|
Altruističko samoubistvo
SAMOUBISTVO - Émile Durkheim
Pojam samoubistvo ili
suicid, potiče od latinske reči sui caedere što znači ubiti se. Samoubistvo
je duboko intimni, lični i pojedinačni čin, najindividualnije delanje.
Samoubistvom nazivamo svaki smrtni slučaj koji posredno|neposredno proizilazi
iz jednog pozitivnog|negativnog čina, koji je izvršila sama žrtva znajući
da taj čin mora dovesti do tog rezultata. U svojoj suštini je i društvena
pojava jer predstavlja posledicu poremećenih odnosa pojedinca i društva.
Kao problem zaokuplja društvenu zajednicu već mnogo vekova. Veliki broj
mislilaca od Platona do Kamija,
pokušali su da odgonetnu na njegovu prirodu, objasne njegovu složenu pojavu,
posmatrajući ga sa različitih aspekata. Danas se na samoubistvo gleda
prvo kao na etički problem. To je logična posledica svih dešavanja kojim
obiluje vek u kome živimo, a tiču se obezvređivanja ljudske egzistencije
i uništavanja ljudskih života. Od Sokratovog izbora predstavlja moralno,tek
na kraju XX veka shvaćeno je upozorenje: ”Postoji samo jedan doista
ozbiljan filozofski problem, samoubistvo!”. Suditi o tome da li ima
smisla živeti ili ne, znači i odgovoriti na osnovno pitanje filozofije.
Današnji zivot pun je neizvesnosti, raznih tegoba, neverica u dolazeće
“sutra”... Sve to proiziskuje strepnju i nesigurnost kod čoveka. Kao biće
koje ima sposobnost poimanja početka i kraja, toka i promena, čovek na
smrt gleda kao na njemu prisutnu, neizbežnu činjenicu koja ga prati celog
života. U njemu se prepliću pitanja i zakonetke, sposobnosti shvatanja
i odluke, ali i strah, nelagodnost. Večni strah od smrti sam život uzburkava,
čini dramatičnijim, samim tim i preti eksplozijom čovekove energije koja
je veoma uzburkana, pored toga nalazi se i na skučenom prostoru. Glavni
cilj drame je izbeći totalnost smrti. Rešenja naizgled vezana samo za
individualnost, ispoljavaju brojne zajedničke odluke. Samoubistvo je izazov,
izmedju izvesnosti kraja egzistencijalne avanture i neizvesnosti svakodnevice.
Izmedju zivota i smrti je budućnost, prazan prostor koji čovek sam krojii
menja stavove prema tom izazovu. Svedok je svog postojanja, ostavljajući
kroz reči i dela svedočanstvo o tome. Dok izvesnost smrti prožima njegove
mogućnosti,jer definitivno razrešava zagonetke života,gaseći je.
Sociološko proučavanje samoubistva ima cilj, utvrđivanje i opis društvenih
obeležja ove pojave, preko empirijskih činjenica. Na samoubistvo se moze
gledati na više načina (kao pokazatelja moralnog stanja društva, stepena
društvenog jedinstva, ili posledicu pogrešnog funkcionisanja društvenih
institucija.).
U studiji "Samoubistvo" Dirkem
je ujedno i predstaviо kako treba da izgleda sociološka monografija. Pokazao
je ujedno i kako je moguće na najbolji način koristiti statističke izvore
u istraživanju i kako se koristi uporedni metod. Potvrđeno je da sociologija
zaslužuje naučni status u metodološkom i istraživačkom pogledu. Ovde se
nameće i pitanje koliko je samoubistvo sociološki problem. Pojavu samoubistva
Emil istražuje na osnovu socioloških podataka u nizu zemalja ne bi li
došli do zajedničkih konstanti u određenom vremenskom periodu. Tako će
utvrditi kako samoubistva nemaju nikakve veze sa geografskim položajem,
političkim činiocima, genetskim vezama itd. Sem toga, utvrdiće kako Jevreji
imaju manju stopu samoubistva, protestanti značajnu, a ateisti najveću.
Takođe da je najčešći čin kod samaca, manje kod oženjenih, ređi u brakovima
sa decom, a najređi u porodicama sa puno dece. Poznata je njegova teza:
Samoubistvo se menja obrnuto stepenu integrisanosti društvenih grupa kojima
pripada pojedinac.
Svoju tipologiju samoubistva, Dirkem je prikazao kroz četiri tipa:
• Egoističko samoubistvo
• Altruističko samoubistvo
• Anomičko samoubistvo
• Fatalističko samoubistvo
STUDIJA SLUČAJA SAMOUBISTVA
Da bi objasnio sam to “najindividualnije delanje”, koje spada u oblast
psihologije, krenuo je u kritičko preispitivanje o vandruštvenih i društvenih
činilaca. Detaljno istraživanje različitih psihomatskih stanja (maničnog,
melanholičnog, opsesivnog, impulsivnog, ili automatskog samoubistva ,
alkoholizma), dovelo ga do zaključka da ne postoji ni jedno psihopatološko
svojstvo koje bi imalo čvrstu i nesumljivu vezu sa samoubistvom. Broj
samoubistva u društvu nije u zavisnosti od broja neuropata ili alkoholičara.
Navodi: broj žena u psihološkim ustanovama je veći od broja muškaraca,
dok je stopa samoubistava žena neuporedivo manja od stope samoubistava
muškaraca. Procenat samoubica se povećava sa godinama starosti, dok psihičke
bolesti kulminiraju kod populacije imeđu 30 i 45 godina. U nekim delovima
postoje istovremeno rasprostranjene psihičke bolesti i mala stopa samoubistva.
Služeći se statističkim izvorima, zapazio je da se od tri religijske zajednice
najviše ubijaju protestanti, zatim katolici, pa Jevreji. Više se ubijaju
neoženjeni muškarci i neudate žene nego obrnuto, više se ubijaju pripadnici
tzv. slobodih profesija no radnici, seljaci ili administrativno osoblje,
više se ubijaju osobe koje nemaju nego one koje imaju decu. Koristeći
obimnu statističku građu, Dirkem je zaključio: “svako društvo je predodređeno
da da određen broj dobrovoljnih smrti. “
Srbija je po broju samoubistava na 13. mestu u svetu. Kod nas se dogode
19 samoubistva na 100.000 stanovnika, pa je tako Srbija na samoj granici
liste zemalja sa visokom stopom samoubistava. Ispred nje su Letonija,
Belorusija, Rusija, Finska, Belgija, itd. sa dvadeset i više samoubistava
na 100.000 stanovnika. U Srbiji najviše samoubistava ima u Subotici. To
je grad u kome se na 100.000 stanovnika ubije čak 43 ljudi. Broj samoubistava
se u Srbiji iz godine u godinu povećava. U Srbiji je 1953. godine zabeleženo
725 samoubistava, dok se 2005. ubilo 1.442 ljudi.
Japan se nalazi na vrhu liste po broju samoubistava u industrijski razvijenim
zemljama. U toku jedne godine više od 30.000 Japanaca izvrši samoubistvo.
Vlada Japana je zbog toga nedavno odlučila da na nacionalnom nivou uvede
mere za sprečavanje samoubistava. Za Japan je karakteristično altruističko
samoubistvo.
U svetu se svakih 40 sekundi dogodi jedno samoubistvo, a u toku godine
ubije se oko 900.000 ljudi. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije,
samoubistvo je među tri vodeća uzroka smrtnosti osoba između 15 i 44 godine
oba pola. zabeležen i porast samoubistava među mlađim muškarcima u dobi
od 15 do 29 godina. Žene pokušavaju samoubistvo tri puta češće od muškaraca,
a muškarci izvršavaju samoubistvo četiri puta češće od žena. Najviše se
samoubistava učini na proleće, a najkritičniji su april,maj i jun. Najviše
ljudi u svetu izvrši samoubistvo trovanjem pesticidima, čak 250.000 samoubica
godišnje. Inače, mentalni poremećaji - depresija i zloupotreba psihoaktivnih
supstanci, povezani su sa više od 90 odsto svih slučajeva samoubistava,
Najnižu stopu samoubistva u svetu imaju Grčka, Italija, Malta.
OSNOVNE VRSTE SAMOUBISTVA
• Egoističko samoubistvo, koje susrećemo onda kada je ljudima
onemogućeno da upravljaju svojom sudbinom, kada ne postoje životni razlozi
(zbog nedaća), kada su socijalne i moralne norme jednostavno upitne. Sredina
ili nema osećaj pomoći ili jednostavno ima distancu, a akter čina u svojoj
odlučnosti smatra kako je to jedini način (oduzimanje života), da okonča
svoje patnje.
• Altruističko samoubistvo, koje dolazi u onim sredinama
u kojem društvo drži pojedinca zavisnim od celine. Posmatrajmo vojnika kojeg
grupa maltretira ili u razredu kada ostali učenici vrše akt nasilja nad
drugim, videćemo kako iz očaja i nemoći, pojedinac podiže ruku na sebe.
• Anomičko samoubistvo, dolazi u krizama ili blagostanjima
kada se narušava normativna struktura koja rezultira teškoćom, rezignacijom,
psihozom, pa ljudi ne vide razlog daljeg življenja.
• Fatalističko samoubistvo, dolazi u sličajevima kada prevladava
snažna i intenzivna društvena kontrola, koja pojedincu nemilosrdno blokira
budućnost i nasilno zadržava strasti represivnom disciplinom.Karakteristično
je za robove, udate žene, mlade supružnike.
ALTRUISTIČKO SAMOUBISTVO
U životu ništa što je pretereno nije valjano. Trebamo težiti ne prekoračenju
izvesnih granica. Društvo se isto ponaša, preterana individuacija vodi
samoubistvu, nedovoljna individuacija proizvodi iste posledice. Čovek
odvojen od društva se lako ubija,ali i kada je u njemu previše integrisan.
Samoubistvo je sigurno često kod primitivnih naroda.
Postoje tri kategorije:
• Samoubistva ljudi na pragu starosti ili bolesnih ljudi (Danska
- ratnici, Goti, kod Tračana, Herula, Indija, na Fidziju, Novim Hibridima,
Mangi, Ceosu, kod Troglodita i Sera);
• Samoubistva žena nakon smrti njihovog supruga (Indija);
• Samoubistva štićenika ili sluga nakon smrti njihovog gospodara
(u Galiji,kod Ašanta, na Havajima).
Tip samoubistva koje potiče od preterane individuacije, dolazi otuda što
društvo dezintegrisano na izvesnim tačkama ili čak u svojoj celini, dopušta
pojedincu da mu se izmakne. Dok tip samoubistva koje za uzrok ima premalo
razvijenu individuaciju,potiče otuda kada društvo pojedinca drži previše
čvrsto u svojoj zavisnosti.
Egoizmom ćemo nazvati stanje u kome se “ja” nalazi kada živi sopstvenim
životom i samo sebe sluša, altruizam izražava suprotno stanje,stanje u
kome “ja” ne pripada samo sebi.
Altruističkim samoubistvom ćemo nazvati ono koje proističe iz jakog altruizma.
Osim toga,ima važnu osobinu, izvršava se kao dužnost.
Kod slučajeva gde je pokretač sasvim beznačajan¬: Ubijanje u miru galskih
i germanskih varvara; Kelti dopuštali da ih ubiju za nešto malo vina i
novca; Polinezija blaga uvreda, severnoamerički Indijanci ljubomora, bračna
svađa; Japanci presecaju stomak zbog najbeznačajnih razloga; slične činjenice
se javljaju i u Kini, Tibetu, Sijamskom kraljevstvu.
Podvrste altruističkog samoubistva:
Samoubistva koja društvo izričito propisuje (ona su izborna, to im je
svojstveno) potiču od stanja bezličnosti ili altruizma koje se smatra
moralnim obeležjem primitivnog čoveka, kao i ona koje manje izričito zahteva
društvo no kad su strogo obavezna. U ovim primerima altruizam navodi ljude
na samoubistvo uz pomoć posebnih okolnsti(pitanje časti, vrsta dužnosti,
neugodni događaji, i sl ). Postoji jos slučajeva gde altruizam navodi
na samoubistvo, ali neposrednije i snažnije.Pojedinac se ovde žrtvuje
jedino zbog čiste radosti žrtvovanja, odbacivanje života se smatra vrednim
hvale, bez posebnog razloga. Indija je primer ove vrste samoubistva. Akutno
altruističko samoubistvo, savršen primer mističko samoubistvo. Ne postoji
samoubistvo čije bi altruističko obeležje bilo naglašenije. U svim tim
slučajevima vidimo pojedinca koji teži da se liši svog života, da bi se
rastvorio u toj drugoj stvari koju smatra svojom istinskom suštinom. Kod
naroda kao i kod pojedinaca, duhovne predstave pre svega imaju funkciju
da izraze stvarnost i pomognu njenoj promeni, to u ograničenoj meri. Religiozne
predstave su proizašle iz društvene sredine, ne obrnuto. Po Dirkemovim
predpostavkama religija ima veliku integrativnu funciju u društvu jer
povezuje pojedince u moralnom, socijalnom, idejnom, emotivnom ili voljnom
planu. Ako se ljudi ubijaju sa lakoćom, postavlja se pitanje, zar samoubistva
ne dolaze zbog toga što čovek smatra svoj život tužnim?! Samim tim što
se ubijaju, oni imaju melanholičnu predstavu života i ne drže do njega.
Predstave nemaju uvek isti uzrok, nisu iste u svim slučajevima, pa se
s toga i pravi razlika među samoubistvima, koja su međusobno slična. Egoista
je tužan jer ne vidi ništa stvarno u svetu sem pojedinca, dok tuga altruiste
dolazi jer mu se čini da je svaki pojedinac lišen svake stvarnosti. Jedan
je ovdvojen od života jer ne vidi smisao ni cilj življanja i oseća se
beskorisnim, dok drugi ima cilj, cilj koji se nalazi izvan života koji
mu je samo prepreka. Razlika se krije u posledicama. Melanholija jednoga
je razlićita od melanholije drugoga. Prvu karakteriše osećaj neizlečivog
zamora, utučenosti. Druga je puna nade, po njoj nakon ovog života se ukazuje
lepši. Podrazumeva entuzijazam i polet jedne vere koja se potvrđuje činovima
velike energije. Način na koji jedan narod sebi predstavlja život nije
dovoljan da objasni snagu sklonosti ka samoubistvu. I pored toga što je
poznato da hrišćanstvo ima odbojnost prema samoubistvu, hrišćanin u ovom
svetu vidi bolno razdoblje puno iskušenja, smatrajući da njegova otadzbina
nije sa ovoga sveta. To je jer hriščanska društva daju više prostora pojedincu
nego neka već pomenuta. Ona mu postvaljaju dužnosti koja mora da ispuni
ne sme da izmakne. Zavisno od načina na koji je ispunio ulogu koja mu
je na ovom svetu dodeljena, dozvoljen mu je pristup onostranim radostima
Na taj način ga je umereni individualizam koji se nalazi u duhu hrišćanstva,
sprečio da podstiče samoubistvo, uprkos njegovim teorijama o čoveku, sudbini.
Razlika između egoističkog i altruističkog samoubistva je u tome što jedno
smatra ničemu vrednim sve ono što pojedinca zanima (povezano sa gubljenjem
morala), dok drugo ide uz etiku koja predstavlja ličnost da se ona ne
moze podrediti. Postoji veliki jaz među njima, koji odvaja primitivne
narode od kultivisanih naroda. Iako su u najvišem stepenu altruističkog
samoubistva niža društva, ono nije “poštedelo“ ni razvijenija. Vojnici
koji više vole smrt od poraza ili oni što se ubijaju kako bi svoju porodicu
poštedeli sramote, popuštaju altruističkim činima. Ali zajedno za njih
je to, što se odriču života jer postoji nešto što vole više od sebe samih
(pr.učesnici Francuske revolucije). I danas postoji društvena sredina
gde je altruističko samoubistvo izrazito prisutno, to je vojska.
Studije slučaja altruističkog samoubistva
U svim zemljama Evrope sklonost vojnika ka samoubistvu je znatno veća
od sklonosti civilnog stanovništva. Razlika se kreće između 25 i 900 %.
Npr: Italija (od 1876 - 1890) je imala 207 miliona vojnika a 77 milliona
civila iste starosti. Francuska u isom vremenskom periodu 333 miliona
vojnika a 265 miliona civila. Dok su Sad imale 680 prema 80 miliona počinioca
samoubistva (1870-1884 ). Danska je jedina zemlja u kojoj je odnos dve
populacije bio približan, 388 miliona civila i 382 miliona vojnika(1845-1856).
U njoj se vojnici ne ubijaju više od civila. Statistika iznenađuje, jer
pojedinci koji su brižljivo selektovani i predstavljaju u fizičkom pogledu
stub jedne države, ne bi trebali da imaju ozbiljnih organskih mana (to
je jedan od pokazatelja dokaza o neefikasnosti organskog faktora uopšte,
a najviše po pitanju bračne selekcije.).
Duh zajedništva i zajednički život u vojsci bi morali da imaju zaštitnički
uticaj koji on ima i van nje. Postavlja se pitanje odakle to pogoršanje?
Krivica je pripisana činjenici da se vojnici nisu ženili, ali ona ne bi
trebalo da ima kobne posledice jer vojnik nije usamljenik (član je čvrstog
društva koje može da zameni porodicu). Ta teza je opovrgnuta statistikom,
na 100 samoubistava neoženjenih civila u Francuskoj bilo je 160 vojničkih,
koeficijenat pogoršanja od 1,6 je sasvim nezavistan od neženstva (Francuska
vojska je najmanje pogođena samoubistvom u Evropi.). Kod podoficira je
koeficijenat viši. U periodu od 1867 do 1874, milion podoficira je davalo
godišnje prosečno 993 samoubistva (prosečna starost viša od 31 godine).
Ako uporedimo samoubistva vojnika i podoficira možemo zaključiti da vojnički
poziv ima lošu stranu medalje.
Kojem uzroku mozemo dopisati veliku stopu samoubistava u ovoj profesiji?
Bilo je reči o alkoholizmu koji je zastupljeniji nego među civilnim stanovnišvom
( u vojsci hara s više žestine ). Međutim, spominjali smo da alkohol nema
jasno određen uticaj na stopu samoubistva, pa ga ne bi pripisali ni ovde.
Spominje se mogućnost uzroka koji je ukazivao na odvratnost služenja vojnog
roka. To se mišljenje slaže sa savremenim načinom razmišljanja (disciplina,
odsutnost slobode, lišavanje svake udobnosti…navode da život u kasarni
smatramo nepodnošljivim). Postoji još grubljih poslova , koja ne jačaju
sklonost ka samoubistvu.
Neke od mogućnosti koje su doprinele povećanje stope samoubistva u
vojnoj profesiji: Odvratnost prema poslu mora biti izraženija tokom
prvih godina službe, al i ona opada prilikom navikavanja vojnika na život
u kasarni i njegovom prilagodjavanju. U Italiji, Francuskoj,Austriji,Engleskoj
brojke su veće prve 3 godine boravka, i opadaju s godinama službe. U nekim
zemljama stopa samoubistva na početku služenja vojnog roka raste,mozda
zbog promena načina života.
Vojnički život je teži, disciplina surovija za obične vojnike nego oficire,
podoficire. Koeficijent druge dve kategorije bi morao biti niži od koeficijenta
treće. Često se dešava se suprotno. Odbojnost prema vojničkom životu bi
morala biti manja kod onih koji ga slobodnom voljom biraju kao poziv (rekreativci,
dobrovoljci). Oni bi morali pokazati manju sklonost ka ovom činu, no dešava
se suprotno, ona je kod njih veoma jaka. Članovi vojske najviše pogođeni
samoubistvom su oni koji su i najviše naklonjeni tom pozivu, najbolje
prilagođeni zahtevima, najviše zaštićeni od nevolja i nepogodnosti koje
on može imati.
Okolnosti koje pogoduju altruističkom samoubistvu su manje celovito ostvarenje
kod vojnika nego podoficira, a pošto ima življi osećaj života, on je manje
sklon da se od njega i odvoji (rasvetljava mnoge predhodne činjenice i
potvrđeno je). Statistika takođe govori: vojnički koeficijent pogoršanja
je viši ako stanovništvo ima manju sklonost samoubistvu, i obrnuto. U
elitnim jedinicama svih vojska je koeficijenat najviši. Poslednji dokaz
ove zakonitosti je u tome što je samoubistvo svuda u opadanju. Sve dokazuje
da je vojnički oblik samoubistva samo jedan oblik od altruističkog samoubistva.
Ima i pojedinačnih slučajeva van navedenih, ali stoji činjenjica da oblačenjem
uniforme vojnik ne postaje sasvim nov čovek (iza sebe ima prethodni život,
koji neće nestati).
ZAKLJUČAK
Kao veoma diskutabilna tema, koja nema svoj rok trajanja, sve ćešće pogađa
svakodnevicu, ostavljajući neizbrisive tragove. Ona piše svoj deo istorije.
Da li ćemo ikada uspeda da je dokučimo stoprocentno? Obimne literature,
studije, predavanj a stopa samoubistava neprestano raste! Verovatno će
nam to poći za rukom, kada nauka i društvo dostignu takav stepen razvijenosti
i omoguće nam korišćenje opcije “krojenje života iz snova”. Do tada,,svi
mi ćemo živeti sa ovim problemom , svetskih razmera.
I dok ovo kucam, ko zna koliko je života njime ugašeno…
LITERATURA
1.DIRKEM, Emil, Samoubistvo: sociološka studija, Bigz, Beograd, 1997.
2.Dušan Marinković, Uvod u sociologiju: osnovni pristupi i teme, Mediterran
Publishing, Novi Sad, 2007.
3. www.wikipedija.org.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|