvar sa kaznjavanjem veleizdajnika,
uzivaoca droga…?
Kompenzacijska moc – onima koje zeli potciniti
nudi pozitivnu, afirmativnu nagradu – to jest, ona pojedincu koji
se potcinio daje nesto sto on smatra vrednim. Kod ovog potcinjavanja pojedinac
je svestan da to cini zato jer zna da ce za to biti nagradjen, pa ce se
zbog toga odreci od necega do cega mu je stalo. U modernoj ekonomiji najvazniji
izraz kompenzacijske moci je novcana nagrada kao placanje za ucinjene
usluge, odnosno za potcinjavanje ekonomskim ili licnim ciljeva drugih.
Jedan od najvaznijih instrumenata kompenzacijske moci je pohvala, a najvaznije
obelezje kompenzacijske moci je njena vidljivost.
Kod kompenzacijske moci , polazi se od nacelne predpostavke da dobar
radnik koji radi i preko radnog vremena treba da dobije vecu nagradu,
a time se od njega ocekuje da ce se do kraja zalagati i potcinjavati volji
i interesima onih kojima se potcinjavaju. Za one koji ulazu umni a ne
telesni napor ili za one koji snose deo odgovornosti za upravljanje preduzecem
predpostavlja se da zasluzuju vecu nagradu za pocinjavanje ciljevima organizacije,
nego oni koji za nju obavljaju fizicke poslove.
Odnos kondigne i kompenzacijske moci – Zajednicko
obelezje kondigne i kompenzacijske moci je da pojedinac koji se potcinjava
zna da to cini, u prvom slucaju jer to mora, u drugom slucaju zato jer
zna da ce za to biti nagradjen. Moderna drustvena gledista i stavovi povlace
ostru granicu izmedju kondigne i kompenzacijske moci. Kompenzacijsko nametanje
svoje volje drugima smatra se civilizovanijim nego kondigna prisila. Razlika
je dosta velika, ali je pre treba shvatiti kao plod ekonomskog razvoja,
jer ranije u siromasnim drustvima razlika izmedju ove dve moci gotovo
da nije ni postojala ona postaje velika tek u bogatim drustvima. Pre americkog
gradjanskog rata slobodni radnik je imao visi drustveni polozaj nego crni
rob. Rob je radio jer je bio motivisan strahom od bicevanja, a slobodni
radnik je radio pod pretnjom ekonomske bede. Medjutim rob je imao vecu
egzistencijalnu sigurnost, i njemu se moglo desiti da dobije batine, bude
bicevan, ali nije mogao biti otpusten. Ekonomskim razvojem slobodni radnik
domogao se stanovitih osobnih resursa od kojih je mogao ziveti neko vreme
ako se dogodi da bude izbacen sa posla. Povecava se broj alternativnih
mogucnosti zaposljavanja, osnivaju se prvi sindikati, uvode se institucije
socijalne pomoci i sve se vise radi na tome da se razgranice kondigna
i kompenzacijska moc. Sve se vise radilo radi dobijanja novcane nagrade,
a sve manje zbog straha izazvanog mogucnoscu gubljenja posla ili bilo
kog oblika kondignog kaznjavanja. Izmedju polozaja robova i polozaja slobodnih
radnika postojala je ne samo moralna nego i ekonomska razlika i ta razlika
se povecavala uporedo sa ekonomskim razvojem.
Ukidanjem ropstva znacilo je ukidanje prava da se upotrebom kondignog
kaznjavanja drugima namece rad. Kondigno kaznjavanje, kao instrument kaznjavanja,
zamenjeno je kompenzacijskim nagradjivanjem. Vracanje i upotreba kondigne
moci danas izaziva brojne i ostre osude u svetu. Muzevi su nekada ostvarivali
potcinjavanje i poslusnost svojih supruga zahvaljujuci cestom upotrebom
kondignog nasilja, ali danas na to se vise ne gleda sa simpatijama, sto
ne znaci da je to nekada bilo simpaticno! Danas sve vise jacaju zahtevi
da se strogost i grubost kodignog koriscenja moci smanji tamo gde jos
postoji. Nekada su vojnici koji bi dezertirali bili osudjeni na smrt,
streljani ili obeseni. U vecini savremenih drustava, iako do duse ne u
svim, doslo je do toga da se smrtna kazna vise ne odobrava, da se na nju
gleda sa velikim prezirom.
Uporedo sa smanjenjem ugleda kondigne moci idu veoma energicna nastojanja
da se poveca delotvornost kompenzacijske moci, pogotovo kad se radi o
postizanju ciljeva koji se smatraju drustveno pozeljnim. Jedna od glavnih
tema ekonomskih rasprava je veza izmedju nagradjivanja i spremnosti radnika
da ulazu napor u rad, a tako ujedno danas izgleda uloga kompenzacijske
moci.
Sredisnje mesto kako u kondignoj tako i u kompenzacijskoj moci ima specifican
odnos izmedju, s’jedne strane ponudjene nagrade i zaprecene kazne,
i sa druge strane, ostvareno potcinjavanje. Da ne dobija nagradu za prekovremeni
rad, radnik ne bi ulagao trud koji je za to potreban. Vozaci automobila
postuju propise o ogranicenju brzine voznje, jer ako prekrse propis morace
da plate kaznu. Ovo su bili motivi potcinjavanja, medjutim oni postoje
i u drugim slucajevima. Naime pokornost predstavlja generalno prihvatljiv
ili “pristojan” oblik ponasanja. Deca slusaju roditelje, potcinjavaju
se njihovoj volji zato sto se to od njih i ocekuje. Vecina ljudi pokorava
se vlasti ne zato jer se boje kondignog kaznjavanja ili zato sto se nadaju
da ce njihova pokornost biti nagradjena, vec zato sto su korektni i pristojni
gradjani koji “postuju zakon”.
Jedan od cinilaca kondignog ili kompenzacijskog nametanja moci je pokornost
koja nastaje tako sto pojedinac veruje ili je dopustio da ga uvere da
je za njega pokornost najbolji izbor. To je pokornost koja proizilazi
iz verovanja, kojoj se danas sve vise povecava vaznost i uloga.
Kondicionirana moc – Kondicionirana moc ostvaruje
se menjanjem verovanja onih koji se trebaju potciniti.Visa nego kondigna
i kompenzacijska, kondicionirana moc igra sredisnju ulogu u funkcionisanju
moderne politike i ekonomije, i to kako u kapitalistickim tako i u socijalistickim
zemljama. Dok su kondigna i kompenzacijska moc vidljive i objektivne,
kodicionirana moc je subjektivna. Nekada oni koji se sluze, pa cak i oni
na koje je usmerena kondicionirana moc nisu svesni da je ona na delu.
Prihvatanje autoriteta, potcinjavanje svoje volje volji drugih predstavlja
eksplicitno (izricito) kondicioniranje. Ako ponasanje ljudi diktira kultura:
pokoriti se normalnom, valjanom, primerenom i tradicionalno ispravnom
ponasanju radi se o impliciranom kondicioniranju. Da bi razgranicio ova
dva oblika kondicioniranja kao primer uzimam potcinjavanje zene volji
svoga muza. Muskarac sprovodi vlast nad zenom zbog posedovanja kodigne
moci, jer je fizicki snazniji od zene i zato sto moze upotrebljavati tu
snagu da bi pomocu nje nametnuo svoju volju svojo fizicki slabioj zeni.
Medjutim muska moc i zenska pokornost oslanjaju se na verovanje da je
potcinjenost zene nesto sto nalaze sama priroda. Muskarac moze zenu ljubiti
i postovati, ali zena mora svog muskarca ljubiti, postovati i slusati.
Zene u vecini slucajeva prihvataju ono sto zajednica i kultura kojoj pripadaju
odavno smatra jedinim ispravnim ponasanjem. To je implicitno kondicioniranje,
a samo jedan mali deo potcinjavanja zene postize se eksplicitnim kondicioniranjem.
Pored potcinjavanja zene muskarcu postoji i potcinjavanje muskarca zeni,
ali su ti slucajevi dosta retki. Takve zene su izuzetne ili ekscentricne,
koje snagom vlastite licnosti, lukavstvom, koriscenjem svojih seksualnih
sposobnosti i vestina uspevaju da nametnu svoju volju vlasti, drustvu,
zajednici, ljubavnicima ili muzevima. Kao dokaz snage spomenutog verovanja
znacajno je nastojanje danasnjih zena da se emancipuju. Aktivacija tog
pokreta napada razne oblike i izraze kodigne drustvene moci ( maltretiranje,
ili fizicko kaznjavanje supruge od strane svoga muza ), oslobadjanje zena
od kompenzacijske moci muskarca i pokusavanje postizanja da se zena zaposli
van kuce. Medjutim najvaznije nastojanje tih zena posveceno je pokusajima
da se srusi predrasuda prema kojoj je potcinjenost zene muskarcu nesto
normalno, prirodno. Pored nametanja muske dominacije nad zenom postoje
i drugi oblici namjetanja moci. Tako na primer moc crkve nekada se oslanjala
na mogucnost kondignog kaznjavanja na ovom i onom svetu, ali najveci oslonac
crkvene moci je sama vera. Crkva oduvek je nastojala da ulije veru masama
i da je ucvrsti. Ista je situacija sa vojskom, jer vojnici moraju biti
placeni za vrsenje svoje sluzbe, ali cesto je potrebna kondigna alternativa
za one koji nisu spremni na borbu. Dobri vojnici su odani dusom i telom
za ono zasta se bore, a njihova spremnost da prihvate smrt ili u toj borbi
da ostanu osakaceni pokazuje visok moral koji proizilazi iz njihovog verovanja.
Mnoge politicke vodje danas u svetu drze vlast zato sto koriste kondignu
moc ( sposobnost da prete zatvorom, fizickom likvidacijom svima koji odbijaju
da se potcine njihovoj volji ), veliki broj politickih vodja koriste kompenzacijsku
moc (sposobnost da kupe podrsku, poslusnost i pokornost ). Medjutim mnogo
je efikasnija kondicionirana moc, jer danasnji politicari ulazu najvise
truda i napora u izgradnju i nametanje verovanja. Tipicni visi funkcioneri
ponose se time sto veruju u ono sto rade, a verovanje u te njihove ciljeve
je vrlo delotvoran izraz kondicinirane moci. Slobodno se moze reci da
kondicionirana moc postaje veca iz dana u dan, kao intimno obelezje svakog
drustvenog razvoja.
Kondicionirana moc proizilazi iz objektivnog i vidljivog uveravanja
i ona moze biti eksplicitna (rezultat neposrednog i vidljivog delovanja
da se drugim ljudima utuve verovanja od strane nekog pojedinca ili neke
grupe koja zeli moc ), a moze biti implicitna ( u odredjenom drustvu ili
kulturnom stanju potcinjavanje pojedinca vlasti drugih ). Drustveno prihvatanje
kondicionirane moci raste uporedo sa prelazenjem eksplicitnog na implicitno
kondicioniranje,tj.sa nametljivog nastojanja da se drugima utuvljuje verovanje
na nametanje pokornosti koje je nezapazeno, odnosno nesto sto se razume
samo po sebi. U modernim industrijskim drustvima najeksplicitniji oblik
kondicionirane moci je reklama, koja se ponavlja i primorava ljude da
veruju. Reklamom se postize povrsno verovanje, a potcinjavanje koje iz
nje proizilazi nije ni veliko ni trajno. Ona nema osobito dobru reputaciju
kao sredstvo moci, pa zato uvek izaziva negodovanje kod onih na koje je
usmerena. Za razliku od reklamne kampanje mnogo je pogodnije pokretanje
obrazovane kampanje kad se zeli postici verovanje ljudi. Predsednik neke
drzave moze reci u intimnom krugu svojih najblizih saradnika da je neki
problem takav da ga gradjani ne mogu shvatiti nego ih treba potciniti.
Zatim kad stane pred televizijske kamere on to formulise kao upozorenje
na sta bi gradjani trebalo da pripaze. Stampa, televizija i radio imaju
znacajnu obrazovanu funkciju, ali oni sami to ne priznaju nego tvrde da
je njihov glavni zadatak da obavestavaju, informisu svoje citaoce, gledaoce
ili slusaoce. Predsednici cesto dolaze u sukobe sa medijima zbog toga
sto mediji imaju stanovitu kontrolu nad predsednickim koriscenjem kondicionirane
moci. Do takvih sukoba dolazi kada je kondicioniranje koje zele ostvariti
mediji suprotno od predsednickog kondicioniranja. Medjutim predsednici
mnogih drzava nastoje da zavade pojedine listove ili istaknute novinare
osobnom paznjom. U delotvornost eksplicitnog kondicioniranja medija kao
instrumenta potcinjavanja verovatno niko ne sumnja, jer oni koji se time
bave jako su svesni svoje vazne uloge. U skolama deci se od prvog dana
utuvljuje da moraju postovati roditelje i ucitelje, da moraju postovati
zakone, da se pristojno ponasaju i oblace, vode racuna o licnoj higijeni,
jer je to nesto normalno, prirodno i preporucljivo. Tako americke obrazovane
institucije veliku vaznost pridaju ekipnim sportovima, jer se tako najbolje
uci kako automatski svoje individualne teznje potciniti grupnim ciljevima.
Obrazovno kondicioniranje prihvataju kao prikladno sredstvo i neki specificni
oblici moci, ali obrazovno kondicioniranje zahvata i ekonomski i drustveni
sistem. Deci koja zive u komunistickim zemljama usadjuju se verovanja
o prednostima i vrlinama socijalizma, dok deci u S.A.D. na slican nacin
pune usi o vrlinama slobodnog preduzetnistva. Kakva se vaznost pridaje
razvojnom kondicioniranju pokazuju svadje i sukobi oko verske nastave
u americkim skolama. Svrha te nastave jeste da se deca dok su mala potcine
verskim autoritetima. Protivnici verskog kondicioniranja tvrde da skromni
verski cin kao sto je molitva pre pocetka nastave mogu lako postati izvori
religijskog verovanja povezanog sa potcinjavanjem verskim autoritetima.
Najveci deo kondicioniranja ( potcinjavanje i upotreba vlasti ) postize
se otvorenim, javnim, neprekrivenim postupcima. Ljudi su skloni najvecu
vaznost pridati onom sto cuju i vide. Rec je o kondicioniranju koje se
provodi tako vesto i neupadljivo da tu nema nikakvog vidljivog ili specificnog
nastojanja da se postigne zeljeno verovanje i pokornost koja iz njega
proizilazi. Tako na primer nije potrebno da se roditeljski autoritet nametne
deci, jer deca automatski prihvataju kao nesto sto je potpuno normalno.
Slicna je situacija sa autoritetom ucitelja u skoli, to vazi za vodje
zajednice, za legalno izabrane narodne prestavnike itd. Kad se jednom
kod nekog postigne verovanje, eksplicitnim ili implicitnim kondicioniranjem,
potcinjavanje volji drugih shvata se kao plod da je verovanje tog pojedinca
i ono sto radi ispravno. Mnogi pojedinci se pokoravaju verskim autoritetima,
neki veruju kako je sasvim dovoljno ponasati se poput dobrih gradjana
i pokoravati se vlasti. Oni koji tako postupaju imaju ili dobar polozaj
u drustvu, dobro zaposlenje ili drustveni ugled. A pojedinci koji se ne
pokoravaju vlasti bivaju odbaceni od zajednice u kojoj zive ili ih neposredno
sama vlast kazni.
Kad god razmisljamo o moci ne smemo ni pomisliti da je na delu samo
jedan njen izvor ili samo jedan njen instrument. Koriscenje moci u totalitarnim
rezimima kombinuje izuzetno intezivna upotreba kondicionirane prisile
( preko skole, stampe, radija, televizije ) sa izdasnim kompenzacijskim
nagradjivanjem onih koji se prilagodjavaju, i sa kondignim kaznjavanjem
onih koji se ne zele prilagoditi. Latinoamericki diktatori Rafael Truhiljo
i Anastasio Somosa dosli su na glas po svojoj okrutnosti, jer nisu posedovali
ni pamet ni vestinu koje su potrebne za upotrebu kondicionirane moci,
a nisu imali ni resurse potrebne za primenu kompenzacijske moci tako da
im nije ostalo nista drugo nego da se oslanjaju na kondignu moc. Autoritativno
koriscenje moci iskljucivo se oslanja na kondignu moc za razliku od totalitarne
vlasti koja kombinuje sve tri vrste moci. Autoritativna vlast zbog toga
sto se u najvecoj meri oslanja na primenu kondigne moci i okrutnih postupaka
mnogo je neugodnija od totalitarne vlasti, koja za razliku od nje nije
ogranicena.
VI. Izvori drustvene moci
U pozadini tri oblika ostvarivanja moci nalaze se tri glavna izvora moci
– atributi ili institucije koje diferenciraju one koji imaju i vrse
moc od onih koji se toj moci potcinjavaju. Tri izvora drustvene moci su:
licnost, vlasnistvo i organizacija.
Licnost – Biti licnost, sto se u obicnom govoru
opisuje kao “sposobnost vodjenja drugih”, znaci posedovati
stanovite fizicke i duhovne kvalitete, odredjene govorne sposobnosti,
moralnu sigurnost i cvrstinu ili neko drugo obelezje kojim se stice mogucnost
prisvajanja jednog ili vise instrumenata moci. U primitivnim drustvima
to se postizalo upotrebom nadmocne fizicke snage. U danasnje doba licnost
kao izvor moci u prvom redu je povezana sa kondicioniranom moci, sa sposobnoscu
uveravanja ili sa sposobnoscu pobudjivanja ili potsticanja verovanja.
Izvori moci uvek se pojavljuju u kombinaciji jedan sa drugim. Posedovanje
imovine uveliko pomaze delovanju licnosti i obrnuto, a organizacija im
povecava snagu i delotvornost. Snaga licnosti izvorno se vezuje za kondignu
moc, jer se ranije pokornost drugih ostvarivala upotrebom fizicke snage,
tj. sposobnoscu fizickog kaznjavanja. Ta veza ni danas nije iscezla, narucito
je vazna kod dece. Svakoj skupini klinaca gotovo je prirodno iskazivanje
postovanja fizicki najsnaznijih decaka. Veza izmedju fizicke snage i snage
licnosti i dalje ce uticati na stavove. Mitoloske ili istorijske vodje
kao sto su: Heraklo, Petar Veliki, Aleksandar
Makedonski… navodno su deo vlastite moci dugovali svojoj velikoj
snazi ili nadprosecnoj visini. O njima se govorilo kao o ljudima koji
samom pojavom ulivaju strahopostovanje. Medjutim Napoleon koji je bio
mali rastom uspeo je dosta da postigne. Ali u svim modernim drustvima
zadrzalo se uvazavanje visokih i fizicki i poznatih osoba, sto znaci da
postoji stanovita tendencija da im se podcinjava. Najslavniji posednici
licne moci su svakako bili: Mojsije, Aristotel, Platon, Isus, Muhamed,
Gandi koji nisu imali telesnu snagu, ali su imali neke druge kvalitete
koji su im doneli moc da milione i stotine miliona ljudi trajno potcine
svojoj volji.
U modernim zajednicama najvaznija veza licnosti je njena veza sa kondicioniranom
moci. Delotvorna licnost potcinjava uveravanjem. Danas vaznu ulogu u stvaranju
licnosti mogu igrati nadprosecne intelektualne sposobnosti, preciznost
u donosenju odluka, ostrina duha, sarm, smisao za humor, samouverenost.
U sticanju poverenja drugih i njihovom potcinjavanju vaznu ulogu igra
neogranicena sigurnost u ispravnost vlastitih verovanja, a to ne mora
biti povezano sa inteligencijom.
Ponekad dolazi do preuvelicavanja uloge licnosti. Pa tako, funkcionerima
korporacija, televizijskim voditeljima ili politicarima nista nije tako
ugodno kao verovanje da su jedinstveno odabranim vrlinama izabrani da
vode druge ljude. Sve zbog toga sto poseduju inteligenciju ili nadprosecnu
retoricku sposobnost. Jos jedan uzrok preuvelicavanja uloge licnosti kao
izvora moci je tzv. ucinak laskanja. Pojedinac koji raspolaze sredstvima
privlaci druge ljude koji bi sa njim hteli da podele taj uticaj. Ne bi
bilo dobro da se takvoj osobi objasni kako moc poseduje zahvaljujuci novcu,
bogatstvu, pa tako oni koji zele da ostvare svoje ciljeve uz pomoc tih
licnosti nikada otvoreno nece reci toj licnosti da njoj moc ne pripada,
vec ce laskati da bi postigli to sto zele.
Takodje treba spomenuti moderni fenomen sinteticke licnosti cija vaznost
niposto nije mala. Clanovi kabineta, drugi drzavni funkcioneri i predsednici
korporacija zivi su primeri sinteticke licnosti. Licnost vise nego organizacija
privlaci novinske i televizijske reportere i komentatore i sve one koji
se bave fenomenom moci. Kada se takva licnost rastavi od organizacije
pocinje da se raspada a njena individua nestaje iza nje u bezazlenoj anonimnosti.
Danas najveci deo drustvenih napora sastoji se u pokusajima da se “uhvati
veza” sa onima za koje se predpostavlja da su mocni. Naravno da
to odgovara onima na koje je paznja usmerena.
Politicki rituali ( sastanci, skupovi, mase, aplauzi ) navode na pogresno
poimanje licnosti kao izvora moci. Tako da politicari kad se obracaju
masama podesavaju svoju misao i svoju rec prema onome sto znaju da masa
veruje. Aplauz koji sledi uzima se kao pokazatelj njegovog uticaja, njegove
moci. Njegova moc slicna je moci nekog vodje. Vodja je onaj pojedinac
koji je sposoban da svojim ciljevima potcinjava druge. Medjutim postoji
vise znacenja reci “vodja”. U svakodnevnom govoru vodja je
cesto pojedinac kojem polazi za rukom da uveri masu i volju mase poistoveti
sa vlastitim interesima i ciljevima. Politicara cija se glavna vestina
sastoji u poistovecivanju sa masom nazivaju “demagogom”, a
politicara koji ima sposobnost uveravanja, naredjivanja i zapovedanja
nazivaju vodjom. Karakteristika demagoga je da “ugadja gomili”.
Samozvani vodja koji poseduje odgovarajuce osobine i vrline otkriva volju
birackog tela poistovecuje se sa njom. On govori svojim pristalicama ono
sto im njihovo kondicionirano verovanje kazuje da valja verovati ili sto
im je u interesu. Osoba koja poseduje pravu moc je ona osoba kojoj polazi
za rukom da potcinjava pojedince cija je moc slaba, a taj pojedinac se
prikljucuje verovanjima mase koja je pod uticajem mocne osobe. Svako ko
predstavlja licnost nastoji da iza njega stoji dobra organizacija. Pojedinac
koji poseduje moc tezi da je poveca kupovanjem i potcinjavanjem drugih.
Vlasnistvo – Imovina ili bogatstvo daje svom
vlasniku atoritativnost i stvara spoznaju da on zna sta hoce. Imovinski
dohodak stvara sredstva za kupovanje potcinjavanje i poslusnost. Od tri
izvora moci vlasnistvo je najotvorenije po funkcionisanju. Posedovanje
imovine otvara pristup najcescem obliku upotrebe moci. Poslodavac novcem
potstice radnike da ostvaruju njegove ciljeve. Veza izmedju bogatstva
i kompenzacijske moci je neposredna i jednostavna pa se u proslosti smatrala
sveobuhvatnom. Dok je god vlasnistvo u privatnim rukama, niko drugi ne
moze posedovati moc. Istrazivanje necistog iskoriscavanja novca vodi nas
do zloupotrebe novca, tj. zloupotrebe vlasnistva ( korumpiranje zakonodavaca
ili drzavnih funkcionera ). U poslednje vreme vaznost novca se smanjuje
u odnosu na vaznost organizacije. U proslosti novac je imao kondignu moc
kojom se postizalo potcinjavanje drugih; privatno vlasnistvo nad zemljom
davalo je svojim nosiocima pravo da kaznjavaju robove, sluge i kmetove.
Danas bogatstvo otvara pristup upotrebi uveravanja, danasnji bogatas vise
ne kupuje glasove na izborima, on kupuje televizijske reklame i veruje
da ce na taj nacin ostvariti kondicionirano potcinjavanje. Poslednjih
godina XIX veka bogatstvo je imalo takav znacaj da je donosilo moc svom
vlasniku. Sve sto bi tada bogatas rekao ili verovao drugi su prihvatali
i u to verovali kao u nesto sto se podrazumeva. Slava bogatih bila je
toliko velika, da su dobijali pristup i kompenzacijskoj i kodicioniranoj
moci. Danas bogatstvo samo po sebi ne daje automatski pristup kondicioniranoj
moci. Zato bogatas koji danas tezi za takvim uticajem unajmljuje strucnjake,
eksperte ili naprosto pocne sam da se bavi politikom i koristi svoje bogatstvo
ne da bi kupovao glasove nego da uverava birace. Socijalno kondicioniranje
koje se tako kupuje danas predstavlja izvor moci koji proizilazi iz vlasnistva.
U prvim industrijskim zajednicama ( americki “kompanijski grad”
) potcinjavanje ciljevima poslodavca kupovalo se u situaciji u kojoj nije
postojala alternativa ili je ona bila neugodna. Kupovanja politicara dovodila
su do sukoba sa razvojom drustvene etike. Svaki previse ocigledno korumpiran
kongresmen ili guverner gubio bi postovanje u javnosti. U razdoblju najveceg
procvata kompenzacijske moci za njenu delotvornost bio je potreban donator,
i tada se povecavaju mogucnosti zaposljavanja. Nadoknade koje su se isplacivale
nezaposlenima, razne socijalne beneficije, postojkanje mirovnih fondova
smanjivale su uticaj bogatstva kao izvora moci. Slabljenje moci koje proizilazi
iz vlasnistva i slabljenje moci koje proizilazi iz licnosti tumaci se
kao uspon organizacije. Organizacija kao veliki administrativni aparat
sve vise izbacuje vlasnistvo i licnost iz zarista moci u velikim modernim
poslovnim preduzecima. U proslosti koriscenje bogatstva radi nagradjivanja,
odnosno kupovanja vernosti smatralo se jednom od rutinskih metoda americke
politike. Danas bogatstvo vise nije presudan izvor moci, ali se ne moze
reci da je postao nevazan izvor moci. Bogatstvo preko kompenzacijske moci
ostvaruje svakodnevno potcinjavanje radnog vremena miliona ljudi. Kako
neposrednim potcinjavanjem, koje kupuje od civila i vojnika, tako i velikom
podrskom koju dobija od vojne industrije, bogatsvo danas igra krupnu i
vaznu ulogu u modernoj manifestaciji moci. Ne bi trebalo ignorisati bogatstvo
samo zato sto je organizacija na prvom mestu izvora moci.
Organizacija I – Organizacija
je najvazniji izvor moci u modernim drustvima i u prvom redu je povezana
sa kondicioniranom moci. Iz organizacije izvire ono uverenje koje je nuzno
za potcinjavanje ciljevima organizacije. Organizacija raspolaze sa kondignom
moci jer ima na raspolaganju razlicite oblike kaznjavanja, a u njenim
rukama je manje ili vise kompenzacijska moc sto zavisi od imovine koje
poseduje. Bogatsvo i licnost ne bi bili toliko delotvorni da ih ne podrzava
organizacija. Po definiciji organizacija je “stanovit broj osoba
ili grupa ujedinjenih radi postizanja nekog cilja ili obavljanja nekog
posla ili zadatka”. U svakodnevnoj upotrebi organizacija pokriva
sirok spektar udruzivanja i stupnjeva tome relevantnog unutrasnjeg i spoljasnjeg
potcinjavanja. Na primer, vojska i organizacija, jer ima jaku unutrasnju
strukturu zato sto svakog pojedinca stavlja na odgovarajuce mesto i daje
mu odredjenu moc, a od svojih pripadnika zahteva veliku poslusnost. Potcinjavanje
i poslusnost postize od onih kojima inponira, koje plasi ili okupira.
Korporacija je takodje organizacija jer namece visok stupanj unutrasnjeg
potcinjavanja, a spoljasnje potcinjavanje korporacija ostvaruje kupovanjem
upravo tih roba ili usluga, a subjekti potcinjavanja su kupci. U interesima
korporacije je da postigne potcinjavanje drzave u domenu mogucnosti. Vlast
je takodje organizacija. Ona namece unutrasnje potcinjavanje svojim clanovima
radi ostvarivanja najrazlicitijih spoljasnjih ciljeva. Na vojnom sektoru
unutrasnje pa cak i spoljasnje potcinjavanje clanova organizacije je potpuno
i sveobuhvatno; a nedisciplina se ne podnosi.
Organizacija kao izvor moci ima jos tri obelezja a to su: njena bimodalna
simetricnost ( to znaci da ona ostvaruje cilljeve koji su izvan nje same,
samo ako prethodno postigne potcinjavanje unutar sebe same ). Snaga i
pouzdanost njene spoljasnje moci zavise od pouzdanosti unutrasnjeg potcinjavanja
njenih clanova. Organizacija je snazna kada su joj dostupni svi izvori
moci (kondigno kaznjavanje, kompenzacijsko nagradjivanje i kondicioniranje
), a u protivnom ona je slaba.
Bimodalna simetricnost organizacije je njeno najupadljivije i najvaznije
obelezje. Pojedinac se potcinjava ciljevima organizacije, i iz tog unutrasnjeg
koriscenja moci proizilazi sposobnost organizacije da namece svoju volju
prema spoljasnosti ( jedna sposobnost proizilazi iz druge ). Dobar primer
za to su sindikati. Clanovi sindikata, bez obzira na svoje pojedinacne
sklonosti, privatne zelje i planove, prihvataju one ciljeve koje im zadaje
sindikalna organizacija a koji se odnose na nadnice i razne benificije.
Od unutrasnjeg potcinjavanja zavisi spoljasnja moc sindikata, tj. njegova
sposobnost da postigne potcinjavanje poslodavca. Da bi sindikat ostvario
neki svoj cilj ( strajk ) od velike vaznosti je unutrasnja disciplina.
Ono sto vredi za drzavu, vredi za svaku organizaciju. Strogo disciplinovana
vojska u kojoj se sprovodi snazno unutrasnje potcinjavanje ima veliku
spoljasnju moc i delotvorna je u borbi protiv neprijatelja. Britanska
vojska u Indiji za vreme XVIII i XIX veka postizala je pobedu za pobedom
iako se borila sa snagama koje su brojale vise pesaka, a ponekad su imale
jacu artiljeriju. Tajna uspeha krila se u snaznoj unutrasnjoj organizaciji
britanskih snaga, iz koje je proizasla njihova spoljasnja moc i snaga.
Delotvornost moderne korpracije u oblasti proizvodnje i prodaje njenih
proizvoda zavisi od kvaliteta unutrasnje organizacije, tj. o obimu potcinjavanja
njenih sluzbenika interesima i ciljevima korporacije. Po hijerarhijskoj
lestvici gledajuci na gore nijednom visokom funkcioneru korporacije ne
moze pasti na pamet da, na primer, izjavi da cigarete koje proizvodi njegova
kompanija izazivaju rak,
ili da su njeni automobili tehnicki nesigurni. Malo je ljudi koji lako
prihvataju potcinjavanje neke organizacije, sa tako malo svesti o vlastitom
potcinjavanju, kao sto to rade funkcioneri moderne korporacije. Korporacijska
verovanja i korporacijske potrebe postoje zato da bi se prihvatile.
Odnos izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg ispoljavanja moci u jednoj organizaciji
mogu se videti u radu i ponasanju drzavne birokratije, organizovanog sporta,
organizovanog kriminala,… Nista ne moze u takvoj meri slabiti spoljasnju
moc neke organizacije kao sto je to nedisciplina ili neslaganje unutar
same organizacije. Ekipni rad, tj. potpuno kodicionirano potcinjavanje
moci jedne organizacije bitan je za postizanje uspeha. To isto vazi i
za organizovani kriminal. Nijedna banda kriminalaca ne dozvoljava svojim
clanovima da otvoreno ili potajno saradjuju sa policijom. Svako krsenje
unutrasnje discipline izaziva snaznu kaznu. Nekada je pruska drzava prerastala
nemacku drzavu i imala vecu spoljasnju moc, samo zato sto je pruska drzavna
ideologija nalagala potpuno potcinjavanje pojedinaca ciljevima drzave.
Drustveno kodicioniranje u primarnoj je vezi sa organizacijom. Neki pojedinac
ili neka grupa, koji zele moc organizuju se odmah i automatski pribegnu
uveravanju. Prvi zadatak im je konsolidacija verovanja unutar same organizacije
da bi se tako postiglo maksimalno jedinstvo unutrasnje moci. Potom se
pokrece spoljasnje reklamiranje ili neki obrazovani program. Simetricnost
organizacije je podela na unutrasnje i spoljasnje koriscenje moci a njihov
glavni oslonac je kondicioniranje. Jakoj organizaciji potrebno je pazljivo
unutrasnje kondicioniranje vlastitih clanova ukoliko zeli postici maksimalne
spoljasnje rezultate. U svakodnevnoj terminologiji efikasan i dobar funkcioner
ili oficir je onaj koji veruje u ono sto radi ( koji veruje u ciljeve
svoje organizacije ili jedinice ). Poslodavac ostvaruje veliki deo svoje
spoljasnje moci kompenzacijskim postupcima nudeci javnosti novac. Novcem
od kojeg se odrice kupuje rad i povecava kompenzacijsku moc nad onima
koji rade u tom preduzecu. Poslodavac placa reklamu za proizvode i finansira
njihov marketing. Drugim recima on toj organizaciji podstice i razvija
verovanje u vrline i prednosti njenih proizvoda bez obzira na njihovu
cenu. Uveravanje se pojacava platom sto je instrument kompenzacijske moci.
Simetrija izmedju unutrasnje i spoljasnje moci vidljiva je i kod sindikata.
Sindikati prilikom strajkova koriste nasilje u borbi protiv poslodavaca
koji nisu ispunili njihove zahteve. Obicno je to nasilje fizicke prirode
ili je to neka vrsta pretnje. Isto tako kriminalci i mafijasi dobijaju
spoljasnju moc pretnjom ili upotrebom kondigne moci. Istim postupkom postize
se unutrasnje potcinjavanje i poslusnost vlastitih clanova.
Organizacija II – Organizacija kojoj su dostupni
licnost i finansijski izvori,i koja ima sposobnost vodje, povecava moc
zahvaljujuci takvoj povezanosti. Ako ima nesmetan pristup kondignoj, kompenzacijskoj
i kondicioniranoj moci onda je njena snaga jos veca. Najbolji primer kombinovanja
izvora moci i nametanja moci je totalitarna vlast. U totalitarnom rezimu
koriste se svi instrumenti i izvori moci u samoj vlasti i protiv celokupnog
naroda. Unutrasnji izvor moci u nacistickoj Nemackoj, cinili su Hitlerova
licnost, finansijski resursi Treceg Rajha i inzvaredno delotvorna birokratija.
Da bi potcinili nemacko stanovnistvo upotrebljavana je kondigna moc, koja
se izrazavala stvaranje koncetracionih logora, a koriscena je i kompenzacijska
moc koja proizilazi iz pokretanja velikih javnih radova. Implicitnim kodicioniranjem
stvorena je poslusnost drzavi, a eksplicitnim kondicioniranjem uz pomoc
propagande u kombinaciji sa monopolom delovanje na javnom mnenju, sto
je predstavljalo koriscenje kondicionirane moci.
Ekonomski resursi i bogatsvo predstavljali su veoma vazan izvor moci
za Sjedinjene Americke Drzave i Veliku Britaniju. U Nemackoj je primenjivano
kondigno kaznjavanje protiv malobrojnih pojedinaca, u odnosu na ove dve
sile u kojima je kondigno kaznjavanje igralo malu ulogu u potcinjavanju.
Nacisti su se oslanjali na eksplicitno kondicioniranje upotrebom otvorene
propagande i pretnjom kondignog kaznjavanja. Veliku ulogu u potcinjavanju
gradjana u SAD imalo je implicitno kodicioniranje, verovanje u opravdanost
nacionalnih ciljeva i njihovo vise manje automatsko prihvatanje. Pokazalo
se da su “snage slobode jace od snaga diktature”.
Drzavna vlast je izuzetno snazna organizacija koja ima veliku moc zahvaljujuci
vezi sa vlasnistvom i sa licnoscu, a dostupni su joj svi instrumenti prisile.
U svim civilizovanim drustvima koriscenje takve moci u stanovitoj meri
se ogranicava samo zato sto se na nju gleda sa strepnjom, a cesto i sa
strahom. Sposobnost organizacije zavisi od drugih izvora moci ( licnost
i vlasnistvo ) sa kojima treba da bude povezana, kao i od instrumenata
moci ( kondigna, kompenzacijska, implicitna i eksplicitna kondicionirana
moc ). Ako neka organizacija ima brojne i razlicite ciljeve, za postizanje
svakog cilja potrebno je da izvori i instrumenti budu jaci, nego kad su
ciljevi organizacije malobrojni i specificni.
Kao suprotnost slabim politickim strankama vidimo snazne interesne grupe
koje imaju samo jedan cilj: organizacije koje se bore protiv legalizacije
abortusa ( ili se za nju zalazu ), organizacije koje se bore za tzv. zenska
prava, organizacije koje se zalazu za ili protiv posedovanja vatrenog
oruzja,… Takve organizacije su delotvorne, jer se njihovi clanovi
sjedinjuju u zelji da se taj cilj ostvari. Oni koji nastoje postizati
tacno odredjene ciljeve raspolazu sa efikasnom organizacijom kao glavnim
izvorom moci, a cesto su povezane sa nekom efikasnom licnoscu.
Nesto sto je veoma vazno kada se raspravlja o organizaciji kao izvoru
moci jeste iluzija moci. Pojedinac koji se potcinjava zbog delovanja kondicioniranog
verovanja nije svestan svog potcinjavanja. Uvek se moze misliti da neko
ko se potcinio delovanju uveravanja isto to uradio i da uveravanja nije
bilo, a moze se dogoditi da se sam cin uveravanja pomesa sa rezultatom
uveravanja. Iz toga proizilazi zakljucak da ljudi mogu umisljati kako
koriste kondicioniranu moc, i da drugi mogu da se potcine ( uvere ), a
da kondicionirane moci uopste nema. Slobodno se moze reci da veliki deo
onogo sto nazivamo politickom moci zapravo predstavlja iluziju moci. Postoji
veza izmedju licnosti i iluzije moci. Tako da su ljudi skloni verovanju
u vlastitu sposobnost uveravanja drugih. Onima kojima je stalo do upotrebe
moci mogu u svojoj glavi izgraditi iluziju moci kad sazivaju sednicu ili
kad osnuju neku organizaciju. Da bi se shvatila kondicionirana moc i organizacija
kao njen izvor, mora se voditi racuna o razlici koja postoji izmedju realnosti
i iluzije moci. Moc, kada je njen izvor organizacija nije ni jednostavna
ni lako objasnjiva pojava. Mnogo se nevidljivog krije iza cestog spominjanja
“snaznih” ili “mocnih” organizacija. Dok s’jedne
strane pojedinci i organizacije nastoje prosiriti svoju moc, s’druge
strane oni koji ce biti potcinjeni nastoje se odupreti i pruziti otpor
takvom potcinjavanju. Upravo taj otpor koji se pruza predstavlja glavno
sredstvo u obuzdavanju moci.
LITERATURA
1) JOHN KENNETH GALBRAITH, “ANATOMIJA MOCI”, ZAGREB, 1983.
2) DZEJMS A. F. STONER, R. EDVARD FRIMAN, DANIEL R. GILBERT, “MENADZMENT”,
BEOGRAD, 1997.
3) “ENCIKLOPEDIJA POLITICKE KULTURE”, SAVREMENA ADMINISTRACIJA,
BEOGRAD, 1993.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|