|
KOMPARATIVNA ANALIZA KOMPJUTERSKOG KRIMINALA U ZAKONODAVSTVIMA
Živimo u modernom informacionom dobu, gde su računari jeftin, a ipak
moćan alat koji se može koristiti u sprovođenju brojnih kriminalnih aktivnosti.
Kompjuterski kriminal je pojava
novijeg vremena. Predstavlja oblik kriminalnog ponašanja, kod koga se
korišćenje kompjuterske tehnologije i informacionih sistema ispoljava
kao način izvršenja krivičnog dela ili se upotrebljava kao sredstvo ili
cilj izvršenja, čime se ostvaruje neka, u krivično -pravnom smislu, relevantna
posledica.
U uslovima nagle ekspanzije i razvoja informaciono - komunikacione tehnologije
(IKT), posebno Internet tehnologija, otvoreni su i brojni putevi za potencijalne
opasnosti za informacionu imovinu (informacije i druge resurse IKT sistema)
pravnih i političkih subjekata. Evidentno je da mogućnost pristupa i upotrebe
računara, sa kriminalnim namerama, nesumnjivo može stvoriti bogatstvo
vrednih dokaza. U realnom okruženju ne postoji apsolutna zaštita IKT sistema,
bilo da su u pitanju napadi sa Interneta, uključujući brojne maliciozne
programe ili se radi o napadima ljudskog faktora, poput hakera, krakera,
vandala ili kompjuterskih terorista. Dakle, realno ne postoji IKT sistem
koji je apsolutno siguran i otporan na kriminalne aktivnosti, jer je ekonomski
neopravdan, nerentabilan ili se tako procenjuje.
Kompjuterski kriminal je postao deo našeg svakodnevnog života, iako često
nismo ni svesni da se sa njim susrećemo, ili čak u njemu učestvujemo.
Danas, gotovo sve informatički razvijene zemlje, kao i one koje to pretenduju
da budu, formiraju posebne organe, komisije, komitete, ili radne grupe
eksperata koji prate i istražuju kompjuterski kriminal na nacionalnom
i međunarodnom planu. Zbog svog specifičnog karaktera, velike društvene
opasnosti i visoke stope rasta, u sve većoj meri postaje veoma ozbiljan
društveni problem s kojim se treba suočiti društvo u celini, kao i pravni
subjekti - organizacije i korporacije. Sve to zaslužuje pažnju države,
njenih organa, ali i cele međunarodne zajednice.
Neophodan je odgovarajući zakonski i pravni okvir koji će pravno onemogućiti
svaki vid slučajnog, ili namernog narušavanja ili sprečavanja funkcionisanja
IKT sistema, kao i uništenje, neovlašćeno menjanje ili korišćenje podataka
i informacija. Dakle, reč je o sponi pravne i informacione oblasti, koje
zajedničkom saradnjom mogu doprineti uspešnom rasvetljavanju slučaja iz
oblasti kompjuterskog kriminaliteta i sankcionisanju počinilaca. U suprotnom,
nepostojanje zakonske regulative predstavlja posebnu teškoću, jer nameće
istražnim organima ponekad i pretešku obavezu da slučajeve kompjuterskog
podvode pod standarde forme klasičnog kriminala.
2. KOMPJUTERSKI KRIMINAL U ZAKONODAVSTVU REPUBLIKE SRBIJE
2.1. Vrste kompjuterskog kriminala
Krivičnim zakonikom Republike Srbije 2005 godine, u naš pravni sistem
uvedena su kompjuterska krivična dela. U Glavi XXVII pomenutog Zakonika
predviđena su krivična dela protiv bezbednosti računarskih podataka. Time
se ujedno i naša zemlja pridružila nizu zemalja koje se odgovarajućim
preventivnim i represivnim merama pokušavaju suprotstaviti različitim
oblicima i vidovima zloupotrebe kompjutera.
2.1.1. Oštećenje računarskih podataka i programa
Predviđeno je kažnjavanje za svako lice koje neovlašćeno izbriše, izmeni,
ošteti, prikrije ili na drugi način učini neupotrebljenim računarski podatak
ili računarski program. Delo se može učiniti samo u odnosu na računarski
podatak ili program koji pripada nekom fizičkom licu - pojedincu (kao
napadni objekt) i to sa više alternativno predviđenih delatnosti. Zapravo,
cilj preduzimanja ovih delatnosti je onesposobljavanje za korišćenje,
u potpunosti ili delimično, računarskih podataka (jednog ili više njih)
ili programa. Posledica se sastoji u povredi zaštićenog dobra. Može ga
učiniti svako lice, koje će se kazniti novčanom kaznom ili kaznom zatvora
do jedne godine, a u pogledu vinosti potreban je umišljaj.
Zakonom je predviđeno kažnjavanje za ovo krivično delo i to ukoliko je
delom prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi četristopedeset hiljada
dinara, učinilac će biti kažnjen kaznom zatvora od tri meseca do tri godine,
a ukoliko je prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto
hiljada dinara učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina.
2.1.2. Računarska sabotaža
Krivično delo računarske sabotaže predviđa kažnjavanje kaznom zatvora
od šest meseci do pet godina za svako lice koje unese, uništi, izbriše,
izmeni, ošteti, prikrije ili na drugi način učini neupotrebljivim računarski
podatak ili program i uništi, ošteti računar ili drugi uređaj za elektronsku
obradu i prenos podataka sa namerom da onemogući ili znatno omete postupak
elektronske obrade i prenosa podataka koji su od značaja za državne organe,
javne službe, ustanove, preduzeća ili druge subjekte. Objekt napada je
dvojako određen. Prvo, to je računarski podatak ili program, ali i računar
odnosno drugi uređaj za elektronsku obradu ili prenos podataka. Drugo,
objekti moraju da pripadaju državnom organu, javnoj službi ili drugim
pravnim licima kao što su ustanove, preduzeća ili druge organizacije.
2.1.3. Pravljenje i unošenje računarskih virusa
Predstavlja vrstu krivičnog dela koje ima osnovni i teži oblik. Osnovni
oblik čini lice koje napravi računarski
virus u nameri da ga unese u tuđi računar ili računarsku mrežu. Radnja
izvršenja je sačinjavanje, pravljenje virusa. Šta su to virusi, kako se
prave, koje su njihove vrste ili karakteristike, svrha i sadržina, predstavljaju
pitanja koja sudsko veće mora da reši u svakom konkretnom slučaju kao
faktičko pitanje. U tome im stručnu pomoć pružaju lica sa posebnim znanjima
i veštinama - u pitanju su veštaci informatičke struke. Delo je svršeno
samim momentom pravljenja virusa u nameri da se unese u tuđi računar ili
sistem bez obzira da li je takva namera i ostvarena u konkretnom slučaju
ili ne, a predviđena kazna je novčana ili kazna zatvora do šest meseci
Ukoliko je ipak tako sačinjeni virus i unet, čime je prouzrokovana bilo
imovinska bilo neimovinska šteta, radi se o težem obliku krivičnog dela,
za koje je predviđena odgovarajuća novčana kazna ili kazna zatvora do
dve godine.
2.1.4. Računarska prevara
U zavisnosti od visine pribavljene imovinske koristi za učinioca ili
neko drugo lice, Zakon razlikuje dva oblika krivičnog dela. Osnovni oblik
čini svako lice koje unese netačan podatak, propusti unošenje tačnog ili
na neki drugi način prikrije ili lažno prikaže podatak, čime utiče na
rezultat obrade i prenosa podataka u cilju pribavljanja imovinske koristi
ili nanošenja imovinske štete drugome. Predviđena kazna je novčana ili
kazna zatvora do tri godine. Postoji odredba po kojoj će se učinilac kazniti
kaznom zatvora od jedne do osam godina ukoliko pribavljena korist prelazi
iznos od četristopedeset hiljada dinara, odnosno kaznom zatvora od dve
do deset godina ukoliko prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara.
Učinilac koji ima nameru da drugog ošteti snosiće ili novčanu ili kaznu
zatvora do šest meseci. Poseban oblik računarske prevare postoji kada
je radnja krivotvorenja, prikrivanja ili lažnog prikazivanja podataka
preduzeta u nameri da se drugom licu nanese kakva šteta. Ta šteta ne mora
da nastupi u konkretnom slučaju, ali mora da bude pobuda, odnosno unutrašnji
pokretač učinioca za preduzimanje radnje izvršenja. Može se raditi o imovinskoj,
ali i o drugim vidovima neimovinske štete. Ono što karakteriše kompjuterske
prevare jeste činjenica da daleko dopiru zbog veličine Interneta kao tržišta,
da se brzo šire, kao i izuzetno niski troškovi izvođenja takvih vrsta
prevara. Kompjuterski prevaranti zloupotrebljavaju upravo one karakteristike
Cyber-prostora koje doprinose rastu elektronske trgovine: anonimnost,
distanca između prodavca i kupca i trenutna priroda transkacija. Uz to,
koriste prednost činjenice da prevara preko Interneta ne zahteva pristup
do nekog sistema za isplatu, kao što to zahteva svaka druga vrsta prevare
i što je digitalno tržište još uvek nedovoljno uređeno i kao takvo konfuzno
za potrošače, što predstavlja skoro idealne uslove za prevaru.
2.1.5. Neovlašćeni pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj
obradi podataka
Delo ima osnovni i dva teža oblika ispoljavanja. Osnovni oblik čini lice
koje kršeći mere zaštite neovlašćeno pristupi računaru ili računarskoj
mreži. Dakle, radnja izvršenja jeste pristupanje, ulazak, upad u tuđi
računar ili mrežu. Bitno je daje radnja preduzeta neovlašćeno, kršenjem
predviđenih mera zaštite, a okolnosti moraju biti obuhvaćene umišljajem
učinioca dela. Prvi teži oblik čini lice koje upotrebi podatak koji je
pribavio, do koga je došao neovlašćenim pristupom zaštićenom računaru
ili mreži. Ako je, pak, usled preduzete radnje došlo do nastupanja teških
posledica za drugog radi se o najtežem krivičnom delu ove vrste za koji
je zakon propisao kaznu. Bitno je da je posledica, i to teška, nastupila
za drugog i da između nje i preduzete radnje upada u zaštićeni računarski
sistem postoji uzročno - posledična veza. Krivičnim zakonikom je predviđena
novčana ili kazna zatvora do šest meseci za svako lice koje kršeći mere
zaštite, neovlašćeno uključi računar ili mrežu ili pristupi elektronskoj
obradi podataka. Za lica koja upotrebe dobijene podatke na ovaj način
predviđena je novčana ili kazna zatvora do dve godine, a ukoliko je usled
dela došlo do zastoja ili ozbiljnog poremećaja funkcionisanja elektronske
obrade i prenosa podataka ili mreže učinilac će se kazniti zatvorom do
tri godine.
2.1.6. Sprečavanje i ograničavanje pristupa javnoj računarskoj mreži
U pitanju je krivično delo gde je objekt napada javna računarska mreža.
Ima osnovni i teži oblik. Osnovni oblik čini lice koje neovlašćeno sprečava
ili ometa pristup javnoj računarskoj mreži, a predviđena kazna je novčana
ili kazna zatvora do jedne godine. U slučaju da se kao učinilac javi službeno
lice u vršenju službe, radi se o kvalifikovanom delu. Zapravo, reč je
o posebnom obliku krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja službenog
lica, koje sprečava ili ometa drugom fizičkom ili pravnom licu nesmetan
pristup i korišćenje javne računarske mreže. Predviđena kazna za to lice
je kazna zatvora do tri godine.
2.1.7. Neovlašćeno korišćenje računara ili računarske mreže
Postoje dva oblika ispoljavanja - osnovni i teži. Osnovni oblik se sastoji
u neovlašćenom pristupu elektronskoj obradi podataka ili računarskoj mreži.
Međutim, za postojanje dela nije dovoljno samo da neko lice neovlašćeno
upadne u tuđi računarski sistem, već je potrebno da usled tako preduzete
delatnosti dođe i do posledice u vidu povrede koja se manifestuje u zastoju
ili poremećaju funkcionisanja, obradi ili prenosu računarskih podataka.
Učinilac može biti svako lice, a u pogledu vinosti potreban je umišljaj.
Teži oblik postoji ukoliko su usled preduzete radnje izvršenja osnovnog
dela nastupile teške posledice. Koje su to teške posledice po računarski
sistem, prenos, obradu podataka ili njegovo funkcionisanje, predstavlja
faktičko pitanje koje sud mora da reši u svakom konkretnom slučaju na
bazi svih objektivnih i subjektivnih okolnosti učinjenog dela i ličnosti
učinioca. Krivičnim zakonikom predviđena je novčana ili kazna zatvora
do tri meseca, a gonjenje se preduzima po privatnoj tužbi.
Tabela 1. Vrste i kazne za krivična dela kompjuterskog kriminala
2.2. Počinioci kompjuterskog kriminala
S obzirom da se počinioci kompjuterskog kriminala svrstavaju u različite
kategorije prema pojavnim oblicima dela koja čine, ali i prema motivima
koji ih pokreću u vršenju kriminalnih aktivnosti, ne može se govoriti
o njihovom jedinstvenom profilu. Uopšteno, učinioci se mogu podeliti na
zlonamerne, koji mogu da deluju radi ostvarenja imovinske koristi ili
samo u cilju nanošenja štete, kao i na učinioce koji nisu motivisani ni
na ostvarivanje koristi niti na prouzrokovanje štetnih posledica već jednostavno
traže zadovoljstvo u neovlašćenom prodiranju u neki dobro obezbeđen informacioni
sistem. Reč je o tzv. „hakerima", koji koristeći svoje računarsko
znanje, uz pomoć modema upadaju u tuđe kompjuterske sisteme. Po nekim
istraživanjima koja su sprovedena u SAD-u i zemljama EU, došlo se do profila
najčešćih počinilaca kompjuterskog kriminala. U pitanju su uglavnom mlađe
osobe između 18 i 30 godina starosti, muškog pola, visokog koeficijenta
inteligencije, ali i visokog stepena motivacije za ovu vrstu zloupotrebe.
Tehnološki su veoma obrazovani, ranije neosuđivani, sa svega nekoliko
godina radnog iskustva, bez problema na prethodnim radnim mestima i uglavnom
sa višom kvalifikacijom od one koju zahteva posao na koji su raspoređeni.
Dakle, u socio-demografskom smislu u pitanju su pretežno mlađi i obrazovaniji
ljudi, a u psihološkom, osobe koje su otvorene za nova iskustva, koje
odlikuje maštovitost, ali često i stidljivost, povučenost i nedostatak
samopouzdanja u realnom svetu. Počinioci ove vrste krivičnih dela imaju
specifičnu motivaciju, koju čine, ne samo finansijski i ekonomski razlozi,
već i tehnički sindrom, sindrom milosrđa, emotivni razlozi, visok nivo
znanja, a izvršenje dela za njih uglavnom predstavlja izazov ili igru.
2.2.1. Amateri
Grupi amatera pripadaju pojedinci koji najčešće imaju legalno zanimanje,
a iz različitih razloga se povremeno upuštaju i u kriminalnu delatnost.
Postoji nekoliko tipova amatera:
a) Slabi i podložni pojedinci - često kradu ili vrše
pronevere, a da prethodno uopšte nisu sagledali moguće posledice tog čina,
što svakako ukazuje na njihov amaterizam. Radi se o pojedincima koji su
najčešće izloženi pritiscima konkurencije, obaveštajnih službi ili profesionalnih
kriminalaca;
b) Ljudi sa porokom - kocka, droga, alkohol, kao i život
iznad sopstvenih mogućnosti predstavljaju poroke koji pojedinca snažno
motivišu za izvršavanje kriminalnih dela. U pitanju je tip amatera koji
se redovno najlakše i najčešće otkriva, jer njegovi privatni problemi
ne ostaju nezapaženi, s obzirom da bitno utiču na ponašanje na radnom
mestu;
c) Frustrirani pojedinci - u pitanju su nezadovoljni,
razočarani, ogorčeni pojedinci. Predstavljaju tip kriminalaca koji bi
se mogli svrstati u grupu opasnijih. Osećaj da su prevareni, nepravedno
zapostavljeni ili zaobiđeni, u njihovim očima opravdava svaki nezakoniti
čin, od sabotaže, preko krađa i pronevera, pa sve do vandalističkog ponašanja.
2.2.2. Profesionalni kriminalci
U pitanju su osobe kojima je jedno od glavnih, a često i jedino zanimanje
bavljenje kriminalom. Ono što ih posebno karakteriše jeste laka prilagodljivost
novim situacijama, pre svega onima koje nastaju kao posledica tehnološkog
razvoja. U organizacionom smislu, nastupaju pojedinačno, u grupama ili
u organizacijama.
a) Individualni kriminalci - nastupaju samostalno i nezavisno
u realizaciji ciljeva, koji se najčešće svode na ostvarivanje određene
materijalne dobiti. Deluju u lokalu i nemaju dugoročnu strategiju i razrađenu
taktiku, zbog čega im je potencijal za izvršavanje kriminalnih dela relativno
ograničen;
b) Organizovane grupe - ova kategorija predstavlja skupove
pojedinaca koji imaju zajedničke interese, a u njihovoj realizaciji zajednički
deluju. Potencijal za izvršavanje kriminalnih dela im je znatno veći u
odnosu na pojedinca, ali još uvek ne toliki da bi posledice imale široke
razmere. Međutim, promene koje donosi informaciona tehnologija dovode
do drastičnog uvećavanja potencijala;
c) Kriminalne organizacije - predstavljaju najviši organizacioni
oblik kriminalaca, karakterističan po organizacionoj čvrstini, hijerarhijskim
odnosima, strogoj disciplini, poslušnosti i ličnoj lojalnosti, uz izgrađenu
dugoročnu strategiju i detaljno razrađenu taktiku. U pitanju su organizacije
koje već uveliko koriste računare kao alat za planiranje i kontrolu svih
svojih aktivnosti.
2.2.3. Hakeri
Napretkom tehnologije pojavljuje se i novi tip kompjuterskih kriminalaca.
Reč je o hakerima, ljudima koji su opsednuti novom tehnologijom u toj
meri da je svaki aspekt njihovog života u manjoj ili većoj meri povezan
sa kompjuterom. Njihova aktivnost, poznata pod nazivom haking, odvija
se sa ciljem neovlašćenog provaljivanja u tuđe računarske sisteme, a specifični
motivacioni faktori su: intelektualni izazov, radoznalost, zabava, osećaj
svemoći, potreba za trijumfom, osveta, prestiž, nadoknada osećaja društvene
ili lične manje vrednosti.
Vrhunsko zadovoljstvo nalaze u samom činu provaljivanja u višestruko
obezbeđene informacione sisteme, te što su sistemi bolje čuvani, to za
njih predstavlja veći izazov. Prema svom profesionalnom opredeljenju su
najčešće programeri ili visoko obrazovani informatičari, mada je ponekad
reč i o osobama koje su veštinu i znanje stekli baveći se kompjuterima
iz hobija. U pitanju su veoma inteligentni učinioci, a jedina prava zaštita
od njihovih provala je jačanje kriptografskih sistema zaštite, uz strogu
kriminalnu politiku prema ovakvim učiniocima. Nezavisno od motiva koji
ih pokreću predstavljaju veliku opasnost, naročito u situacijama kada
se upuštaju u rizične informatičke avanture u osetljivim područjima, kao
što su nacionalna bezbednost, industrija naoružanja, satelitska tehnologija
i slično.
2.3. Visokotehnološki kriminal
Po Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u borbi protiv
visokotehnološkog kriminala, VTK „predstavlja vršenje krivičnih dela
kod kojih se kao objekat ili sredstvo izvršenja krivičnih dela javljaju
računari, računarske mreže, računarski podaci, kao i njihovi proizvodi
u materijalnom ili elektronskom obliku".
Zakon se primenjuje u cilju otkrivanja, krivičnog gonjenja i suđenja
za krivična dela protiv bezbednosti računarskih podataka i krivična dela
protiv intelektualne svojine, imovine i pravnog saobraćaja kod kojih se
kao objekat ili sredstvo izvršenja krivičnih dela javljaju računari, računarske
mreže, računarski podaci, kao i njihovi proizvodi u materijalnom ili elektronskom
obliku. U praksi su najizraženiji neki oblici VTK.
2.3.1. Povreda intelektualne svojine
Intelektualna svojina predstavlja skup prava koja se odnose na književna,
umetnička i naučna dela, interpretacije umetnika, pronalaske i kao rezultat
inventivnog napora, naučna otkrića, industrijski dizajn, žigove, zaštitu
prava od nelojalne konkurencije, kao i sva druga prava koja su rezultat
inetelektualnog napora u industrijskom, naučnom i umetničkom domenu.
Društvena zajednica je obezbedila pravo na intelektualnu svojinu radi
podsticanja izuma i kreativnih ostvarenja od kojih društvo ima koristi,
kao i da bi pomogla inovatorima i stvaraocima da žive od svog rada. Naime,
zaštita intelektualne svojine doprinosi ekonomskom rastu kako u razvijenim,
tako i u zemljama u razvoju na način što podstiče inovacije, kulturnu
raznolikost i tehnički razvoj kao deo šireg političkog okvira. Pravilno
upravljanje intelektualnom svojinom može postati moćan alat rasta i progresa
u društvu.
Pitanje povrede intelektualne svojine i zaštita kompjuterskih programa
regulisana je i odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima, po kojem
autor računarskog programa ima isključivo pravo da drugome zabrani ili
dozvoli davanje na poslugu primeraka svog dela. Ukoliko je autorsko delo
računarski program, predviđena je mogućnost da se dozvoli licu koje je
na zakonit način pribavilo primerak računarskog programa, da radi sopstvenog
uobičajenog namenskog korišćenja programa, bez dozvole autora i bez plaćanja
autorske naknade smešta program u memoriju računara i pušta u rad, otklanja
greške i vrši druge neophodne izmene.
2.3.2. Piraterija
Piraterija predstavlja izuzetno rasprostranjeno kompjutersko krivično
delo, čija je osnovna karakteristika korišćenje ili umnožavanje, kao i
distribucija softvera i programa koji nisu nabavljeni na legalan način.
Postoje brojni razlozi iz kojih pirati kradu softver, a kreću se od ignorisanja
zakona do ostvarivanja profita. Razlikujemo pet osnovnih vrsta softverske
piraterije, a to su:
1) Piraterija krajnjeg korisnika - javlja se kada zaposleni
reprodukuje softverske kopije bez autorizacije;
2) Klijent-server prevelika upotreba - javlja se u situacijama
kada previše zaposlenih na mreži koriste centralnu kopiju programa u isto
vreme;
3) Internet piraterija - kada se softver preuzima sa
Interneta;
4) Snimanje na hard disk - kada firme koje prodaju nove
računare kopiraju ilegalne kopije softvera na hard disk kako bi prodaju
računara učinile atraktivnijom;
5) Falsifikovanje softvera - predstavlja ilegalno dupliranje
i prodaju autorizovanog materijala sa namerom da se direktno imitira zaštićeni
proizvod.
2.3.3. Kompjuterska krađa
Reč je o krivičnom delu oduzimanja tuđe pokretne stvari u nameri pribavljanja
protivpravne imovinske koristi. Pod krađu se, u kompjuterskom kriminalu,
mogu podvesti krađe računara i njegovih komponenti, krađa razne vrste
robe, podataka, lozinki, zloupotreba platnih kartica. Zauzima izuzetno
visoko mesto u oblasti kompjuterskog kriminaliteta. Naime, predstavlja
posebno društveno - opasnu radnju, a procene stručnjaka su da će intenzivno
rasti uporedo sa porastom elektronske trgovine.
2.3.4. Pranje novca
Skupština Republike Srbije je 18. marta 2009. godine usvojila Zakon o
sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. Zakonom se propisuju
radnje i mere koje se preduzimaju radi otkrivanja i sprečavanja pranja
novca i finansiranja terorizma, čime je ujedno prestao da važi prethodni
Zakon o sprečavanju pranja novca iz 2005 godine. U sastavu Ministarstva
nadležnog za poslove finansija obrazuje se Uprava za sprečavanje pranja
novca, kao njen organ. Zadatak uprave se sastoji u prikupljanju, obrađivanju,
analiziranju i prosleđivanju nadležnim organima informacija, podataka
i dokumentacije koju pribavlja u skladu sa zakonom i vrši druge poslove
koji se odnose na sprečavanje i otkrivanje pranja novca i finansiranje
terorizma. Zakon je širi u odnosu na prethodni i po pitanju saradnje sa
pravosudnim organima i učešćem advokata u postupku. Cilj zakona jeste
sprečavanje štetnih posledica po rad organa i organizacija koji su nadležni
za borbu protiv pranja novca, finansiranja terorizma i drugih oblika kriminala,
a pre svega organizovanog i finansijskog kriminala i korupcije.
2.4. Značaj specijalizovanih pravosudnih organa u borbi protiv VTK
Broj krivičnih dela iz oblasti kompjuterskog kriminala u stalnom je porastu
sa uvođenjem IKT u svakodnevni život kako firmi, tako i građana. S vremenom,
u Ministarstvu unutrašnjih poslova i tužilaštvu, problem definisanja kriminala,
stvaranje adekvatne zakonske regulative i obučavanje kadrova za borbu
protiv VTK postaje jedan od važnijih za rešavanje.
Za postupanje po ovom pitanju nadležno je Okružno javno tužilaštvo u
Beogradu, u okviru koga je obrazovano posebno odeljenje za borbu protiv
VTK. Njegovim radom rukovodi posebni tužilac za VTK, koji ima prava i
dužnosti kao i javni. Postavlja ga Republički javni tužilac, a prednost
pri izboru imaju javni tužioci odnosno njihovi zamenici koji poseduju
posebna znanja iz oblasti informatičkih tehnologija. Što se suda tiče,
u Okružnom sudu u Beogradu za postupanje u predmetima krivičnih dela,
obrazuje se Veće za borbu protiv VTK. Sudije u Veće raspoređuje predsednik
Okružnog suda iz reda sudija tog suda, a prednost pri izboru imaju sudije
koje poseduju posebna znanja iz oblasti informatičkih tehnologija.
U Ministarstvu unutrašnjh poslova trenutno ne postoji posebna organizaciona
jedinica koja se bavi sprečavanjem i suzbijanjem kompjuterskog kriminala,
osim Odseka za suzbijanje kompjuterskog kriminala, koji je sistematizovan
u okviru Službe za borbu protiv organizovanog kriminala Uprave kriminalističke
policije (SBPOK). Imajući u vidu ekspanziju ove vrste kriminala, izražen
je stav da bi trebalo formirati posebne službe za borbu protiv VTK. Jedna
od najpoznatijih takvih službi, koja je ujedno i deo kriminalističke policije,
jeste National Hi-Tech Crime Unit (NHTCU) sa sedištem u Londonu.
Osnovana je u aprilu 2001 godine i sastoji se od četiri sekcije: za istrage;
za prikupljanje operativnih saznanja, odnosno za "obaveštajni rad";
za otkrivanje digitalnih dokaza; i za taktičku i tehničku podršku.
Nesporno je da konstituisanjem specijalizovanih pravosudnih organa postupak
pred sudom za odgovarajuća krivična dela treba biti kraći i efikasniji,
s obzirom na to da su mnogo bolje opremljeni i osposobljeni za borbu protiv
kompjuterskog kriminala, kao i drugih vidova sofisticiranog kriminala
kako unutar zemlje, tako i u međunarodnim okvirima.
2.5. Konvencija o VTK
Konvencija o VTK je usvojena na Komitetu ministara Saveta Evrope, 8.
novembra 2001. godine, a otvorena za potpisivanje u Budimpešti 23. novembra
iste godine. Predstavlja rezultat četvorogodišnjeg rada ekspertske grupe
Saveta Evrope potpomognute stručnjacima iz Sjedinjenih Američkih Država,
Kanade, Japana i drugih država nečlanica Saveta Evrope. Još u preamabuli
se navodi da je jedan od razloga za njeno donošenje uverenje da efikasna
borba protiv kompjuterskog kriminala zahteva uvećanu, brzu i funkcionalnu
saradnju u krivičnim stvarima i upravo to moraju imati u vidu zemlje našeg
regiona ukoliko žele da ostvare rezultate u borbi protiv kompjuterskog
kriminala.
Ciljevi Konvencije su harmonizacija domaćih materijalno-pravnih odredbi
koje su u vezi sa kompjuterskim kriminalom, obezbeđivanje domaćem procesnom
pravu sredstava neophodnih za sprovođenje istrage i pokretanje postupaka
protiv učinilaca krivičnih dela iz oblasti kompjuterskog kriminala i krivičnih
dela izvršenih upotrebom kompjuterske tehnologije.
Sa stanovišta pravne logike i generalnog pristupa koji Konvencija zagovara
iznete su neke kritike. Jedna od značajnijih je ona koja kaže da Konvencija
ne uvažava druge pravne kulture i da se ne vodi dovoljno računa o postojanju
strukturalne disproporcije u razvoju IKT. Značajan broj država u svetu
pripada upravo tom tehnološki zaostalom ili tek probuđenom krugu članica
međunarodne zajednice. Uz to pisana je u okviru Saveta Evrope, uz snažan
uticaj SAD, Kanade i Japana, tako da više odslikava njihove potrebe i
interese nego većine ostalih zemalja, a posebno onih u razvoju. Upravo
zbog te činjenice je većina zemalja doživljava kao politički instrument
u rukama vojno - politički tehnološki najuticajnijih država. Ipak, bez
obzira na potencijalne kritike, predstavlja dosad najznačajniji međunarodno
- pravni okvir i uputstvo za suprotstavljanje rastućem VTK.
3. KOMPJUTERSKI KRIMINAL U PRAVOSUDNIM SISTEMIMA STRANIH
ZEMALJA
3.1. Regulisanje pitanja kompjuterskog kriminala u pojedinim zemljama
Budući da preventivne mere (opšteg i specijalnog karaktera) često nisu
dovoljne niti jedine mere kojima se društvo suprotstavlja naraslim i nabujalim
oblicima i vidovima zloupotrebe kompjutera u različite svrhe, logično
je da sva savremena krivična zakonodavstva u sistemu inkriminacija poznaju
jedno ili više kompjuterskih krivičnih dela za koja su propisane različite
vrste i mere krivičnih sankcija.
3.1.1. Kompjuterski kriminal u zakonodavstvu SAD
Po svom unutrašnjem uređenju, SAD je federativna država, a jedna od posledica
takvog društvenog uređenja je upravo dvostruki pravni poredak. Naime,
svaka od saveznih država ima svoj pravni poredak i set propisa, a za međudržavne
(između saveznih država) i međunarodne sporove zaduženo je pravo federacije.
Što se krivičnog prava tiče, u federalni domen često spadaju i ponašanja
za koja je zakonodavac smatrao da su previše bitna da bi bila prepuštena
samo sistemima saveznih država. U SAD se u skladu sa posebnim zakonom
- Computer Matching Act iz 1998 godine, koriste slične mere u različite
svrhe. Naime, uz pomoć kompjutera i postojećih banaka podataka iz kriminalističkih
evidencija, izrađuje se kompjuterski profil učinilaca različitih izvršilaca
krivičnih dela, tzv. Computer profiling, što policiji služi u operativne
svrhe. Naravno, pribavljeni podaci se mogu koristiti samo u navedene svrhe,
što je uređeno Zakonom o privatnosti, koji sadržava opšte odredbe o zaštiti
podataka. Cilj Hi-Tech Crime Research programme istraživanja, koji se
sprovodio, bio je da se identifikuje kriminal i zlonamerne pretnje vezane
za zloupotrebu računara i Interneta. Studija je imala tri ključna cilja:
da identifikuje koja područja Interneta i Internet tehnologije će biti
moguće žarište kriminalnih aktivnosti u tri do pet godina; da se ispita
koja područja Interneta i Internet tehnologija imaju potencijal da budu
zloupotrebljena od strane kriminalaca i predstavljaju izazov za sprovođenje
zakona, kao i da istraži kako se različiti sektori mogu pripremiti za
takve pretnje i izazove. Američko zakonodavstvo poseduje bogat asortiman
zakona, kojima se reguliše pitanje zaštite od kompjuterskog kriminala.
Neki od najznačajnijih, koje treba pomenuti su 4th Amendment, Computer
Fraud and Abuse Act of 1986, Electronic Communications Privacy Act of
1986, Computer Virus Eradication Act of 1988, Electronic Espionage Act
of 1996, Child Pornography Prevention Act, USA Patriot Act. Svaki od navedenih
zakona, u velikoj meri, doprinosi kvalitetu američkog zakonodavstva po
pitanju suzbijanja svih oblika kompjuterskog kriminala, a ujedno predviđa
i izuzetno stroge sankcije za počinioce tih dela. Takav je, na primer,
Electronic Communications Privacy Act (ECPA), koji je potpisao tadašnji
predsednik SAD, Regan, u oktobru 1986. godine. Njime je predviđena zaštita
prenosa i skladištenja digitalnih komunikacija, te pokrivanje svih komunikacionih
usluga. Za počinioce je predviđena kazna zatvora od 5 godina za prvi napad,
a 10 godina za naknadni prekršaj za oštećenje saveznog računarskog sistema.
Sasvim očekivano, pravni sistem SAD je otišao najdalje u zaštiti nesmetanog
funkcionisanja kompjuterskih sistema i Interneta. I sudska praksa i zakonodavstvo
su definitivno najznačajniji izvor podataka i iskustva za druge pravne
sisteme.
3.1.2. Kompjuterski kriminal u zakonodavstvu Velike Britanije
Sve do 1990. godine Velika Britanija je bila primer zemlje koja je rešavala
pitanja iz područja kompjuterskog kriminala kroz postojeće propise. To
su bili: Theft Act (1968), Forgery and Counterfeiting Act (1981), Data
Protection Act (1998). Naravno, postojao je i propis o zaštiti autorskih
i srodnih prava, tzv. Copyright, Design and Patents Act (1988). U Velikoj
Britaniji je 1990. godine donet poseban Zakonik o zloupotrebi kompjutera,
koji predviđa niz krivičnih dela vezanih za zloupotrebu kompjutera i drugih
informacionih sistema za koje su propisane veoma stroge kazne. Kada je
reč o usaglašenosti ovog zakona i Konvencije o VTK, budući da je Ujedinjeno
kraljevstvo država sa common law pravnim sistemom, poput SAD
i drugih država Commomvealtha, konkretni doseg ovog propisa će zavisiti
od sudova koji će ga primjenjivati. Naime, sudovi u common law sistemima
imaju kreativnu ulogu, a njihove odluke (presedani) su bitan izvor prava.
Takođe je oformljen i Nacionalni centar za VTK, kao i agencije koje se
bave zločinima kompjuterskog kriminala, čiji fokus je usmeren na složene
mrežne kapacitete, što stvara platformu za činjenje kriminalnih aktivnosti.
Kriminalistička policija je primenjivala, sve do kraja 1999. godine, različite
prikrivene istražne tehnike u cilju rasvetljavanja i uspešne borbe protiv
najtežih oblika kriminala. Odredbama zakona o ljudskim pravima iz 1998.
godine, britanskim sudovima omogućeno je da direktno primenjuju odredbe
Evropske konvencije. Iako je reč o državi bitno različite pravne tradicije
od nas, zakonodavstvo i praksa britanskog pravosuđa ipak predstavljaju
značajan izvor za poređenje.
3.1.3. Kompjuterski kriminal u zakonodavstvu Nemačke
Među prvima u svetu, Nemci su 1970. godine u pokrajini Hessen doneli
Zakon o zaštiti podataka. Međutim, tek u savezni Zakon o zaštiti podataka
iz 1977. godine unesene su krivičnopravne sankcije na području zaštite
automatske obrade podataka. Iako Nemački krivični zakonik, iz 1978. godine,
ne poznaje kompjuterska krivična dela, to ne znači da ta protivpravna,
nedopuštena ponašanja nisu inkriminisana. Naime, u Nemačkoj je 1988. godine
donet poseban Krivični zakon za suzbijanje privrednog kriminaliteta, koji
predviđa niz kompjuterskih krivičnih dela i to: krađu podataka, kompjutersku
špijunažu, kompjutersku prevaru, falsifikovanje podataka, obmanu u pravnom
prometu pri obradi podataka, promenu podataka, kao i kompjutersku sabotažu.
Pored pomenutih pravnih izvora svakako treba pomenuti i Zakon o autorskim
delima. Što se sudova tiče, nemački sudovi imaju značajno iskustvo u rešavanju
slučajeva vezanih za kompjuterski kriminal. Kada je reč o primeni istražne
tehnike kompjuterskog sravnjivanja podataka, uređena je saveznim pokrajinskim
zakonima, kao i članom 98. a-c nemačkog Zakona o krivičnom postupku. Njima
su precizirani uslovi automatizovanog pretraživanja identifikacionih podataka
osoba, kao i njihovih karakterističnih fizičkih ili psihičkih osobina,
a koji upućuju na učinioce tačno određenih krivičnih dela da bi se isključio
broj osumnjičenih ili suzio krug osoba koje bi mogle doći u obzir kao
potencijalni izvršioci.
3.1.4. Kompjuterski kriminal u zakonodavstvu Austrije
Sve do 1987. godine austrijsko krivično zakonodavstvo nije sadržavalo
posebne odredbe u pogledu kompjuterskog kriminala, već je jedini propis
u kojem su bile sadržane odredbe koje su se odnosile na kompjuterske zloupotrebe
bio Zakon o zaštiti podataka. Zaštita pružena ovim propisom odnosila se
samo na lične podatke građana, dok drugi kompjuterski podaci nisu uživali
nikakvu zaštitu. Takvo neodrživo stanje dovelo je do reforme krivičnog
zakonodavstva, pa je 1988. godine, na predlog austrijskog ministarstva
pravde, predložena dopuna zakonodavstva. U tom smislu je predlagano da
se u Krivični zakon (StrafGesetzbuch, StGB) uvedu nova krivična dela,
kao što su oštećenje podataka, kompjuterska prevara, falsifikovanje, krađa
vremena. Na osnovu lepeze krivičnih dela koja su uvedena u austrijsko
zakonodavstvo može se primetiti da su austrijski i nemački stručnjaci
sarađivali, budući da su obe zemlje otprilike u isto vreme, na sličan
način, razmatrale reformu krivičnog zakonodavstva u pogledu obuhvatanja
krivičnih dela kompjuterskog kriminala. Međutim, predlog je samo delimično
prihvaćen, tako da su u konačnu novelu StrafGesetzbucha unesena samo krivična
dela oštećenja podataka (čl.126 StGB) i zloupotreba obrade podataka (čl.148
StGB). Tako je novi Krivični zakon stupio na snagu 1988. godine.
3.1.5. Kompjuterski kriminal u zakonodavstvu Francuske
Poput drugih zemalja kontinentalnog pravnog sistema, francusko krivično
zakonodavstvo je koncentrisano oko pisanog zakonika, donesenog od strane
predstavničkog tela (Code Penale). Krivična dela kompjuterskog kriminala
sadržana u francuskom Krivičnom zakonu su neovlašćeno pribavljanje podataka,
neovlašćeno pristupanje, menjanje sadržaja, brisanje ili oštećenje podataka,
ometanje normalnog rada kompjutera, prevara i falsifikovanje. Reč je o
zemlji koja ima snažnu zakonodavnu aktivnost i koja je uvek među prvima
sankcionisala uticaj novih tehnologija. Prikupljanje, informatička obrada
i korišćenje podataka, za potrebe stvaranja različitih baza podataka,
uređeno je posebnim Zakonom o zaštiti podataka iz 1978. godine. Odredbama
ovog zakona uređena je obaveza svih korisnika banaka podataka, bili oni
državni organi ili privatna lica, da se za svako otvaranje nove banke
podataka moraju obratiti pismenim zahtevom za odobrenje državnoj Komisiji
za informatiku i slobode građana, koja je ovlašćena da se brine o informacijskom
samoodređivanju građana.
Tabela 2. Pregled zakona koji regulišu kompjuterski kriminal u pojedinim
zemljama
ZAKLJUČAK
Glavni doprinos ovog rada je komparativna analiza zakonske regulative
i pravosudne prakse kompjuterskog kriminala u Republici Srbiji i nekim
relevantnim zemljama. Ova analiza je pokazala da u odnosu na te zemlje,
u Republici Srbiji nedostaje više zakona i regulativa. Stoga, rad stavlja
akcenat na akte koje bi trebalo doneti i time obogatiti naš pravosudni
sistem. U nekim elementima Republika Srbija je bolje pravno regulisala
borbu protiv kompjuterskog kriminala od većine zemalja u okruženju. Na
primer, Udruženje sudskih veštaka u informacionim tehnologijama je organizovano
u Srbiji, a slične nevladine organizacije nema ni u jednoj državi u našem
okruženju, pa i šire.
Sa aspekta našeg zakonodavstva, usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama
Krivičnog zakona Republike Srbije, u sistem krivičnog prava uvedeno je
sedam računarskih krivičnih dela, koji su za cilj imali bezbednost računarskih
podataka. Kasnije donet Krivični zakon Republike Srbije, koji je stupio
na snagu januara 2006. godine, predstavlja pomak u sankcionisanju kriminalnih
dela u odnosu na prethodni, ali još uvek nedovoljno adekvatno rešenje.
18. marta 2009. godine Skupština Republike Srbije usvojila je odgovarajući
set zakona iz oblasti visokotehnološkog kriminala i time osnažila zakonodavstvo
u borbi protiv ove široko rasprostranjene pojave. Time je i naša zemlja
učinila pomak, mada je neophodno, pored postojećih, doneti još čitav set
zakona u cilju efikasnog suzbijanja tog krivičnog dela. Nesumnjivo najbolje
rešenje bi bilo delimično prezentiranje procedura, definicija i nomenklatura
od strane međunarodnih organizacija koje su ovu oblast već uredile. Takođe,
najjednostavnije bi bilo prihvatanje stranih sertifikata kao validnih,
te bi na taj način verovatnija bila upotreba stranog već postojećeg i
nekompromitovanog kadra, koji bi na verodostojan i profesionalan način
mogao da pokaže put i posluži kao odličan primer domaćem pravosuđu i organima
gonjenja u procesuiranju slučajeva uz pomoć digitalne forenzike.
U Republici Srbiji postoji posebno odeljenje za borbu protiv VTK u sastavu
Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, kao i odsek za suzbijanje kompjuterskog
kriminala koji je sistematizovan u okviru Službe za borbu protiv organizovanog
kriminala Uprave kriminalističke policije (SBPOK). Međutim, mana postojećih
organa ogleda se u nedostatku adekvatnih profesionalnih kadrova u datoj
oblasti. I dok Sjedinjene Američke Države raspolažu brojnim inovacijama,
poput Virtual Digital Evidence Lab, otvorene od strane Nacionalnog instituta
pravde, u našoj zemlji nema čak ni fizičkih laboratorija za ispitivanje
digitalnih dokaza.
Ostaje nada da će primena zakonskih rešenja u velikoj meri suzbiti i
preduprediti brojna protivpravna postupanja u odnosu na računar. Nesporno
je da bez suočavanja sa kriminalom kao realnom, rasprostranjenom pojavom,
bez preduzimanja koordiniranih aktivnosti zakonodavca i pravosudnih organa,
s jedne strane, i stručnjaka za računarske tehnologije, s druge, nema
načina za njegovo suzbijanje.
LITERATURA
1) Akademija za diplomatiju i bezbednost - centar za strateške studije,
društvo za
informatiku Srbije, Agencija „ZIPA", Informaciona Bezbednost, Beograd,
2009
2) Cleetus, J., Computer Forensics - Law andPrivacy, http://novalam.com/files/computer
forensics/Computer%20Forensics%20-%20Law%20and%20Privacy.ppt , 2008.
3) Krivični zakonik, "Službeni glasnik Republike Srbije",
br. 85/05, 29.IX 2005.
4) Milosavljević, M., Grubor, G., Digitalna forenzika računarskog sistema,
Univerzitet Singidunum, 2008.
5) Mocas, S., Topics in Computer Science Introduction to DigitalForensics,
Washington State University, 2009
6) Petrović R. S., Kompjuterski kriminal, Ministarstvo unutrašnjih poslova
Republike Srbije, Beograd, 2001.
7) Zakon o autorskim i srodnim pravima, „Službeni list SCG" br.
61/04, 22.XII
2004.
8) Zakonik o krivičnom postupku, "Službeni glasnik Republike Srbije"
br.46/06, 25.V 2006.
9) Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv
visokotehnološkog kriminala, „Službeni glasnik Republike Srbije"
br. 61/05,
15.VII 2005.
10) Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne
svojine, „Službeni glasnik Republike Srbije", br.47/06, 25.V 2006.
11) Zakon o potvrđivanju Konvencije o visokotehnološkom kriminalu, „Službeni
glasnik Republike Srbije", br.19/09, 18.III 2009.
12) Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, „Službeni
glasnik Republike Srbije" br.20/09, 18.III 2009.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|