|
INTERESI AMERIKE (SAD) NA KOSOVU
BALKAN - «BURE BARUTA»
Istorijski posmatrano, Balkansko poluostrvo predstavlja jedno od područja
na kojima je vođen znatan broj sukoba - kako onih koji su isključivo lokalnog,
odnosno regionalnog karaktera, tako i onih koji su imali karakter svetskih
sukoba. Balkan je tokom vekova privlačio osvajače, ali i «avanturiste»,
kao i prognanike koji su lutali u potrazi za novom domovinom.
Šta je Balkan činilo, i još uvek čini, tako privlačnim?
Balkan
je jedna od najvećih, ako ne i najveća, raskrsnica u Evropi, «ni na
istoku, ni na zapadu...».
Zahvaljujući razvijenoj putnoj infrastrukturi svaka od država koje se
nalaze na Balkanskom poluostrvu veoma lako može održavati kontakte sa
znatnim brojem zemalja.
Ovo pogoduje razvoju privrede (proizvodnih i uslužnih delatnosti), ali
pogodno je i sa vojno - strateškog aspekta posmatrano, jer Balkan je tampon
zona između dveju velikih celina : istočne i zapadne Evrope ( kao što
je nekada bio tampon zona između istočnog i zapadnog rimskog carstva,
katolika i muslimana, razvijenog i nerazvijenog sveta, dveju totalno drukčijih
kultura).
Zahvaljući tome onaj koji ima vlast na Balkanu ima i mogućnost da kontroliše
zbivanja u regionu, ali i šire, ali i da izvodi raznorazne manevre.
Sa aspekta prirodnih resursa od strateškog značaja ( obnovljivih i neobnovljivih
) može se konstatovati da je ovo područje veoma atraktivno, i da omogućava
razvoj stabilne privrede.
Balkan je ujedno i stecište mnogobrojnih kultura, koje su u toj meri suprotstavljene
jedne drugoj, da su iste evoluirale nezavisno jedne od drugih, kreirajući
sopstvene duhovne, ali i materijalne svetove.
Kulture su se često sukobljavale, nekada su ti sukobi bili otvorene, a
nekada prikrivene prirode. Ono što se stalno mora imati na umu jeste činjenica
da su takvi sukobi, te «specijalno stanje uma» prosečnog balkanca uzrokovali
stvaranje fame o balkanskom čoveku, o biću koje je neprilagodljivo, tradicionalno
agresivno i često u sukobu samo sa sobom. Te sukobe često su koristile
zainteresovane strane, navodeći stanovnike Balkana da ratuju jedni protiv
drugih pod zastavom nacionalnog interesa.
I mi sami, stanovnici Srbije, imali smo često običaj da uzrok svojih nedaća
tražimo među spoljnim neprijateljima, istina je da nam neprijatelji često
uopšte nisu bili potrebni.
Kulturološki sukobi, kao i interesi maskirani zaštitom tobožnjeg nacionalnog
interesa uzrokovali su i raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije,
koja je prema nekima bila velesila koja je imala snagu da menja lice Evrope
i sveta, a prema nekima najveći apsurd svih vremena.
Ipak, jedan od najvažnijih sukoba za svakog stanovnika Srbije, a koji
je prevazišao regionalne okvire, jeste kosovski sukob.
Kosovo predstavlja posebno bolnu tačku budući da je ono vekovna inspiracija
srpske epske poezije, mesto na kome su Turci pobedili Srbe, na kome se
ugasila veličanstvena srednjevekovna srpska država, ali i mesto na kome
su Srbi uzvratili udarac turskoj vojsci 1912. godine.
Kosovsko pitanje zvanično je otvoreno samim formiranjem Albanije kao nezavisne
države, do koga je došlo zahvaljući insistiranju zemalja zapadne Evrope
( naročito Velike Britanije ) koje je uznemiravala pomisao o stvaranju
velike Srbije, koja bi zauzimala stratešku poziciju u srcu Balkana, i
koja bi imala izlaz na Jadransko more.
Problem je narastao s godinama, ali je vešto bio prikrivan tokom perioda
socijalističke vlasti od 1945. - 1989. godine, a u cilju promocije nacionalnog
i kulturnog jedinstva.
1989. godine, predsednik predsedništva Srbije - Slobodan Milošević potkovao
je put ka eskalaciji etničkog sukoba ukidanjem ustavne autonomije Kosova.
Ovaj čin bio je opravdan stavom srpske nacionalne manjine da je nedopustiva
demografska kontrola Kosova, srpske svetinje, koju Albanci sprovode, kao
i širenje muslimanske vere.
Kao odgovor na ovaj potez Albanci sa Kosova su započeli kampanju nenasilnog
otpora, koja se sastojala u ignorisanju vlasti, njenih simbola i odluka.
Takvo stanje stvari nije se moglo održati dugo, te su narastajuće tenzije
dovele do prvih zvaničnih i organizovanih sukoba između srpskih vojnih
formacija i tzv. Oslobodilačke vojske Kosova ( UCK ).
Oslobodilačka vojska Kosova je gradila imidž zaštitnika satanizovane albanske
većine, zauzimajući time daleko povoljniji strateški položaj od srpske
strane, koja je često odavala pogrešan utisak.
Kontakt grupa ( SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija i Rusija
) razmatrali su celokupnu situaciju i nakon svega toga zahtevali su momentalni
prekid vatre, kao i bezuslovno povlačenje srpskih oružanih snaga ( oficijelnih
ali i paravojnih formacija ), povratak izbeglica koje su potisnute pokušajima
da se sprovede etničko čišćenje Kosova, kao i neograničen pristup međunarodnim
posmatračima.
Iako su srpske vlasti, odnosno presednik Republike Srbije Slobodan Milošević,
prihvatile većinu zahteva koji su postavljeni, dobar deo istih ostao je
neprimenjen. Ispostaviće svega nekoliko meseci kasnije da je to bio pogrešan
potez, koji će Srbiju skupo koštati.
Prekid vatre iskorišćen je za pregrupisavanje albanskih paravojnih formacija,
nakon čega je nasilje udvostručeno.
Srpske (para)vojne formacije su takođe bile aktivne na prostorima Kosova
i Metohije, ali i u pograničnim područjima koja su od strateškog interesa
za odbranu teritorije Srbije.
Iako su i jedna i druga strane pribegle nasilju, srpska strana je bila
osuđena od strane međunarodne zajednice zbog prekomerne upotrebe sile
i etničkog čišćenja.
Svesno ili nesvesno, ovo je omogućilo da se kreira i u um znatnog broja
stanovnika Srbije ureže ideja da međunarodna zajednica namerno diskriminiše
srpski narod, a uzdiže albanski - prava istina leži u činjenici da je
albanski lobi ( koji predstavlja jedan od najuticajnih lobija na svetu
) veoma pažljivo vodio propagandni nastup albanske strane, što je istoj
omogućilo da zauzme bolji položaj.
Nesumnjivo je da je u celoj priči izvesnu ulogu odigrao i interes neke
od razvijenih zemalja sveta, ali on nipošto nije mogao biti dovoljan.
Uprkos uvođenju ograničenih sankcija, kao i embargu na uvoz oružija -
nasilje je nastavljeno.
Propast
pregovora u Rambujeu u kombinaciji sa nastavkom sukoba uzrokovao je
reakciju NATO-a. Bombardovanje je trajalo 11 nedelja, i okončano je potpisivanjem
vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu. Rezolucijom 1244 UN Kosovo
je postalo teritorija pod kontrolom međunarodne zajednice.
Ovaj momenat mnogi smatraju momentom gubitka Kosova, međutim mišljenja
su u diplomatskim krugovima po ovom pitanju veoma podeljena. Naime, još
1990. godine čuveni slovenački diplomata ( u tom momentu van aktivne diplomatske
službe ) , Josip Kopinič, je izjavio da je «...za opstanak i dalji razvoj
Srbije od vitalnog značaja da ona što pre shvati i prihvati činjenicu
da Kosovo nije i nikada ponovo neće biti njen integralni deo». Iako je
teško olako prihvatiti ovaj stav, može se reći da je Kopinič donekle bio
u pravu, budući da je već u tom momentu dostignuta ključna tačka netrpeljivosti,
kao i da je već tada trasirana budućnost Kosova, onakva kakvu danas poznajemo,
jer iako je u skladu sa Ustavom Republike Srbije Kosovo i Metohija predstavljaju
integralni deo srpske države, srpska vlast se u ovom momentu na toj teritoji
ne vrši, što je u suprotnosti sa načelom suvereniteta i integriteta.
Ono što se posebno negativno odražava na imidž srpskih vlasti i srpske
nacije, barem kada je u po sredi kosovsko pitanje, jeste nemogućnost vlasti
iz Beograda da uspostave valjanu komunikaciju sa predstavnicima srpske
manjine na Kosovu.
Posebno pitanje jeste i pitanje saradnje sa međunarodnim institucijama.
Svemu napred navedenom treba pridodati i činjenicu da nas kao narod još
uvek prati loš glas da smo skloni nasilju i «zveckanju oružjem».
Pitanje koje se skoro nikada ne postavlja jeste i pitanje populacione
politike, odnosno odgovornosti za demografsku prevlast nad nekada većinskim
srpskim stanovništvom, kao i činjenica da je u poslednjih nekoliko godina
evidentan demografski pritisak od juga ka severu Republike Srbije.
Da li to možemo tumačiti kao puku slučajnost, ili kao namerno usmeravanu
akciju koja za cilj ima kreiranje nove, velike države na Balkanu?
Ko ima interesa da kreira islamsku zemlju usred Evrope koja već ima
ogroman problem sa kontrolom ponašanja stanovnika islamske veroispovesti?
Da li je cilj identifikacija islamskih stanovnika iz EU sa sabraćom
po veri iz te nove države, i samim tim i uticaj na ponašanje istih zahvaljujući
identifikaciji?
Veoma je teško dati nepristrasan odgovor na ova pitanja, ipak nemoguće
je poreći da ona neće imati vitalan značaj za budućnost Srbije, kao i
na budućnost EU.
KORENI INTERESA SAD NA BALKANU
Evropa je pod budnim okom Sjedinjenih američkih država, tačnije njen
tradicionalni suparnik - Rusija ( ZND ). Evropa predstavlja najveće tržište
za plasman robe i usluga iz SAD, ali istovremeno i značajnog konkurenta.
Stanje u Evropi je, u ovom mometnu, od bitnog značaja za SAD budući da
je posle 11. septembra dobar deo američkog novca počeo da se preliva ka
Evropi iz bezbednosnih razloga.
S početka ( dakle, u periodu formiranja Sjedinjenih američkih država kao
nezavisne države - kraj XVIII i prva polovina XIX veka ) SAD nisu bile
preterano zainteresovane za dešavanja na teritoriji Evrope ( bar ne više
no što to normalni diplomatski interesi i odnosi podrazumevaju i zahtevaju
). Izuzetak su predstavljala dešavanja na teritoriji Velike Britanije.
Ovo je sasvim razumljivo s obzirom na znatan broj nerešenih pitanja koja
su onemogućavala da se privreda SAD konsoliduje i doživi stabilan rast.
Stabilizacija unutrašnjih prilika doprinela je promeni u političkim kretanjima.
Istovremeno dolazi i do uspona američke privrede, kao i do razvoja naučnih
teorija vezanih za upravljanje koje su omogućavale nadmoć američke industrije
nad evropskom - sve to kreira mogućnost za usmeravanje politike SAD ka
okruženju, odnosno, forsiranje spoljne politike.
Ključnu
prednost SAD-a u tom momentu daje činjenica da je Evropa uzdrmana brojnim
problemima (nestabilnost Austro-Ugarske monarhije, neredi i pritisak za
promenom društvenog uređenja u Rusiji, previranja u Nemačkoj i Otomanskoj
imperiji, težnje Italije za proširenjem... ).
Teritorija Rusije posebno je privlačila SAD usled prepoznavanja količine
resursa kojim ovo područije raspolaže, a koji bi uz upotrebu ,tada višestruko
nadmoćnije, američke industrije omogućili Sjedinjenim američkim državama
sticanje ogromne prednosti na globalnom nivou.
Postoji stav da su SAD imale interesa da dođe do preuređenja oblika vlasti
u tadašnjoj imperiji, međutim do direktne konfrontacije nipošto nije moglo
doći bez stvaranja tenzije u diplomatskim odnosima, zbog povezanosti ruskog
dvora sa evropskim vladarskim kućama.
Stvaranje SSSR, kao i ulazak Sjedinjenih američkih država u I svetski
rat, označili su početak dugogodišnje tenzije na relaciji «istok - zapad».
Mnogi su dovodili u pitanje uspešnost i opstanak ove nove države, jer
nisu računali na uspešnost ekonomskih strategija koje je rukovodstvo nameravalo
da primeni, niti na jedinstvo masa koje je postignuto zahvaljući ideološko
-psihološkoj matrici oličenoj u komunizmu, odnosno socijalističkim idejama.
Razlog tenzije nije direktno činjenica da je SSSR raspolagao ogromnim
resursima od interesa - već činjenica da je društveno ekonomsko uređenje
onemogućavalo upliv SAD-a na tržište, odnosno kupovinu resursa, ulazak
američkih kompanija na tržište i samim tim jačanje uticaja američkog lobija
u SSSR -u preko ekonomije na političke i diplomatske krugove.
Istovremeno, valja imati na umu da je usvajanje Kejnsove ekonomske doktrine
doprinelo prihvatanju ratne ekonomije kao oblika razvoja privrede, a koja
je očita u Kejnsovim militarističkim idejama ( Kejnsov militarizam ).
Poseban problem prestavljao je i uticaj ideologije SSSR-a, koji se širio
na države u okruženju, koje su samim tim postale zatvorene za SAD.
Konflikt je rezultirao potrebom da se postavi fizička i psihološka barijera
između interesnih zona SAD i SSSR ( ne samo kao dveju nadmoćnih država,
već kao predstavnika suprotstavljenih ideologija, načina života i privređivanja
). Psihološku barijeru je bilo relativno lako podići obzirom da je «američki
san» bio popularan u osiromašenim područjima Evrope i Azije.
Teren za sprovođenje ovakve akcije pripreman je obazrivo, putem propagande
i demonstracijom sile, nadmoćnosti znanja i tehnologija. ..
Prispeće komunizma u sam «komšiluk» SAD prelomilo je dalja dešavanja,
rezultiralo podizanjem berlinskog zida i intenziviranjem hladnog rata.
SFRJ
je, sa ideološkog aspekta posmatrano, bila bliža «istoku» nego «zapadu»,
ali je konflikt između vođa, maršala Tita i Staljina, rezultirao približavanju
SFRJ «zapadu». Dakle, iako je SFRJ tehnički bila nesvrstana, sasvim je
bilo očigledno da će ona predstavljati tampon zonu između ovih sila, i
to tampon zonu sa jasnim opredeljenjem.
Takvo stanje stvari doprinelo je odabiru SFRJ za stratešku zonu, što je
omogućilo rast privrede SFRJ (zahvaljući činjenici da je MMF pod direktnim
uticajem SAD ) i prerastanje iste u moćnu državu koja dominira okruženjem.
Postoje i indicije da je osim iz napred navedenog razloga izbor pao na
SFRJ zato što je primećeno i predviđeno da će ona kao sistem biti teško
održiva ( ne zato što je komunizam dobar ili loš poredak, već zato što
je postojala ogromna količina neslaganja i tenzije usled različitosti
u kulturno-istorijskom nasleđu, pa samim tim i u psihološkim profilima
stanovnika - sve to bilo je zabašureno pod zastavom bratstva i jedinstva
), te će ista biti podložna uticaju.
Vrlo je moguće da je Kosovo i Metohija još onda, početkom 60-tih godina
XX veka, odabrano i prepoznato kao strateška tačka - kula stražara SAD-a
u Evropi.
Raspad SSSR-a učinio je SFRJ nepotrebnom ( sa aspekta interesa ) i dopušteno
je da se sistem sam izbori sa sobom, dok je interesovanje preneto na istok
u cilju približavanja Rusiji.
Istovremeno , dodatni problem je pad berlinskog zida, koji je predstavljao
dodatni udar na «zapad» ( Z.Nemačka je ipak bila investicija SAD, a padom
zida došlo je do prelivanja ekonomskih problema koje su bili proizvod
socijalističkog oblika privređivanja ). Koliko je bio značajan ovaj momenat
uviđamo i kroz naziv po kome je upamćen : preokret ( WENDE ).
Formiranje Evropske Unije kao narednog suparnika, oporavak ruske ekonomije
i previranja na bliskom istoku doprineli su narastanju potrebe da se SAD
«stacionira» na teritoriji Evrope.
Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Makedonija su bili pogodni, ali prednost
Kosova i Metohije ipak je znatnija iz sledećih razloga:
■ pogodna geografska lokacija ( pristup Albaniji, Bugarskoj,
Makedoniji, Turskoj i zemljama Levanta, ali i zemljama ka zapadu preko
Bosne i Crne Gore);
■ zaokruženost celine ( KiM je u bliskom kontaktu sa znatnim
brojem država, ali ipak predstavlja autonomnu geografski zaokruženu celinu
);
■ prirodni resursi ( osnovano se pretpostavlja da su zalihe nafte
na Kosovu značajne, a neosporno je i prisustvo drugih retkih sirovina
od strateškog značaja);
■ nestabilnost usled etničkih sukoba ( albanska nacionalna manjina
koja je islamske veroispovesti pokazala se višestruko korisnom: otvoreni
su za saradnju i razmenu; prisutni su problemi u Makedoniji koje izaziva
ova značajna manjina; prisustvo albanske nacionalne manjine na jugu Crne
Gore koja omogućava potrebu crnogorske diplomatije da ima fleksibilan
i relativno popustljiv stav... );
■ mogućnost psihološke identifikacije ( stanovnici EU će relatinvno
teže postići psihološku i kulturološku identifikaciju; primetno je da
znatan broj država EU naseljava značajan broj stanovnika islamske veroispovesti
- u ovom slučaju verska pripadnost bi mogla da bude ključ za širenje uticaja
u Evropi i manipulaciju, čak i da se ne radi o težnji uticaja na stanovnike
EU postoji mogućnost uticaja na zemlje u okruženju sa značajnim učešćem
islamske veroispovesti. Daleko je od toga da je sve ovo samo teorija zavere,
već predstavlja realnu opciju );
■ izraženi ekonomski problemi ( izuzetno visok stepen nezaposlenosti,
siva ekonomija - činjenica da se znatan deo radno sposobnog stanovništa
ili bavi ilegalnim aktivnostima ili je na radu u inostranstvu... ovo «garantuje»
otvorenost za saradnju );
■ visoka stopa nataliteta ( omogućava demografski pritisak na
zemlje u okruženju; mada ovo može biti i rizično! );
■ uticaj albanskog lobija ( albanski lobi je jedan od izuzetno
snažnih i dobro organizovanih lobija koji uspešno dejstvuju; snaga albanskog
lobija može se i negativno odraziti i postati sredstvo upereno protiv
SAD i drugih zainteresovanih država), itd.
Savremena tehnologija je omogućila da se ratovi vode na daljinu, da se
utiče na svest i ponašanje ljudi bez potrebe za fizičkim kontaktom, ali
fizičko prisustvo ipak ima svoje prednosti, i omogućava manje prisutno
manevrisanje. Uticanje preko nezavisne države, ulaskom u njene diplomatske
krugove i ekonomiju, dozovljava odrešenost ruku, kao i indirektno favorizovanje
jedne kulture i jednog načina življenja.
Ne smemo imati odbojan stav, posmatrati sve to kao nešto mrsko ili čudno:
posle svega, ekonomija je samo stvar interesa - nečijeg, veoma često manjinskog.
Svako ljudsko biće je otelotvorenje interesa, i zato nam interes ne sme
biti stran, već moramo biti otvorenog shvatanja kako bismo isti prepoznali
u njegovim različitim manifestacionim oblicima.
UTICAJ LOBI GRUPA
■ Lobi grupa/e EU
Veoma su podeljeni stavovi oko toga da li postoji jedinstvena logi grupa
EU, međutim sasvim je izvesno da postoji tradicionalna «netrpeljivost»
prema ideji o prisustvu američkog uticaja na starom kontinentu.
Lobi grupa EU je generalno protiv ideje o širenju islamskog uticaja u
Evropi, dakle, sasvim je logično da postoji neslaganje sa idejom o formiranju
zasebne i/ili velike islamske države na Balkanu.
Međutim, treba imati na umu da postoji nejedinstvo, odnonsno veliki broj
podgrupa za zasebnim interesima.
Područje delovanja nije ograničeno samo na prostore Evrope, mada je intenzitet
svakako najjači.
■ Albanske lobi grupe
Izuzev ruske i ukrajinske lobi grupe, kao i američke, albanska lobi grupa
predstavlja najbolje organizovanu i veoma uticajnu lobi grupu.
Njeno dejstvo nije ograničeno samo na zemlje sa izraženim učešćem stanovnika
islamske veroispovesti. Albanska lobi brupa je veoma snažna na teritoriji
SAD-a. Albanska lobi grupa ostvaruje veoma blisku saradnju sa američkom
lobi grupom.
■ Srpska lobi grupa
Ne može se govoriti o postojanju objedinjene srpski lobi grupe, već o
rascepkanim lobi grupama koje su često naklonjene zaštiti interesa pojedinaca,
a neretko deluju jedna protiv druge.
Često se govori o negativnom uticaju lobija koji prositiče iz činjenice
da ne postoji zajednički stav.
Uticaji ovih triju grupa nisu jedini koji će biti presudni za budućnost
Kosova i Metohije, ali će igrati najzapaženije uloge.
Interese lobi grupa EU i srpske lobi grupe ne treba posmatrati kao oprečne.
Generalno, oni su usmereni ka istom cilju - ka stabilnoj Evropi, međutim
ključni problem leži u nepostojanju kvalitetne komunikacije između njih.
Nemogućnost lobi grupa da preseču linije moći albanskih grupa leži u visokoj
integrisanosti istih u sisteme zemalja EU.
MOGUĆI SCENARIJI:
VELIKA ALBANIJA VS. NEZAVISNO KOSOVO
Ideja o stvaranju Velike Albanije ne predstavlja ništa novo, niti predstavlja
originalni koncept - mnoge države sa izraženim nacionalnim duhom i identitetom
pokazale su tokom svog postojanja težnju za stvaranjem velike države koja
će biti simbol njene snage ( ideja je čak prisutna i kada je u pitanju
stvaranje Velike Srbije! ). Nezavisno Kosovo takođe ne predstavlja novinu,
već je proizvod dugogodišnjih težnji koje su bile gušene i prikrivane.
Možda se na prvi pogled čini da ne postoji razlika između ove dve ideje/opcije,
ili da se ona svodi na isključivo semantički nivo, odnosno na pitanje
simbola i zvaničnog naziva.
Međutim, razlika postoji, a koliko je ona drastična utvrdili bismo kada
bi se modeli sproveli u delo.
Velika Albanija
Prema
proceni sastavljenoj na osnovu popisa, broj stanovnika Albanije iznosio
je 2003. godine « 3581655 stanovnika; prema proceni broj stanovnika na
Kosovu i Metohiji iznosi negde između 1700000 i 2100000 , od čega je «
89% stanovništvo albanskog porekla; albansko stanovništvo u Makedoniji
prema proceni vlasti iznosi 22% od ukupnog broja stanovnika ( ukupan broj
stanovnika je negde oko 2000000 ), dok prema podacima nevladinog sektora
iznosi oko 40%; primetno je da i u Crnoj Gori albansko stanovništvo ima
znatno učešće, naročito u onim opštinama koje se graniče, ili su u u neposrednoj
blizini Albanije; u obzir treba uzeti da je Albanska dijaspora velika
i u Turskoj ( usled deportacije albanskog stanovništva u periodu Aleksandra
Rankovića kada je deportovano « 450000 Albanaca ).
Rizici:
Ključni problem u vezi formiranja velike Albanije bili bi etnički
sukobi do kojih bi vrlo verovatno došlo, budući da bi Albanci iz okolnih
država tu novu državu prepoznali kao maticu, kao centar ka kome bi stremili.
Ovo bi vrlo lako moglo da izazove nestabilnost u čitavom regionu. Mogućnost
proširenja konflikta van granica Balkana je izvesna, obzirom na veličinu
albanske dijaspore, kao i snagu albanskog lobija.
Obvzirom na činjenicu da je većina albanske populacije islamske veroispovesti
( oko 90% ) postojao bi i rizik od identifikacije muslimana iz EU sa «sabraćom
po veri», te treba razmotriti i mogućnost izazivanja nemira širom EU.
Fundamentalisti bi mogli ovo iskoristiti za popularizaciju terorizma,
kao i za širenje netrpeljivosti.
Ovo bi moglo da uzrokuje ekonomsku destabilizaciju prostora, što svakako
ne predstavlja interes nijedne balkanske države ( čak ni interes Albanije
), pa ni same EU, budući da znatan broj njenih najrazvijenijih država
ima problem sa kontrolisanjem ponašanja stanovnikštva islamske veroispovesti.
Popularizacija islama nije u interesu ni SAD, jer iako one imaju interesa
na bliskom istoku, te bi «sponzorisanjem» formiranja jedne ovakve islamske
države stekli simpatije i podršku barem dela islamske zajednice, veoma
bi teško uspeli da održe kontrolu bez uplitanja drugih interesenata.
Mnogo je lakše kontrolisati nejaku, nestabilnu državicu kao što bi na
primer bilo nezavisno Kosovo, no što bi slučaj bio sa kontrolom jedne
zaokružene celine kakva bi bila Velika Albanija.
Velika Britanija, putem svoga lobija, takođe bi radije podržala nezavisno
Kosovo, uprkos tvrdnjama diplomatskog kora Velike Britanije da ova država
nema strateških interesa na Balkanu. Velika Britanija ima interesa, doduše
indirektnih, preko investitora koji su njeni državljani, a koji pokušavaju
da plasiraju investicije u vezi za strateškim mineralnim resursima koji
postoje na Kosovu i Metohiji.
Kada je u pitanju srpska strana, ni njoj nije u interesu formiranje Velike
Albanije, naročito ne zbog demografskog pritiska kome bi bila izložena
naša država. Kapitalni problem jeste činjenica da je stopa nataliteta
srpskog stanovništva izuzetno niska, dok je stopa priraštaja albanskog
stanovništva veoma visoka - kroz nekih četrdesetak godina, uz smišljeno
vođenu politiku, srpsko stanovništvo bi ,u određenom broju područija,
moglo biti biti potisnuto.
Da postoji tendencija sprovođenja ove ideje u delo pokazuje nam i činjenica
da albanski investitori plasiraju investicije u pograničnim područjima
( a na teritoriji Srbije ). Ove investicije nisu ograničene samo na kupovinu
nekretnina i zemljišta, već su usmerene i na investicije u ekonomske projekte.
Možda sve ovo zvuči kao teorija zavere pod radnim naslovom: «Oni protiv
Nas», međutim, ovaj scenario nipošto nije nerealan, niti je kreiran pod
dejstvom nacionalne mržnje i netrpeljivosti.
Budućnost Srbije bi ostvarenjem ovakvog scenarija mogla bi biti stavljena
pod znak pitanja. ( Možda bi se ostvarila i čuvena rečenica:» Bićete Kurdi
u sopstvenoj zemlji?»).
Nezavisno Kosovo
Ne
može se nipošto reći da je ova opcija znatno bolja za srpsku stranu, budući
da gubitkom Kosova i Metohije ( bilo u korist Velike Albanije ili u korist
zasebne, nezavisne države ) Srbija ostaje bez znatnog dela strateških
rezervi od kojih zavisi industrija ( npr. od 100% bilansiranih rezervi
lignita 95% se nalazi u kosovkom basenu; bitne su i zalihe retkih metala...
).
Međutim, ono što može da se iskoristi jeste činjenica da bi samostalno
Kosovo bilo država sa najvećom stopom nezaposlenosti u Evropi, što znači
da bi mogli pronaći načina da investiramo u određene sektore industrije
( preko investitora iz inostranstva - jer je dobro poznato da albanska
strana ne odbija saradnju, samo pod uslovom da zvanično ne stoji da je
vlasnik firme komapnija iz Srbije - reč je o čisto propagandnim razlozima
) i na taj način bi imali upliv na novom tržištu, a očuvali bismo i tranzitni
pravac kapitala ka Sredozemlju.
SAD daleko više odgovara ovaj scenario obzirom na to da bi ova nova država
bila nejaka i nestabilna, te stoga i otvorenija za «saradnju». Nezavisno
Kosovo bi po potrebi moglo da predstavlja centar negativnih talasa, ali
opet ne isuviše jakih da bi se mogli izmaći kontroli.
Osim raspolaganja strateškim resursima, SAD bi dobile i ekskluzivnu bazu
na teritoriji Balkana, koja bi omogućila nadgledanje strateški važnih
tačaka: Turske,
Irana, Iraka, Kuvajta, Sredozemlja, Grčke, severne Afrike i sl.
Sa aspekta evazije etničkih sukoba širih razmera, za EU ovo predstavla
nešto pogodniji model. Međutim, ni ovaj model nije optimalan, budući da
bi putem mehanizma međuzavisnosti ekonomonija moglo doći do prenošenja
stope nezaposlenosti i inflacije sa kosovsko-balkanskog tržišta na njeno
sopstveno. Poseban problem predstavljala bi i neograničena prevlast SAD
nad resursima od vitalnog značaja, što bi u daljoj, ali iapk ne tako dalekoj
budućnosti, omogućilo SAD-a prevlast nad tržištima EU.
Delovanje fundamentalnih grupa i dalje ne bi zaobišlo EU, ali bi ipak
bilo pod nešto većim stepenom kontrole zbog očuvanja statusa nove države,
kao i zobg činjenice da bi svaka od država ( Makedonija i Albanija ) morale
da preuzmu odgovornost.
Velika Britanija bi takođe imala interesa da se ovaj model sprovede u
delo, budući da bi «čuvala leđa» SAD, radi čega bi sigurno stekla pravo
na svoj udeo u interesu, a istovremeno bi imala ulogu centra lobija za
podržavanje opcije na teritoriji Evrope. Istovremeno, podržavanjem ove
opcije i ona bi očuvala tranzit kapitala ka interesnim sferama na bliskom
Istoku.
Nijedna od ovih dveju opcija nije isključivo pozitivna ili negativna,
niti se može reći da predstavlja isključivi model po kome će se događaji
odvijati, već se mora konstantno imati na umu mogućnost dejstvovanja nepredvidivih
faktora.
Kosovo i Metohija u sastavu Srbije
Sa
aspekta državnosti i istorisjkog kontinuiteta, sasvim logično bi bilo
da Kosovo i Metohija ostane sastavni deo teritorije Republike Srbije,
no pitanje je u kojoj meri je to zaista moguće, obzirom na činjenicu da
postoji demografska prevlast albnanskog stanovništva. Demografska prevlast
osnova je etničkih sukoba, ali i argumenta albanske strane da Kosovo možda
jeste nekada bilo teritorija Srbije, ali to svakako više nije, obzirom
da srpski narod tu više ne živi. Sa ekonomskog aspekta, Srbiji bi ostanak
južne provincije savršeno odgovarao, budući da bi imala pristup resursima
( mineralni, obnovljivi, zemljište, putna infrastruktura... ), no uz sve
negativne posledice koje sa sobom ostanak nosi, pitanje je koliko bi to
bilo ekonomski isplativa opcija.
Jedna od racionalnih mogućnosti bilo bi uređenje po kantonalnom principu
( konfederativni karakter ) izvesnog stepena autonomije, ali pitanje je
hoće li ova opcija biti podržana.
Ono što jeste važno za opstanak i razvoj naše države jeste prihvatanje
činjenice da se ne sme zaboraviti činjenica da je Kosovo i Metohija sastavni
deo Srbije, ali se ne sme pribeći ni otvorenom sukobu, budući da iz istog
sigurno ne bismo mogli izaći kao pobednici, budući da ne bismo imali podršku
preteranog broja lobi grupa. Ne bi valjalo preterano se osloniti na obećanja
da će doći do intervencije ruske strane, jer tu ne postoji istinska dobronamernost,
već zaštita interesa ruske strane, budući da ona shvata namere SAD-a i
cilj stacioniranja ove velesile na Kosovu.
ZAKLJUČAK
Prepuštnje sudbine Kosova koje predstavlja veoma značajno pitanje za
sudbinu našeg naroda, međunarodnoj zajednici predstavlja pogrešan potez:
najveći interes za očuvanje tog «parčeta zemlje», tog simbola naše države
imamo mi.
To ne znači da trebamo da zauzmemo neprijateljski stav prema međunarodnoj
zajendici, da se otuđimo od iste i da se branimo tako što ćemo stalno
nekoga optuživati, a da sami ništa pozitivno ne preduzimamo.
Ključ rešenja leži u kvalitetnoj propagandi koja ima neviđenu moć:
- Dobro osmišljenom i uporno vođenom propagandom ljudima se i nebo
može prikazati kao pakao, a suprotno tome i najbedniji život kao raj.
- Ne postoje loše sredstva, već samo loši ( negativni ) ciljevi.
Rusija i SAD nisu direktno suprotstavljene jedna drugoj, kako se to na
prvi mah čini, već kao najjači samo žele «svoje parče kolača», koje je
srazmerno njihovoj snazi.
Jedini način za održavanje mogućnosti da Kosovo (p)ostane integralni deo
Srbije, barem u narednim - ako već nije moguće to ostvariti u ovoj generaciji,
jeste stvaranje i očuvanje zdrave matice koja će lobirati za takvu opciju.
LITERATURA / IZVORI:
www.alb-net.com, www.hrw.org, www.cia.gov, www.pregled.com, www.kosovo-undp.org,
www.zmag.org ,www.un.org, www.nato.int
www.nb.politics.org, www.unpo.org, www.en.wikipedia.org, www.unmikonline.org,
www.bbcnews.net, www.kosova.org
- CIA protiv Jugoslavije, Marko Lopušina, treće dopunjeno izdanje, "Evro",
Beograd, 2001. godine
- Hijerarhija zaverenika: Komitet 300, dr Džon Kolman, «Narodna knjiga»,
Beograd,2005. godine
- Enciklopedija «Britanika», sažeto izdanje, «Politika», Beograd, 2005.
godine
- Popularna enciklopedija, BIGZ i Omladinska knjiga, Beograd, 1976.
godine
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|