MALOLETNIČKA DELIKVENCIJA
Maloletnička
delinkvencija ozbiljan je problem s kojim se susreću savremena
društva. Reč je o maloletnim osobama koje su počinile
različita kaznena dela, zbog kojih je protiv njih pokrenut kazneni postupak
i izrečena neka kazna. Mnoga istraživanja bavila su se fenomenom
maloletniče delinkvencije iz različitih perspektiva. O pojmu maloletničke
delikvencije postoje različita i brojna shvatanja. U upotrebi je i mnogo
termina kojima se ova pojava ili pojedini njeni oblici označavaju. Takvo
shvatanje je višestruko uslovljeno. Pored složenosti same pojave, tome
su u najvećoj meri doprineli različiti konceptualni pristupi, koji vode
različitim rešenjima. U početku se maloljetnička delikvencija nije razlikovala
od kriminaliteta. Danas se ističe razlika između delikvencije i kriminilateta.
Konflikti izmenu sociološkog i psihijatrijsko-psihološkog pristupa objašnjenju
kriminaliteta posebno su vidljivi iz načina na koji tretiraju porodicu
kao faktor kriminaliteta. Sociolozi se zanimaju za odnose izmenu porodice
i šire društvene zajednice i mogućnosti socijalizacije dok psihijatri
i psiholozi pristupaju porodici kao izvoru emocionalnog zadovoljstva i
lišavanja te kao značajnom faktoru razvoja ličnosti.
1. POJAM DELIKVENCIJE
Pojam delikvencija (ital. delinque – pogrešiti,
činiti kaznena dela ) obuhvata teže oblike asocijalnog, antisocijalnog,
socio-patološkog i kriminalnog ponašanja s izuzetkom ubistva, kao što
su krađa, pljačka, namerno izazivanje šteta, požara, prestupništva, devijatno
ponašanje, huliganstvo, razbojstvo, vršenje kaznenih dela, krađa i vožnja
automobila i motora itd.
2. NEKE KARAKTERISTIKE MALOLETNIH DELIKVENATA
Odrastanje je vrlo dinamičan proces. Mladost je razdoblje života u kojem
se pojedinac suočava sa različitim problemima i zadacima koji se pred
njega postavljaju. To je ujedno i najintenzivnije kognitivno,
emotivno i konativno razdoblje koje je obeleženo sticanjem
znanja i usvajanjem različitih navika, sudova, vrednosti, stavova. Jedan
od najvećih zahteva je izgradnja vlastitog identiteta i potraga za odgovorima
na brojna pitanja.
Kod mladih se javlja potreba za druženjem i uključivanjem u društveni
život šire zajednice kroz pripadanje određenim vršnjačkim grupama i društvima.
Ako se pojedinac uključi u određenu skupinu koju društvo identifikuje
kao pozitivnu grupu koja neguje i promiče odrenene pozitivne vrednosti
i ciljeve, imajući u vidu poštovanje normi i zahteva šire okoline onda
možemo govoriti o zadovoljavajućem uključivanju. Međutim, u nekim manje
kontrolisanim uslovima mladi se udružuju i identificiraju s devijantnim
grupama tražeći sebi slične sa istim psihičkim i društvenim problemima
a kao cilj i sadržaj njihovo druženje postaje obeleženo nasiljem, zavisnošću,
različitim kaznenim delima i to sve kao sastavni deo rituala grupe. Takvo
uključivanje prouzrokuje devijantno ponašanje koje često prerasta u delinkvenciju
i kaznena dela te postaje pretnja široj zajednici.
Uz različite činioce koji utiču na pojavu delinkventnog ponašanja valja
istaknuti činjenicu da su mladi progonjeni neskladom između osobnih interesa
i težnji društvenih potreba i mogućnosti kao što je na primer školovanje,
postizanje odrenenog zanimanja itd. U literaturi se ističe da mladi odlikuju
različitim biopsihološkim promenama čija dinamičnost daje znatne mogućnosti
za odgoj i socijalizaciju. Mlada ličnost u fazi kada je još nedovoljno
izgrađena postaje osetljiva i razni uticaji mogu njen razvoj i ponašanje
usmeriti prema asocijalnom i antisocijalnom ponašanju. Takođe postoji
i značajna povezanost emocionalnih osećanja, uznemirenosti, inferiornosti
itd. sa devijantnim ponašanjem. Kao što je već istaknuto celi niz i individualnih
i društvenih činioca može uticati na pojavu društveno neprihvatljivog
ponašanja.
Tema ovog rada nije isticanje svih faktora i kriminogenih faktora već
određivanje uloge porodice kao neminovne socijalne okoline svakog pojedinca
na pojavu delinkventnog ponašanja. Kako ističu Singer i Mikšaj-Todorović
od mnogobrojnih definicija porodice koje polaze od različitih znanstvenih
i ideoloških premise najvažnije je naglasiti da je porodica
biološko i socijalno zajedništvo utemeljeno u skladu s važećim društvenim
normama u najširem smislu. Uloge koje se stavljaju pred porodicu su različite
ali neizbežne su osnovne funkcije koje su menusobno isprepletene a koje
porodica ima kao primarna društvena grupa. Od porodice se očekuje da ostvaruje
reproduktivnu, ekonomsku, emotivnu zaštitnu i odgojno-moralnu funkciju.
Medjutim, što se dogadja kao se ne ispuni jedna ili više funkcija koje
provodi porodici? Kako različiti poremećaji u strukturi porodičnog života
se odražavanju na njene članove? Kako socioekonomski status porodice i
obrazovanje utiče na kvalitetu odnosa unutar porodice?
FIZIČKE OSOBINE MALOLETNIH DELIKVENATA
Fizički se ova deca ne razlikuju mnogo od ostale dece. Prema nekim studijama
( npr. istraživanja bračnog para Glik ) maloetni prestupnici,
u poređenju sa ostalom decom, ne razlikuju se značajno u visini i težini.
Glikovi su utvrdili da su maloetni prestupnici u većem stepenu mezamorfni,
nego ostali.
Maloetni delikventi nisu fizički inferiorniji u poređenju sa ostalom
decom. Skoro sva ova deca preležala su mnoga dečija oboljenja ( boginje,
šarlah, oboljenje disajnih puteva i stomačna oboljenja ) što se verovatno
odrazilo na njihov razvoj i školovanje. Ipak fizičke razlike između maloetnih
delikvenata i ostale dece nisu velike i sigurno nisu odlučujuće u pojavi
maloetničkog prestupništva, već i niz drugih faktora.
INTELIGENCIJA MALOLETNIH DELIKVENATA
Niža inteligencija može
da utiče posredno na pojavu maloletničke delikvencije, jer se ove osobe
teže socijalno prilagođavaju, teže uče i pre napuštaju školu, slabije
uspevaju u poslu. Pored toga, deca sa smanjenom inteligencijom su sugestibilnija,
nego deca prosečne inteligencije, manje kritična, tako da lako mogu da
padnu pod uticaj drugih, posebno ako su im jedini prijatelji vaspitno
zapuštena deca.
Ranija istraživanja pokazivala su da su 50% do 75% maloetnih delikvenata
upravo deca sa smanjenom inteligencijom.
Novija istraživanja pokazuju da je većina maloetnih delikvenata i vaspitno
zapuštene dece, upravo, prosečne inteligencije (procenti se kreću od 70%
do 90% ).
Neka istraživanja pokazuju da ima čak od 10% do 20% maloetnih delikvenata
i među decom iznad prosečne inteligencije.
Većina maloetnih delikvenata ima prosečnu inteligenciju i sama inteligencija
nije presudan faktor u nastajanju maloetničke delikvencije.
EMOCIONALNE OSOBINE MALOLETNIH DELIKVENATA
Maloetni delikventi su emocionalno nezrele osobe
koje se odlikuju nemogućnošću kontrole emocija u odnosu na socijalne zahteve.
Maloletni delikventi bi hteli da odmah ostvare ono što žele i nisu u stanju
da odlože svoje zahteve. U životu, emocionalno nezreli maloletni delikventi
samo žele zadovoljstvo i traumatski reaguju na većinu stvarnih situacija
koje deluju frustraciono.
Za normalne adolescente bitan je skladan razvoj ličnosti i uspešan društveno
prilagođen odnos sa sredinom. Maloletni delikventi ne ispunjavaju ni jedno,
ni drugo. Rad sa emocionalno nezrelim maloletnim delikventima je veoma
težak i nije redak slučaj da postanu duševni bolesnici, posebno ako imaju
teške životne uslove. Emocionalna nezrelost i nestabilnost ove dece ispoljava
se u raznim oblicima neadekvatnog emocionalnog ponašanja (agresivnost,
stalno protivljenje, česta razdražljivost, neposlušnost, nalet besa i
sl. ). Ova deca često pružaju otpor svima i na projektivnim testovima
pokazuju veću agresivnost nego druga deca.
SOCIJALNE OSOBINE MALOLETNIH DELIKVENATA
Maloletni delikventi su socijalno nezrele osobe.
Neki psiholozi smatraju da su svi maloletni delikventi, koji prekidaju
sa školom i koji su neuspešni na profesionalnom osposobljavanju ili radu,
su socijalno nezreli. Utvrđeno je da neki maloletni prestupnici, kada
uključe u zdravu sredinu i rade ono što ih interesuje mogu da postignu
odlične rezultate i da budu socijalno uspešni. Mnogi maloletni delikventi
ispoljavaju izrazito implusivno, nemirno ekstovertno, agresivno ili destruktivno
ponašanje. U svojim antisocijalnim stavovima najčešće protiv vlasti i
autoriteta, tvrdoglavi su i sumljičavi, često nezadovoljni i neraspoloženi
sa svim i svačim i protiv svega i svačega, skloni da mrze i da prkose
svakome.
3. PREOVLADAVAJUĆI FAKTORI MALOLETNIČKE DELIKVENCIJE
Faktori koji deluju na javljanje maloletničke delikvencije su brojni.
U nastavku ćemo spomenuti samo neka od osnovnih podelivši ih u dve grupe
i to egzogeni i lični faktori.
Uticaj industrijalizacije i urbanizacije
Istraživanja su pokazala da zajedno sa industrijalizacijom i urbanizacijom
paralelno raste i trend delikvencije u dužem vremenskom periodu. Prisutnije
su migracije sa sela u gradove, te isti su popraćeni nestabilnošću u porodicama,
isčezavanjem tradicionalnih oblika kontrole te uvođenja novih oblika gde
porodica gubi onaj tradicionalni autoritet što prouzrokuje probleme ličnosti
kod omladine.
Osnovni problem je u procesu adaptacije novog urbanog stanovništva na
nove uslove života koja se vrši s poteškoćama, a prisutni su u lični problemi,
dezorganizacija, devijacija i promena u svojstvima same ličnosti u sferi
njenih mentalnih i emocionalnih svojstava.
Ekološka sredina
Ono što je evidentno jeste činjenica da kriminalitet maloletnika i omladine
u urbanim delovima je itekako veći i učestaliji za razliku od njihovih
vršnjaka u seoskim provincijama.
Uticaj porodičnog faktora
Razvoj deteta je primarno u porodici, i porodica je prvi faktor koji
utiče na razvijanje buduće ličnosti. Porodica može izazvati dvojaki efekat
u pogledu razvoja, formiranja i uvođenja u život mladog čoveka.
Normalna porodica predstavlja značajan faktor u prevenciji devijacija,
a naročito delikvencija kod svojih mladih članova . Kod takvih porodica
je uočljiv harmoničan i zdrav život, raspoređene aktivnosti svojih članova.
S druge strane, negativni efekat daju porodice gde su teški materijalni
uslovi, porodične svađe, prisutnost alkoholizma, prostitucije, droge…
One nisu u stanju da vrše kontrolu ponašanja nad decom. To su najčešće
porodice rastavljenih brakova, gde je živ samo jedan roditelj, porodice
koje su preokupirane poslovima tako da decu zapuste. U ovaj faktor možemo
uvrstiti i materjalne faktore bogastvo - siromaštvo. Problematične grupe
‘ obično ‘ pronalazimo u zaostalim krajevima u kojima vlada bieda i siromaštvo.
Uticaj škole i obrazovanja
Škola često može da bude uzrok pojave delikventnog ponašanja. usled neostvarenih
ciljeva odrastanja, moralnog uzdizanja, razvijanja kulturnih, radnih i
drugih svojstava javlaju se devijacije u ponašanju maloletnika koji dolaze
pod uticaj tih negativnih svojstava. Neadekvatno osposobljeni nastavnici,
zastarele metode, kontfrotizam u odnosu na stare metode, preferiranje
dece iz ,,višeg” staleža i slično mogu doprineti u razvoju delikventnog
ponašanja.
Uticaj društva
U ovaj faktor možemo ubrojati i sledeće: uticaj današnjeg društva: alkoholizam,
prostitucija, droga; negativni uticaj ulice – komšiluka, uticaj masmedija:
literature, štampe, TV-a, radia, Interneta.
Živeći u modernom društvu, društvu razvijenih komunikacija deca imaju
neselektivni pristup informacijama od prevelike ekspanzije nasilja na
medijima do pornografije. Takođe u većem stadijumu – predpubertetskom-
mnogi tinejdžeri su u potrazi za identitetom, te kroz TV gledanjem filmova,
sapunica preferiranjem određnih poznatih ličnosti i njihovom oponašanju
takođe dolazi do negativnog delovanja na decu jer kod mnogih ‘ junaka’
sa ekrana pronalazimo simptomatično ponašanje, koje posle kroz oponašanje
deca usvajaju.
Uticaj ostalih sociogenih faktora
Ovde se navode faktori kao što su: politički stavovi, motivi, kršenje
zakonitosti, kulturna zaostalost i slično.
Uticaj ličnih faktora
1. Delikventi pokazuju niži nivo inteligencije od nedelikventa;
2. Kod delikventa češće se sreću psihopatske crte: egocentričnost,
samoprecenjivanje, nedostatak odgovornosti, emocionalna labilnost
3. Delikventi su agresivniji, pretežno su ekstraverirane ličnosti, imaju
vrlo naglašenu potrebu za zabavom, pretežni motivi su im želja za putovanjima,
novcem
4. Kod delikvenata nedostaju motivi koji traže rad, disciplinu, kontinuirani
napor
5. Ispoljavaju iste potrebe kao nedelikventi samo relizacija obično
se zamišlja s manje napora..
6. Delikventi se odlikuju nižim stepenom pozitivnih stavova prema
sredini u kojoj žive počevši od roditelja do društvenih institucija
7. Delikventi imaju više negativnih i ambivalentnih stavova prema:
porodici u celini, radu, školi…
Zaključak
Devijantnost nije tema i problem kojom se bavi uski krug ljudi. To je
tema koja je zahvatila razne grane znanosti: biologiju, psihologiju, sociologiju
itd. Svaka znanost ima svoje gledište, svoje teorije i svaka teorija je
u svom pogledu točna, što ukazuje da devijantnost nije posledica samo
jednog faktora koji utiče na čovekovo ponašanje. U pogledu devijantnosti
ljude možemo podeliti na tri vrste: sami devijanti, pasivci tj. ljudi
koji ne čine devijantna dela, ali se i ne bore protiv njih, te na ljude
koji svojim delovanjem i radom pokušavaju zatvoriti, rehabilitirati i
na kraju vratiti u društvo bivše devijante. Danas je sve više ustanova
gde se može potražiti potrebna pomoć u krizi (razna utočišta, SOS-telefoni,
centri za nezbrinutu decu…), ustanova koje edukujui odgajaju društvo (vrtići,
škole, fakulteti, porodica kao temelj odgoja pojedinca) i ustanova koje
, napokon, kažnjavaju i brinu se o izdržavanju kazne devijanata (sudovi,
zatvori, bolnice…).
Devijantno ponašanje označava nešto negativno, što je u većini slučajeva
tačno. Devijantnost može biti pozitivna u smislu da unapredi ili promeni
oblike ponašanja i običaje prema boljem. Tako je Coco Chanel uvela revoluciju
nove mode koja je proglašena devijantnom, ali i razni štrajkovi i demonstracije
mogu doprineti u promeni zakona koji nisu savršeni i podložni su promeni.
Svaki put kad netko prekrši zakon ili normu, istovremeno osporava taj
zakon ili normu. Neki oblici devijantnosti, prema tome, služe kao upozorenje
na društvene probleme i potrebu promene. Svoje nezadovoljstvo ljudi iskazuju
raznim devijacijama, koje su ponekad i preterane. Devijantnost može služiti
promicanju društvene konformnosti. Tako stavljanje nekih ljudi “izvan
zakona” jedna je od najboljih metoda kojom se većina ljudi zadržava da
ne prekrši pravila ponašanja. Devijantnost učvršćuje grupnu solidarnost.
Kriminalni sudski procesi osnažuju veru u zakone i stvaraju emocionalne
veze među ljudima. Procesom socijalizacije većina ljudi usvojila je društvene
norme, tako da poštuje pravila po navici. Pojedinci se ranaju s različitim
sposobnostima, izloženi su različitim socijalizacijskim učincima, različito
interpretiraju norme, tako da je gotovo nemoguće ostvariti potpuno “zdravo”
društvo. Teorija učenja objašnava najčešče uzroke devijantnosti. Neka
socijalna okolina može ohrabrivati kriminalne aktivnosti, dok druga to
neće činiti. Tako se većina devijantnog ponašanja uči ponajpre u grupama
vršnjaka. Takone smatram da masovni mediji previše govore o devijantnim
djelima, umesto o uzrocima i načinu kako da se spreče. Trebalo bi više
pažnje posvetiti pozitivnim delima, akcijama i postignućima koja bi društopokrenulo
prema boljoj budućnosti.
Literatura
1. Haralambos Michael i Head Robin: Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb,
1980.
2. Zvonarević Mladen: Socijalna psihologija, Školska knjiga, Zagreb,
1981.
3. Fromm Erich: Anatomija ljudske destruktivnosti, Napred, Zagreb,
1989.
4. Freud Ana: Normalnost i patologija dece, Prosveta, 2000.
5. Barnes Hari Elmer: Uvod u istoriju sociologije, Beogradski izdavačko
– grafički zavod, Beograd, 1982.
6. Milutinović Milan, Osnovni fenomenološki i etiološki problemi omladinske
delikvencije, Osvrti, Beograd 1971.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|