|
NARKOMANIJA
Narkomanija,
rec grckog porekla i oznacava po definiciji strast za uivanjem
u opojnim drogama, a narkoman je samim tim onaj
ko drogu uiva.
Medjutim, definicija narkomanije kao "strasti za uivanjem"
u drogama je davno prevazidjena, jer je narkomanija
evoluirajuci poprimila mnogo šire dimenzije i prerasla opseg
obicne strasti, i razvijajuci se, na negativnu stranu po ljude postala
obeleje jedne cele kulture i jednog novog principa i nacina ivota,
postala bolest!!!
Postala je trend, odgovor na svakodnevnu monotonost ili disfunkcionalnost
društva u kome ivimo, inat prema svemu što je normalno
i razumno, ulaznica u društvo, nacin da se prekrati vreme ili neistraeno
prostranstvo bez kojeg se ivot ne smatra kompletnim.
Nekada je "kontrolisana" narkomanija tj. ona koja se kretala
u obimu odredenih kultura kao sastavni deo njihovih rituala, bila normalna
pojava i nije imala pogrdni prizvuk niti u nazivu ni u samoj svojoj biti.
Medjutim covek je, kao najinteligentnije bice na planeti, našao nacin
da zarad sopstvene koristi i stalne potrebe za brzim i efikasnim zadovoljenjem
cula razvije pojam narkomanije do ogromnih razmera, pritom uništavajuci
ivote miliona zarad svog još veceg bogacenja. Prodaja, tj.
dilovanje droge je u današnje vreme biznis na kome se zgrcu bogatstva,
razvijaju drave i podiu mala kraljevstva na privatnim posedima
širom sveta, a uivanje istih je pojava koja od normalnih ljudi
pravi sloj na samoj donjoj margini društva, rastura porodice i ubija
naalost stotine hiljada, pa moda cak i milione godišnje.
Danas se droga, osim na nekim mestima gde se zadrala kao neizbean
deo kulture ili paganskih rituala (Bolivija, Peru, Kamboda,
Meksiko, Turska, pojedine africke zemlje itd.) uzima iz mnogo razloga.
Najosnovniji od njih su, kao sto je vec navedeno: trend, potreba za
pronalaenjem sebe unutar sebe sto je posebno izraeno kod adolescenata
kao jedna od faza u krizi identiteta, potreba za lakšim pronalaenjem
sebe unutar sredine, što je opet karakteristicno za adolescente
cije je psihicko stanje u tom periodu ivota veoma krhko i komplikovano,
i koji tee ka tome da se po svaku cenu uklope u neku vecu i
samim time stabilniju sredinu; inat i bunt protiv sveta, poistovecivanje
sa lanim idolima i onaj najopasniji faktor od svih covekovih
najprevrtljivijih osobina koja je kroz istoriju bila izvor najveceg uspeha
i najgorih propasti – radoznalost.
Gotovo je nemoguce dopreti do svih onih koji su u kontaktu sa drogom.
S obzirom na cinjenicu da ju je masovna proizvodnja ucinila neverovatnom
jeftinom, droga i samim time narkomanija je postala globalna pojava. Ona
nije više razonoda najbogatijih, vec i "bogatstvo siromašnih".
2. POJAM I VREME NASTANKA
Narkomanija je zavisnost od droga. Ova, naizgled jednostavna definicija
je rezultat mnogih glavobolja, rasprava i nesporazuma medu strucnjacima
u dugim i upornim pokušajima da naucno objasne ljudsko iskustvo sa
drogama od drevnih vremena pa do danas. U razlicitim delovima sveta i
iskustva su bila razlicita. Vladimir Hudolin 1987. ovu vrstu zavisnosti
definiše kao prekomerno, redovno uivanje droge, zbog cega nastupa
zavisnost.
Tamo gde se alkohol tradicionalno koristio kao sredstvo za opuštanje
i brzo postizanje zadovoljstva, droga se najcešce nije koristila.
U drugim delovima sveta, posebno u onim u kojima su biljke iz kojih se
dobijaju droge bile “domace kulture” i uzgajale se kao kod
nas šljiva ili pšenica, ljudi su koristili droge da bi se veselili,
da bi izdrali naporan rad na poljima ili kada bi izvodili religiozne
rituale. Takode su znali da koriste droge i u samoubilacke svrhe kada
bi skrhani bolešcu i neizdrivim bolovima drogu uzimali da sve
to prekrate. Kada se stvari tako posmatraju onda bi teško mogli reci
da je droga “cisto” urbani ili moderni fenomen – naprotiv,
ona postoji vekovima.
Rec droga, u izvornom obliku oznacava
nepreradeni lek ili svaku materiju (biljnu, ivotinjsku
ili mineralnu) koja moe sluiti za pravljenje lekova.
Rec “droga” u svakodnevnom govoru najcešce vezujemo za
zloupotrebu droga ili zavisnost od droga. Drogom se smatra svaka supstanca
ili materija koja svojim unošenjem u organizam menja jednu ili više
njegovih funkcija (fiziološke – rad unutrašnjih organa
ili sistema; psihicke – svest, mišljenje, opaanje, ponašanje…).
Materije koje imaju svojstva droge mogu biti prirodne i veštacke.
Stari Grci su znali preko 500 biljnih, mineralnih i ivotinjskih
droga. U mnogim drevnim kulturama i danas, droga se koristi kao lek, kao
sredstvo kojim se dostizalo misticno iskustvo, vrhunski doivljaji
i uvidi, prorocke vizije najcešce kod Indijanaca, Tibetanaca, Šamana
i Jogina. U nekim zemljama Dalekog i Bliskog istoka droge su se tradicionalno
koristile na isti nacin kao što se u Evropi koristio alkohol. Posebno
u toku religioznih ritulala da bi se postigla stanja izmenjene svesti
za koje se verovalo da pribliavaju boanstvima.
Teško je odrediti tacno vreme nastanka droga. Još u sumerskim
tablicama postoje zapisi o odredenim supstancama koje kada se unose u
organizam menjaju svest ljudi. U grobnicama faraona, u pecinama Perua,
bivše civilizacije Inka, nadene su kuglice opijuma, a na kamenim
zidovima pronadena je urezana biljka konoplje, kasnije identifikovana
kao Kanabis.
Kod nas prvi narkomani pojavili su se u Beogradu 1965. godine. U toj grupi
bilo je cetiri - pet ucenika i nekoliko studenta. Svi su se poznavali
nekoliko godina pre uzimanja droge i uglavnom ih je vezivala zajednicka
ljubav prema Bitlsima i Rolingstounsima, ili slicne ideje o ivotu.
Zajednicki su citali Suzukija, Froma i Lao Cea. Voleli su satima da meditiraju
uz muziku ili da, podstakniti Heseom, razmišljaju o putu na istok.
Jednom recju, to je bila grupa mladih “intelektualaca” sa
širokom sferom interesovanja, ali bez snage za akciju ili jasnih
ideja vodilja u ivotu, jedino što su eleli bila je neka
udnja za promenom u jednolicnom ivotu. U to vreme vraca se
nekoliko mladica iz inostranstva koji pricaju o svom iskustvu sa drogom,
ali koji je ne donose, niti otvoreno ne nagovaraju ostale da ih slede.
Ipak, ove price ne ostaju bez odjeka u dušama onih koji ih slušaju.
Prva droga u Beogradu, sa kojom je zapoceta epidemija narkomanije, zapravo
i nije bila droga u klasicnom smislu. Radilo se o preludinu, poznatom
po psihostimulativnim svojstvima, a koji se koristi u medicini kao sredstvo
za smanjenje apetita, u lecenju gojaznosti.
Pošto u to vreme preludin nije bio oznacen kao droga, mogao je da
se slobodno kupuje u apotekama. Zbog svojih stimulativnih svojstava, preludin
postaje veoma popularan medu beogradskim narkomanima. Korisnici ove droge
imali su utisak da lebde, bili su slobodniji u ophodenju sa drugima, bili
su stalno u pokretu,... Ovaj doivljaj je bio krajnje primamljiv
za osobe koje su do tada ispoljavale pasivnost i odsustvo bilo kakvih
inicijativa, a i uzimanje preludina nije bilo pod udarom vlasti, pa nije
bilo bojazni od zakonskih kazni. Iz godine u godinu su se pojavljivale
novije droge i sve veci broj korisnika istih.
3. VRSTE DROGA
AMFETAMINI
Ubrzavaju fizicke i duševne procese i izazivaju osecaj uzbudenja
i viška energije. Kao spoljni znakovi javljaju se mršavljenje,
širenje zenica, nesanica, drhtavica… Posledica dugotrajnog
konzumiranja su paranoja i nasilništvo.
BARBITURATI
Izazivaju jaku letargiju i pospanost. Spoljni simptomi su nejasan i smeten
govor, nedostatak fizicke koordinacije i ravnotee. Dugotrajno konzumiranje
barbiturata ima posledicu poremecaja spavanja tzv. “dvostruki vid”.
U kombinaciji sa alkoholom konzumiranje moe biti smrtonosno.
MARIHUANA I HAŠIŠ
Izazivaju fizicko i psihicko opuštanje ali i promene raspoloenja.
Spoljni znakovi su crvenilo ociju, raširene zenice, nekoordiniranost
pokreta, letargiju i povremene mucnine. Dugotrajno korišcenje vodi
ka fizickim i psihickim oštecenjima.
KOKAIN
Stimuliše ivcani
sistem, pojacava cula i ponekad dovodi do halucinacija. Spoljni simptomi
su raširene zenice, drhtavica, halucinacije i nesanica. Kao posledice
dugog konzumiranja javljaju se oštecenja sluzokoe nosa, svraba
i pojava otvorenih rana.
OPIJATI (opijum, morfijum, heroin, metadon i petidin)
Smanjuju fizicki i psihicki bol, izazivaju privremenu euforiju. Spoljni
simpto mi su mršavljenje, letargija, promena raspoloenja, znojenje,
nejasan govor, bol u ocima i bledilo. Javlja se gubitak apetita, neuhranjenost
i osetljivost na infekcije. Prevelika doza izaziva smrt.
PSIHODELICNE DROGE (LSD, meskalin)
Deluju nepredvidljivo. Izazivaju halucinacije
koje mogu biti ugodne ali i zastrašujuce. Vidljivi znakovi su raširene
zenice, znojenje, drhtanje, groznica, promene ponašanja. Uzimanje
LSD-a i meskalina za posledicu moe imati neodgovorno ponašanje.
Iako sporije izazivaju zavisnost jedna doza moe izazvati ozbiljne
psihicke poremecaje.
LEPKOVI, SREDSTVA ZA CIŠCENJE I SREDSTVA SA
ISPARENJIMA
Izazivaju halucinacije, vrtoglavicu, euforiju, a ponekada i nesvesticu.
Spoljni simptomi su crvenilo u licu, širenje zenica. Konzumiranje
moe biti izuzetno štetno po mozak, jetru i bubrege a postoji
opasnost od gušenja.
4. NAJCEŠCI RAZLOZI (UZROCI) UZIMANJA DROGE
Najcešci razlozi uzimanja droge, narocito kada su mladi u pitanju,
su radoznalost, dokolica, nacin da se bude "in", da se odraste,
da se pripada i bude prihvacen, da se izbegnu problemi ... To je donekle
i u skladu sa uzrastom ovih maloletnih osoba, bogatih maštom ali
ne i ivotnim iskustvom. Oni nekriticno i bez ikakvih prethodnih
znanja, ulecu u ovu avanturu, punim srcem ali praznom glavom. Dakle, postoji
ljudska tenja da se nadide stvarnost, da se nestane u "ništa"
ili da se doivi svemoc spajanja sa Bogom i prirodom, sve u cilju
beanja od stvarnosti.
Nakon prvih uzimanja, osoba više dana nakon toga sabira utiske, procenjuje
da li joj "doivljaj" odgovara ili ne. Najcešce pocinje
lepo i sa bezbroj divnih osecanja, zavodljivo i opcinjavajuce, i gotovo
uvek se loše završi. Droga vremenom podmuklo pokriva duševno
i fizicko zdravlje, tako da osoba ulazi u stanje psihicke, fizicke ili
i psihicke i fizicke zavisnosti. Pošto mnogi hronicni uivaoci
droga donekle znaju šta ih ocekuje u blioj ili daljoj buducnosti,
na osnovu tudih i delimicno svojih iskustava, mogu da zaele da ponovo
probaju drogu ili da donesu odluku da to više nikada ne cine. Medjutim,
car zabranjenog je neodoljivo privlacna, i nakon izvesnog vremena osoba
dobija elju da ponovo proba drogu, "ali ovog puta zaista poslednji
put i nikad više".
Interesantne su neke studije koje se odnose na pokušaj objašnjavanja
razloga dolaenja u stanje zavisnosti od droga kod jedne vece grupe
ispitanika: najveci broj je izjavio da to cini iz radoznalosti (61,33%),
zatim "pod uticajem drugih" (33,33%) i da bi pobegli u manje
traumatske "realnosti" (2%).
Pogrešno je razloge nalaziti iskljucivo u licnosti ili, sa druge
strane društva, razloge uvek posmatramo u trouglu: SREDINA - LICNOST
- DROGA.
4.1. SREDINA
Sredina u kojoj je licnost odrastala, razvija se i u kojoj ivi,
je snaan faktor koji utice na uzimanje droge. Porodica ima veoma
vanu ulogu, odnosi i komunikacija u porodici koji se cesto prekidaju,
konfliktni su, manipulativni, lani. Roditelji cesto nemaju vremena
za svoju decu, cime su deca nezadovoljna.
Blum i saradnici opisuju neka negativna svojstva porodica cija se deca
drogiraju: odsustvo autoriteta, neproduktivne komunikacije i isticanje
licnih ciljeva. Shodno tome, deca utehu trae van svojih porodica.
Veoma veliki uticaj na drogu ima i škola. Predavanja koja se odravaju
u onim školama gde je droga uveliko uzela maha su od velike koristi.
Škola se zalae za to da se najpre informišu nastavnici,
roditelji, pa zatim ucenici. Na taj nacin škola je postala aktivan
ucesnik u lancu preventivnih aktivnosti, a ne samo pasivni receptor.
U krugu vršnjaka razvijaju se odnosi privrenosti, prihvatanja,
solidarnosti, ali se ti odnosi stvaraju samo oko jednog motiva - droge.
Zimberg je pokazao da mladi prema vršnjacima ostvaruju odnos poverenja,
razumevanja i popuštanja. Sa tema o drogama spontano se prelazi na
suštinske probleme mladih, kao osecaj otudenosti u bezosecajnom i
neprijateljskom svetu. "Normalni" vršnjaci ne odbacuju
uvek narkomane. Oni mogu sa mnogo upornosti, snage, ljubavi i strpljenja
i pomoci drugovima da se izlece od te opake bolesti zavisnosti. U grupu
"normalnih" vršnjaka spadaju zdravi vršnjaci koji
imaju veoma snaan uticaj na motivaciju za lecenje obolelih pacijenata.
Narocito u fazi rehabilitacije, njihova pomoc je veoma dragocena.
4.2. LICNOST
Niko nije zašticen od toga da postane narkoman. Ne postaje zavisnik
ko to hoce. Tu postoje neke duboke i primarne promene u organizaciji licnosti
koje uticu da licnost drogu otkrije kao sredstvo da smanji ili potpuno
eliminiše napetost, strepnju, nezadovoljstvo, depresiju, koji su
sastavni deo ivota. One druge promene nastaju zbog uticaja droge
na nervni sistem
i oni remete socijalno funkcionisanje - odnose sa porodicom, vršnjacima,
partnerima, ciljevima. No, kako u ivotu ne uspevaju da reše
sve te probleme, bar ne na nacin koji bi ih zadovoljio, trae alternativne
puteve, tj. trae lek. "Pogrešno izabran lek" postaje
za tu licnost droga ili opojno sredstvo koje putem navike vodi do stalnog
uzimanja droge.
Vec na samom pocetku narkomanije, upadljive promene se zapaaju u
sferi raspoloenja. Osnovno raspoloenje karakterišu oscilacije,
koje mogu ici od stanja ushicenosti do duboko depresivnih epizoda. Dolazi
do odsustva samokontrole, naglih skokova i padova raspoloenja. Osoba
se cesto povlaci u osamu svojih soba, a izbegava bilo kakav kontakt sa
društvom, a narocito roditeljima.
Za narkomane je karakteristicna i inverzija sna i budnog stanja. Oni obicno
danju spavaju, a nocu su aktivni. "Idu u ivot" pred ponoc,
kada ostali ljudi idu na pocinak. Vreme izlaska najcešce provode
u kaficima ili privatnim stanovima. Oni tada, izolovani od ostalog sveta
imaju potpunu slobodu za svoje aktivnosti. Iskorišcavaju je tako
što puše "travu", dogovaraju se oko nabavke droge,
pripremaju drogu za konzumiranje, i za sam cin konzumiranja. Najcešce
"uradeni" vracaju se kuci u rane jutarnje casove i leu
u krevet. Bude se kasno, oko podneva, obicno mrzovoljni, cesto nenaspavani
i nezainteresovani za bilo kakvu aktivnost.
Prvi znak karakteristican za izmenjenost licnosti je sklonost ka laganju.
Narkoman pocinje da lae u svim prilikama i situacijama, sa razlozma
i bez razloga. Lae roditelje, prijatelje, nastavnike, lekare, predstavnike
zakona,... Posle izvesnog vremena narkoman i sam pocinje da veruje u svoje
lai.
Narkomani sedamdesetih godina u našoj sredini pokušavali su
da oponašaju hipike i hipi stil ivota, u cemu su uspevali i
zbog cega su bili upadljivi. Muckarci su nosili dugu kosu, cesto i bradu.
Bili su posebno neuredni i zapušteni. Kosa im je bila sa tipicnim
masnim pramenovima, opuštena ili vezana u percin, a nokti dugi i
necisti. Samo mali broj je vodio racuna o elementarnim higijenskim navikama.
Nosili su vezane trake oko glave. Bili su odeveni u šarene košulje
bizarnih krojeva. Devojke su pored vec navedenih detalja neurednosti i
zapuštenosti, nosile duge šarene haljine. I devojke i muškarci
bili su ukrašeni perlama, mindušama, šarenim derdanima
i brojnim narukvicama.
Poslednjih 10 - 15 godina narkomani se odevaju tako što se ne razlikuju
od "normalnog" coveka i ne upadaju u oci obicnom prolazniku.
Prihvatili su modu ugradivanja metalnog nakita u kou tela (pirsing).
Prihvatili su i modu tetovaa.
Narkomanija dovodi do formiranja "negativnog" identiteta licnosti.
Deca koja su dotle bila poslušna, lepo vaspitana, poštovala
starije i osobe od autoriteta, bila odgovorna prema kucnim i drugim obavezama,
koja su vodila racuna o odevanju i higijenskim navikama, pokazivala razlicite
zdrave afinitete interesovanja, bila drueljubiva, zainteresovana
za igru i sport, razne oblike zdravog fizickog nadmetanja, ili intelektualnog
nadigravanja, imala dobar apetit i zdrav san i napredovala u svom psihofizickom
razvoju, pridravala se porodicnih pravila igre, sa prvim svojim
kontaktom sa drogom, pocinju da postepeno zakazuju na gotovo svim napred
navedenim planovima, nekim bre, nekim sporije, ali sa razvojem zavisnosti,
promena u ponašanju pocinju da bivaju sve uocljivije. Istovremeno,
sa promenama u ponašanju pocinju da se uocavaju i prvi znaci fizickog
propadanja usled gubitka apetita i toksickih efekata droge: pad telesne
teine, bledo lice, upali obrazi, promene na koi lica, mutan
pogled i tamni podocnjaci, pad fizicke kondicije, pojacana fizicka zamorljivost,...
4.3. DROGA
Bilo da vodi poreklo od francuske reci drogue - lek, arija,
ili engleske reci drug - opojno sredstvo, droga kao kolokvijalan
pojam, koristi se da oznaci hemijsku supstancu, koja uneta u organizam
menja jednu ili više njegovih funkcija. (Fiziološke - rad unutrašnjih
organa i sistema, i psihicke - svest, mišljenje, opaanje, ponašanje...).
Svi lekovi su droge koje se koriste da bi ublaili smetnje razlicitih
vrsta, da bi otklonili simptome razlicitih oboljenja (bolovi, poremecaj
spavanja, preterana napetost i sl.) ali nisu sve droge lekovi, tako da
ne znaci da svi moraju da postanu narkomani. Nakon ponavljanja upotrebe,
droga dovodi do psihicke i fizicke zavisnosti.
5. RAZVOJ I DIMENZIJE
Prema podacima Ujedinjenih Nacija, oko 180 miliona ljudi na svetu konzumira
droge, Kanabis - oko 144 miliona ljudi, amfetaminske stimulanse - oko
20 miliona, Kokain - oko 14 miliona i opijate - oko 13,5 miliona od kojih
9 miliona konzumira najraspostranjeniju i najopasniju drogu – Heroin.
Iako se u svetu drogira oko 180 miliona ljudi, broj zemalja u kojima se
proizvode ove supstance nikada nije bio manji nego u ovom veku, a glavne
zemlje su i dalje Avganistan, Mianmar i Kolumbija. Samo Avganistan i Mianmar
ostvaruju oko 90 % ukupne ilegalne proizvodnje opijuma dok je Kolumbija
sama odgovorna za dve trecine proizvodnje listova koke.
U Sjedinjenim Americkim Drzavama skoro 15 miliona ljudi starijih od 12
godina konzumira opojne droge a 2004. godine je uhapšeno oko 1,5
miliona ljudi zbog neovlašcenog konzumiranja, prodaje i stavljanja
u promet opojnih droga.
U Srbiji i Crnoj Gori ima oko 100.000 narkomana, što nije mali broj
obzirom na broj stanovnika.
Evolucija zloupotrebe psihoaktivnih droga imala je karakteristicne faze:
1. faza 1951 do 1980 brojala je 20.000.000 zavisnika (100%)
2. faza 1981 do 1990. brojala je 58.000.000 zavisnika (290%) i
3. faza 1991 do 2005. brojala je 200.000.000 zavisnika (1000%)
6. ODNOS COVEK - DROGA
Proces navikavanja na drogu i drugaciji nacin ivota odvija se postepeno
u toku više nedelja, meseci, pa cak i godina, zato je teško
postaviti neke preciznije granice prilikom definisanja kada je neko postao
narkoman. Bez obzira na pocetak uzimanja droge, onoga dana kada se uspostavi
zavisnost, narkoman iz osnova menja svoj dotadašnji nacin ivota.
Droga postaje jedina stvar na svetu koja moe da mu prui zadovoljstvo
kada on to zaeli. Porodica, prijatelji, posao, intelektualne i duhovne
preokupacije, seksualne elje, hrana i zdravlje - sve je to u drugom
planu. Svi narkomani - bez obzira gde rade, gde ive, koliko imaju
novca ili koliko su inteligentni, ive na indentican nacin. Prva
pomisao pri budenju odnosi se na drogu - gde i kako je nabaviti. Nema
te rtve koja se ne bi podnela, samo da se do droge dode. Narkomani
tokom vremena postaju neosetljivi na druge vrste zadovoljstava. Svi dani
jednog narkomana su isti. Za hronicnog opiomana (heroinomana) dan je obeleen
intravenskim ubodima ili brojem ušmrkavanja droge. Ukoliko je u stanju
da se nabavi kvalitetan heroin i napravi dobar rastvor za ubrizgavanje,
dan mu je sadrajan i krace traje. Kada nema heroina ili na njega
dugo ceka, dan ce mu se oduiti kao nedelja ili mesec. Ako nema heroina,
iz straha od krize progutace ili ubrizgati u venu sve do cega dode. Najcešce
su to trodon, bensedin, kodein ili neko sredstvo za uspavljivanje (vece
doze bensedina, flormidala, flurazepama). Neki ublauju simptome
krize pušenjem hašiša ili pijuci vecu kolicinu estokog
pica pomešanog sa raznim sedativima. Kada ne nadu ništa od svega
toga, spremni su da se bodu praznim špricevima, ili da vade krv iz
jedne vene i da je ubrizgavaju u drugu venu. Ovakav varijetet narkomanije,
gde se odredeno zadovoljstvo postie kroz bol izazvan iglom, medu
uivaocima droge naziva se iglomanija i uvek govori za tei
poremecaj licnosti.
7. NARKOMANSKA GRUPA
Veze jednog hronicnog i zavisnog narkomana sa društvenom zajednicom
uglavnom se svode na kontakte sa osobama koje se nalaze u istom problemu.
Po svojoj psihickoj strukturi narkoman spada u licnosti koje pokazuju
vrlo nisku toleranciju na bol i emocionalni stres. Kada nije u bliem
kontaktu sa istomišljenicima i prijateljima, gubi osecanje prividne
sigurnosti, a spoljna fasada se lako ruši. Zbog svog defektnog socijalnog
razvoja najcešce pokušava da izbegne bilo koju vrstu socijalne
odgovornosti, zbog cega postaje neprijateljski raspoloen i nepoverljiv
prema onima koje smatra za deo legitimnog sveta, a koji doivljava
kao ugroavajuci. Zato je udruivanje narkomana sa grupom istomišljenika
jedna od njegovih realnih socijalnih potreba. Iz tih razloga savremeni
narkomani retko uivaju drogu izolovani, izuzev shizoidno strukturisanih
licnosti. Najveci broj narkomana ivi svoj ivot u okviru manjih
neformalnih grupa, vecernjih skupova po stanovima ili se povremeno srecu
u vecem broju na rok koncertima ili rejv hepeninzima, tako da je narkomanska
grupa u suštini jedno od najznacajnijih obeleja moderne narkomanije.
Narkomani su u vecem broju slucajeva vec premorbidno obeleeni i
nesigurni kao pojedinci, prinudeni da se sakupljaju i sigurnost sticu
kroz grupni identitet. Nije iskljuceno da narkomanska grupa nosi u sebi
zaista i elemente jednog neuspelog pokušaja socijalno nesigurnih
i emocionalno nezrelih licnosti da nadu svoje mesto pod suncem. Motivi
sakupljanja ocigledno nisu zdravi, veze unutar grupe su labave, ali uprkos
svemu tome narkomanska grupa egzistira, pogotovu kada se oseti ugroena
spolja.
Clanovi narkomanske grupe povezani su delom zbog snabdevanja drogama,
a delom zbog zajednickog nacina ivota, kolektivnog uzimanja droga,
lencarenja, ispraznih kvaziintelektualnih nadmetanja i beskorisnog tracenja
vremena. Narkomanska grupa nije hijerarhijski slojevita i u njoj svi clanovi
imaju ista prava i istovremeno svi su bez obaveza. Poštuju pojam
slobode. Ponekad grupi moe da se nametne snagom svoje licnosti jedna
osoba, koju tada svi doivljavaju kao duhovnog i idejnog vodu i bezrezervno
je slušaju, verujuci da je ona inkarnacija svih njihovih potreba.
U takvim slucajevima grupa dela po uputstvima lidera i slepo se pokorava
njegovim naredenjima, cak i kada nisu u saglasnosti sa njihovim ranijim
moralnim i etickim normama ( Carls Menson i njegova porodica ). U grupi
trae nesputane senzualne doivljaje. No, kako ih izazivaju
pomocu droge, senzualnost se iskrivljuje i najcešce javlja u izopacenoj
formi.
Narkomanska grupa ne mora uvek da bude miroljubiva. Adolescentna narkomanska
grupa umesto da prizna otvoreno svoju tenju za slobodom, ljubavlju
i odbacivanjem kompromisa prema obavezama, moe da reaguje u vidu
iskazivanja mrnje, gneva ili otvoreno agresivnog ponašanja.
Svoju agresivnost ne ispoljavaju uvek otvoreno, vec maskiranim ili simbolicnim
oblikom ponašanja, kao, na primer, kroz odevanje koje je krajnje
nekonvencionalno, upadljivo i izazovno. Ovakvo ponašanje samo je
nastavak nerazumevanja i daljeg zaoštravanja odnosa izmedu narkomana
i njihovih porodica, koje je zapocelo još pre uzimanja droge.
Stav društva prema drogi još više produbljuje jaz izmedu
zajednice i adolescentnih narkomana, jer je zasnovan na predrasudama,
strahu, tradicije i moci, a ne na naucnim i logicki opravdanim razlozima.
Braneci sebe, društvo zapravo odbacuje jedan svoj segment koji je
oboleo, a u cijem obolevanju i samo ima znacajan udeo. Ne eleci
da prizna krivicu, odlucuje se za lakšu i jednostavniju soluciju
- odbacivanje. Tu negde lei osnovni uzrok za nastanak narkomanije
i njeno teško lecenje.
8. SOCIJALNA IZOLACIJA
Proces socijalizacije zaustavljen je, ili usporen onoga trenutka kada
se uspostavi zavisnost. Slaba i površna socijalizacija onemogucava
stvaranje prisnijih kontakata sa licnostima izvan narkomanske subkulture.
Narkoman ima poverenja samo u narkomane, pa cak i onda kada se ovaj ogreši
o njega, što govori o oteanom korišcenju socijalnih iskustava.
Prema svim ostalim osobama, koje narkomani u svom argonu nazivaju
"the straight persons" (eng. ispravne osobe), imaju podozriv
stav koji ponekad moe da ide cak do paranoidne odbojnosti. Na ovaj
nacin narkomani ive u socijalnoj izolaciji, u okviru svoje subkulture,
ili kao izolovani pojedinci. Svoju socijalnu neprilagodenost mogu da ispoljavaju
kroz defanzivne oblike ponašanja, ili kroz impulsivnost i otvorenu
agresuju.
U narkomanskoj subkulturi gotovo da ne postoji potreba za odravanjem
zajednice i ivljenjem u njoj, kao ni osecanje dunosti i elja
za prestiem. Osecanje pripadnosti narkomanskoj subkulturi proizilazi
iz potrebe da se pripada nekom bez obaveza, sa neogranicenom slobodom
ponašanja u okviru grupe, kao i iz potrebe da se uz neformalno clanstvo
nabavlja droga kad god to postane neophodno. Cvrsta povezanost unutar
grupe ne postoji. Jasne ideološke koncepcije, takode, ne postoje.
Grupa se ponaša u skladu sa trenutnom situacijom i potrebama. Razmišljanja
i zakljucivanja zavise od aktuelnih raspoloenja i vrste droge.
9. PORODICA I NARKOMANIJA
9.1. PRVA REAKCIJA DECE NA SAZNANJE RODITELJA DA
IM DETE UZIMA DROGU
Ukoliko roditelji otkriju neki karakteristican kompromitujuci materijal
u kuci, kao, na primer, špric, iglu, smotuljak vate, limuntus, mrki
prah u staniolskoj foliji, iskrivljenu nagorelu kašiku, papir za
cigarete sa natpisom Rizla, izmrvljeno zeleno lišce zamotano u providan
papir od kutije za cigarete i sl., ili otkriju u kupatilu na peškiru
ili na podu krvave mrlje, deca iznenadeno odgovaraju, u pocetku, da nemaju
pojma kako se to našlo u kuci. Ponekad kau da je to pribor
iz nekog bivšeg vremena, na koji su odavno zaboravili, ili da pripada
nekom njihovom drugu koji ih je zamolio da špric ili paketic droge
za neko vreme ostavi kod njih na cuvanje. Ipak, vrlo cesto, pritešnjeni
neoborivim dokazima, priznaju da to pripada njima ali u pocetku još
uvek su oni ti koji se osecaju povredeni i napadaju roditelje, sa gotovo
tipicnom zamenom teza - s kojim pravom oni upadaju u njihove sobe i preturaju
po njihovim krevetima i licnim stvarima. Pritom ispoljavaju u znacajnoj
meri izraenu nekriticnost. Kao da ne umeju da razluce šta je
opravdanje - uzimanje droge sa svim rizicima po ivot i zdravlje,
ili preturanje zabrinutih roditelja po njihovim stvarima, za koje su,
pre svega, oni sami krivi...Ovo otkrice cesto predstavlja prelomnu tacku
u razvoju narkomanije deteta i njegovo prvo, istina nevoljno, priznanje
da je u nevolji i posredan vapaj za pomoc. Ovo predstavlja najtei
trenutak, kako za roditelje tako i za samog narkomana.
9.2. REAKCIJA RODITELJA NA SAZNANJE DA IM DECA
UZIMAJU DROGU
Saznanje roditelja i priznanje deteta veoma su bolni ali istovremeno
imaju i svoju dobru stranu , jer više nema neizvesnosti. Dete se
oslobodilo svoje tajne i mucnih trenutaka pretvaranja i laganja a roditelji
sa priznanjem svog deteta, ma koliko im ono teško palo, sada bez
vecih dilema znaju na cemu su i šta treba dalje da cine. Bez obzira
na njihov stepen poznavanja ili nepoznavanja suštine ove bolesti,
prvi put zauzimaju aktivniji stav, koji moe biti pogrešan ili
ispravan. Neki, ne shvatajuci pravu prirodu bolesti svog deteta, gledaju
na njihovo ponašanje kao na porok, bezobrazluk ili izdaju porodice,
i preferiraju razlicite represivne mere u svojoj reiji, koje gotovo
uvek imaju suprotan efekat od ocekivanog. Dete odgovara kontraagresijom
ili bekstvom iz kuce i još vecim vezivanjem za drogu i narkomansku
grupu. Postoji tip roditelja, posebni medu ocevima, koji odbacuju dete
ili zauzimaju stav da ono mora samo da reši svoj problem, jer ga
je samo i napravilo.
Ima i roditelja koji pokazuju veliko razumevanje za bolest svog deteta
i ne samo da ga ne odbacuju, vec se trude da pokau puno razumevanja
za nevolje u koje je upalo i da mu ponude svaku vrstu pomoci, pre svega,
u vidu moralne podrške, a zatim da potrae pomoc od strane lekara
i da se aktivno ukljuce u dugotrajni proces lecenja i rehabilitacije.
Od stava roditelja i poznavanja svoga deteta kao i pravilnog shvatanja
problema narkomanije, zavisi krajnji ishod pa i sudbina deteta koje se
nalazi u problemu narkomanije. Roditelji koji na narkomaniju ne gledaju
kao na porok vec kao na ozbiljnu bolest, imaju vece šanse da pomognu
svome detetu.
Nakon što se istina otkrije i dode do priznanja, veci deo narkomana
se deklarativno opredeljuje za lecenje, sa nejasnom motivacijom i još
nejasnijim idejama na koji nacin se treba leciti, dok manji deo prua
otpor lecenju, pogotovu kada se radi o marihuani, uz tvrdnju da je to
laka i bezopasna droga, bezopasnija od duvana ili alkohola. Kada je u
pitanju prva grupa, roditelji moraju biti krajnje oprezni u odnosu na
verbalno ponašanje svoje dece i stepen njihove stvarne motivacije
i snage volje da izdre lecenje do kraja. Isto tako, kao što
roditelji ne smeju nekriticno da prihvataju krace prekide uzimanja droga,
kao vec završenu pricu o drogi i narkomaniji svoga deteta i da se
prerano raduju, tako ne treba ni da ocajavaju u slucaju recidiva, jer
su upravo recidivi jedna od tipicnih karakteristika svih bolesti zavisnosti,
pa i narkomanije.
U tom smislu, moraju biti oprezni tokom kompletnog procesa lecenja svoje
dece, moraju diskretno pratiti njihovo ocigledno ponašanje ali ne
i ispoljavati preteranu sumnjicavost ili paranoidnost. Pogotovu, ne u
razgovorima sa svojom decom, prilikom njihovih povrataka kuci, naravno,
ukoliko za to ne postoje stvarni i evidentni razlozi. Poverenje treba
graditi ne na sumnjama i podozrivosti vec na pokušajima da se detetu
da šansa da kroz svoje ponašanje povrati izgubljeno poverenje.
10. PROBLEMI SA ŠKOLOM
Veoma je karakteristicno da najveci broj narkomana koji pohadaju školu,
pogotovu poslednjih desetak godina od kako se masovno puši marihuana
i medu najmladim ucenicima škola osnovnog obrazovanja, naglo popušta
u ucenju. Ranije solidni ucenici, sada pocinju da redaju, bez nekog vidnijeg
razloga za roditelje pa i same nastavnike, slabe ocene. Nekada ambiciozni
ucenici sada se sve manje uzbuduju kada dobiju slabu ocenu. Sve cešce
pocinju da izostaju sa nastave, a na casovima deluju odsutno i nezainteresovano.
Na prozivku nastavnika iznenada se trzaju kao iz nekog sna ili dremea.
Kritike nastavnika ne prihvataju. Ponekad su spremni da polemišu
sa nastavnicima tvrdeci da ih nastavnici mrze, da su neobjektivni, da
imaju svoje ljubimce i da je njihov jedini hendikep što i oni nisu
ljubimci pojedinih predmetnih nastavnika. Sa teih casova sve cešce
izostaju. Broj neopravdanih casova raste. U prvo vreme dok je još
ocuvano osecanje obaveze prema školi, ovi izostanci se opravdavaju
lekarskim uverenjima, koja su neretko falsifikovana. Neki od njih bivaju
odstranjeni iz škole zbog slabih ocena i neopravdanih casova, ili
školu sami napuštaju. Jedan manji broj narkomana, da bi umirili
sopstvenu savest i roditelje, upisuju se vanredno u razlicite škole,
ali po pravilu neredovno daju ispite ili ih uopšte ne daju i ostaju
veciti ucenici ili studenti.
10.1. ODNOS ŠKOLE PREMA NARKOMANIMA
Neke škole u saradnji sa lekarima i policijskim strucnjacima organizuju
sastanke sa ucenicima, roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali
sa problemima koje nosi narkomanija i kako bi sprecili decu da posegnu
za drogom, odnosno da prestanu sa njenim uzimanjem.
- Paradoks našeg vremena -
Profesor IV Beogradske gimnazije Veljko Cobanski, koji u toj školi
radi vec 28 godina, otpušten je posle godinu dana suspenzije zato
što se usudio da na roditeljskom sastanku kae ko su daci koji
se drogiraju. Kada ga je suspendovala, direktorka škole je to objasnila
"neetickim ponašanjem" (zato što je rekao imena dece
na roditeljskom sastanku) i, vanije, zbog povrede ugleda škole".
Valjda je školski ugled bitniji od dobrobiti njihovih daka.
11. STAVOVI ADOLESCENATA PREMA DROGI
Adolescentna populacija iz koje kasnije mogu da se regrutuju narkomani,
nije homogena u pogledu stavova i interesovanja u odnosu na drogu. Cak
bi se moglo reci da je vrlo diferencirana i da su stavovi mladih prema
drogi prilicno šaroliki i neujednaceni. Zato se, uglavnom, svi adolescenti,
iz prakticnih razloga, dele na pet grupa.
1. Veliki broj savremenih adolescenata ne pokazuje nikakvo interesovanje
za drogu u bilo kom vidu, niti odobrava njihovo uivanje.
2. Jedan deo savremenih adolescenata pokazuje interesovanje za mlade narkomane
i njihovo ponašanje, ali bez elje da prihvati drogu i njihov
nacin ivota.
3. Trecu grupu cine oni koji se emocionalno poistovecuju sa narkomanima,
a i sami uzimaju drogu. Za vecinu od njih, uivanje droge je više
vid javnog demonstriranja svoje opredeljenosti, nego li znak neodoljive
unutrašnje potrebe za drogom.
4. Cetvrtu grupu cine mladi ljudi koji su se identifikovali sa narkomanima
u pogledu stavova, obicaja, ponašanja i odnosa prema drogi. Ipak,
predstavnici ove grupe, bilo zbog kratkog staa, ili faktora licnosti,
zadravaju izvesnu distancu prema drogi, ne podleuci joj nikada
potpuno.
5. Još uvek se relativno najmanje brojni oni koji su potpuno osiromašili
svoje relacije i uobicajene socijalne odnose, a psihicki i fizicki su
zavisni od droge i tako poprimili potpuno narkomansko ponašanje i
obeleja.
Daleko veci broj adolescenata pripada prvoj, i delimicno, drugoj grupi.
Pripadnici cetvrte i pete grupe su dugo predstavljali ekstrmnu manjinu
ali poslednjih desetak godina njihov broj se rapidno uvecao.
12. RAZLIKE IZMEÐU DELINKVENATA I NARKOMANA
Medu strucnjacima postoje neujednaceni stavovi da li narkomani pripadaju
jedinstvenom psihološkom entitetu, ili se registruju iz razlicitih
psiholoških struktura. Koristeci metodu paralelnih grupa, Stevan
Petrovic i M. Janša, uporedivali su narkomane i delikvente,
dakle, dve grupe ispitanika sa razlicitim oblicima devijantnog ponašanja.
Rezultati istraivanja su ukazali na signifikantne razlike izmedu
ove dve grupe licnosti sa socijalno devijantnim oblicima ponašanja.
Osobe predisponirane za delinkvenciju i delinkventne oblike ponašanja
cesto se u psihološkom smislu razvijaju iz jednog oblika rane zapuštenosti.
Delinkventi su imali uspešniji razvoj i povoljnije uslove u adaptivnom
smislu. Licnost delinkventa je ocuvanija, a prilagodavanje realnosti zdravija
nego u narkomana. Pod vecim opterecenjem delinkvent bira drugacije obrasce
ponašanja, koji su po svome karakteru manje morbidni od onih koje
bira narkoman. Redi konflikti roditelja u populaciji delinkvenata omogucuje
im, na izvestan nacin, mirniji razvoj. U odredenoj meri izraeno
osecanje dunosti i obaveza, omogucuje im da u vecem procentu završe
strucne škole i obezbede sebi egzistenciju i prema radu uglavnom
imaju korektan odnos.
Kod narkomana, razvoj licnosti ne odvija se ujednaceno i ravnomerno, vec
je cesto prekidan sa povremenim regresijama na stepen razvoja iz ranog
detinjstva. Istoriju razvoja narkomana karakterišu konflikti u porodici
i neujednaceni vaspitni stavovi roditelja, prisustvo veceg broja veoma
heterogenih figura u najranijem periodu razvoja i formiranja objektnih
odnosa, stalno izraeno i prisutno osecanje otudenosti i ugroenosti,
bogatstvo neurotskih oblika ispoljavanja, sa veoma cestim meditacijama
o smrti i samoubistvu kao alternativi, intolerancija prema napetostima
i pritiscima, nesposobnost prihvatanja socijalno pozitivne uloge, nezaposlenost,
skitnicenje, itd. Ocigledno slab razvoj licnosti narkomana usporava proces
sazrevanja i socijalizacicje. Slab ego podbacuje u spoznaji realnosti
i prilagodavanju na nju. Nezrelu licnost narkomana nadvladavaju nagonske
pulzije, koje ovaj nije u stanju da prilagodi spoljnom svetu. Postepeno
napuštajuci objektne odnose sa realnim svetom, koji nikada nisu ni
bili narocito cvrsti, narkoman je uvek na ivici psihicke dezintegracije
i gubitka veze sa realnošcu, što nije slucaj kod delinkventa.
Sva interesovanja i sve elje narkoman postepeno zamenjuje "farmakološkom
eljom".
Na osnovu ovih istraivanja, moe se zakljuciti da narkomani
imaju u licnosti dosta neurotskih pa i shizoidnih crta, što nam daje
za pravo da na narkomane gledamo kao na grupu devijantnih licnosti, kojima
je, pre svega, potrebna psihološka pomoc. U odnosu na delinkvente,
narkomani predstavljaju ozbiljnije poremecene i u psihološkom smislu
tee oštecene licnosti.
13. PROBLEMI NA POSLU
Oni koji su zaposleni pocinju da popuštaju na poslu, brzo se zamaraju
i cesto prave greške usled oteane koncentracije i gubitka motivacije
za rad. Obavezno zakašnjavaju na posao, ili izostaju sa radnog mesta
po više dana. Svoje izostanke pravdaju na najrazlicitije nacine.
Ipak, rede se javljaju lekaru radi lekarskih opravdanja iz straha da se
pri pregledu ne otkrije prava priroda njihove bolesti. Jedan broj uspeva
da dugo skriva svoju bolest i da se koliko - toliko normalno ponaša
na poslu, dok drogu uzima u vecernjim casovima; oni koji su jace zavisni,
uzimaju drogu ujutru pred posao, kako bi na poslu delovali "sredeno".
Za svoje ukucane mogu dugo da budu uzorni radnici, koji svakodnevno idu
na posao i obavljaju svoje redovne dunosti. Svoj loš izgled
najcešce opravdavaju zamorom i lošim uslovima rada. Tek kada
se razvije jaca fizicka i psihicka zavisnost i dode do pojave prvih znakova
telesnog i duševnog propadanja, ukucani prvi put uocavaju da se nešto
dešava sa narkomanom, preporucuju mu da se javi lekaru, ali ne znajuci
o cemu se radi.
14. DROGE I ROK MUZIKA
Narkomane pocetkom sedamdesetih godina u našoj zemlji fascinirale
su perle, praporci, zaslepljujuca svetlost vatrometa i bucna muzika, kako
na javnim mestima u disko klubovima, koncertima pod otvorenim nebom tako
i u ambijentu svojih stanova. Voleli su posebno rok muziku i dobro su
je poznavali. Najcešce su se prepuštali pasivnom slušanju
muzike ili igrali uz njen ritam, ali i sami svirali mnoge instrumente.
Ipak, moglo bi se reci da im je glavni instrument bila gitara, koja se
lako nosi o ramenu i simboliše pokretljivost, romantiku i tradiciju.
Ritam i zvuk roka, rege i soula, u to vreme, najcešce su pratnja
narkomanskih sedeljki, na kojima se uz dim hašiša sluša
muzika i raspravlja o junacima svetske i domace rok i pop scene. Svi su
odlicno poznavali biografije gotovo svih vodecih muzicara i voleli da
prepricavaju razne anegdote iz njihovih ivota, narocito one koje
se odnose na njihove veze sa drogom. Nimalo im nije smetalo što su
njihovi idoli Dimi Hendriks, Denis Doplin, gitarista
Roling Stounsa Brajan Dons, voda sastava "The Doors" Dim
Morison i mnogi drugi, prerano završili svoje ivote, jer su
na vrhuncu svoje slave stradali od droge. Štaviše, narkomani
pokušavaju da ih imitiraju. Cesto su se mogli videti mladi narkomani
odeveni kao rok pevaci u kone jakne, farmerke sa raznim aplikacijama,
cizme sa visokim potpeticama, narukvice i lance. Medu narkomanima u to
vreme nisu bili retki nadimci. Deeger, Hendriks, Bouvi, itd. Danas
postoje autenticni podaci da se rok muzika stvarala vec na samim svojim
pocecima, a stvara se i danas i izvodi u najvecem broju slucajeva pod
delovanjem razlicitih droga, pre svega, hašiša, pa je i to moda
jedan od razloga što se najradije sluša uz dim ove droge. Za
vreme koncerata rok muzike, narocito kada su se ovi izvodili na otvorenom
prostoru, obavezno se pušio hašiš ili su se gutali tripovi.
Isto tako, privatne narkomanske sedeljke na kojima se kolektivno pušio
hašiš, nisu se mogle ni zamisliti bez rok muzike i stereo ozvucenja,
koje je grmelo do maksimuma.
U sadašnjem vremenu, mnogo šta od prvobitne scenografije i kostimografije,
pa i vrste muzike, postepeno se povuklo sa narkomanske scene. Sada se
pored roka, sluša rep, etno dez ili tehno muzika. Masovna okupljanja
na rok koncertima, pod vedrim nebom ili u zatvorenim prostorima koji mogu
da prime veliki broj publike, za razliku od prošlih vremena, izuzetno
su retka, ako izuzme rejv hepeninge uz zvuke tehno muzike, energizirane
masovnom upotrebom ekstazija, tripova i marihuane, koji su sada u modi.
Savremeni narkomani, za razliku od svojih prethodnika iz prethodne dve
decenije su sve izolovaniji, uzimaju drogu u parovima ili pojedinacno
u osami svojih stanova, tek izuzetno na urkama ili drugim vrstama
urbanih posela.
15. NARKOMANIJA I VOJNI KOLEKTIV
Sve one osobe koje pate od akutnih ili hronicnih mentalnih poremecaja,
ili su predstavnici takvih sklopova licnosti koji se ne mogu uklopiti
u kolektivni nacin ivota u jednoj visokoorganizovanoj radnoj i socijalnoj
sredini kakav je vojnicki kolektiv, ne mogu biti vojnici. Pored vec ranije
poznatih duševnih oboljenja i poremecaja, u odnosu na koje su izgradeni
jasni stavovi u pogledu sposobnosti za vojsku, poslednjih godina javlja
se narkomanija kao problem cije rešavanje još u toku.
Ako postavimo visoke tehnološke i organizacione zahteve savremenog
modernog vojnog kolektiva, s jedne strane i svojstva licnosti narkomana,
sa druge strane, nedvosmisleno se namecu pitanja i zakljucci u odnosu
na sposobnosti ovih licnosti da se prilagode zahtevima ivota u vojnickom
kolektivu. Sigurno je da licnost, koja sebe dovodi u stanje izmenjene
svesti , ili se, pak, nalazi u stanju apstinencijalne krize, ne moe
odgovarati kolektivnim zahtevima savremene armije, drugim recima: ne moe
biti vojnik. Znacajno je istaci da narkoman, u vojnoj sredini, moe
biti opasan po okolinu kao arište mentalne infekcije.
Narkoman u fazi razvijene bolesti nepouzdan je kao licnost, sklon je da
slae i da obmane, nema razvijeno osecanje dunosti, odbija
naredenja i uopšte cesto cini disciplinske prekršaje. Spreman
je da u krizi oda cak i najstrou vojnu tajnu ili da proda oruje
u bescenje. Nije u stanju da shvati ciljeve borbe, a svaki otpor prema
neprijatelju smatra apsurdnim. Pri svemu tome, nedostaje mu hrabrost i
borbenost, odnosno aktivan stav u rešavanju problema. Medjutim, to
ne znaci da su svi narkomani bez izuzetka nespremni za vojsku. U cilju
detaljnog razvrstavanja unutar grupe narkomana, cija sklonost ka drogama
ide od obicne radoznalosti do ozbiljne psihicke i fizicke vezanosti za
nju, sa aspekta sposobnosti za slubu u armiji vec su razradeni neki
kriterijumi, koji još uvek nisu definitivni, ali se nalaze na proveri.
S obzirom na veoma raznovrsne sklonosti ka drogama, kao i razlicitost
klinickih slika narkomanije, danas se osobe kod kojih postoji osnovana
sumnja da uzimaju droge, nakon komplesnih pregleda na regrutnim komisijama,
ocenjuju jednom od sledecih ocena:
SPOSOBAN - ovde spadaju narkofili i izleceni narkomani kod kojih ne postoje
psihicke i telesne posledice usled zloupotrebe droge, niti znakovi psihicke
zavisnosti.
PRIVREMENO NESPOSOBAN - narkoman koji pokazuje sklonost ka periodicnom
uzimanju droge i kod koga postoji odredeni stepen psihicke zavisnosti.
U ovu grupu, takode, spadaju narkomani sa izraenom psihickom i fizickom
zavisnošcu, ali kod kojih nije došlo do neizlecivih telesnih
ili teih psihickih oštecenja. Kod njih se nakon lecenje moe
ocekivati potpuni psihosomatski oporavak.
TRAJNO NESPOSOBAN - narkoman kod koga je, usled neprekidne zloupotrebe
droga, došlo do teih psihickih i definitivnih fizickih oštecenja.
Takva oštecenja ozbiljno ugroavaju ovakve licnosti u socijalnim
komunikacijama i cine ih profesionalno neuspešnim.
Na ovaj nacin, vojni kolektiv je zašticen od primanja narkomana
u svoju sredinu, a narkomanima je data šansa da se izlece i postanu
vojnici. Postoji osnovana nada da znatan broj privremeno onesposobljenih
narkomana, moe biti izlecen i rehabilitovan u intervalu od 2 - 4
godine, naravno pod pretpostavkom da se obezbede adekvatni uslovi za njihovo
izlecenje.
Vojni kolektiv moe da predstavlja povoljnu socijalnu sredinu za
izlecenje i rehabilitaciju narkofila i narkomana, pruajuci im, pre
svega, neophodnu izolaciju iznad komandske sredine i identifikaciju sa
novom, zdravom sredinom. Na taj nacin, vojni kolektiv moe biti u
funkciji tzv. tercijalne prevencije, odnosno rehabilitacije i resocijalizacije.
Iskustva Instituta za mentalno zdravlje i zdravstveno vaspitanje Vojno
medicinske akademije, idu u prilog ove pretpostavke. Mnogi narkomani su
uspeli da se definitivno otrgnu od droge i njenih privrenika baš
za vreme boravka u vojnoj sredini. U tom smislu, neophodno je da se ostvari
tesna saradnja izmedu vojnih i civilnih institucija, radi svestranijeg
rešavanja problema narkomanije. To je, istovremeno, nacin da i vojska
preciznije odredi svoje mesto u lancu mera koje društvo primenjuje
u suzbijanju ove pojave koja, izmedu ostalog, moe negativno da utice
i na borbenu spremnost oruanih snaga i ukupnu odbrambenu moc zemlje,
pošto su najcešci zatocenici droge tek stasali mladici.
16. DROGA I ZAKON
Posedovanje i uivanje opojnih droga nije kanjivo delo. Medjutim,
to one koji je poseduju i uivaju ne amnestira od saradnje sa policijom.
Jer policija je duna da prikuplja podatke od uivalaca droge
ili narkomana. Zabluda je da policija nece zakucati na vrata osobe koja
samo uiva drogu. On je duan da prui informacije gde
je i kod koga kupio drogu, jer posao policije je da hvataju one koji je
prodaju. Onog trenutka kada se drogu da ili proda drugom, to je krivicno
delo. Posredovanje u kupovini je takode krivicno delo. Kontakt sa drogom
se lako pretvori u krivicno delo.
17. PREVENCIJA
Okosnica savremenog programa prevencija narkomanije je u sintezi usko
strucnih i društvenih aktivnosti i njihovom medusobnom proimanju.
Narocito su odgovorni roditelji kako za sebe tako i za svoju decu. Roditelji
su duni da unapreduju sebe tj. kvalitet svog ivota i ivota
svoje dece, a samim tim da preveniraju nastajanje ponašanja koji
ce dovesti do zavisnosti od droge. Najefikasnije i jedino specificne mere
primarne prevencije se ogledaju u sveobuhvatnoj edukaciji i informisanju
pojedinaca i cele društvene zajednice. Ovome treba dodati i izgradivanje
sistema vrednosti i stavova, koji mogu pomoci pojedincima da samostalno
i kriticki donose odluke i rešavaju probleme svakodnevnog ivljenja.
Naravno, efikasne su i represivne mere kao i mere sprovodljive u uoj
i široj društvenoj zajednici.
Narocito veliku ulogu i odgovornost imaju mediji - informativne kuce i
sredstava masovnog komuniciranja (štampa, radio i TV). Represivne
- zakonske i policijske mere takode su vrlo efikasne i deo su multidisciplinarnog
pristupa. Takode, veoma efikasni su i savetodavni centri u opštinama
i mesnim zajednicama, kao informativni centri za davanje informacija i
podrške putem telefona.
U Australiji, u Sidneju 2005. godine otvoren je prvi centar gde se moe
legalno konzumirati Heroin. Lokal je dobio urednu dozvolu za rad od strane
okrunog suda u Sidneju. Centar bi trebalo da prima oko 150 do 200
narkomana dnevno koji ce moci da injektiraju heroin pod nadzorom strucnih
lica dok ce moci i da se posavetuju sa njima po svim pitanjima. Prema
ovome se vidi da u svetu postoje razni pokušaji da se smanji broj
narkomana sa ovom neobicnom metodom, dok je bilo estokih protivljenja
u svetu od strane UN i Vatikana.
ZAKLJUCAK
Uivanje droge štetno deluje na uivaoca, a moguce je i
na njihovu okolinu - nevine rtve. Zbog toga svako društvo treba
da reguliše i suzbija upotrebu droga i svaki pojedinac mora da shvati
da je droga nešto što mu nece doneti ništa, a odnece mu
sve.
Jedino izvesno i nesumnjivo je da je droga, nebitno kojoj grupi pripadala,
i iza kog se imena krila najvece zlo savremenog društva. Narkoman
je ozbiljan bolesnik, u pravom smislu te reci, tako ga treba i tretirati,
jer je to ujedno i jedini nacin da mu se pomogne.
Mudrost ivota minulih vekova i mudrosti plejade mudraca nude mladima
poruku – da ne tragaju za iracionalnom lepotom, vec da iznalaze
lepotu realnosti. Jer nema tragicnije stvarnosti, od svakodnevnog begstva
od stvarnosti.
LITERATURA
• " DROGA I LJUDSKO PONAŠANJE " Peto dopunjeno
izdanje; Dr Petrovic P. Stevan; Partenon; Beograd, 2003.
• " DROGA STOP HOCU DA IVIM " Vukosavljevic Bojana;
Legenda; Cacak, 2006.
• " NARKOMANIJA " - Seminarski rad iz Sociologije
• INTERNET:
- http://www.hhdn.org
- http://blog.b92.net
- http://www.zcbor.org.yu
- http://www.svedok.co.yu
- http://www.psihologijanis.org
- http://www.narkomanija.org.yu
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|