|
TEHNIČKO TEHNOLOŠKI IZVORI UGROŽAVANJA
Svi savremeni sistemi bezbednosti, bez obzira na koji način i sa kojim
ciljem su organizovani, predstavljaju oblik organizovanja određenog društva
u zaštiti njegovih vitalnih vrednosti. Njihovo organizovanje polazi od
dva osonovna pitanja:
1. od kojih oblika i nosilaca ugrožavanja treba štiti do društvo
2. na koji način treba da deluju elementi sistema bezbednosti da bi se
ostvario osnovni cilj njihovog uspostavljanja
Polazeći od različitih, teorijskih, metodoločkih i praktičnih stanovišta
mogu se definisati, razvrstati i objasniti različiti izvori, oblici i
nosioci antidruštvenog i ugrožavajućeg delovanja.
Treba reći da ne postoji saglasnost o definiciji pojma ugrožavanja, jer
se ovaj pojam različito upotrebljava. Najčešće se za pojam ugrožavanja
koriste različiti termini, ali se isto tako, pod tim terminima podrazumevaju
i različite suštine. U krivično pravnom smislu ugrožavanje znači opasnost.
U socioločkom smislu pojave pojave ugrožavanja vezuju se društveni sukobi
i protivdruštvena ponašanja i one se ne mogu unapred predvideti.
Ugrožavanje je svaka vrsta društvene, prirodne, tehničke opasnosti kojom
se ugrožava integritet, sloboda, imovina ili zdravlje ljudi, kao i teritorijalni
integritet i suverenitet, ustavni poredak, pravo države, nacija ili društvenih
grupa i pojedinaca. Izvori ugrožavanja mogu biti:
1. Društveni
2. Prirodni
3. Tehničko tehnološki izvori ugrožavanja
2. Tehničko tehnološki izvori ugrožavanja
Pod tehničko tehnološkim izvorima ugrožavanja podrazumeva se postojanje
i razvijenost tehničko tehnoloških postrojenja nosilaca ugrožavanja života
ljudi, njihovog zdravlja i životne sredine. Tu se pre svega misli na:
• Velike hemijske komplekse
• Udese u hemijskim indutrijama
• Nesrece u proizvodnim pogonima i skladištima
• Nesreće u prevozu opasnih materija
• Nuklearne eksplozije
• Nezgode sa nuklearnim oružjem
• Dolaganje radioaktivnih otpada i materijala i nemarno i neoprezno rukovanje
tim materijalima...
Tehničko – tehnološka nesreća – udes je iznenadni i nekontrolisani događaj
ili niz događaja koji je izmakao kontroli prilikom upravljanja određenim
sredstvima za rad i prilikom postupanja sa opasnim materijama u proizvodnji,
upotrebi, transportu, prometu, preradi, skladištenju, odlaganju kao što
su požar, eksplozija, havarija, saobraćajni udes u drumskom, rečnom, železničkom
i avio saobraćaju, udes u rudnicima i tunelima, zastoj rada žičara za
transport ljudi, rušenje brana, havarija na elektroenergetskim naftnim
i gasnim postrojenjima i nuklearnim materijama; a čije posledice ugrožavaju
bezbednost i živote ljudi, materijalna dobra i životnu sredinu.
2.1. Tehničko tehnološke opasnosti praćenje jonizujućim zračenjem
Radioaktivne materije, iako su na zemlji od njenog postojanja, su kao
važne i ekstremno opasne susptance ušle u ekološku istoriju u kataklizmičkim
eksplozijama atomskih bombi na Japan u Avgustu 1945. godine.
Eksplozije bombi na Hirošimu i Nagasaki izazvale su trenutnu smrt oko
199.000 ljudi a za 152.000 se veruje da su umrli naknadno od posledica
dejstva jonizujućeg zračenja. Sledećih decenija ovi gradovi su zbog radijacije
i zagađene životne sredine bili gradovi patnje, bolesti i smrti.
Čovek i njegova životna sredina danas su ugroženi u mnogim izvorima jonizujućih
zračenja prirodnog i veštačkog porekla.
Iz ove dve grupe najznačajniji su:
1. probne nuklearne eksployije i nezgode sa nuklearnim oružjem
2. nuklearni energetski reaktori
3. nuklearni istraživački reaktori
4. postrojenja za preradu i proizvodnju nuklearnog goriva
5. odlagališta za radioaktivne odpatke o materijale
6. neznanje i neoprezno rukovanje radioaktivnim materijalom
7. teroristička primena
Od prve nuklearne eksplozije izvedene 16.jula 1945. godine u pustinjama
Novog Meksika kraj Alomogorda, do današnjih dana pripadnici atomskog kluba
izvršili su na poligonima širom sveta više od 2000 probnih eksplozija sa
godišnjim tempom od oko 50 proba.
Sve do 1963 godine, snaga mesto i vreme proba bili su prepušteni organizatorima
istih, dok su posle Ugovora potpisanim u Moskvi 5.avgusta 1963 godine zabranjeni
eksperimenti u aktivnoh biosferi, tako da se danas odvijaju isključivo u
dubini zemlje.
Iz vremena slobodnog izbora dobro je poznat slučaj japanskih ribara sa broda
( Srećni zmaj ), koji je 1.marta 1945. godine upao u oblak radioaktivnog
pepela koji je poticao od jednog nuklearnog eksperimenta kod osrva Bikini.
Kod unesrećin ribara postojala je kombinacija zračenja jer je radioaktivna
prašina, pored toga što je pala na površinu izazvavši beta-opekotine, prodrla
i u unutrašnje organe čine je došlo do efekata akumulacije spoljašnjeg i
unutrašnjeg zračenja.
Isto tako je dobro poznato da je počekom šezdesetih godina na jugu Italije
radioaktivnost mleka bila povišena kao posledica dospevanja radioaktivnih
izotopa iz Sahare gde se nalazio francuski nuklearni poligon, kao i to da
je 1965. godine sadržaj ugljenika-14 u vazduhu za 100% pemašio prirodni
fon, što se nesumnjivo povezuje sa nuklearnim probama.
U periodu posle 1963. godine u znatnoj meri se smanjila opasnost od robnih
eksplozija, mada medicinski izveštaji ukazuju na to da se stanovništvo savezne
države Nevada ( gde se naazi zajednički poligon SAD i V.B. gde je do sada
izvršeno blizu 800 proba) i stanovništvo njoj susednih saveznih država češće
oboleva od malignih tumora nego stanovništvo ostalih saveznih država.
Do 1989. godine na poligonu bivčeg Sovjetkog Saveza izvršeno je 470 probnih
nuklearnih eksplozija. U ovoj oblasti 40-50% stanovništva pati od oslabljenog
imuniteta i nervni i psihološki poremećaji su se udvostručili. Jedna od
najstrašnijih epizoda u razvoju nuklearnog oružja odigrala se na Uralu 1945.
godine. U to vreme se o dejstvu ovog oružja zaista malo znalo. Podaci o
efektima su se brižljivo čuvali s obzirom da su predstavljalu važne pokazatelje
pravca daljeg razvoja u ovoj oblasti. Upravo zbog toga sovjetski vojni stručnjaci
zamislili su eksperiment kako bi potvrdili da li se odmah posle eksplozije
trupe mogu boriti na zahvaćenom području.
Nuklearni energetski reaktori
Pored primene nuklearne egergije u različitim sredstvima za masovno
uništavanje, ona se sve više koristi i kao energetski izvor budući da
se procenjuje da će zalihe fosilnih goriva trajati do 2.025 (tečna), odnosno
2.400 godine (čvrsta). Danas u svetu su se u pogonu nalazile preko 500
nuklearnih energetskih reaktora. U našem okruženju u pogonu se nalazi
10 a u izgradnji još 10 nuklearnih energetskih reaktora što čini ukupno
20 nuklearnih reaktora.
Iako nuklearne elektrane u miru predstavljaju u poređenju sa klasičnom
industrijom pojam savršestva tehnike, sigurnosti i pouzdanosti, nikako
ne treba zaboraviti da mogući kvarovi na nuklearnim reaktorima mogu izazvati
teške posledice uključujući i ljudske žrtve. Minuli događaji o tome najrečitije
svedoče.
Havarija u Černobilju
Dana
26. aprila 1986. godine u 1 čas i 23 minuta, dogodila se havarija u nuklearnoj
elektrani Lenjin u Černobilju ( bivši SSSR ) na njenom IV nuklearnom energetskom
reaktoru i ona je imala 31 ljudsku žrtvu direktne radijacije kao i kontaminaciju
velikih površina sa visokom nivoom radioaktivnosti. Udes se desio prilikom
servisiranja instalacije koje su operatori iskoristili za realizaciju
eksperimenata svesno kršeći radne propise. Najpre je došlo do pregrevanja
jezgra reaktora, a zatim do naglog izbijanja požara. Pregorevanje gorivih
elemenata i nagla proizvodnja pare i verovatno hemijska eksplozija, proizveli
su talas snage verovatno ravnoj nekoiko stotina tona klasičnog eksploziva.
Eksplozija je probila reaktorski sud i krovnu konstrukciju, usled čega
su užareni grumeni grafita i urana razbacani po okolnim zgrada i prostoru.
Ukupno je oslobođeno oko 3,5% ukupne količine radionuklida u reaktoru
u trenutku havarije. Na površini zemlje nađeni su izotopi plutonijuma.
U noći između 25 i 26 aprila u nuklearnoj ekeltrani nalazilo se 444 lica.
Personal nuklearne elektrane i vatrogasci angažovani na gašenju požara
podvrgnuti su intenzivnom mnogokomponentnom gama ozračavanju kože, inhalacionom
dejstvu radionuklida iz parno-gasne faze. Ukupan broj umrlih od opekotina
i akutne radijacione bolesti početkom jula 1986. godine dostigao je cifru
od 28 ljudi. Zagađenja vazdušne mase rasprostirali su se na veće teritorije
okolnih država. Visina izbacivanja radionuklida iznosila je 1200 metara.
Iz grada Pripjat evakuisano je 135.000 a njih 24.000 ozračeno je dozom
od preko 45 cGu pri čemu treba imati u vidu da je godišnja maksimalna
dozvoljena doza zaposlenih u energetskim postrojenjima svega 5 cGu. Zvanično
radijaciona bolest konstatovana kod 203 čoveka a krajnje teška radijaciona
bolest (4stepena) konstatovano je u 20 slučajeva. Kao posledica ove havarije
došlo je do formiranja 5 radioaktivnih oblaka. Prvi od njih se kretao
pema Skandinaviji,Drugi prema Poljskoj i bicšoj DR Nemačkoj, treći prema
bivšpj SR Nemačkoj i Francuskoj, četvrti prema Mađarskoj i našoj zemlji
i Bugarskoj, i peti prema Rumuji, našij zemlji i Bugarskoj.
U toku sedam meseci posle akcidenta izvršena je brižljiva dekontaminacija
više od 500 naselja i oko 60.000 građevina. Prva pricena troškova saniranja
posledica date od strane sivjetske vlasti govorile su o 2,8 milijarde
dolara dok procene američkih stručnjaka date 2 godine posle akcidenta
govorile čak o 15 milijardi dolara kao krajnjem iznosu troškova.
Odlagališta za radioaktivne otpatke i materijale
Nedostatak praktično proverene i pouzdane tehnologije odlaganja dugivažećih
radioaktivnih otpadaka nesumnjivo predstavlja jednu od osnovnih prepreka
u daljem razvoju nuklearne energetike a ujedno i pravi izazov za stručnjake
različitih usmerenja.
S obzirom da radioaktivni otpaci svoju aktivnost zadržavaju najkraće 5'
godina a najduže 1000, danas su najrealniha mesta njihovog odlaganja dubine
zemlje i okeana, dok će prema predviđanjima u bliskoj budućnosti to biti
i svemirska prostranstva.
Zakopavanju u zemljište moraju prethoditi merenja litostatičkog pritiska,
seizmološka i hidrogeološka ispitivanja širokog područja kako bi se sprečilo
eventualno prodiranje radioaktivnih izotopa u vodotokove. Imajući u vidu
da se i posle odlaganja u otlacima nastavljaju energetski procesi, praćeni
oslobađanjem toplote, mora se voditi računa i o njihovom hlađenju vodom
ili vazduhom.
Za skladištenje visokoaktivnih otpadaka kao najperspektivnija rešenja
javljaju se napušteni rudnici soli, koji se odliguju velikom geološkom
stabilnošću, a osim toga odvođenje toplote ne zahteva posebna rešenja
i dodana ulaganja s obirom na to da so dobro provodi toplotu. Najbolje
rešenje bi bilo odlaganje radioaktivnih otpadaka na dubine od 16km odnosno
tamo gde nema vode, nafte , gasa ni korisnih metala. Odlaganje radioaktivnih
otpadaka u okeanske dubine se do sada vršilo samo u onim oblastima koje
su prethodno podvrgnuti dugotrajnim temeljnim biološkim i okeanografskim
istraživanjima. Nuklearni otpaci mogu se ispuštati u okeane u tečnom stanju
bez naročite prethodne obrade putem dugotrajnih cevovoda, kao što se svakodnevno
čini u britanskoj nuklearnoj elektrani Vindskejl, ili izbacivati sa brodova
u bolastima gde se ne ribari i gde nije planirano postalvjanje podvodnih
kablova.
Neznanje, nemarnost i neoprezno rukovanje radioaktivnim materijalom
U bivšem SSSR su u periodu nastojanja da se ostvari brz priveredni razvoj
umesto klasičnog eksploziva trinitrotula prilikom građenja veštačkih jezera
i brana, rudnika uglja, podzemnih rezervoara upotrrebljivane bombe. Nedavno
obelodanjeni podaci govore da je u periodu od 1965 do 1988 ovaljeno čaj
116 nuklearnih eksplozija u mehaničko-tehnološke svrhe.
Početak jedne od najmasovnijih kontaminacija vezan je za otpad u Meksičkom
gradu Huarez gde je 198. godine iz skladišta bolnice dopremljen uređaj
za radioterapiju težak oko tri tone koji je saržao kobalt-60. Ovaj neiskorišćen
uređaj je isečen i pomešan sa ostalim sekundarnim sirovinama i poslat
u dve topionice u meksiku i jednu u SAD. Kao rezultat reciklaže došlo
je do proizvodnje 4.000 tona radioaktivnog čelika koji je upotrebljivan
u građevinarstvu kao i za izradu radijatora i nogu za stolove.
Nepromišljenost je otkrivena sasvim slučajno mesec dana kasnije kada je
kamion natovaren radioaktivnim odlivcima prolazeći u blizini laboratorije
Los Alamos (SAD) uključio izuzetno osetljive alarme instalirane za otkrivanje
radijacije. Na otkrivanju radioaktivnog čelika bilo je angažovano 1000
inspektora. U Meksiku je pregledan 17.600 građevina od kojih je 814 moralo
biti demolirano zbog sadržaja radioaktivnih materija.
Korišćenje osiromašenog uranijuma u izradi topovske municije ili u krstarećim
raketama je novijeg datuma i ovo oružje je korišćeno prilikom bombardovanja
koje su izazvale NATO snage na teritorijama Republike Srpske i SR Jugoslavije.
Štetne posledice od ubacivanja uranijuma u koncentrisanom obliku u životnu
sredinu je još uvek teško proceniti i one su predmet diskusija kako u
naučnim krugovima tako i u javnosti.
Koriščenje u nehumane svrhe
U našoj javnosti je posebno prisutna rasprava oko mogućnosti pravljenja
i upotrebe takozvane „prljave bombe“. Danas se špekuliše kod nas a i u
svetu u kojoj meri radioaktivni otpad smešten u Vinči dostupan potencijalnim
teroristima. Neposredno pre i za vreme bombardovanja 1999 godine, SR Jugoslavija
je optuživana da se sprema da napravi prljavu bombu od radioaktivnog i
nuklearnog materijala koji se nalazi u Nuklearnom institutu u Vinči.
Slučaj ruskog desidenta Aleksandra Litvinjenka za koga, britanski zvanični
organi vode istragu i tvrde da je umro od velike doze plutonijuma-210.
Za njegovu smrt se okrivljuju ruske tajne službe. U organizmu i u njegovom
urinu su nađene velike koncentracije navedenog radionuklida.
Najčešći razlozi trgovine i krijumčarenja nuklearnih i radioaktivnih materijala
su:
• kriminal
• terorizam
• uklanjanje opasnog otpada
3. Hemijska kontaminacija vazduha, vode i tla
Hemijska kontaminacija vodene sredine izazvana je brzim razvojem hemijske
,prehrambene, celulozno-papirne industrije, s jedne i zaostajanja tehnologija
prečišćavanja otpadaka sa druge strane nanosi ozbiljnu štetu čovečanstva.
Ne mala uloga u kontaminaciji pripada i hemizaciji u poljoprivredi. Masovna
i nekontrolisana upotreba otrvonih suspstanci – pesticida i veštačkog
đubriva čiji dobar deo dospeva u vodotokove negativno se odražava ne samo
na vodene organizme već i na ljude.
Povećanje broja stanovnika, tendencija njegovog daljeg rasta i bitne izmene
hifijenskih uslova učinili su problem nestašice vode jos akutniji. U vodenu
sredinu mnogobrojni kontamini dospevaju različitim putevima:
• Spiranjem sa poljopriverdnih i industrijskih površina kišom ili
otopljenim snegom
• Taloženjem aerosedimenata
• Otpadnim vodama
• Pri hemijskim havarijama
Kontaminanti do površine zemljišta mogu dospeti uglavnom it dva izvora.
Prvi su industrijska i metalurska postojenja, urbane aglomeracije i saobraćajna
sredstva, dok se kao drugi izvor javlja poljoprivreda.
4. Udesi u hemijskoj industriji
Pojava velikih količina hemikalija u životnoj sredini štetno se odražava
na zdravlje i živote ljudi, životinja biljaka i predstavlja najnepoželjniju
dimenziju tehničko-tehnološke revolucije. Hemikalije u životnu sredinu
mogu dospeti naglo pri čemu ispoljavaju trenutno i vidljivo štetno dejstvo
ili pak svakodnevno u manje-više stalnim količinama. U ovom drugom slučaju
delovanje im je prikriveno a posledice se javljaju posle više godina ili
decenija u globalnoj razmeri. Osnovni izvori nenadanog dospeća hemikalija
u čovekovu radnu i životnu sredinu su:
1. proizvodni i drugi pogoni kojima se opasne supstance proizvode
ili upotrebljavaju
2. industrijska i druga skladišta opasnih supstanci
3. sredstva i putevi za prevoz opasnih supstanci
4. stovarišta i skladišta opasnih otpadaka
5. teroristička primena
Prva značajnija kontaminacija vezana za proizvodne pogone, desila se
u Italiji, u gradići kraj Milana 10.jula 1976 godine. Tada je usled pregrevanja
reaktorskog kotla u hemijskoj fabrici kompanije Hofman la Roš došlo do
oslobađanja žute pare koja je bila prožeta sa možda najtoksičnijom supstancom
koju je čovek do sada sintetisao terahlorodibenzodioksinom ( TCDD).
Konačno rešenje nađeno je u tome što su iskopana dva ogromna kratera koji
su obloženi glinom i prikriveni plastičnom masom, da bi i kao takvi poslužili
kao grobnica za sve ono što je kontamirano. U jedan od tako pripremljenih
kratera bačeno je oko 80,000 kubnih metara zemlje i otpadaka, a u drugi
čak oko 150.000 kubnih metara.
Do kontaminacije je došlo može se reći, na pomalo neuobičajan način. Požar
je zhvatio skladište Švajcarske kompanije SANDOZ AG u mestu Švajcerhol
u industrijskoj oblasti u blizini Bazela. U skladištu dimenzija 90x50m
bilo je oko 1.250 tona oko 90 različitih vrsta hemikalija od čega 20 pesticida
u količini od 900 tona. Na skladištu su se nalazili organofosforni insekticidi
( disulfoton,tiometon, etrimfos i dr ), pesticidi na bazi žive i cinka
kao i drugi pesticidi, zatim rastvarači boje, sirovine i drugi poluproizvodi.
Voda kojom je požar gašen ( 10.000-15.000 metara kubnih ) umesto u rezervoare
za otpadne vode, počela je direktno dospevati u Rajnu. Tom prilikom došlo
je do uginuća više od pola miliona jegulja i drugih riba, kao i insekata,
a ekološka ravnoteža poremećena je u radijusu od oko 300km. Jedina povoljnost
se može naći u tome što su mikroorganizmi, ti stalni restuatori prirode
preživeli. U otrovnom koktelu koji se izlio u Rajnu nalazila su se 20
pesticida, u kolillini oko 5-20 tona. Među njima je i svakako bio najznačajniji
disulfoton, koji je u reku dospeo u količinama od 3-8,9 tona, organfosforno
jedinjenje koje je čak 2 puta toksičnije od kalijumcijanida. Disulfoton
je kao osnovni kontamin detektovan čak 600 km od Bazela, na holandskoj
granici, u koncentraciji od 2mg/l, a znatan deo je dospeo i u Severno
more. Pored uginuća riba, konstatovano je i uništavanje biljnog i životinjskog
sveta u okolini hemijskog kompleksa, dok je 1.200 stavnika Bazela zatražilo
pomoć lekara.
Zaključak
Jedna od osnovnih uslova za čovekov opstanak je životna sredina. U poslednje
vreme, ovaj pojam gubi na značaju, ne samo kao pojam, već i kao pojava
gubi suštinsku reč u svom opisu "životna". U nekim gradovima
naše zemlje, kao što je Pančevo na primer, postoji samo sredina, mesto
življenja, gde se čovek budi i leže sa glavoboljom, ružnim ukusom u ustima,
toksinima u plućima.
Tehničko-tehnološki razvoj poslednjih decenija prošlog veka stvorio je
mnoge i raznovrsne izvore opasnosti za životnu sredinu. Takvo ugrožavanje
čovekove životne i radne sredine proizvodi veliku štetu ljudima, njihovom
životu, telesnom integritetu, zdravlju, imovini ali i drugim vrednostima
ugrožavajući istovremeno i osnove opstanka samog ljudskog roda. Zato je
međunarodna zajednica utvrdila niz mera, postupaka i sredstava sa ciljem
da se otklone, spreče ili umanje izvori ugrožavanja životne sredine.
Štetne posledice, koje nastaju iz nekontrolisanog tehničko- tehnološkog
razvoja mogu da se pojavljuju u vidu ugrožavanja prirode, ugrožavanja
zemljišta, zagađivanja vode i vazduha, nagomilavanja smeća, odpadaka,
proizvodnje štetnih i neugodnih mirisa, proizvodnje buke, vibracija, izazivanja
štetnih posledica od jonizujućeg zračenja i sl.
Literatura
- Dr Andreja Savić, Dr Ljubomir Stajić, Osnovi civilne bezbednosti,
Fakultet za pravne i poslovne studije Novi Sad 2006
- Dr. Vladimir Jakovljević, Sistemi civilne odbrane, Fakultet Bezbednosti
Beograd, Skripta 2008
- www.wikipedia.com
- www.scribd.com
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|