|
Mladi sa poremećajima u društvenom ponašanju
Mladi - specifična društvena grupa
Sam termin "mladi" na prvi pogled se čini jasan
i lako prepoznatljiv. Njegovo specifično - prepoznatljivo obeležje je
mladost, odnosno relativno manji broj godina starosti. Međutim, ne bismo
mogli sa sigurnošću ustvrditi da su ove karakteristike dovoljne za precizno
izdvajanje, odnosno definisanje ove populacije po nizu karakteristika
homogene društvene grupe. Osnovni pedagoški razlozi nas više upućuju na
socijalne, nego li na starosne kriterijume. Ostavljajući pri tom po strani
sva nebitna, slučajna i spoljna obeležja, moramo se koncentrisati na njihov
društveni položaj u datom socijalnom okruženju. Mladi se često određuju
kao ona društvena grupa koja se priprema za ulazak u svet odraslih, odnosno
oni predstavljaju onaj deo populacije koji se nalazi u procesu bio-psiho-socijalnog
razvoja, ili još preciznije, onaj deo ljudske vrste koji nije dostigao
bio-psiho-socijalnu zrelost. "Posebno treba podvući da dinamičnost
biopsihičkih osobina mladih pruža optimalne mogućnosti za vaspitanje,
usvajanje kulture i socijalizaciju, tj. za uspeh planskih i smišljenih
uticaja društva u pravcu njihovog pozitivnog formiranja. Ali, upravo zbog
nedovoljne izgrađenosti mlade ličnosti individua je u ovoj fazi razvoja
istovremeno u većoj meri prijemčiva i na uticaje koji njen razvoj i ponašanje
mogu usmeriti u asocijalnom i antisocijalnom pravcu. Reč je, dakle, o
uzrastu koji karakteriše proces biopsihičkog sazrevanja i u kome se putem,
u širokom smislu shvaćenog, učenja i lične aktivnosti individue udaraju
temelji njene buduće ličnosti" (Jašović Ž., 1991., str. 62-3.).
U vremenu u kome živimo ukljućivanje mladih u najbitnije tokove društvene
reprodukcije glavni je društveni problem. Društvo koje svojoj budućnosti
dodeljuje posebnu sudbinu može lako postati društvo bez budućnosti.
Pre nego pokušamo da odredimo pojam "poremećaji u društvenom ponašanju
mladih", ukratko ćemo se osvrnuti na, u našoj i stranoj naučnoj i
stručnoj literaturi, a pogotovu praktičnoj delatnosti, pojavu različitog
terminološkog određenja kako pojave koju smo mi ovom prilikom označili
kao poremećaji u društvenom ponašanju, tako i samih subjekata nosilaca
te pojave mladih. Situacija postaje još komplikovanija ako analiziramo
definicije same pojave. Tako, u okviru svakog od postojećih naziva, postoji
po nekoliko različitih odrednica definicija, koje se usled različitih
konceptualnih prilaza, međusobno toliko razlikuju, da je nemoguće pronaći
takvu koja bi bila opšte prihvatljiva. Može se slobodno reći da postoji
onoliko definicija ove pojave koliko i autora koji su je izučavali, ili
bar pokušavali izučavati. Takođe, vrlo često je prisutan nesklad izmeđ|u
naziva same pojave i njegove pojmovne sadržine. Činjenica je da su retke
oblasti u kojima postoje takva neslaganja u određivanju i definisanju
osnovnih pojmovnih kategorija kao što je to slučaj u ovoj oblasti društvenog
života.
U ovakvoj situaciji svakome ko se bavi ovom problematikom, bilo na praktičnom
ili teorijskom planu, nije teško dokazati kakve sve posledice ovo stanje
ima u domenu naučnih i praktičnih poduhvata u ovoj oblasti. Posledice
su zasigurno višestruko negativne i u velikoj meri usporavaju aktivnosti
kako teorijskog tako i praktičnog karaktera. Ono, recimo, otežava valjano
sporazumevanje, izazivajući pri tom i terminološke i pojmovno-sadržajne
sporove, često sa besplodnim ishodom. Bez jasnog pojmovnog određenja ove
pojave nije moguća njena uspešna identifikacija u objektivnoj realnosti
i njeno jasno razlikovanje od srodnih i bliskih pojava. Kao posledica
toga, mere i aktivnosti na suprostavljanju ovoj pojavi trpe na svojoj
adekvatnosti i racionalnosti. Osim toga, ni rezultate takvih napora nije
moguće na egzaktan način utvrđivati. Sve su to upravo razlozi da se pojmovnoj
problematici mora pristupati na krajnje seriozan način i da su na tom
planu potrebni dalji naučni i praktični napori.
Postavlja se pitanje odkuda takva šarolikost u oblasti terminološkog i
sadržinskog određenja kategorije mladih koji se društveno neprihvatljivo
ponašaju, koji ispoljavaju određene devijacije u socijalnom ponašanju?
Jedan od značajnih uzroka ovakvog stanja je sve veća diferencijacija teorijskih
i operativnih pristupa problemu mladih, što je u ovoj oblasti imalo za
posledicu pojavu velikog broja novih oznaka pojmova i njihovih odrednica.
Tako, recimo, psihologija, psihijatrija i mentalna higijena su u poslednje
vreme izbacile u prvi plan sledeće pojmovne oznake: "neprilagođena
deca, izuzetna deca, atipična deca, razvojno pogođ|ena deca, deca ometena
u ponašanju, posebna deca, deca ometena u navikama, neurotična, psihotična
deca i omladina itd.
Sociologija i pedagogija vrlo često ovu kategoriju mladih označavaju kao
"zapuštena deca i omladina, vaspitno zapuštena deca i omladina, moralno
otupela, moralno defektna deca, društveno nbeprilagođena deca i omladina,
nesocijalizovana deca, mladi sa disocijalnim, asocijalnim, antisocijalnim
ponašanjem, problematična deca i omladina, vaspitno zanemarena deca i
omladina, vaspitno ugrožena deca i omladina, deca koja se teško vaspitavaju,
mladi sa sociopatološkim ponašanjem, hendikepirana deca i omladina, itd.
Kriminologija i društvena operativa (maloletničko sudstvo i socijalne
službe u ovom domenu upotrebljavaju sledeće oznake: delinkventna deca
i omladina, maloletni delinkventi, maloletni kriminalci, gangovci, deca
ispala iz koloseka, maloletni prestupnici, huligani, mlade siledžije i
dr. (Jašović, Ž., 1991; Milutinović M., 1988.).
Nama u ovom slučaju nije cilj da se posebno zadržavamo na detaljnijoj
analizi navedenih pojmovnih oznaka. Za jednu takvu analizu potrebno je
i više prostora i vremena. Međutim, čini se opravdanim istaći da celovitost
prirode mladih, dinamika njihovog razvoja, aktivnosti i ličnosti, nije
samo psihološka, niti mentalno higijenska, niti pak kriminološka, sociološka
ili usko pedagoška kategorija "već je to sve u isti mah i u celini".
To je interakcija bio psiho socijalnih faktora i aktivnosti same jedinke
kao bitne predpostavke njenog daljeg razvoja i usavršavanja.
Pojam i karakteristike poremećaja u društvenom ponašanju
Naše opredelenje za pojam "mladi sa poremećajima u društvenom ponašanju"
nikako ne znači da je ovo najadekvatnije i najsrećnije rešenje kome se
ne može prigovoriti. Stoga naši budući napori moraju, između ostalog,
biti usmereni i ka pronalaženju odgovarajuće terminološke odrednice ove
pojave i njenih nosilaca mladih.
Ovaj termin se poslednjih godina sve više upotrebljava od strane teoretičara
i praktičara. Pri tome se mora imati u vidu da su, kako ponašanje, tako
i poremećaji u ponašanju, individualne - lične pojave jer je njihov nosilac
pojedinac. Međutim, socijalni - društveni elemenat se ovde javlja kao
potreba, a ne kao prepreka u razvoju pojedinca (Uzelac S., 1995.).
Da bi smo definisali "premećaj u društvenom ponašanju" potrebno
je predhodno odrediti pojam "ponašanje". Kao i u predhodnim
i u ovom slučaju postoje prisutni su različiti pristupi i gledišta.
Problem utvrđivanja sadržaja - suštine pojma "ponašanje" nedvosmisleno
otvara - nameće niz novih pitanja - da li je ovde reč o procesu, aktu,
pokretu, polju, reakciji, reparaciji, dinamici i sl., ili je pak u pitanju
samo segment, sklop, uzorak, odnosno jedna svojevrsna psihološka ili sociološka
kategorija kojom se označava odnos - delovanje između živog organizma
i njegovog okruženja (H.B. English and A.C. English, 1972.).
Psiholozi najčešće pristupaju definisanju ponašanja kao "akta"
-akcije - aktivnosti, "vladanja" ili pak "pokreta"
koji označava promenu položaja tela ili delova organizma. S tim u vezi,
pod ponašanjem se može podrazumevati ukupna aktivnost i reaktivnost pojedinca
koju, bez pomoći instrumenata, mogu opažati drugi ljudi (H. Krebs, 1968.).
Lekari - medicinski orjentisani stručnjaci pod ponašanjem podrazumevaju
složene i strukturirane oblike mišićnih i hemiskih reakcija (žlezde sa
unutrašjim lučenjem) organizma na određene podražaje i stanja.
Pedagoški orjentisani autori najčešće ističu kako je ponašanje jedan svojevrstan
način uspostavljanja odnosa između okoline i pojedinca i njihovih reakcija
na različite strukture društva i prirode (G. Grossmoyn , W. Schmitz, 1969).
Sociolozi, pak, ponašanje definišu kao "svako držanje pojedinca,
kako fizičko tako i psihičko, kako aktivno tako i pasivno, pod uslovom
da se može opažati, odnosno spoljnim znacima saznati" (Lukić R. 1962,
str. 27). Naravno, ova diferencijacija ponašanja fizičkog i psihološkog
karaktera teško da je, u običnom životu prepoznatljiva u svom čistom obliku.
Stoga Jašović (1991., str. 27.) s pravom ističe da nema psihiškog ponašanja
koje ne izaziva, ili ne prati određena fizička aktivnost i obratno, nema
telesnog - fizičkog reagovanja - ponašanja čoveka u kome ne učestvuje
i njegova psihička strana.
Kada je u pitanju napred pomenuti odnos fizičkih i psihičkih aktivnosti
čoveka karakteristična su gledišta Glassera W. (1989), rodonačelnika teorije
kontrole i realitetne terapije. Polazeći od toga da su ljudska bića odgovorna
za ono što čine, autor ističe da se takvim ponašanjem ("odgovornim
ponašanjem") zadovoljava pojedinac kao društveno biće, a da se pri
tom ne sprečavaju drugi u zadovoljavanju svojih potreba. U svojoj knjizi
"Sttions of the Mind" (1981) Glasser je kritičan prema upotrebi
S-R modela u objašnjenju ljudskog ponašanja, ostajući pri tom veran humanističkom
modelu tumačenja ponašanja čoveka i njegovih patnji. "Čovek nije
odgovoran zato što je bolestan, nego je bolestan zato što je odgovoran."
Isti autor dalje ukazuje na 4 osnovne komponente ljudskog ponašanja :
delovanje - aktivnost; mišljenje; osećanje i fiziološki procesi - pojave.
Delovanje - fizička aktivnost predstavlja voljno pokretanje svih ili pojedinačnih
delova tela u željenom pravcu.
Mišljenje je, u stvari, voljno ili nevoljno izazivanje misli - kao u snovima.
Emocionalnu konponentu karakterišu sva dugotrajna osećanja koja Glaser
razlikuje od neposrednih emocija koje su kratkotrajne (npr. smrt drage
nam osobe). Posredna osećanja (raspoloženja) su ustvari komponenta ponašanja
kojom nadziremo svoju okolinu.
Neposredne emocije su više reaktivne prirode, dok su posredne (raspoloženja)
više proaktivne. Bez obzira na teškoće naša su osećanja bitan elemenat
- deo našeg ponašanja, kao ono što činimo ili ono što mislimo.
Složena fiziologija pruža organizmu ono što mu je neophodno za delovanje,
mišljenje i osećanje. Primera radi, intenzivnna ugodnost koja prati zadovoljavajuću
seksualnu aktivnost je rezultat prirodne hemikalije koja se poput morfijuma
ubacuje u naš mozak kroz aktivnosti posebnih stanica koje postaju aktivne
pre i u vreme orgazma. Ne samo naše aktivnosti već i naše misli mogu imati
dramatične posledice za fiziologiju tela. Dok gledamo film strave i užasa,
ili pak izveštaje sa ratišta sa sekvencama stravičnog karaktera, najčešće
postajemo svesni da nam srce kuca daleko brže i jače nego obično. Koliko
god da sebi govorimo da je to, u prvom slučaju samo film, ili pak u drugom,
da se to nama ne dešava, i pri tom "zahtevamo" od srca da prestane
tako jako kucati, same misli koje sada zaokupljaju naš mozak, šalju ubrzanu
poruku onom drugom delu mozga koji reguliše otkucaje srca (Glasser W.,
1989, str. 44).
Treba reći da su sve 4 predhodno analizirane konponente ponašanja međusobno
povezane, odnosno da promene u jednoj nužno izazivaju određ|ene promene
u drugim. Čovek (po teoriji kontrole) može birati modele svog ukupnog
ponašaja bez nekih značajnijih spoljnih uticaja.
Bihevioralni sistem Glaseser razdvaja - deli ga na dva podsistema:
• preusmeravanje - organizacija ponašanja i
• podsistem reorganizacije ponašanja.
Organizacijom ponašanja mi ustvari u "skladištu" nama već
poznatih ponašanja - za aktuelnu situaciju biramo najefikasnije ponašanje.
Reorganizacija ponašanja se pak aktivira onda kada nam je ponestalo poznatih
oblika reagovanja i ona je izvor naše kreativnosti. Ona može biti kadkad
i pogrešna - neefikasna, ali ona čoveka upravo izdiže i razlikuje od mašine.
Bez njega (reorganizacije), smatra autor, nikada ne bismo mogli naučiti
ništa novo, jedinstveno.
Prema tome, ponašanje nije samo ono što čovek čini - deluje (fizička aktivnost),
već i ono što misli, oseća, kao i ono što je fiziološka reakcija delovanja,
mišljenja i osećanja. Za nas je u ovom slučaju od posebnog značaja napred
pomenuta prva komponenta (delovanje - držanje - činjenje ili nečinjenje)
ponašanja. Bez obzira na niz ograničenja koja iz toga proizilaze, o kojima
moramo voditi računa, ova društvena konponenta ponašanja nam može poslužiti
u našim daljim naporima da utvrdimo granice devijantnosti, odnosno poremećaja
u ponašanju, s jedne strane, a takođe nas osloboditi obaveze da se bavimo
nizom ostalih aspekata ovog izuzetno složenog fenomena.
Ako ponašanje uslovno definišemo kao "svako držanje" (aktivno
ili pasivno, psihičko ili fizičko koje se nalazi u interakciji) jedne
ličnosti ili grupe, koje je primećeno od uže ili šire socijalne sredine,
u kojoj se osoba ili grupa nalazi, tada poremećaj u socijalnom ponašanju
predstavlja takvo držanje, odnosno reagovanje koje je u suprotnosti sa
opšte prihvaćenim vrednostima, normama i pravilima ponašanja date socijalne
sredine, datog društvenog sistema. Ovde bi se svakako moglo govoriti o
različitim stepenima poremećaja u ponašanju mladih, tj. o različitim stepenima
negativnog reagovanja koja se kreću od oblika lakših devijacija u socijalnom
ponašanju pa sve do najtežih oblika poremećaja u ponašanju, odnosno kršenja
pravnih normi datog društva delinkventnog ponašanja mladih. Ovakvo ponašanje
predstavlja konfrontaciju sa sistemom normi i vrednosti određenog društvenog
sistema. Takvo ponašanje može da se posmatra i u obrnutom odnosu, kao
konstruktivno, ukoliko se u njemu manifestuje otpor na takve vrednosti,
norme i društvene odnose koji ugrožvaju slobode i osnovna prava čoveka.
Ako pak govorimo o devijantnom ponašanju mladih u odnosu na društvenu
stvarnost kao destruktivnom ponašanju, takvo ponašanje se pojavljuje u
svoja dva karakteristična oblika u obliku asocijalnog ponašanja ponašanja
koje još nije aktivan napad na vrednosti, norme i socijalne institucije,
i u obliku disocijalnog ponašanja koje se manifestuje u jednom aktivnom
napadu na dati društveni sistem i njegove vrednosti i norme.
Karakteristično je i stanovište grupe autora (Kovačević V., Dobrenić T.,
Poldrugač V., Uzelac S. i dr.) koji u svojim radovima najčešće ističu
da poremećaji u ponašanju predstavljaju takva ponašanja koja se "znatnije
razlikuju od uobičajenog ponašanja većine mladih određene sredine"
(S.Uzelac, 1995, str. 36.), ponašanje koje je štetno i/ili opasno kako
za osobu koja se tako ponaša, tako i za njenu okolinu - što u krajnjem
zahteva odgovarajuću društvenu i stručnu pomoć. Već se na prvi pogled
može uočiti da je centralni deo sadržaja ove odrednice ("značajnije
razlike od uobičajenog ponašanja većine mladih date sredine") izveden
iz pojma socijalne devijantnosti, odnosno samo jednog njegovog dela -
tzv. negativnog - devijantnog - inkriminisanog ponašanja (Wilkins L. T.,
1964.). U tome je sadržan i jedan od niza prigovora ovakvoj odrednici
poremećaja u ponašanju. Naime, postavlja se pitanje da li je moguće napraviti
validnu procenu devijantnosti, odnosno negativnog devijantnog ponašanja,
pogotovu ako znamo da su u vremenima u kojima živimo i koja dolaze, ove
kategorije toliko promenljive, da u određenom trenutku neko ponašanje
ranije prrocenjeno kao negativno - devijantno - poremećeno, mo`e postati
uobičajeno ili pak progresivno devijantno.
Drugi bitan prigovor ovakvom pristupu u definisanju poremećaja u ponašanju
prema krriterijumu proseka - odnosno svođenja na prostor negativnog devijantnog
ponašanja - kao opšteg naziva za različite oblike socijalno patološkog
ponašanja, jeste ustvari njegova identifikacija sa socijalno patološkim
ponašanjem, ili pak sa nekim od njegovih posebnih oblika (Vodopivec K.,
1971). Osim toga, treba istaći da postoji realna opasnost da se ovaj termin
izjednači sa njemu sličnim (poremećaj ponašanja, poremećeno ponašanje
i sl.). Ovde se zasigurno ne radi o poremećaju celokupnog ponašanja, već
samo nekih njegovih dimenzija, pre svega socijalnih - društvenih.
U cilju prevladavanja napred istaknutih prigovora priklanjamo se zalaganjima
pojedinih autora (Jašovića Ž.; Uzelcac S.) da se terminološkoj konstrukciji
"poremećaji u ponašanju" doda elemenat "socijalnom"
odnosno "društvenom", pa se tada može govoriti o poremećajima
u socijalnom - društvenom ponašanju.
Pedagoška delatnost na polju vaspitanja, prevaspitanja i resocijalizacije
mladih sa poremećajima u društvenom ponašanju predstavlja jednu specifičnu
pedagošku aktivnost kako sa stanovišta subjekata, tako i sa stanovišta
predmeta kojim se bavi. Sadržaj aktivnosti ove veoma složene delatnosti
čini jedno stalno plansko, programirano i trajno delovanje na mladu ličnost
kako bi došlo do promena i njenom ponašanju. Ove promene se sastoje, pre
svega, u eliminisanju negativnog reagovanja na one društvene zahteve,
vrednosti i norme koje su društveno prihvatljive, a koje reprezentuje
sam vaspitač kao osnovni organizator i realizator ovih aktivnosti.
O negativnom reagovanju govorimo tada kada ono nije usklađeno, kada je
u suprotnosti sa željama i očekivanjima drugih, u najširem smislu rečeno.
Ustvari, reč je o takvom ponašanju pri kome ličnost reaguje suprotno očekivanjima
uže ili šire socijalne grupe. Takvo ponašanje je neusklađeno sa društvenom
ulogom koju određena ličnost ima u društvu. Međutim, ovde moramo imati
u vidu i činjenicu da je svako negativno reagovanje relativne prirode.
Ono može biti negativno u odnosu na jednog čoveka ili grupu, a istovremeno
pozitivno u odnosu na drugi predmet reagovanja drugu grupu, pojedinca
ili pak društvenu pojavu.
Prema mišljenju poljskih pedagoga Čapova i Jedlevskog, prva od negativnih
reakcija kod mladih nastupa onda kada grupa kolega nagovara učenika da
učestvuje u krađi sa njima. Druga negativna reakcija nastupa u slučaju
kada jedinka ne može da se otme krađi ili alkoholu radi zadovoljavanja
potreba, iako ga na to niko ne navodi, niti se solidariše. U prvom slučaju
negativnog reagovanja delovanje na jedinku je spolja u odnosu na samu
jedinku, dok je u drugom slučaju ta namera je izraz unutrašnjeg stanja
organizma. Kao izraziti primer negativnog reagovanja javlja se odbojno
ponašanje koje se manifestuje u dva svoja oblika kao pasivan i aktivan
otpor.
Pasivan otpor se sastoji u tome što jedinka reaguje tako što se ne osvrće
na zabrane ili naredbe koje se pred njom postavljaju, iako zna da takvo
ponašanje ne vodi do pozitivnih ishoda.
Aktivan otpor karakteriše pak to što jedinka ili grupa ne samo što ne
izvršava zahtevanu delatnost, već čini poseban napor da deluje suprotno
postavljenom zahtevu ili naredbi. Aktivan otpor se često ispoljava u javnom
protestu, sabotiranju, tj. onemogućavanju izvršenja naredbe. Kao tipičan
primer aktivnog otpora može se uzeti i bežanje iz polja pritiska koji
je sadržan u nekoj naredbi.
Prkosno ponašanje predstavlja, takođe, jedan od oblika negativnog reagovanja.
Ono nastupa tada kada subjekt prestaje da obavlja delatnosti koje je do
tada vršio po sopstvenoj želji, ili pak počinje da ih vrši lošije da bi
izazvao reakciju naredbodavca i ukazao na svoje ponašanje prema njegovim
zahtevima.
Provokativno ponašanje, kao jedan od oblika negativnog reagovanja, sastoji
se u tome što lice ili grupa mladih demonstrira jedno posebno psihičko
stanje u odnosu na postavljene zahteve i naredbe. Takvo ponašanje je demonstrativnog
karaktera i često je praćeno fiziološkim reakcijama (smehom, plačem, bacanjem
predmeta, naglim pokretima, lupanjem vratima i sl.). Sigurno da ovakva
reagovanja treba razlikovati od spontanih reakcija koje se ispoljavaju
u želji da se ne izvrši odluka naredbodavca. Kao forma provokativnog ponašanja
javlja se izolacija, potpuno kidanje veza sa spoljnim okruženjem, često
prisutnim kod mladih. Kao oblici izolacije javljaju se fizičko izolovanje
bežanje od kuće, nastojanje da se sakrije, zakloni u svojoj sobi i sl.,
ili kada osoba nastoji da izbegne kontakte i reagovanja na impulse drugih
lica neće da govori, izbegava komunikaciju.
Negativno reagovanje na društvena očekivanja izražava se ne samo reagovanjem
na konkretne naredbe i zahteve, već i negativnim reagovanjem prema određenim
normama kršenjem tih normi neposredno ili posredno.
Predhodno pomenuti poljski autori Čapov i Jedlevski analizirajući negativno
reagovanje na naredbodavca, tj. na vaspitače koji su utvrdili norme i
pravila ponašanja, razlikuju dve vrste negativnih reakcija:
• neposredne negativne reakcije na normu koja predstavlja izraz psihičkog
stanja koje je rezultat uverenosti da data norma obavezuje pa se zato
ona i direktno odbacuje;
• posredne negativne reakcije preke neke druge aktivnosti koje se obavljaju
u cilju zadovoljavanja ovih ili onih potreba (krade ne iz obesti već zato
što je gladan).
Objašnjenje pojma negativne reakcije nam omogućuje da utvrdimo tu svojevrsnu
vezu između čoveka i njegove društvene sredine. Čovek je utoliko više
društveno neprilagođen, sa stanovišta njegove uloge u datom društvenom
sistemu, ukoliko njegovo negativno reagovanje isključuje njegovo pozitivno
reagovanje, odnosno učešće u navedenom društvenom sistemu.
Ako posmatramo ličnost mladih sa poremećajima u društvenom ponašanju na
samom početku se susrećemo sa potrebom ispitivanja motiva koji dovode
do određenog ponašanja. Motivacija je uvek povezana sa nekom potrebom,
odnosno sa nekim nedostatkom ili nekim viškom koji narušava životnu ravnotežu
organizma. Izvor motiva predstavlja takvo stanje napetosti koje podstiče
na aktivnost i motivacija se javlja tada kada se objektivno stanje napetosti
pretvara u subjektivno stanje napetosti, odnosno kada se stvara subjektivna
potreba. Emocije odlučujuće deluju na samo trajanje motivacije.
Vaspitanje i prevaspitanje predstavljaju procese u kojima se preobražva
sfera relativno trajnih motivacija mladih, transformiše se sama struktura
motivacije. Analiza dosadašnjih istraživanja pokazala je da postoji 6
motiva u kategorijama potreba i težnji i to:
• težnja za blagostanjem podsticana specifičnom lektirom ili filmovima;
• težnja za postizanjem dobara na lak način, bez odgovarajućih napora;
• težnja ka rasterećenju napetosti konzumacijom alkohola;
• težnja ka seksualnom zadovoljenju;
• težnja ka ispoljavanju neprijateljstva i pokazivanje prestiža i dominacije
nad drugima (skretanje na sebe pažnje drugih);
• težnja za novim iskustvima, za uzajamnom emocionalnom zavisnošću, potreba
za sigurnošću.
Ovde valja naglasiti i to da u mnogim slučajevima ponašanje mladih prestupnika
služi rasterećenju napetosti povezane sa nemogućnošću zadovoljenja takvih
potreba kao što su ljubav, prihvatanje, identifikacija i sl. Mnoge aktivnosti
mladih imaju odbrambeni karakter. Alkoholizam, narkomaija, krađe su, takođe,
često rezultat i izraz nastojanja da se smanji napetost, unutrašnji konflikt,
doživljaji ugroženosti ili nezadovoljstva sobom i drugima u određenoj
životnoj situaciji.
Poremećaji u društvenom ponašanju mladih nisu samo rezultat specifičnih
sistema negativnih stavova i negativnih reagovanja, već se tu javlja i
sitem pozitivnih stavova i reakcija prema licima i grupama koja za njih
predstavljaju uzore negativnog reagovanja i ponašanja u odnosu na globalni
sistem društvenih vrednosti. To prihvatanje od strane grupe (ganga ili
bande) predstavlja momenat, povoljnu situaciju u kojoj se pojedinac identifikuje
sa grupom u jednom pozitivnom smislu u odnosu na gang ili bandu, prihvataju
se od grupe pravila ponašanja očekujući pri tome da će dobiti priznanje
ukoliko ta pravila poštuje i izvršava (npr. negativan odnos prema školi
je pozitivan u vezi onoga što grupa od njega očekuje).
Devijantno ponašanje, odnosno poremećaji u društvenom ponašanju mladih,
povezano je sa stanjem i teškoćama koji se označavaju kao emocionalni
poremećaji, kao neurotična stanja koja zahtevaju odgovarajući tretman
i odgovarajuće proučavanje. Ovi poremećaji se dijagnosticiraju, a manifestuju
se u socijalnom ponašanju dvojako:
• kao agresivnost mladih manifestovana u blagim nastupima i
• kao odnegovana agresivnost koja vodi do patoloških manifestacija i stanja
obesti.
Kada govorimo o poremećajima u društvenom ponašanju mladih i odraslih, tu
svakako moramo praviti vidnu razliku. Između ove dve kategorije lica sa
poremećajima u društvenom ponašanju postoji razlika kako u mogućnostima
njihove resocijalizacije, tako i u organizaciji procesa prevaspitanja i
resocijalizacije. Što se tiče mogućnosti njihove resocijalizacije ona je
svakako značajno veća kod mladih, kako zbog specifičnosti poremećaja u ponašanju,
tako i zbog toga što period formiranja i razvoja mlade ličnosti stvara više
prostora, više mogućnosti za vaspitno korektivni rad. U tom kontekstu i
organizacija i realizacija prevaspitanja i resocijalizacije mladih jasno
se razlikuje od istih aktivnosti u radu sa odraslim osuđenim licima.
Na bazi posmatranja i ispitivanja realizovanih u našoj i stranoj naučnoj
i stručnoj javnosti, najčešće se u literaturi pominju tri stadijuma poremećaja
u društvenom ponašanju mladih:
• Prvi stadijum je karakterističan po nastupanju frustracija, potreba emocionalne
zavisnosti, nastupanja negativnog reagovanja prema roditeljima, netrpeljivosti
prema drugovima i sl. On se, takođe, manifestuje i u nedostatku koncentracije
pažnje, što sve izaziva svojevrsno neprilagođeno ponašanje;
• U drugom stadijumu negativno reagovanje prema roditeljima prenosi se na
školu, na nastavnike. Javlja se otpor prema autoritetu, izražavaju se tendencije
da se potrebe zadovolje izvan roditeljskog doma, javljaju se prvi prestupi,
krađe, druženje sa mladima koji takođe ispoljavaju poremećaje u ponašanju,
sklonost ka alkoholizmu alkoholu, uživanju droge i sl.
• U trećem stadjumu već su u značajnoj meri formirane i utvrđene agresivne
navike u raznim grupama i interakcijama. Javljaju se forme obesnog ponašanja,
uništavanja predmeta, zadavanje bola sebi i drugima. Osim toga, jasno je
izražena i sklonost ka vršenju krivičnih dela i sl.
VASPITANJE - PREVASPITANJE I RESOCIJALIZACIJA MLADIH SA POREMEĆAJIMA
U DRUŠTVENOM PONAŠANJU
1. Različiti pristupi u definisanju pojmova "prevaspitanje",
"resocijalizacija" i "tretman"
U teorijskoj naučnoj literaturi kao sinonimi za pojam "resocijalizacija"
javljaju se izrazi "prevaspitanje", "tretman", "vaspitanje",
"popravljanje", "reedukacija", "korekcija"
i dr. Većina autora ukazuje na postojeću konfuziju u ovoj oblasti i ističu
dva osnovna značenja ovog pojma:
1. Resocijalizacija kao proces - predstavlja sistematsku, plansku
i organizovanu aktivnost koja se preduzima prema, u ovom slučaju, mladima
čije ponašanje nije u skladu sa opšte prihvaćenim normama i pravilima
određenog društva, i
2. Resocijalizacija kao cilj - predstavlja osposobljavanje ove
kategorije mladih da poštuju društvene vrednosti i norme, da postanu korisni
članovi društva.
Treba istaći da i u jednom i u drugom slučaju nema suštinskih razlika
između resocijalizacije i socijalizacije, s tim što je u prvom slučaju
reč o procesu, a u drugom o ishodima procesa socijalizacije u specifičnim
uslovima i okolnostima.
Ako pođemo od najšireg smisla te reči (Milutinović M.) resocijalizacija
u suštini znači vraćanje lica sa poremećajima u socijalnom ponašanju (ovde
naravno mislimo na sve kategorije osoba, bez obzira na uzrast i težinu
poremećaja), vraćanje u ovom slučaju mladih sa poremećajima u društvenom
ponašanju u društvenu zajednicu, osposobljenog da živi društveno usklađenim
životom. Znači u toku postupanja sa mladima koji se nalaze u konfliktu
sa važećim, prihvaćenim sistemom normi i pravila ponašanja, iste treba
"prevaspitati da se asimiliraju u društvo na bazi poštovanja tog
sistema". Prema tome, resocijalizacija se odnosi na lica koja u svom
ranijem životu i razvoju nisu bila pravilno socijalizovana, koja nisu
uspela, iz bilo kojih razloga, da kod sebe izgrade pozitivna shvatanja
i vrednosti datog društva, pozitivne stavove, navike i lične kvalitete.
Da bi se postigao cilj resocijalizacije mladu osobu, primenom odgovarajućih
mera i postupaka treba prevaspitati tako da on prihvata društvene vrednosti
i stavove i da njihovo poštovanje shvati kao svoju obavezu prema sebi
i prema drugima i društvu u celini.
Potreba za resocijalizacijom nije vezana samo za učinioce krivičnih dela
- delinkvente. Znatno je širi krug ljudi kojima je potrebna stručna i
druga pomoć u njihovom ponovnom preuzimanju društvenih uloga koje im po
prirodi svoje ličnosti pripadaju u nihovoj izgradnji vlastitog identiteta,
a da pri tom nisu izvršili bilo koje krivično delo.
"Etimologija izraza prevaspitanje vezana je za termin vaspitanje,
kome je pridodat prefiks pre koji znači ponovo, iznova, naknadno. Dosledno
izvedeno jezičko značenje prevaspitanja sadržano je u naknadnom ili ponovljenom
vaspitanju koje u svojoj suštini i ciljnom usmerenju ne može biti ništa
drugo nego vaspitanje" (Ž. Jašović, 1997., str. 181.).
Prevaspitanje se u Enciklopedijskom rečniku pedagogije definiše kao vaspitni
proces koji ima za cilj ispravljanje posledica lošeg i zanemarenog vaspitanja.
Prevaspitanje je shodno tome proces ponovnog usvajanja poželjnih navika,
znanja i sposobnosti, kao i ispravljanje grešaka negativnog ili nepostojećeg
vaspitanja. Ono predstavlja jedno intenzivno, plansko i organizovano pojačano
vaspitno delovanje kojim se nastoji kompenzovati propušteno u vaspitanju,
eliminisati negativno i aktivirati pozitivno u ličnosti vaspitanika.
Ima autora koji prave razliku između pojmova "prevaspitanje"
i "resocijalizacija". Tako Jašović Ž. smatra da je resocijalizacija
u odnosu na prevaspitanje uža pojmovna kategorija, uži proces koji obuhvata,
ili se odnosi samo na jednu komponentu prevaspitanja - društveno-moralnu,
a ne i na sve komponente tog kompleksnog korektivnog sistema".
"I zaista ta naknadna socijalizacija, uprkos različitih shvatanja
osnovnog i ovog izvedenog pojma, ne može značiti ništa drugo do napuštanje
stavova i vrednosti koje pogoduju vršenju krivičnih dela i usvajanje društveno
inaugurisanog sistema vrednosti i osposobljavanje za socijalno ponašanje
u skladu sa poštovanjem tih vrednosti" (Ž. Jašović, 1997.).
U literaturi su prisutna i suprotna gledišta, da je resocijalizacija širi
pojam od prevaspitanja. Polazeći od odnosa socijalizacije kao šire pojmovne
kategorije i vaspitanja koji je sastavni deo ukupne socijalizacije, jedan
broj autora izvodi zaključak da je resocijalizacija daleko širi pojam,
te da on u sebe uključuje i vaspitanje tj. prevaspitanje mladih sa poremećajima
u društvenom ponašanju.
Treba ipak istaći da se ova dva izraza u stručnoj literaturi i naučnim
raspravama najčešće koriste u sinonimnom značenju.
Njima se, kao svojevrsan sinonim dodaje i termin tretman - sa različitim
atributima (stručni; pedagoški; specijalno-pedagoški; psihološki; medicinski;
timski; defektološki; kompleksni i sl.). U definisanju tretmana u literaturi
se mogu sresti dva suprotna nastojanja. Jedna imaju ambiciju da budu sveobuhvatna
određujući tretman kao bilo koje i sve napore uperene ka remisiji kriminalnog
ponašanja i socijalnoj reintegraciji prestupnika (Carney, R.L., 1977.).
Drugi pak nastoje da tretman odrede preko njegovih aspekata, oblasti primene
i sl., izjednačavajući ga pri tome često sa vaspitanjem, prevaspitanjem,
terapijom, psihoterapijom, rehabilitacijom; ili pak preko niza metoda
i tehnika kojima se u tretmanu služimo. Ima međutim, i opravdanih nastojanja
(Đ. Stakić., 1989.) da se tretman definiše preko izdvajanja njegovih specifičnosti
u okviru svake vaspitne mere ili kazne, odnosno krivične sankcije.
Kao i vaspitanje i prevaspitanje je svesna, planska i organizovana delatnost.
Međutim, za razliku od vaspitanja, prevaspitanje se odvija na dva koloseka.
S jedne strane ono predstavlja aktivnost na korekciji i eliminisanju društveno
neprihvtaljivih navika, stavova, načina mišljenja i ponašanja, a s druge
strane i aktivnost usmerenu u pravcu dalje dogradnje i konačnog strukturiranja
mlade ličnosti. Prema tome, prevaspitanje - resocijalizaciju ne možemo
uzeti kao sistem mera i akcija usmerenih u pravcu eliminisanja prepreka
u razvoju, već u isto vreme i kao sistem mera i vaspitnih akcija usmerenih
u pravcu formiranja pozitivnog odnosa ove kategorije mladih prema društvenoj
stvarnosti.
Najkraće rečeno, prevaspitanje i resocijalizacija je i korigovanje i eliminisanje
i vaspitanje. Naravno, ne smemo izgubiti iz vida da se ovi elementi procesa
prevaspitanja i resocijalizacije ne mogu i ne smeju posmatrati odvojeno,
oni su deo jednog jedinstvenog procesa i stoje u vrlo tesnoj pozitivnoj
korelaciji. Međutim, ovde se mora imati u vidu dosta naglašena potreba
za korekcijom i eliminisanjem društveno neprihvatljivih stavova, navika
i oblika ponašanja mlade osobe, što ustvari predstavlja specifičnost prevaspitnog
procesa koja dolazi do izražaja u celokupnoj organizaciji i izvođenju
vaspitno obrazovnih aktivnosti i sadržaja. Prevaspitanje - resocijalizacija
se razlikuje od vaspitanja i kao pojmovna kategorija i kao praktična delatnost.
To su daleko složeniji procesi od vaspitanja i socijalizacije mladih.
Ovim se naravno ne želi umanjiti sva složenost vaspitnog procesa, šire
shvaćenog kao planski usmerenog delovanja svih faktora i institucija društva
koji su na bilo koji način odgovorni za razvoj i socijalizaciju mlade
osobe. Naprotiv prevaspitanje - resocijalizacija u krajnjoj liniji predstavljaju
vaspitanje i socijalizaciju u specifičnim uslovima i pod specifičnim okolnostima.
Otuda i postoji jedna stalna dijalektička veza između vaspitanja i prevaspitanja,
između socijalizacije i resocijalizacije. I u jednom i u drugom slučaju
cilj je isti, samo su putevi dolaska do tog cilja različiti, daleko složeniji
i komplikovaniji.
Pedagoški aspekt objektivnih i subjektivnih polazišta u konstituisanju
procesa resocijalizacije mladih
Već smo više puta istakli da proces prevaspitanja i resocijalizacije
počiva na istim aksiološkim osnovama kao i proces vaspitanja i socijalizacije
mladih. Međutim ovi procesi imaju i svoje specifičnosti kako sa stanovišta
subjekata i okolnosti u kojima se realizuju, tako i sa stanovišta metoda
rada. Ove specifičnosti čine ove procese dosta složenijim i komplikovanijim,
zahtevajući od njihovih realizatora, pre svega vaspitača i drugih neposrednih
učesnika, maksimalno stručno angažovanje na planu menjanja ličnosti, uslova
i okolnosti koje su dovele do poremećaja u socijalnom ponašanju.
Prevaspitanje i resocijalizacija po svojoj suštini predstavljaju plansko
i celishodno delovanje koje ima određeni cilj i nalazi adekvatna sredstva
i metode za realizaciju tog cilja i zadataka izvedenih iz njega. Sve ove
delatnosti usmerene su na vaspitanika, na sferu njegovih stavova, navika,
oblika ponašanja, u cilju izmene istih u društveno prihvatljivom pravcu.
Pri tome se koriste ona sredstva i metode vaspitnog rada koje će usloviti
promenu ponašanja u pozitivnom pravcu.
Uzimajući proces resocijalizacije kao prelaz od društveno neprilagođenog
ka društveno prilagođenom stvaralačkom ponašanju, moramo da istaknemo
da se ovaj proces ne ograničava samo na delovanje, da tako kažem, u "negativnom
smislu" - u pravcu eliminisanja pojava devijantnog ponašanja, već
se on prenosi i na rekonstrukciju takvog ponašanja koje je rezultat negativnog
odnosa prema društvenim normama i vrednostima, kao i na uspostavljanje
jednog konstruktivnog odnosa prema društvenim normama i vrednostima (Lj.
Krneta, 1978.).
Smisao ove delatnosti sastoji se u preuslovljavanju spoljašnjeg sistema
reagovanja u društveno poželjnom pravcu. Iz ovoga proizilazi da se prevaspitanje
može smatrati kao jedna specifična vrsta učenja u toku koga nastupa slabljenje
povezanosti između određenih negativnih reagovanja i datih situacija,
a istovremeno i javljanja novog, pozitivnog reagovanja na date situacije.
U ovaj proces ulazi, pored usvajanja pozitivnih reakcija i odvikavanja,
promena strukture navika, stavova koji su činili osnovu za negativno reagovanje.
Ovaj proces se manifestuje time što u jednom određenom periodu mlada osoba
ne ponavlja prethodno usvojene negativne reakcije, najprostije rečeno
"zaboravlja ih", što je svakako rezultat promena koje su izvršene
u situacijama koje podstiču na pozitivno reagovanje. Ove promene mogu
nastupiti kako kao rezultat menjanja spoljne situacije gde se smanjuje
dejstvo podsticaja koji su izazvali predhodnu situaciju, tako i kao rezultat
promena koje su se desile u samom subjektu - tzv. unutrašnje promene.
Sigurno je da su daleko vrednije one promene u reagovanju koje su rezultat
unutrašnjih promena u stavovima, navikama i ličnosti u celini. Takođe,
vidan uticaj na promenu datog negativnog reagovanja ima i promena situacije
koja na takvo reagovanje podstiče. U promenjenoj životnoj situaciji koja
je podsticala na negativno reagovanje stvorila se svojevrsna otpornost
na negativne reakcije.
Promene u ponašanju i reagovanju koje počivaju na tome da se dominacija
negativnog ponašanja pretvori u dominaciju pozitivnog zavisi od okolnosti
koje čine da negativna reakcija ne izazove neku nagradu (Lj. Krneta, 1978.).
Taj stav izvodi se iz opšte pretpostavke o načinu reagovanja prema kome
neka naučena reakcija koja ne dovodi ni do kakve nagrade, postepeno sabi
ili pak nastupa njeno gašenje.
U procesu prevaspitanja i resocijalizacije mladih mi smo najpre zainteresovani
za korekciju negativnog reagovanja i pronalaženje načina na koji ćemo
ga zameniti pozitivnim reagovanjem. To je po mišljenju nekih autora moguće
postići disciplinovanjem, kažnjavanjem i insistiranjem da vaspitanik prihvati
naredbe, norme i pravila ponašanja. Ovakva praksa delovanja na vaspitanike
je dosta prisutna u većini naših vaspitnih i vaspitno-popravnih ustanova
za mlade. Propisana pravila ponašanja se moraju bezuslovno poštovati,
a ako se ne poštuju sledi disciplinska kazna od strane vaspitnog osoblja
ustanove. Na ovome se pretežno iscrpljuju aktivnosti vaspitača u vaspitnom
radu. Međutim, u ovakvim slučajevima nije se delovalo na promenu motiva
vaspitanika. Ovakvim načinom postupanja ne dolazi do bitnog preobražaja
procesa regulacije ponašanja. Veliki broj vaspitanika svestan posledica
kršenja kućnog reda ustanove samo se površno prilagođava radu i disciplini,
dok do nekih dubljih promena u njegovoj ličnosti ne dolazi.
Zbog svega toga neophodan je dublji zahvat u negativno ponašanje koji
se odnosi na sferu motiva i zasniva na gašenju motiva tj. njihovom korigovanju
i preusmeravanju, pri čemu se raniji način ponašanja zamenjuje novim načinima
reagovanja i ponašanja usklađenim sa društvenim očekivanjima. Znači dolazi
do potiskivanja jednih motiva i razvijanja novih uz aktivno učešće samih
subjekata - vaspitanika. Svakako da je ovakav zahvat dosta složeniji i
sa pedagoškog gledišta vredniji, jer samo ovakve vaspitne delatnosti vode
u pravcu promena u strukturi motiva, odnosno u sferi ravoja sistema regulisanja
sopstvenih aktivnosti. Rezultat ovakve vaspitne delatnosti manifestuje
se u promeni stavova vaspitanika koja čini osnovu njihovog prilagođavanja
društvenim očekivanjima.
Iz ovoga se može konstatovati da se stavovi vaspitanika bitno razlikuju
od formiranja reakcija koje počivaju na sistemu disciplinskih mera (kažnjavanja
i nagrađivanja), koje ne razvijaju utiske koji upravljaju ponašanjem vaspitanika,
niti pak deluju na oblast njegovog rasuđivanja i ocenjivanja. Ako želimo
da formiramo pozitivne stavove onda to treba činiti u procesu učenja šire
shvaćenog, tj. ne samo putem disciplinskih kazni i nagrada, već ubeđivanjem,
uveravanjem, ličnim primerom, menjanjem i prilagođavanjem uže ili šire
socijalne sredine itd. To je ustvari put koji vodi u pravcu stvaranja
relativno trajnih struktura reagovanja koje uslovaljavaju da se takve
regulacije javljaju i u ponovljenim situacijama, da jedinka ne reaguje
tako zato što to mora, već zato što lično smatra da tako treba reagovati
(Lj. Krneta, 1978.).
Samo delovanje na rekonstrukciju i promenu stavova mladih sa poremećajima
u društvenom ponašanju pretstavlja složen proces pri kome se javljaju
sukobi između stavova čiji su izvor motivi koji usmeravaju na ostvarivanje
postavljenih negativnih ciljeva, i stavova čiji su izvor motivi orijentisani
u pravcu pozitivnog reagovanja. Izazivanje ovakvog sukoba zahteva izgradnju
konstruktivnih stavova i njihovo stalno jačanje, a to znači delovati kako
na intelektualnom, tako i na emocionalnom planu kako bi se ovaj konflikt
između pozitivnog i negativnog reagovanja rešio u korist konstruktivnog
reagovanja.
Vaspitno uticanje na ličnost mladih i njen razvoj stoga pretstavlja strategijski
zadatak u formiranju čoveka i to kako u uslovima normalne populacije,
tako i u uslovima ispoljavanja teškoća i problema, tj. poremećaja u ponašanju.
U svetlu ovog saznanja valja svaku pedagošku akciju sadržajno i metodološki
programirati, imajući u vidu opšti cilj kome se teži, kao i činjenicu
da na mladog čoveka i njegov razvoj, razvoj njegove ličnosti deluje niz
faktora, često i međusobno konfliktnih. U procesu prevaspitanja i resocijalizacije
treba delovati u pravcu podsticanja i jačanja mehanizama unutrašnje kontrole
koji doprinosi kočenju i neutralizovanju onih navika koje su u suprotna
društvenim očekivanjima.
Drugi pak pravac delovanja u procesu prevaspitanja i resocijalizacije
sastoji se u promenama koje su nastale kao rezultat delovanja vaspitača
u pravcu poželjnog ponašanja vaspitanika. I u jednom i u drugom slučaju
vaspitanik i vaspitač se nalaze u vrlo komplikovanoj situaciji. Od vaspitanika
se zahteva izvršenje neke društvene uloge koja prevazilazi njegove snage
i mogućnosti, usled čega može nastati niz teškoća i problema. Te okolnosti
i teškoće u koje ulazi vaspitanik, vaspitač mora da najpre sagleda, da
se upozna sa stanjem njegove ličnosti i njegovih potencijalnih mogućnosti.
Njegova pozitivna vaspitna akcija treba da je prvenstveno usmerena na
jačanje mehanizama unutrašnje kontrole i na takav odnos prema vaspitaniku
koji bi mu pomogao da potiskuje oblike negativnog reagovanja na neuspehe
u pokušajima izvršenja nekih uloga i zadataka koji mu se postavljaju.
Istovremeno on treba da stimuliše na reagovanje koje znači jačanje njegovog
svesnog napora usmerenog u konstruktivnom pravcu, da mu pomogne u savlađivanju
unutrašnjih sukoba motiva, u korist pozitivnog reagovanja na postavljene
mu zadatke. Takav pravac vaspitnog delovanja budi kod vaspitanika sigurnost
i samopouzdanje koje je u ranijem periodu njegovog razvoja bilo često
dovođeno u pitanje.
Za mlade kod kojih poremećaji u ponašanju nastaju usled nepovoljnih uticaja
socijalne sredine i okoline, vaspitanje, tj. prevaspitanje i resocijalizacija,
treba da je usmereno na njihovo vođenje ka konstruktivnim društvenim zanimanjima
i preokupacijama koje bi im pružile veći stepen zadovoljenja potreba nego
što je to do tada bilo.
Već je više puta istaknuto da osnovna pretpostavka za konstituisanje i
realizaciju procesa resocijalizacije i prevaspitanja mladih jeste dijagnosticiranje
stanja i uslova razvitka svakog vaspitanika, tj. poznavanje ličnosti i
socijalnih prilika u kojima je tekao njen razvoj. Za ovaj posao je potrebna
prevashodno stručna osposobljenost svih učesnika u procesu, kao i timski
pristup. Za vaspitača je još potrebno i znanje da zajedno sa ostalim stručnim
profilima vrši pravilnu interpretaciju dijagnostičkih podataka.
Sve ovo do sada rečeno pretstavlja pogodnu osnovu za programiranje pedagoških
akcija - izrada programa tretmana i resocijalizacije, što je ustvari jedan
od prioritetnih zadataka specijalnih pedagoga - vaspitača, u tzv. prethodnom
postupku, postupku koji neposredno prethodi njegovoj realizaciji.
Sigurno da polaznu osnovu procesa resocijalizacije mladih sa poremećajima
u društvenom ponašanju predstavljaju uslovi u kojima se odvija. Bez odgovarajućih
materijalnih, građevinskih i kadrovskih uslova nije moguće realizovati
većinu neophodnih mera i aktivnosti u ovoj oblasti. Kada je reč o kadrovskim
uslovima tu sigurno u prvi plan dolazi ličnost vaspitača i njegova stručna
osposobljenost za ovaj poziv.
Posmatrano sa društvenog stanovišta od vaspitača se očekuje da obavlja
određene delatnosti, da u svom radu razvija ličnu odgovornost, da daje
inicijative za unapređ|enje svoje delatnosti, i na kraju, kao moto svega
toga, postiže dobre rezultate u radu sa ovom populacijom mladih. Na bazi
napred rečenog stvara se dobra podloga i elementi za formiranje pozitivnih
stavova i uverenja, za razvoj unutrašnje kontrole i procenu postupaka
i ponašanja, za samoregulaciju kod mladih sa kojima vaspitač radi. Vaspitač
mora da oseti smisao spontanog reagovanja vaspitanika, te da ga smišljeno
podstiče u poželjnom smeru. Život u vaspitnim grupama pretstavlja specifičan
ambijent gde se organizuje i sprovodi vaspitna akcija, u kojoj se ispoljavaju
osobenosti svakog vaspitanika. U svim aktivnostima unutar grupe i van
nje reč je o dvosmernom delovanju vaspitača na vaspitanika i obrnuto,
vaspitanika na vaspitača, odnosno grupe na vaspitača i vaspitača na grupu
u kojoj se ispoljava njegova pedagoška aktivnost. Ako su odnosi u grupi
došli do nivoa uzajamnog poverenja to sasvim sigurno obećava dobre, pozitivne
vaspitne ishode. U takvim uslovima izgrađuje se autoritet vaspitača zasnovan
na poverenju i uverenosti u dobronamernost i doslednost u pedagoškom radu,
stvara se dobra klima za aktivno angažovanje vaspitanika u procesu svog
sopstvenog preobražaja, svoje sopstvene resocijalizacije i integracije
u društvo. Sve ovo od vaspitača zahteva solidne pripreme. On mora jasno
znati šta hoće nekom pedagoškom akcijom da postigne i da razradi plan
ostvarivanja svoje namere i cilja. Ukoliko je vaspitač uspeo da kod vaspitanika
zasnuje pozitivan odnos prema sebi i svojim aktivnostima, utoliko je verovatnije
za očekivati da će vaspitanik lakše prihvatiti zahteve koji se pred njega
postavljaju, norme koje treba da usvoji i praktično primeni. To što važi
za vaspitanike pojedinačno, ima isto tako veliku važnost i za vaspitno
delovanje u vaspitnim grupama i kolektivima u celini.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|