|
MITO I KORUPCIJA
MITO
Prema Rečniku Matice srpske mito u srpskom jeziku označava
novac ili neku drugu vrednosnu stvar kao dar, nagradu kojom se neko (obično
ko je na vlasti, ko ima uticaja) pridobija da udovolji davaočevoj želji
(najčešće na nepošten, nezakonit način). Postoji i starija reč diškrecija,
koja označava mito, podmićivanje, ali je ona vremenom nestala
iz upotrebe. Stariji izvori pominju mito i podmićivanje. Taj dokaz nam
govori da takve radnje nisu novijeg datuma,već da one postoje vekovima.
Mito je samo jedna vrsta korupcije.
KORUPCIJA
Korupcija
se može definisati na nekoliko različitih načina. Najobuhvatniju definiciju
korupcije je ponudio Vito Tanci. Prema njemu, korupcija
postoji ukoliko dođe do namernog narušavanja principa nepristrasnosti
pri donošenju odluka u cilju prisvajanja neke pogodnosti. Princip
nepristrasnosti zahteva da, pri donošenju odluka, lični ili bilo koji
drugi odnosi između učesnika u razmeni nemaju nikakav uticaj. Ovaj princip
je deo funkcionisanja savršenog tržišta, koje je, prema samoj definiciji,
depersonalizovano.
Na osnovu Tancijeve definicije, može se zaključiti da postoje dva potrebna
uslova da narušavanje nepristrasnosti bude okarakterisano kao korupcija.
Prvo, potrebno je da postoji namera. Slučajno narušavanje nepristrasnosti
usled, na primer, nesavršene informisanosti, ne predstavlja korupciju.
Drugo, potrebno je da se kao posledica navedene nepristrasnosti javlja
prisvajanje neke pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi. Narušavanje
nepristrasnosti usled, na primer, boje kože učesnika u transakciji, predstavlja
rasizam, ali ne i korupciju.
Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi za onoga koji donosi
pristrasne odluke, može da uzima različite oblike. Uobičajeno je da se
pod korupcijom podrazumeva prisvajanje novca (ovaj oblik korupcije se
najčešće naziva podmićivanjem), ali lična korist može da podrazumeva i
skupe pokolone ili činjenje protivusluge.
Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi, može da se odvija
simultano sa donošenjem pristrasne odluke, ali ta dva čina mogu da budu
vremenski razdvojena. Naime, donošenje pristrasne odluke korumpiranog
stvara neformalnu, ali veoma čvrstu obavezu koruptora da vrati tu uslugu,
odnosno da pruži protivuslugu i ta obaveza ne zastareva u vremenu, tako
da je sticanje lične pogodnosti korumpiranog pomereno u budućnost. Ukoliko
je protivusluga dobro plaćeno radno mesto za sina, a sin je tek krenuo
na fakultet, izvesno je da će postojati vremenska razlika između dva čina.
Štaviše, pri sklapanju sporazuma o korupciji, protivusluga često nije
ni specifikovana, već se samo stvara obaveza koruptora da u budućnosti
stvori ličnu korist za korumpiranog.
Korisna je i Kolemanova teorija društvenog kapitala pojedinca, gde taj
kapital predstavlja sumu potraživanja pojedinca na osnovu već učinjenih
usluga, odnosno na osnovu već učinjenog kršenja nepristrasnosti u donošenju
odluka. Na primer, državni službenik u odeljenju za izdavanje dozvola
za uvoz, izdajući dozvole na pristrasan način, ne mora odmah da traži
protivuslugu od onih kojima je pristrasno izdao dozvole, ali se takva
pritivusluga podrazumeva u budućnosti. Svaka pristrasno izdata dozvola
predstavlja investiciju u društveni kapital državnog službenika, tj. uvećanje
njegovih potraživanja od drugih projedinaca. Što je veći društveni kapital
pojedinca, veća je i njegova očekivana korisnost u budućnosti.
Pri tome, treba razgraničiti bruto i neto društveni kapital pojedinca.
Neto društveni kapital pojedinca (koji nikako ne treba mešati sa kapitalom
u društvenoj svojini) predstavlja sumu protivusluga koje taj pojedinac
očekuje, umanjenu za sumu protivusluga koje on treba da pruži u budućnosti.
U najvećem broju slučajeva, vremensko razgraničenje između pristrasne
odluke korumpiranog i protivusluge koruptora je takvo da protivusluga
koruptora kasni. To bi se moglo nazvati odloženim plaćanjem u slučaju
korupcije. Međutim, u nekim slučajevima radi se u plaćanju unapred. Na
primer, u nekim azijskim zemljama poslanici ili državni službenici dobijaju
koverte sa novcem unapred, prilikom njihovog stupanja na dužnost, bez
specifikacije šta treba da urade, odnosno koje se pristrasne odluke očekuju
od njih. Tek naknadno će se ispostaviti zahtev za uslugom, odnosno pristrasnom
odlukom.
Navedena definicija korupcije predstavlja solidan analitički okvir za
istraživanje ovog fenomena. Međutim, primena navedene definicije kao kriterijuma
za ocenu posmatrane delatnosti, tj. presuđivanje da li se radi o korupciji
ili ne, vezana je za određene probleme.
Naime, radi se o tome da je prilično teško operativno definisati pristrasnost
pri donošenju odluka, odnosno kršenje načela nepristrasnosti. To se najlakše
može utvrditi ukoliko je došlo do kršenja nekog formalnog pravila. Međutim,
u mnogim slučajevima, ne postoje formalna pravila i donošenje odluke je
diskreciono pravo državnog službenika. Ukoliko državni službenik koji
izdaje dozvole za uvoz ima diskreciono pravo da izabere kome će da izda
takvu dozvolu, imajući u vidu koristi za nacionalnu privredu u celini,
ili očuvanje javnog interesa, veoma je teško ustanoviti da li je pravilo
prekršeno, naročito da li je ono namerno prekršeno, budući da ne postoji
striktno, formalno pravilo.
Pored toga, vremensko razdvajanje pružanja usluge korumpiranog od pružanja
protivusluge koruptora, stvara analitičke probleme ustanovljavanja postojanja
lične koristi korumpiranog. Ukoliko protivusluga nije specifikovana (šta
je protivusluga i kada će da se pruži), tj. ukoliko korumpirani ulaže
u svoj društveni kapital, veoma je teško identifikovati drugi potreban
uslov za korupciju, a to je prisvajanje lične koristi. Tu se javlja i
problem definisanja lične koristi. U najvećem broju slučajeva radi se
o pojedincu, odnosno njegovoj porodici. Međutim, u nekim slučajevima,
radi se o pružanju protivusluge organizaciji u kojoj je korupmirani član,
na primer, političkoj partiji. Na taj način se uvećava broj igrača u lancu,
što dodatno otežava identifikaciju lične koristi.
Pored navedene Tancijeve definicije, u poslednje vreme se veoma često
upotrebljava definicija Svetske banke, da korupcija predstavlja zloupotrebu
javnih ovlašćenja radi sticanja privatne koristi. Ova definicija izvor
korupcije sagledava u javnim ovlašćenjima, tako da korupciju neminovno
vezuje za državu, njene poslove, državnu intervenciju na tržištu i postojanje
javnog sektora.
Drugim rečima, primena ove definicije isključuje mogućnost korupcije u
privatnom sektoru, već se usredsređuje isključivo na korupciju u javnom
sektoru. Ovakva definicija se poklapa sa stavom američkog nobelovca Bekera
da ukoliko ukinemo državu, neće biti ni korupcije.
Načelno posmatrano, Tancijeva definicija korupcije je superiorna. Prvo,
u definciji Svetske banke nedostaju neki kriterijumi koji nam omogućavaju
analizu mehanizama korupcije. Drugo, Tancijevoj definiciji treba dati
prednost, budući da omogućava istraživanje korupcije i u privatnom sektoru,
dok se definicija Svetske banke zadržava isključivo na državi, odnosno
javnom sektoru. Mehanizmi ove dve vrste korupcije se donekle razlikuju.
Iako je Tancijeva definicija superiorna, definicija Svetske banke omogućava
usredsređivanje na korupciju unutar javnog sektora, koja je, po svojim
dimenzijama i posledicama, daleko značajniji fenomen. Većina savremenih
istraživanja korupcije bavi se upravo korupcijom u javnom sektoru, odnosno
korupcijom pod okriljem države. Stoga je i istraživanje koje sledi posvećeno
korupciji u javnom sektoru, koji je po svojoj raširenosti i posledicama
daleko značajniji fenomen, kako u Srbiji, tako i u svetu. Dodatni razlog
za ovakav izbor je velika raširenost javnog sektora u Srbiji. U taj sektor
ne spadaju samo državna uprava u užem smislu reči, već i javna preduzeća,
odnosno tzv. društvena preduzeća, koja još uvek čine dominantni deo srpske
privrede. Shodno tome, u daljem tekstu razmatraće se isključivo korupcija
u javnom sektoru.
Nekoliko reči i o etičkom aspektu definisanja korupcije. Za veoma veliki
broj ljudi korupcija predstavlja nešto što je moralno neprihvatljivo,
odnosno zlo protiv kojeg se treba boriti zato što je u suprotnosti sa
osnovnim moralnim normama. Ipak, mogu se pronaći slučajevi u kojima je
teško moralno osuditi onog koji je posegao za korupcijom. Razmotrićemo
to na jednom primeru. Tokom leta 2000. godine u jednom malom gradu u Srbiji,
policija je uhapsila mladog aktivistu Otpora.. Deda mladog aktiviste zna
da je veoma velika verovatnoća da će njegov unuk da dobije prilično žestoke
batine u policiji. Stoga odlazi u kuću svog prvog komšije, lokalnog policajca
kojeg poznaje već 30 godina. Daje mu 100 maraka uz molbu da niko u policiji
ne bije dete. Policajac prima pare. Sutra unuk izlazi iz policije, na
njemu nema modrica. Dakle, nema sumnje da se radi o korupciji. Da li se,
na moralnom planu, može osuditi ovakav postupak? Za razmatranja koja slede,
ovo pitanje, odnosno odgovor na njega, jednostavno nisu relevantni. Analiza
korupcije koja sledi vrednosno je neutralna. U tom smislu i navedene definicije
korupcije su vrednosno neutralne.
Cilj analize korupcije u Srbiji koja sledi je da spozna nivo, uzroke i
mehanizme korupcije, njene posledice, tj. efekte na blagostanje društva
i na raspodelu tog blagostanja, a ne da se bavi moralnom osudom korumpiranih
i koruptora. Moralni sud autora ovog projekta je da je korupcija, načelno
posmatrano, zlo i ovaj sud nije potrebno dokazivati. Takođe, lako ćemo
se složiti sa stavom da je najbolje da policija ne hapsi i ne prebija
mlade ljude zbog toga što protestuju protiv režima, bilo kog režima, ne
samo onog bivšeg. Tada neće ni biti potrebe za korupcijom ove vrste, bila
ona, u navedenom slučaju, moralna ili ne.
VRSTE KORUPCIJE
Prema mehanizmima korupcije, odnosno njenim ekonomskim posledicama, moguće
je identifikovati nekoliko vrsta korupcije:
A) korupcija koja omogućava primenu zakona, tzv. korupcija bez krađe;
B) korupcija koja omogućava odnosno kršenje zakona, tzv. korupcija uz
krađu;
C) korupcija koja dovodi do promene, odnosno stvaranje novog zakona.
ODNOS NARODNE TRADICIJE PREMA KORUPCIJI
Po narodnom shvatanju, nije svaka nagrada mito i zato je u običajnom
životu jasno definisana razlika između časti, poklona, darivanja, čašćavanja
i mita.
Običajne moralne norme definišu obrede i rituale i propisuju kada je obavezno
nekog darivati, odnosno odneti nekakav poklon. Ti su običaji vezani uglavnom
za životni ciklus (krštenje, svadba, mladenci), kao i kod nekog velikog
i značajnog događaja za pojedinca ili njegovu porodicu, a koji je zahtevao
veliki materijalni izdatak (zidanje kuće ili, kako se to u narodnoj tradici,
zove: odlazak na naselje). Darivanje u ovim prilikama u bilo kom obliku
ne smatra se mitom.
Mitom se ne smatra ni situacija u kojoj vam neko pomogne da završite nekakav
posao, a vi ga kasnije častite ručkom ili nekim sitnijim poklonom ili
novcem. To se smatra čašću, odnosno zahvalnošću. Po običajnoj normi, čovek
je čak obavezan da na neki materijalan način izrazi svoju zahvalnost.
U protivnom, sredina će o njemu imati mišljenje kao o nezahvalnoj ličnosti.
Ako, pak, vi nekom pre učinjene usluge ponudite čast u vidu ručka, poklona
ili novca, pa on to prihvati, a zatim vam završi ono što ste tražili od
njega, to se smatra mitom.
O osobi koja prima mito u narodnoj tradiciji vlada negativno mišljenje.
Osuda narodnog mnjenja je mnogo teža prema onom ko prima mito, nego prema
onome ko ga daje. Vlada uverenje da primalac mita čini to iz čiste pohlepe,
a ne iz neke životne potrebe, pa je tim i osuda veća. Takođe se veruje
da on koristi svoj položaj, vlast i moć da bi sebi prigrabio i ono što
mu ne pripada, odnosno što mu nije potrebno. Osuda je pogotovu velika
u slučajevima kada je osoba do određenog položaja došla nečasnim sredstvima.
Smatra se da sam položaj na kome se primalac mita nalazi obezbeđuje već
dovoljno privilegija i osigurava materijalnu egzistenciju, i da ne mora
uzimati mito. Izreka ,,podmazivati masnu gusku” odnosi se na ovakve slučajeve.
Primanje mita po narodnoj tradiciji je vrlo težak prekršaj, koji srozava
ne samo ugled onoga ko ga prima, već i porodice čiji je član. Nesrećni
slučajevi ili bolest koji se mogu desiti svakom, ako se dogode onome za
koga se veruje da prima mito tumače se kao Božja kazna za učinjeno nedelo.
O njemu vlada negativno mišljenje i posle njegove smrti.
O onome ko daje mito mišljenja su podeljena i formiraju se od slučaja
do slučaja. Ukoliko je davaocu mita to jedini način da reši neki svoj
legitiman zahtev, onda je stav tradicionalne sredine neosuđujući.
Narodna tradicija prećutno odobrava i ima veliko razumevanje za pojedinca
koji podmićivanjem ubrzava dobijanje neke odluke ili rešenja, jer se zna
da državna administracija ili vlast, odnosno državni činovnici koji su
predstavnici vlasti, uvek mogu pronaći izgovor zašto rešenje nije izdato.
Ako se insistira na obavezi vlasti da blagovremeno i bez ikakve nadoknade
uradi ono što je njena obaveza, vlast tj. činovnik mogu se naljutiti i
nekom drugom prilikom osvetiti. Izreka: ,,ne može žut sa rogatim” ukazuje
na nemoć pojedinca i svemoć države ili vlasti.
Uz silu vlasti ide i ekonomski motiv. Kako je molilac obično sa sela,
a nadleštva su u gradskim naseljima, to je moliocu jeftinije i jednostavnije
da podmiti činovnika, nego da više puta dolazi u grad za istu stvar.
Ovakva vrsta davanja i primanja mita je na ovom području prisutna vekovima
i nju je teško iskoreniti, jer je praktično postala svakodnevna pojava.
Činjenica da vlast neće primereno kazniti onoga ko prima mito, a uvek
postoji mogućnost koja je u praksi vrlo često iskazana da mnogo gore bude
kažnjen onaj koji je dao mito, izaziva u narodnoj tradiciji određenu vrstu
apatije i gubitak želje da se stvarnost promeni, a uz čuvenu konstataciju
ili opravdavajuću rečenicu: ,,Svi tako rade!” , za one koji ipak
imaju osećaj griže savesti.
Koliko god ovakva vrsta mita izgledala bezazlena ili bezopasna, ona je
stvaranjem opšteprihvaćenosti i neosuđivanjem ili jednostavno mirenjem
sa sudbinom, u svojoj suštini opasna zbog stvaranja klime da su neki oblici
podmićivanja manje opasni od drugih. Na taj način se stvara navika da
se svaki posao lakše završava ako se ,,stvar podmaže”.
Prihvatanjem načela da će sve biti lakše ako se neko podmiti, dolazi se
do paradoksalne situacije da se menja i smisao običajnih normi. Često
će se danas čuti rečenica: ,,završi mi određeni posao ili stvar, pa
ću te častiti”. Reč častiti, upotrebljena u ovakvom kontekstu, predstavlja
eufemizam za mito i ima potpuno drugo značenje nego što je imala u izvornom
obliku. Reči čast i častiti, koje su uvek označavale vrlinu i bile sinonimi
poštenja, sada postaju oznaka za kriminalnu radnju. Vremenom, i ukoliko
se nastavi njihova zloupotreba, stvoriće se situacija u kojoj će potomci
govoriti jezikom predaka, ali će smisao njihovih reči biti u suprotnosti
sa prethodnim značenjem. Izgubiće se reč mito, kao što se izgubila i reč
diškrecija, ali će korupcija ostati.
Na prostorima bivše SFRJ, u vreme
njenog raspadanja i ratovanja bila je veoma raširena pojava spasavanja
ljudi iz ,,okupiranih” gradova i njihovo prebacivanje na ,,slobodne”,
odnosno bezbedne teritorije. Ovo se nazivalo: izvlačenje, otkupljivanje,
spašavanje, ali je, ustvari, bilo klasično podmićivanje.
Podmićivani su oni koji su u određenom trenutku imali vojnu ili političku
vlast, a davaoci mita su bili najbliži srodnici ili prijatelji osobe koja
se nalazila u okupiranom naselju. U većini ovakvih slučajeva pojavljivala
su se i treća lica, koja su posredovala između zainteresovanih lica. Uvođenje
trećeg lica, posrednika, poznato je kod organizovanih slučajeva podmićivanja.
Mito je u ovakvim slučajevima bio novac, i to obično čvrsta valuta, ili
kupoprodajni ugovori, kojim je davalac mita pismeno ,,prodavao” svoju
imovinu primaocu mita.
Na srpskom nacionalnom prostoru ovakva vrsta podmićivanja je poznata od
ranije i javljala se u vreme svih ratova i okupacija. (Narodni stihovi
tipa: .Uze Marko tri tovara blaga, te on pusti bule i robinje; Dade Marko
tri tovara blaga, te povede sirotinju raju..)
Narodna tradicija u potpunosti podržava i uzimanje i davanje mita u ovakvim
slučajevima. Srećom, ovakva vrsta podmićivanja javlja se samo u ratnim
uslovima. Kad rat prestane, nestaju i okolnosti koje su ovakvu vrstu mita
stvorile, pa nema ni potrebe za njim.
Tradicija najteže osuđuje, čak do bacanja prokletstva, davanje novca ili
nekakve druge nagrade osobi od moći i uticaja da davaocu omogući korist,
a drugom licu nanese štetu. Ovakvih slučajeva ima dosta u narodnim predanjima
i obično se odnose na lažno svedočenje protiv nevinog lica iz ličnog koristoljublja.
Slučaj bi obično inicirala osoba od vlasti, koja je, podmićujući ili ucenjujući
nekog pojedinca, tražila od njega podnošenje lažne prijave i lažne iskaze
ili svedočenje, kako bi isposlovala drakonsku presudu nad onim do čije
joj je imovine stalo. Malo je neobično da moćnik podmićuje nemoćnog, ali
mnogobrojni slučajevi odigrani odmah posle 1945. godine, koji se i danas
šapatom izgovaraju, svedoče o postojanju i ovakve vrste mita.
OSNOVNI UZROCI KORUPCIJE
U ekonomskom svetu, osnovni interesi svih privrednih subjekata, tj. svih
ljudi koji stupaju u ekonomske odnose, jesu identični maksimizacija ličnog
blagostanja. Dakle, sebični interes je ono što je osnovni motiv ljudi
koji stupaju u međusobne ekonomske odnose. Osnivač savremene ekonomske
nauke Adam Smit je još pre više od dva veka jasno izložio ovu koncepciju.
Pekar nas ne snabdeva hlebom koji mesi zbog brige da ne budemo gladni,
već zbog profita koji stiče prodajući hleb.
Svako od nas je spreman da uloži nešto, odnosno bilo koji resurs kojim
raspolaže (imovinu, novac, radno vreme, radni napor itd), jedino u slučaju
da od takve investicije dobije veću vrednost od one koju je uložio. I
svako od nas se trudi da maksimizuje razliku između vrednosti ulaganja
i prinosa od tog ulaganja. Niko ne može da me plati onoliko malo koliko
malo ja mogu da radim, predstavlja specifičan, mada po društvo poguban,
oblik takve maksimizacije. Drugim rečima, ljudi se u svim uslovima ekonomski
racionalno ponašaju.
Poseban oblik takve maksimizacije predstavlja tzv. traganje za rentom
(rent seeking behaviour). Renta predstavlja ukupan prihod koji
je veći od troškova vezanih za taj prihod. Ekonomski bi rekli da je renta
prinos koji je iznad oportunitetnih troškova ulaganja određenog resursa
(marksistički orijentisani ekonomisti bi rentu nazvali ekstra profitom).
Svako od nas želi da prisvoji, odnosno da maksimizuje rentu. Da bi to
učinili, spremni smo da uložimo naše resurse, kako bi uticali na one odluke
koje će nam omogućiti prisvajanje rente. Neki oblici traganja za rentom
svakako ne spadaju u korupciju.
Postoje određeni slučajevi korupcije koji se javljaju u situacijama u
kojima ne postoji renta, ali najznačajniji, najrasprostranjeniji i po
svojim posledicama najopasniji oblici korupcije vezani su za situacije
u kojima se stvara renta. Korupcija tada predstavlja sredstvo za stvaranje,
odnosno prisvajanje rente.
CENTRALIZOVANA I DECENTRALIZOVANA KORUPCIJA
Suočen sa korupcijom, građanin ili preduzetnik pred sobom ima predstavnika
vlasti - državnog činovnika, policajca, sudiju ili koga drugog. I proklinje
njihovu pohlepu i svoju lošu sreću, ali obično ne razmišlja kakva je korupcija
u pitanju: da li to oni samo dopunjuju svoju zaradu uzimajući mito, igrajući
ovu staru igru samo za sebe, ili se radi o nečem većem, uz učešće viših
ešalona dršavne uprave i politike?
U zemljama zrele demokratije dominira ,,sitna” administrativna korupcija,
gde pojedini državni zvaničnici sami rade za svoj račun, ili gde, eventualno,
manje grupe rade zajednički, krijući se od zakona, kolega i istražnih
organa. Tip korupcije je isti, bez obzira da li se korupcijom bavi najniži
državni činovnik ili ministar. Bitno je da se radi o situaciji gde se
pojedinci stavljaju izvan zakona, u sopstvenom interesu, i da država nije
naklonjena toj njihovoj delatnosti. To je uobičajena, tzv. decentralizovana
korupcija. Međutim, u mnogim zemljama u tranziciji i u razvoju korupcija
se igra na znatno višem nivou. Moćni pojedinci i grupe pokušavaju da osvoje
državu, tj. da je stave pod svoju kontrolu i iskoriste za sopstveno bogaćenje.
Nekada u tome uspeju delimično, a nekada u celini.
Dva teorijski čista tipa korupcije su decentralizovana i centralizovana.
Kod decentralizovane korupcije država je poštena, a korupcijom se bave
državni službenici za svoj račun, strepeći da će biti uhvaćeni i kažnjeni.
Centralizovana korupcija predstavlja potpuno drugačiji tip korupcije,
kod koga se odbacuje pretpostavka o poštenju države i onih koji je vode.
Time se otvara potpuno nova perspektiva. Državni vrh postaje tada generator
korupcije, a državni aparat predstavlja instrument bogaćenja za pripadnike
vladajućeg kruga.
Zamislimo jednu pljačkašku ekipu, čiji je cilj osvajanje i održanje vlasti
i bogaćenje. Na njenom čelu je pojedinac sa najvećim sposobnostima, koji
ugovara podelu plena sa drugim članovima ekipe.
On ne sme da im da premalo, jer će porasti verovatnoća dvorskog udara,
ali ni previše, kako ne bi nepotrebno smanjio svoj deo. Njegov cilj je,
dakle, da maksimizuje sopstveni prihod, ali i da sačuva lojalnost svojih
saradnika kako ga ne bi zbacili ili izdali, i to tako što će im obezbediti
učešće u ubranom mitu. Ovo prepuštanje dela dobiti ima dve svrhe: da drži
saradnike zainteresovanima za zajedničku stvar, ali i da ih vezuje za
vladara pretnjom sankcija za korupciju ukoliko pokušaju da se osamostale.
Dodatni pogodan mehanizam za povećanje kohezije je propisivanje niskih
plata državnih službenika, jer su oni tada prinuđeni da se upuste u korupciju
kako bi mogli pristojno da žive, što ih opet stavlja na milost i nemilost
višim autoritetima.
Model centralizovane korupcije je, vidimo, političke prirode. Politička
sfera generiše korupciju, njen obim i modalitete, a korupcija je endogena
u odnosu na politički sistem.
BORBA PROTIV KORUPCIJE
Korupcija je odraz kvarenja moralnih vrednosti jednog društva, što su
konstatovali još Aristotel,
Makijaveli i Monteskje. Suština
korupcije nije u količini novca koju prima korumpirani službenik, već
u moralnoj šteti koja državu i javnu vlast čine nesigurnom, povodljivom,
nedelotvornom i na kraju - nelegitimnom. Samim tim, korupcija ugrožava
samu konstituciju države, njen smisao i suštinu, pa je moderno i demokratsko
društvo vidi kao štetnu pojavu koju svim sredstvima treba sprečavati,
otkrivati i iskorenjivati.
U institucionalnom smislu, tri osnovna pravca borbe protiv korupcije
su:
• smanjenje uloge države, odnosno suženje diskrecionih ovlašćenja,
čime se reducira područje njenog delovanja koje može biti zahvaćeno korupcijom.
Ovo smanjenje uloge države može biti izvedeno bilo deregulacijom (liberalizacijom),
bilo uvođenjem automatskih pravila. Deregulacija označava ukidanje regulacije
nekog posla i prepuštanje građanima i njihovim organizacijama prava da
slobodno odlučuju o tom poslu, a dobar primer je skorašnje ukidanje dozvola
i drugih administrativnih ograničenja u spoljnoj trgovini i liberalizacija
prometa, u smislu da svako može da slobodno uvozi i izvozi robu i usluge,
naravno uz plaćanje carine. U državnim poslovima kod kojih nije moguća
deregulacija, potrebno je ustanoviti, u što većoj meri, automatizam donošenja
odluka kroz propisivanje uslova koje je potrebno zadovoljiti prilikom
podnošenja zahteva, tako da ispunjavanje kriterijuma bude osnov za donošenje
odluke, a ne slobodna volja ili procena državnog službenika.
• polaganje računa, znači obavezu državnih organa i
službenika da obaveštavaju i izveštavaju o svome radu građane, kao i pravo
građana da preduzimaju akcije protiv onih zvaničnika čije ponašanje ne
smatraju zadovoljavajućim. Najvažnija garancija za odgovornost državnih
zvaničnika i vlade u celini predstavlja pravo građana da smenjuju vlast
na izborima, kažnjavajući je za loše ponašanje i zloupotrebe, pa i za
korupciju generalno. Da bi građani bili u stanju da ocene način obavljanja
državnih funkcija, nužno je obezbediti transparentnost, tj. javnost rada
zvaničnika kroz, na primer, otvorenost sednica skupština i vlada za medije,
obavezu redovnog podnošenja izveštaja o radu državnih organa i slično.
Posebno važnu ulogu trebalo bi da ima skupštinski nadzor nad radom izvršnih
organa.
• motivacioni sistem ljudi koji obavljaju državne funkcije
predstavlja važan element korupcije, jer se na njemu zasniva cost-benefit
kalkulacija pojedinca. Sa jedne strane, mogućnost da se primanjem mita
obezbedi lep život svakako je jak podsticaj na korupciju, ali se pogodnom
politikom može uticati na troškove korupcije za pojedinca i destimulisati
loše ponašanje. Primeri takvih politika su: povećanja plata državnih službenika,
redovno napredovanje u karijeri, kombinacija čvrstog nadzora i efikasnog
kažnjavanja, razvijanje etičkih normi i osećaja služenja narodu, lični
primer šefova i slično. Cilj ovih mera je da se kombinacija ,,mali rizik,
velika dobit” kod državnog službenika promeni u ,,veliki rizik, mala dobit”.
Poseban značaj ima regulisanje konflikta interesa. Pošto u Srbiji ne postoji
dobro razumevanje dubine ovog problema, potrebna je detaljnija zakonska
regulativa.
ZAKLJUČAK
Po nekima je u korenu problema
siromaštvo. Bez siromaštva ne bi bilo korupcije. Medjutim, čak i ako
je siromaštvo osnovni uzrok,
ono ne moze biti i jedini. Ako je siromaštvo uzrok korupcije, onda je
teško objasniti zašto su bogate, imućne zemlje preplavljene skandalima,
od kojih je veoma mali broj vezan za one koji bi se mogli nazvati "siromašnim"
ili "u oskudici". To bi, takodje, suštinski izjednačilo siromaštvo
sa nepoštenjem, sto je shvatanje koje su žestoko napali brojni kritičari
koji vide ovu navodno potvrdjenu vezu kao nešto što gotovo bez razlike
kleveće siromašne. Takodje se ne može reći da su oni koji manipulišu bankarskim
sistemom, proizvodeći "zajmove koji se ne oplodjuju" i sprovodeći
dogovore sa onima "iznutra" o depozitima gradjana koji ništa
ne sumnjaju, na to naterani zbog siromaštva. Korupcija je zato mač sa
dve oštrice – može da se pojavi u bogatstvu i obilju, ali i u oskudici.
Tacno je da je pritisak na javne sluzbenike da zloupotrebe polozaj veci
ako zive blizu ili ispod linije siromaštva. Ipak, dokazi su u najboljem
slučaju nejasni po pitanju da li samo povećanje plata u javnom sektoru
moze da smanji korupciju. Temeljni pogled na konkretne podatke vezane
za neku odredjenu zemlju ne podržava stav da bi prosto povećanje plata
postojećem osoblju u agencijama zahvacenim korupcijom pomoglo. Pored toga,
vecina onih koji su umešani u veliku korupciju imaju mnogo vise nego što
će njima ili njihovim porodicama ikada biti potrebno, a ipak nastavljaju
sa zloupotrebama. Ipak, ovo ne znači da povećanje plata u javnom sektoru
nije vazan činilac za smanjenje korupcije. Ali, on moze da bude delotvoran
samo kao deo obuhvatnog paketa reforme javne uprave, gde su primerene
plate i podsticaji uvedeni zajedno sa regrutovanjem i napredovanjem zaposlenih
u sluzbi na osnovu postignutih rezultata, smjenjivanjem korumpiranog osoblja
i odgovarajućom obukom.
REZIME:
Korupcija podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja
i moći radi sticanja sopstvene koristi. Prevedeno: podmitljivost, potkupljivost.
Mito je samo jedan vid korupcije. Narod je vezuje pre svega za „gotovinu",
odnosno ostvarivanje novčane dobiti, dok se „recipročne obaveze davanja"
, VIP (veze i poznanstva) sistem poklona i ustupaka češće shvata kao nezaobilazni
deo tradicionalnog morala. Mentalitet pojedinih naroda je takav da bi
većina rekla ,,alal mu vera“ a da im na kraj pameti ne padne da nešto
urade da takvo ponašanje spreče. Da bi se stvorila korupcija potrebno
je da postoji namera da se ona ostvari. Nije svako čašćavanje podmićivanje.
Podmićivanjem se ne smatra davanje poklona za svadbe,ispraćaje itd. Sebični
interes je ono što je osnovni motiv ljudi koji stupaju u međusobne ekonomske
odnose. Postoji centralizovana i decentralizovana korupcija. Korupcija
je odraz kvarenja moralnih vrednosti jednog društva. Postoje tri tipa
borbe protiv korupcije,a to je da se liberalizuje uloga države,da se uvede
veća transparentnost i motivacioni sistem ljudi koji obavljaju državne
funkcije. Država mora da prepozna kolika je cena korupcije, da bude odlučna,
ali i kreativna u borbi protiv nje i da u toj borbi sarađuje sa drugima.
KLJUČNE REČI:
Korupcija - podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog
i državnog položaja i moći radi sticanja sopstvene koristi.
Mito - podvrsta korupcije koja označava novac ili neku
drugu vrednosnu stvar kao dar, nagradu kojom se neko (obično ko je na
vlasti, ko ima uticaja) pridobija da udovolji davaočevoj želji.
Korupcija bez krađe - korupcija koja omogućava primenu
zakona
Korupcija uz krađu - korupcija koja omogućava kršenje
zakona
Renta - predstavlja ukupan prihod koji je veći od troškova
vezanih za taj prihod
Centralizovana korupcija – je korupcija kada moćni pojedinci
i grupe pokušavaju da osvoje državu, tj. da je stave pod svoju kontrolu
i iskoriste za sopstveno bogaćenje.
Decentralizovana korupcija – je kada pojedini državni
zvaničnici sami rade za svoj račun
Literatura:
- Dragan Subotić - Poslovna etika i veštine komuniciranja, Beograd
2007. godina
- Dragomir Antonić - Korupcija u Srbiji, Beograd 2001. godina
- Davor Derencinović - Kaznenopravni sadržaji u suprotstavljanju korupciji,
Zagreb 2001.godina
- Neven Šimac-Protiv korupcije: stara pošast, nove opasnosti:razgovori
o korupciji i njenom suzbijanju, Zagreb, 2004.g
- Susan Rose - Korupcija i vlada - uzroci, posledice i reforma, Budimpešta
2001. godina
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|