|
INSTITUT PRIKRIVENOG ISLEDNIKA
U BORBI PROTIV ORGANIZOVANOG KRIMINALA
Organizovani kriminal u smislu
Krivičnog Zakona predstavlja „vršenje krivičnih dela od strane organizovane
kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika
za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili stroža kazna".
Proglašen je za izuzetno štetnu društvenu pojavu za društva u bilo kojoj
fazi razvoja a posebno za ona u tranziciji. Postoji preko 150 raznih pokušaja
definisanja pojave organizovanog kriminala koja je, iako nema opšteprihvaćenu
definiciju, našla mesto u mnogim, pa i srpskom zakonodavstvu. Primena
posebnih istražnih metoda je jedan od faktora suprotstavljanja organizovanom
kriminalitetu. Posebne istražne radnje su mere tajnog prikupljanja podataka
o najtežim oblicima kriminaliteta u koje spada organizovani kriminal,
terorizam, korupcija, pranje novca i drugi finansijski delikti, trgovina
narkoticima, ljudima, krijumčarenje vozila, oružja i drugo.
U Srbiji je posebna glava Zakona o krivičnom postupku posvećena organizovanom
kriminalu. Postoji i Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa
u suzbijanju organizovanog kriminala i noveliran Krivični zakon.
Medjunarodno uporište za aktivnosti protiv organizovanog kriminala se
nalazi u: -Bečkoj konvenciji protiv nezakonitog prometa opojnih droga
i psihotropnih supstanci iz 1988. godine - kontrolisana isporuka na međunarodnom
nivou i mehanizmi njene realizacije
-Konvenciji Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda
stečenih kriminalom iz 1990. godine - pristup kompjuterskim sistemima
i izrada određenih dokumenata
-Rezoluciji Interpola o organizovanom kriminalu
-Rezoluciji Evropskog Saveta o sprečavanju organizovanog kriminala iz
1998.
godine
-Konvenciji UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala usvojena
u Palermu decembra 2000. godine, koja je ujedno i najznačajniji međunarodni
dokument koji predviđa kontrolisanu isporuku, elektronsko praćenje ili
druge oblike nadzora i tajnih operacija
-Konvenciji UN protiv korupcije iz 2003. godine - predviđa korišćenje
kontrolisane isporuke i druge posebne tehnike istrage.
Ove navedene rezolucije i konvencije polaze od predpostavke da efikasno
suprotstavljanje organizovanom kriminalitetu nije moguće ostvariti primenom
"klasičnih", tradicionalnih dokaznih metoda. Tradicionalne metode
suprotstavljanja kriminalitetu, posebno organizovanom kriminalitetu nisu
u potpunosti delotvorne i efikasne u suzbijanju ove negativne društvene
pojave. Zbog prirode krivičnih dela i njihovih učinilaca, njima se ne
mogu postići zadovoljavajući rezultati u sudskom postupku. Stoga je nužno
koristiti savremene metode zasnovane na naučnim i tehničkim dostignućima
koje se u svetu već uveliko primenjuju. Uprkos izvesnih nedorečenosti
posebnih normi koje predviđa Zakon o izmenama i dopunama zakona o organizaciji
i nadležnosti državnih organa u suzbijanju kriminaliteta i kontraverznosti
ovog zakona sa stanovišta zaštite ljudskih prava, osobine delovanja organizovanog
kriminala rezultati koji su postignuti primenom posebnih mera čine te
mere nužnim elementom metoda suzbijanja ovog oblika kriminaliteta. Upravo
iz tih razloga je u Stokholmu (Švedska), 11. decembra 2009. godine, Evropska
unija usvojila strateški petogodišnji plan za stvaranje evropskog Prostora
slobode, bezbednosti i pravde (Area of Freedom, Security and Justice,
AFSJ) tzv. Stokholmski program. Do 2014. godine u EU predviđa se dodatno
razvijanje policijske i pravosudne saradnje država članica, posebno kroz
instituciju prikrivenog islednika, zatim saradnju kroz zajedničke policijske
i carinske centre, razvijanjemkriminalističko-obaveštajnog rada i sprovođenjem
zajedničkih operativnih akcija. Predvidja se stvaranje policijskog pravilnika
koji će uključiti izmene u razmeni i pristupu informacijama. Opšti zaključak
je, medjutim, da se u Evropskoj Uniji „bezbednost" postavlja ispred
„sloboda" i da se takva praksa praktikuje od 11. septembra 2001.
godine. Zvaničnici EU, a posebno Evropska Komisija, nasuprot tom mišljenju
ističu da se građanin ipak nalazi u fokusu i da je Stokholmski program
upravo hteo da pronađe razvnotežu između pružanja bezbednosti i zaštite
ljudskih prava. Ishod te „ravnoteže" videće se kroz sprovođenje programa.
Za razliku od nekih zemalja koje nemaju "specijalne sudove"
niti posebno definisan institut prikrivenog islednika niti specijalne
istražne radnje, u Srbiji se smatra da je sa aspekta opšte bezbednosti
prihvatanje i sprovodjenje tih medjunarodnih zakona značajnije za gradjane
Srbije od bojazni zloupotrebe i mogućnosti kršenja osnovnih ljudskih prava
i isloboda.
PRETPOSTAVKE ZA PRIMENU POSEBNIH ISTRAŽNIH TEHNIKA I MERA TAJNOG NADZORA
U zakonodavstvu se ove mere nazivaju različito: posebne istražne radnje
(ZKP BiH), posebne dokazne radnje (ZKP Srbije ), posebni izvidi kaznenih
dela (ZKP Hrvatske), mere tajnog nadzora (ZKP Crne Gore). Izgleda da je
najbolji naziv upotrebljen u ZKP Crne Gore, jer upozorava na vezu i uticaj
ovih mera i ljudskih prava i slobode građana. Prema ZKP-u Srbije glava
XXIX-a „posebne dokazne radnje", tj. mere tajnog nadzora su: a) tajni
zvučni i optički nadzor osumnjičenog, čl.504e b) pružanje simuliranih
poslovnih usluga i sklapanje simuliranih pravnih poslova, čl.504i , c)
angažovanje prikrivenog islednika, član 504m , d) kontrolisana isporuka,
član 504l, e) saslušanje svedoka saradnika čl.504o.
Zakonik o krivičnom postupku Srbije iz 2006. Godine je morao da bude zamenjen
novim jer izmedju ostalog ne sadrži opšte odredbe koje bi važile za sve
mere tajnog nadzora i koje bi se odnosile na pitanja koja kod svih ovih
mera moraju biti uređena na isti način, kao što ima odredbe o opštim pravilima
za primenu mera procesne prinude (član 165). U njemu su izostale veoma
važne instruktivne odredbe da će se primena mere tajnog nadzora ukinuti
po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena; da
je sud dužan da se u primeni ovih mera rukovodi ustavnim pravilima o srazmernosti
ograničenja ljudskih prava i svrhe ograničenja i da su organi gonjenja
obavezni da svrhu ograničenja ljudskih prava uvek nastoje postići manjim
ograničenjem, odnosno bezikakvog ograničenja, ako je to moguće i dr.
Načelo srazmernosti, koje ZKP poznaje kod određivanja mera za obezbeđenje
prisustva okrivljenog u postupku, mora postojati i u slučaju primene posebnih
istražnih tehnika, sve vreme dok traje ograničenje ustavnih prava lica
prema kojima su primenjene. Mere se mogu primeniti pod uslovom da postoje
osnovi sumnje da je određeno lice učinilo određeno krivično delo ili da
je učestvovalo u njegovom izvršenju, odnosno da se priprema na izvršenje
krivičnog dela, a to se ne bi moglo otkriti, sprečiti ili dokazati na
drugi način ili bi izazvalo nesrazmerne teškoće.
Svrha istraživanja odnosno otkrivanja se ne može postići na drugi način
ako policija i javni tužilac nikako ne mogu doći do drugih izvora saznanja
o činjenicama, ili bi traganje za njima bilo povezano sa nesrazmernim
teškoćama (npr. prikupljanje dokaza za otvaranje postupka bilo bi vremenski
znatno produženo). Zakonik o krivičnom postupku pretpostavlja da će se
primenom ovih mera doći do takvih izvora saznanja o činjenicama, koje
se ne bi smele primenjivati kad se pouzdano zna da se na taj način cilj
nikako ne može postići (npr. lice prema kome je određeno prisluškivanje
telefonskih razgovora nema telefon i ne vodi telefonske razgovore koji
imaju veze sa krivičnim delom). Osnovi sumnje su pretpostavka za određivanje
ovih mera. Ta sumnja se sadrži u izvorima saznanja o činjenicama iz kojih
proizlazi verovatnost da je neko lice počinilo, odnosno da priprema krivično
delo za koje Zakonik dopušta primenu navedenih mera. Osnovi sumnje moraju
da prethode određivanju mera tajnog nadzora, jer je njihova primena opravdana
samo kao odgovor državne vlasti na sumnju da je izvršeno krivično delo,
odnosno da se ono priprema. Oni moraju da sa određenim stepenom sigurnosti,
koji je veći od prostog nagađanja i proizvoljnog spekulisanja, pokazuju
da je izvršeno, odnosno da se priprema krivično delo organizovanog kriminala.
Osnovi sumnje takodje moraju da se odnose na lice koje je pripadnik kriminalne
organizacije ili pretpostavljeni (presumptivni) učinilac krivičnog dela.
Obzirom da se u svim pretpostavkama sumnje u ovoj fazi predkrivičnog postupka
radi o indicijama, njih bi moralo biti više, tj. najmanje dve. "Osnovi
sumnje" za dela iz organizovanog kriminala, koji prethode primeni
mera o posebnim istražnim tehnikama predstavljaju, u stvari, isti stepen
uverenja u istinitost činjenica kao i "osnovana sumnja", koja
u našem zakonodavstvu služi za donošenje odluke o pokretanju krivičnog
postupka, a ne za sprovođenje policijskih izviđaja u pretkrivičnom postupku.
U skladu sa ustavnim načelom srazmernosti, ograničenje ustavnih prava
i sloboda građana radi pribavljanja dokaza za dela organizovanog kriminala,
moguće je tek supsidijarno, kada se do tih dokaza ne bi moglo doći na
drugi način, ili bi to bilo moguće uz nesrazmerne teškoće. U takvom slučaju,
na zahtev javnog tužioca, istražni sudija može odrediti pojedine mere
kojima se privremeno ograničavaju ustavna prava i slobode lica zakoje
postoje osnovi sumnje da je samo učinilo ili sa drugim licima sudelovalo
u izvršenju nekog krivičnog dela koje se po zakonu može kvalifikovati
kao delo organizovanog kriminala. Koliko je veliki značaj pažljivo postupati
u utvrdjivanju nužnosti primene posesebnih istražnjih radnji pokazuje
i praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je u više presuda ustanovio
pravila za primenu mera tajnih opservacija. Kako one ograničavaju ustavno
pravo na nepovredivost privatnog i porodičnog života iz člana 8, stav
1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (gde
spadaju i prava na nepovredivost stana i tajnost prepiske i drugih načina
opštenja), te mere su načelno dopuštene samo u izuzetnim slučajevima iz
stava 2 istog člana Konvencije: ako su u demokratskom društvu nužne, pored
ostalog, radi „interesa državne bezbednosti, javnog reda i mira, i radi
sprečavanja nereda i zločina". Pri tome, države mogu samostalno odrediti
pretpostavke za primenu tih mera, ali je ta samostalnost ograničena konvencijskim
načelima koja građanima garantuju adekvatna i efikasna jemstva protiv
samovolje i zloupotrebe (presuda Klass v. Nemačke, 1978, koja se odnosi
na tajni nadzor nad telekomunikacijama). Ta načela, pored spomenutog načela
srazmernosti (primenjenog na slučaj organizovanog kriminala u presudi
Malone v. Velika Britanija, 1985), uključuju:
a) postojanje zakonske osnove za tajne opservacije (pri čemu Konvencija
pojam zakona tumači i kao podzakonske propise i sudske precedente kao
izvore prava - Kruslin v. Francuska, 1990), koja (osnova) mora za građane
biti „pristupačna i precizna", a ne da se sastoji, npr. samo od nepredvidivih
administrativnih običaja, i b) takva da dovoljno jasno odredi obim i način
primene diskrecionih ovlašćenja državnih organa koji te mere primenjuju
(Malone, § 68, Kruslin, § 30, 36); c) određivanje kruga lica koja mogu
biti podvrgnuta tajnoj opservaciji; d) određivanje krajnjeg roka primene;
e) uređenje postupka kontrole u toku primene mere, uključujući sastavljanje
izveštaja o izvršenju mere, zaštiti tajnosti njenih rezultata i njihovom
uništavanju nakon obustave postupka ili izricanja oslobađajuće presude
(Kruslin, § 35; Huvig v. Francuske, 1990, § 34).
Presudom Evropskog suda pravde (Vetter v. Francuska, 2005, § 21—29) se
kaže da nije u skladu sa odredbom člana 8 Evropske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda ako nacionalne vlasti, u nedostatku
zakonske osnove, analogijom prošire (na druga lica) razlog za prisluškivanje
telekomunikacija na tajno snimanje privatnih prostorija. Druga lica (za
koja ne postoje osnovi „kriminalne" sumnje) mogu doći pod udar ovih
mera samo izuzetno, pod određenim zakonskim pretpostavkama (da postoje
osnovi sumnje da učiniocu ili od njega prenose saopštenja ili poruke u
vezi sa krivičnim delom ili da se učinilac služi njihovim telefonskim
priključcima ili drugim telekomunikacionim uređajem, da postoji pristanak
oštećenog da se te mere primene u njegovim prostorijama ili na predmetima
koji su u njegovom raspolaganju itd.). To, međutim, ne mogu biti lica
za koja organi gonjenja znaju da se u kasnijem krivičnom postupku mogu
pojaviti kao tzv. privilegovani svedoci i lica koja se ne kažnjavaju za
neprijavljivanje krivičnog dela (član 332, stav 3 KZ). U ZKP-u Srbije
takve odrdbe za sadane postoje.
PRIKRIVENI ISLEDNIK
Prikriveni islednici se u našoj
literaturi definišu kao policijski službenici , kojima je dodeljen promenjen
identitet (legenda) u određenom vremenskom periodu, da bi delujući tajno
u kontaktu sa određenim kriminalnim krugovima, prikupljali informacije
koje će moći da se koriste za otkrivanje, razjašnjavanje i sprečavanje
krivičnih dela i to pre svega onih koja se odnose na organizovani kriminalitet
. To ne znači da prikriveni islednici po pravilu treba da budu regrutovani
iz redova već zaposlenih radnika bezbednosnih agencija ili policije. U
SAD i Velikoj Britaniji na primer, ima raznih javnih konkursa za zapošljavanje
lica na poslovima prikrivenog islednika. Na sajtovima mnogih kompanija
koje se bave obezbedjenjem, kao i na sajtovima na kojima agencije nude
zaposlenje , može se videti kako izgleda konkurs za prijem lica na radno
mesto prikrivenog islednika sa adekvatnim radnim iskustvom i završenom
strednjom školom. Kandidati se primaju na rad po ugovoru, na puno radno
vreme za rad u drugoj i trećoj smeni. Plata koja se nudi je 15 eura na
sat. Dalje se u konkursu opisuje da je u pitanju kratkoročni posao, koji
zahteva rad iskusnog operativca sposobnog da obavlja fizički zahtevan
posao i mogućnost pristupa elektronskoj pošti i programima za pripremu,
preradu i dostavljanje dnevnih izveštaja Posao ovih Prikrivenih islednika
uključuje uglavnom posebne istražne tehnike koje su regulisane zakonom.
Njegovo delovanje u ranoj fazi je bazirano na pregledu raznih dokumenata
osumnjčenog, uključujući čekove, kartice i bankovne račune. Sledeći korak
je da prati i nadzire osumnjičenog što uključuje i audio i video monitoring.
Poslednja faza koja se u žargonu policije zove Ubod(Sting), je pokušaj
prikrivenog islednika da osumnjičenu osobu uhvati u izvršenju krivičnog
dela. Za taj posao predvidja se da Prikriveni islednik dobije dozvolu
pretpostavljenih, donetu na osnovu odluke suda u svim državama koje primenjuju
institut prikrivenog islednika.
Osim što angažovanje prikrivednog islednika predstavlja vrstu posebne
procesne mere koja se može odrediti uz ispunjenje potrebnih materijalnih
i formalnih uslova, preduzimanje ove radnje po definiciji podrazumeva
i pojavu u predkrivičnom, ali i krivičnom postupku (ako se pojavi kao
svedok), jednog veoma specifičnog krivičnoprocesnog subjekta. Pojam i
procesnopravna priroda prikrivenog islednika proizlaze iz njegovog položaja
u predkrivičnom i krivičnom postupku i oni su u suštini obeleženi nizom
elemenata jednog specifičnog procesnog subjekta. Njegov pojam i delovanje
su odredjeni stadijumskom diferencijacijom na pretkrivični i krivični
postupak, što znači da su funkcionalno povezani sa podelom procesnih aktivnosti
na one koje se vrše u pretkrivičnom postupku i one koje se preduzimaju
u samom krivičnom postupku.
Prikriveni islednik u pretkrivičnom postupku predstavlja jednu vrstu "agenta",
odnosno lica koje na pritajen, krajnje diskretan način, prikuplja podatke
o određenoj organizovanoj kriminalnoj grupi ili kriminalnim grupama, odnosno
uopšte o organizovanom kriminalitetu, do kojih dolazi tako što se, u stvari,
ubacuje u kriminalnu grupu ili na neki drugi prikriveni način povezuje
sa članovima kriminalne organizacije. U pretkrivičnom postupku je uloga
prikrivenog islednika orijentisana na prikupljanje dokaza u vezi delatnosti
organizovanog kriminaliteta. U stvari, on tada prikuplja određene podatke
do kojih, svojim prikrivenim, odnosno tajnim aktivnostima može da dođe.
Njegova je delatnost obaveštajnog karaktera, po samoj svojoj prirodi tajna,
te usmerena kako na otkrivanje krivičnih dela, tako i na prikupljanje
podataka na osnovu kojih se već otkrivena krivična dela mogu razjasniti
i dokazati, ali se njegovim aktivnostima mogu i sprečiti krivična dela
koja bi inače bila izvršena od strane pripadnika kriminalne organizacije.
Slični subjekti ne samo da postoje u drugim krivičnoprocesnim zakonodavstvima,
već su iz njih i preuzeti.
Prikriveni islednik je posebno obučeno ovlašćeno službeno lice. Zakon
ne uređuje na detaljniji način njegov stručni profil, niti ko ga određuje.
Mora se raditi o licu koje je dobro obučeno za složene i opasne zadatke.
U zakonodavstvu Republike Srbije prikriveni islednik pored ovlašćenog
službenog lica policije, može biti i penzionisano OSL, pripadnik BIA,
kao i zaposleni u drugom državnom organu, strani državljanin, ali to ne
može biti lice za koje postoji osnovana sumnja da je sadašnji ili nekadašnji
pripadnik organizovane kriminalne organizacije ili lice koje je osuđivano
za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od 4 godine ili teža
kazna. Određuje ga ministar unutrašnjih poslova,odnosno direktor BIA,
ili VBA ili lice koga on ovlasti. U našem zakonodavstvu je određeno trajanje
ove posebne istražne radnje na godinu dana. Izuzetno, istražni sudija
može produžiti na još šest meseci .
OSNOVNI ZAKONSKI USLOVI ANGAŽOVANJA PRIKRIVENOG ISLEDNIKA
Fridrih Hajek, jedan od najistaknutijih predstavnika savremene filozofije
politike i prava, kaže da zakonodavstvo, odnosno promišljeno stvaranje
prava, valja svrstati u one ljudske izume čije posledice mogu biti dalekosežnije
od vatre i baruta. Moderno zakonodavstvo je otvorilo ljudima sasvim nove
mogućnosti i dalo im osećanje moći nad sopstvenom sudbinom. Rasprava o
tome u čijim je rukama ova moć, zasenila je mnogo važnije pitanje o tome
koliko ova moć sme da se širi. Hajek ističe da će zakonodavstvo ostati
krajnje opasna vlast sve dotle dok živimo u uverenju da ono može da nanese
štetu ako je u rukama nepodesnih ljudi, a zanemarimo pitanje obima ove
vlasti. Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih
službi sveta, pa i srpske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima,
sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja
postoji na ovim našim prostorima više od pola veka. Njen zadatak je od
1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i
čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i
spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od
milošte zvali "pesnica komunizma" ili ponekad i „štit revolucije".
Jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila
najmanje pola miliona ljudi. Da li je danas u Srbiji, koja ima ovako bogatu
tradiciju policijske države, opasno usvajati zakone koji policijskom i
bezbednosnim službama daju nekontrolisanu moć. Ovu zabrinutost potkrepljuje
i izjava Predsednika skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost koji
je rekao: "Kao predsednik Odbora, mnogo bolja saznanja dobijam iznovina,
nego od domaćih službi, čak i kad zvanično tražim neke informacije. Ali,
pre svega se oslanjam na svoje izvore, koji su mi najsigurniji. A po njima,
čitava plejada ovdašnjih političara sarađuje sa stranim službama."
Italijanski senat je 10.06.2010. odobrio nacrt zakona o prisluškivnju
sa 164 glasa "za" i 25 protiv, kojim se predvidja ograničenje
mogućnosti prisluškivanja razgovora u istražne svrhe i uvodi kažnjavanje
medija za objavljivanje transkripata. Prema predlogu zakona, sudije mogu
naložiti prisluškivanja lica samo u slučaju da postoji osnovana sumnja
da su počinila krivično delo. Nalog prethodno mora da odobri panel koji
čine trojica sudija i njegovo dejstvo može trajati najviše do 75 dana.
Za prisluškivanje telefonskih razgovora parlamentaraca i sveštenika je,
pri tom, potrebna posebna dozvola. Medijima je zabranjeno da objavljuju
transkripte i da izveštavaju o toku istrage dok njen preliminarni deo
nije završen - što u italijanskom pravosudnom sistemu može da potraje
i godinama. Mediji koji prekrše te odredbe suočavaju se sa kaznom od 450.000
evra, a novinari mogu biti osudjeni i do tri godine zatvora. Prošle godine
oko 120.000 telefonskih linija bilo prisluškivano u istražne svrhe.
U Srbiji je u isto vreme pred usvajanjem zakon koji omogućava službama
da bez odobrenja suda primenjuju ove posebne mere. Predlog Zakona o elektronskim
komunikacijama je usvojen 28.05.2010. godine i upućen parlamentu na usvajanje
po hitnom postupku. Skupštinski Odbor za saobraćaj i veze nije 14. juna
2010. usvojio amandman Zaštitnika gradjana koji se odnosi na član 128.
predloga Zakona o elektronskim komunikacijama, a kojim bi nadzor nad komunikacijom
gradjana bio moguć samo uz dozvolu suda. Odbor je usvojio drugi Jankovićev
amandman na član 130. ovog Zakona koji Povereniku za informacije od javnog
značaja i zaštitu podataka o ličnosti omogućava da nadzire primenu zakona
i proverava da li se podaci o komunikaciji gradjana zadržavaju u skladu
sa zakonom, bez obzira da li ih koriste nadležne službe ili ne. Iako se
u zvaničnom saopštenju na sajtu Ministarstva ze telekomunikaciju i informaciono
društvo kaže da je Predlog zakona o elektronskim komunikacijama, usklađen
sa regulatornim okvirom EU nesporno se vidi iz odluke italijanskog senata
da članice EU donose zakone koji su dijametralno suprotni od naših.
Ratio legis, odnosno razlog ili svrha posebnih pravila krivičnog postupka
u odnosu na razjašnjenje i dokazivanje krivičnih dela organizovanog kriminaliteta,
se svodi na stvaranje povoljnijih normativnih i faktičkih uslova za razjašnjavanje
i dokazivanje togoblika kriminalnog ponašanja. To se posebno može postići
specifičnim merama koje se u odnosu na lice za koje postoje osnovi sumnje
da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično delo organizovanog
kriminala, kada je, pod uslovom da se krivično delo organizovanog kriminala
na drugi način ne bi moglo otkriti, dokazati ili sprečiti, ili bi njihovo
prikupljanje bilo znatno otežano, moguće odobravanje mera pružanja simulovanih
poslovnih usluga, sklapanje simulovanih pravnih poslova (504i) i angažovanje
prikrivenih islednika (član. 504m st. 1 ZKP;504l). Ove mere se u najvećoj
meri regulišu na sličan način, tj. istim odredbama Zakonika o krivičnom
postupku, a njihova osnovna zajednička osobina je da one predstavljaju
određeni pravno dozvoljeni način potajnog prikupljanja podataka koji mogu
imati dokazni značaj, te služenje izvesnim oblicima Zakonikom dozvoljenog
"lukavstva", "obmane", odnosno "prevare",
što bi se naročito, kada je u pitanju prikriveni islednik moglo poistovetiti
i sa jednom vrstom "špijunaže", odnosno prikrivenog prikupljanja
važnih podataka, ali ne u odnosu na drugu državu i njene organe, njenu
vojsku, legalne organizacije i sl., već u odnosu na pripadnike organizovanog
kriminaliteta. Takav način prikupljanja dokaznih informacija nije uobičajen
kada su u pitanju druge ("obične") vrste krivičnih dela, te
se čak u drugim situacijama tako nešto moralo smatrati nedozvoljenim,
ali u pogledu potrebe razjašnjavanja i dokazivanja krivičnih dela iz sfere
organizovanog kriminaliteta, takve dokazne metode ipak imaju svoje opravdanje.
Njihov ratio se zasniva na pojmu, prirodi i osnovnim karakteristikama
organizovanog kriminaliteta, a iz čega direktno proizlaze i velike dokazne
teškoće kada je on u pitanju, radi čijeg se prevazilaženja nužno moraju
primenjivati dokazni metodi koji inače nikako nisu uobičajeni u slučajevima
klasičnog kriminaliteta, ili bi čak tada bili štetni i potencijalno opasni
po većinu građana. Ovo je još jedan očigledan primer izrazite povezanosti
određenih fenomenoloških karakteristika jednog oblika kriminaliteta i
pravne, odnosno pre svega krivičnopravne i krivičnoprocesne regulative
i to prvenstveno u odnosu na stvaranje najpogodnijeg normativnog ambijenta
za efikasno otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela iz te sfere.
Postupci pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu ( tzv. Specijalni
sud) vode se u skladu s odredbama novog Zakonika o krivičnom postupku
(ZKP) , koji po uzoru na inostrana zakonodavstva, predviđa posebne institute
za borbu protiv organizovanog kriminala: institut prikrivenog islednika
(čl. 504m), institut svedoka saradnika (čl. 504o), i meru nadzora i snimanja
telefonskih i drugih razgovora ili komunikacije (504đ), kontrolisane isporuke
(čl. 504l), pružanje simulovanih poslovnih usluga i pružanje simulovanih
pravnih poslova(504i). Sudovi u Srbiji primenjuju pravila Zakonika o krivičnom
postupku iz 2004. Godine. Zakonik donet 2006. godine se nijeprimenjivao
ni do kraja 2009. Njegova primena je, intervencijom zakonodavca, sredinom
2007. bila odložena do kraja 2008. godine. U međuvremenu je usvojen novi
Zakonik o krivičnom postupku i stupio na snagu 01.01.2010. Pitanje je
da li se, kako i koji ZKP ove 2010. godine, primenjuje.
MATERIJALNI USLOV ZA ANGAŽOVANJE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA
U odredbi čl. 504đ st. (1) Zakonika o krivičnom postupku se jedinstveno
određuje materijalni uslov za primenu mera organa gonjenja za otkrivanje
i dokazivanje krivičnih dela koji se odnose na sledeće posebne mere: 1)
Nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacije (504e)
2), pružanje simulovanih poslovnih usluga i pružanje simulovanih pravnih
poslova (504i), 3) kontrolisana isporuka (504l) i 4) Automatsko računarsko
pretraživanje ličnih i drugih sa njima povezanih podataka (504lj). Angažovanje
prikrivenog islednika (504m) i svedoka saradnika (504o) spada u posebne
mere organa gonjenja za otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela iz člana
504a st. 3 ZKPa . Ove mere se mogu odrediti prema licu za koje postoje osnovi
sumnje da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično delo organizovanog
kriminala, pod uslovom da se to krivično delo na drugi način ne bi moglo
otkriti, dokazati ili sprečiti, ili bi to bilo povezano sa znatnim teškoćama.
U ovoj formulaciji je sadržan materijalni uslov za primenu tih posebnih
mera i on se svodi na procenu nadležnog organa, a u suštini predstavlja
questio facti, podložan slobodnoj oceni nadležnog organa u svakom konkretnom
slučaju, a u svetlu svih relevantnih postojećih subjektivnih i objektivnih
okolnosti. Tu procenu vrše kako onaj organ, odnosno subjekt koji preduzimanje
takvih mera zahteva - javni tužilac, tako i onaj koji te mere odobrava -
sud u odgovarajućem funkcionalnom obliku, a to je istražni sudija. Naravno,
procena subjekta koji podnosi procesnu incijativu u vidu zahteva - javni
tužilac, po logici stvari, prethodi proceni koju čini subjekt koji tu inicijativu
treba da odobri, ili u suprotnom, odbije - istražni sudija. Iz pojma i karaktera
organizovanog kriminaliteta proizlaze i dokazne teškoće, odnosno teškoće
u pogledu otkrivanja i sprečavanja takvih krivičnih dela, ali se bez obzira
na to, za primenu ovih posebnih mera moraju ispoljiti i neke konkretne teškoće
zbog kojih i dolazi u obzir primena baš takvih mera, što znači da odobravanje
takvih mera nikako ne sme da poprimi rutinski karakter, te da se sasvim
olako odobrava.
Subjekat (javni tužilac) kome pripada pravo iniciranja preduzimanja tih
posebnih mera, je dužan da u svom pismenom zahtevu objasni postojanje i
prirodu teškoća radi čijeg je prevazilaženja neophodna primena takvih mera.
Ovo proizlazi striktno izzakonskog teksta. Bez takvog objašnjenja, istražni
sudija bi veoma teško mogao da sam proceni neophodnost preduzimanja tih
mera, a pored toga, logično je da subjekat koji zahteva određene mere za
čije je sprovođenje potreban odgovarajući materijalni uslov, može i treba
da dokaže, odnosno, objasni postojanje elemenata tog materijalnog uslova.
Iz zakonskog teksta proizilazi da se ove mere prvenstveno odnose na sprečavanje
izvršenja krivičnog dela organizovanog kriminala koje se tek priprema i
to u dva organizaciona modaliteta, od strane jednog lica ili zajednički,
od starane više lica. Tu postoje određene dokazne teškoće, odnosno teškoće
u vezi otkrivanja krivičnog dela organizovanog kriminala je u određenoj
logičkoj kontradikciji sa tom prethodnom formulacijom. Ne može se apriorno
govoriti o otkrivanju i dokazivanju krivičnog dela koje se priprema, već
bi se otkrivanje i dokazivanje moglo odnositi jedino na kažnjiv čin pripremanja
krivičnog dela u smislu krivičnog zakona.
Otkrivanje krivičnog dela treba da podrazumeva prikupljanje dovoljne količine
pouzdanih informacija koje nedvosmisleno ukazuju da je određeno krivično
delo zaista izvršeno, bez obzira da li se istovremeno zna i koje je lice
osnovano sumnjivo kao učinilac tog dela, tj. u odnosu na koje lice ili koja
lica postoje osnovi sumnje da su to krivično delo učinili. Dokazivanje u
ovom smislu u odnosu na odredbu člana 504 lj st. 3 ZKP da: "Mepa U3
cmaea 1. oeoe nnana ce cacmoju y aymoMamcKOM npempaMueawy eeh noxpaweHux
AUHHUX u dpyeux, ca hbUMa HenocpedHo noee3aHUx nodamaKa u y hbuxoeoM aymoMamcKoM
nopeJ)ehby ca nodaiiuMa Koju ce odHoce Ha KpueuHHo deno u3 cmaea 1. oeoe
HAaHa u Ha ocyMhbuneHoe, da 6u ce Kao Moeyhu ocyMhbuneHu ucK/bynuAa nuiia
y noenedy Kojux He nocmoju eepoeamHoha da cy noee3aHa ca KpueuHHuM denoM.",
predstavlja raspolaganje potrebnim faktičkim podacima u odnosu na konkretno
krivično delo i lice za koje postoji osnovana sumnja da ga je učinilo, a
koji su takvog karaktera da mogu ostvariti neophodan dokazni kredibilitet
u krivičnom postupku, na temelju čega se može osnovano pretpostaviti da
će se kriminalna aktivnost lica u pogledu kojeg postoji osnovana sumnja
da je to delo učinilo, uspešno dokazati u krivičnoj proceduri, a što će
se po okončanju postupka manifestovati odgovarajućom procesnom formom, a
to je u krajnjoj liniji, osuđujuća presuda, odnosno druga sudska odluka
kojom se utvrđuje da je lice prema kome se postupak vodio, učinilo krivično
delo koje je bilo predmet krivičnog postupka.
U našoj teoriji se ističe da je sporno što se mera angažovanja prikrivenog
islednika, može odrediti u slučaju postojanja sumnje da se priprema krivično
delo, a ne u slučaju sumnje da je ono izvršeno, pa se tako ističe da ako
se za pripremanje krivičnog dela ne kažnjava (sem u izuzetnim i teškim slučajevima
koje krivični zakon taksativno određuje), onda se ne bi mogle primenjivati
ni neke procesne mere u tom slučaju, sem krajnje izuzetno. Ovde te izuzetnosti
nema, jer se ove mere mogu primeniti kod svih krivičnih dela organizovanog
kriminala, a to mogu biti brojna krivična dela.
FORMALNI USLOV ZA ANGAŽOVANJE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA
Formalni uslov za odobravanje i primenu posebnih mera medju kojima je
angažovanje prikrivenog islednika, ogleda se u potrebi postojanja odgovarajuće
procesne inicijative, te odluke kojom se ta inicijativa odobrava. Procesna
inicijativa mora poteći od državnog tužioca koji podnosi zahtev da se
prema licu za koje postoje osnovi sumnje da samo ili zajedno sa drugim
licima priprema krivično delo organizovanog kriminala, pored mera koje
se odnose na nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija
drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja, te dostavljanja podataka
o stanju poslovnih ili ličnih računa osumnjičenog (čl. 234 ZKP), odobre
i primene ove posebne mere (čl. 504lj st. 1 ZKP). Odluku kojom se ta procesna
inicijativa javnog tužioca odobrava, donosi istražni sudija u formi pismene
i obrazložene naredbe, koja ima sledeći obavezan sadržaj: 1) podatke o
licu prema kome se mera sprovodi, 2) podatke o krivičnom delu u pogledu
kojeg postoje osnovi sumnje da ga je to lice učinilo - opis dela, 3) podatke
koji se odnose na preciziranje same mere: a) modalni aspekt - način njenog
sprovođenja, b) kvantitativni aspekt - obim mere, v) mesni aspekt - mesto
sprovođenja mere i g) vremenski aspekt - trajanje mere (čl. 504lj ZKP).
U citiranoj odredbi ZKP-a se govori samo o "opisu dela", ali
je sasvim jasno da je neophodno navesti i zakonski naziv krivičnog dela,
s tim da se mora raditi o krivičnom delu koje shodno zakonskoj definiciji
spada u organizovani kriminalitet.
Služba za borbu protiv organizovanog kriminala je, polovinom 2006. godine
prvi put u istoriji srpskog pravosuđa, angažovala prikrivenog islednika
kao specijalnu i najkompleksniju istražnu metodu za prikupljanje dokaza
u razotkrivanju organizovane kriminalne grupe koja se bavila prevarama
u osiguranju takozvanoj "Saobraćajnoj mafiji". Nakon toga, marta
2007. god. u novoj sistematizaciji MUP-a u okviru Uprave kriminalističke
policije, prvi put je osnovano Odeljenje prikrivenih islednika na čijem
se operativnom, kadrovskom i tehničkom osposobljavanju intenzivno radi.
Pružanje simulirane poslovne usluge i sklapanje simuliranih pravnih poslova,
kao specijalne istražne metode, korišćena je u praksi prvi put 2010. godine
u akciji "Šetač", zbog zloupotrebe službenog položaja i pranja
novca. U "Specijalnom sudu" je 03. 03. 2009. godine 24 osumnjičenih,
poznatih kao "saobraćajna mafija", nepravosnažno osuđeno ukupno
na 51 godinu i deset meseci zatvora.
IZVRŠENJE I TRAJANJE MERE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA
Mere angažovanja prikrivenog islednika, kada postoje osnovi sumnje da
je učinjeno krivično delo iz člana 504a stav 3 ZKPa , na osnovu čl. 504m
st. 1 ZKP odredjuje istražni sudija na zahtev javnog tužioca. Ove mere
izvršavaju organi unutrašnjih poslova preko BIA i VBA. O izvršenju mere
organi unutrašnjih poslova sačinjavaju dnevne izveštaje koje zajedno sa
prikupljenom dokumentacijom dostavljaju istražnom sudiji, te javnom tužiocu
na njegov zahtev. Ovi su izveštaji periodični - dnevni i oni omogućavaju
kontinuirani nadzor nad izvršenjem mere, od strane istražnog sudije, odnosno
javnog tužioca, tokom neposrednog trajanja mere. Izveštaji se istražnom
sudiji i javnom tužiocu dostavljaju na njihov zahtev. Nakon izvršenja
mere organi unutrašnjih poslova dostavljaju istražnom sudiji i javnom
tužiocu poseban izveštaj, koji u stvari predstavlja konačan izveštaj,
nakon što je primena odgovarajuće mere već završena (čl. 504n st. 2 i
st. 3 ZKP). Taj izveštaj sadrži sledeće obavezne elemente: 1) bitne vremenske
parametre - vreme početka i završetka mere, 2) podatke o licu koje je
meru sprovelo, 3) opis tehničkih sredstava koja su primenjena, 4) broj
i identitet lica obuhvaćenih merom, te 4) ocenu o svrsishodnosti i rezultatima
primenjene mere.
Uz konačni izveštaj koji se podnosi javnom tužiocu, organ unutrašnjih
poslova dostavlja i određene dokazne priloge: celokupnu dokumentaciju,
koja može da bude fiksirana u nekoliko tehničkih modaliteta - fotografski
zapis (fotografije), video, audio ili elektronski zapisi, kao i sve druge
dokaze koje je primenom mere prikupio uključujući i opis postignutih rezultata
(čl. 504n st. 3 ZKP).
PODACI KOJE PRIKUPLJA PRIKRIVENI ISLEDNIK I NJIHOV DOKAZNI ZNAČAJ
Obzirom na dokazni značaj, postoje dve vrste podataka koje prikuplja
prikriveni islednik: 1) oni koji će sami po sebi, neposredno moći da predstavljaju
dokaz u krivičnom postupku, kada se i ako postupak pokrene i 2) podaci
koji ne predstavljaju sami po sebi dokaz, već su deo saznanja do kojih
je došao prikriveni islednik, ali koji će moći da dobiju dokazni značaj,
ukoliko ih tokom svog iskaza u svojstvu svedoka, sudu prezentira sam prikriveni
islednik. U prvu vrstu podataka spadaju na primer, pismene isprave koje
je prikriveni islednik prikupio, ili fotokopirao, to mogu da budu i sredstva
izvršenja krivičnog dela, predmeti pribavljeni izvršenim delima, do kojih
je došao prikriveni islednik i sl.
Pored toga, u takve podatke spadaju i drugi materijali koji mogu imati
direktan dokazni značaj, odnosno služiti kao dokaz u postupku, pa tu tako
spadaju i snimci telefonskih i drugih razgovora do kojih je u skladu sa
svojim ovlašćenjima došao prikriveni islednik. Naime, on može upotrebiti
tehnička sredstva za snimanje razgovora, te ući u stan i druge prostorije,
uz ispunjenje formalnog uslova, da je to predviđeno naredbom istražnog
sudije (čl. 504e st. 1 ZKP) koji kaže da istražni sudija može odrediti
nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim
tehničkim sredstvima i optička snimanja lica što u prethodno važećem ZKPu
nije bilo regulisano. Cilj ovakvih aktivnosti jeste da omogući upoznavanje
sa takvim razgovorima, a samo snimanje po pravilu i podrazumeva prisluškivanje.
Na izvestan način, snimanje ima veći obim od samog prisluškivanja, tj.
snimanje razgovora po pravilu obuhvata i njihovo prisluškivanje, zbog
čega bi se i mogla prihvatiti koncepcija da pravo, odnosno mogućnost tajnog
snimanja razgovora, obuhvata i mogućnost njihovog prisluškivanja (nadzora
nad razgovorima), mada je radi postizanja većeg stepena jasnoće i izbegavanja
određenih dilema koje se u praksi mogu pojaviti, bizakonodavac to eksplicitno
i naveo u novom Zakoniku o krivičnom postupku koji je stupio na snagu
01.01.2010. godine.
Drugu vrstu podataka predstavljaju informacije do kojih je prikriveni
islednik došao tokom svog pritajenog angažmana u okviru kriminalne organizacije,
tj. tokom kontakta sa pripadnicima organizovanog kriminaliteta, koji nisu
materijalizovanog karaktera, u smislu da nisu sadržani u određenim ispravama,
snimcima i sl., već jednostavno predstavljaju sopstveno iskustvo prikrivenog
islednika, odnosno ono što je on lično opazio ili čuo. Takvi podaci mogu
dobiti dokazni značaj, jedino ukoliko ih prikriveni islednik iznese u
formi iskaza, onda kada se saslušava kao svedok u krivičnom postupku.
Oni podaci koji se odnose na ono što je on lično tokom svog angažovanja
opazio, predstavljaju deo njegovog iskaza koji daje u svojstvu izvornog
odnosno neposrednog svedoka, jer on o njima ima direktna saznanja, tj.
neposredno je povezan sa izvorom saznanja, dok podaci koji se odnose na
ono što je on čuo od pripadnika kriminalne organizacije, odnosno indirektno
saznao, su deo njegovog iskaza koji on daje kao derivativni svedok.
ODREĐIVANJE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA
Agažovanje prikrivenog islednika odobrava svojom pismenom i obrazloženom
naredbom istražni sudija, na zahtev javnog tužioca (čl. 504m st. 1. i
st. 2 ZKP), što i predstavlja formalni uslov za aktiviranje - s jedne
strane, ovog posebnog i vrlo specifičnog subjekta pretkrivičnog i kasnije
eventualno, krivičnog postupka, ali s druge strane, i za odobrenje prikupljanja
dokaza na neke posebne načine, te upotrebom posebnih metoda i sredstava,
koji inače nisu karakterističi ni za većinu drugih situacija, ili su čak
nedopušteni, odnosno zabranjeni. Dalje preciziranje u odnosu na lice (personalna
konkretizacija), koja će preuzeti ulogu prikrivenog islednika, je prepuštena
organima unutrašnjih poslova, odnosno odgovarajućem obliku funkcionalne
policijske nadležnosti.
Nadležnost za određivanje prikrivenog islednika prema čl. 504m st. 4 ZKPa
može da bude: 1) primarna i 2) supsidijarna. Prikrivenog islednika primarno
određuje ministar nadležan za unutrašnje poslove, a supsidijarno, njega
može odrediti i drugo lice, koje je ovlastio ministar nadležan za unutrašnje
poslove . U Zakoniku o krivišnom postupku se ne uređuje na detaljniji
način stručni profil prikrivenog islednika, mada nije sporno da se mora
raditi o licu koje je dobro obučeno za složene i opasne zadatke koji ga
očekuju, te da to lice (radi obezbeđenja da njegov iskaz, ako bude saslušan
kao svedok, može u krivičnom postupku postići neophodan stepen dokaznog
kredibiliteta), ne sme da bude osoba iz kriminalne sredine. Nemogućnost
da u ulozi prikrivenog islednika nastupi osoba iz "kriminalne sredine",
a što bi se pravno moralo uobličiti tako da prikriveni islednik ne može
da bude lice za koje postoje osnovi sumnje da je i samo učestvovalo u
izvršenju krivičnog dela, u pogledu čijeg razjašnjavanja i dokazivanja
je potrebno angažovanje prikrivenog islednika; ili je izvršilo drugo slično
ili istovrsno krivično delo, predstavlja još jedno distinktivno obeležje
prikrivenog islednika u odnosu na svedoka saradnika, ili tzv. "pokajnike"
i slične svedoke, koji postoje u nekim drugim krivičnim postupcima. Zakonodavac
u članu 504m st. 6 ZKPa kaže da lice koje potiče iz kriminalne sredine,
lice protiv koga se vodi krivični postupak ili je pravosnažno osudjivano
za dela koja se gone po službenoj dužnosti ne može biti prikriveni islednik.
Kriminalistički posmatrano, sa praktičnog aspekta izbora, angažovanja
i delovanja prikrivrnog islednika, potrebno je rešiti sledeća bitna pitanja:
• "izbor odgovarajućih lica za prikrivenog islednika, njihova
fizička svojstva, karakteristike, stručnost, znanje, inteligencija, snalažljivost,
psihička stabilnost, sposobnost za prilagođavanje načinu života u kriminalnoj
sredini, kao i druga bitna svojstva vezana za takva lica, ali i za određenu
kriminalnu sredinu;
• obuka prikrivenog islednika i njegova priprema za rad, snabdevanje infiltriranog
lica odgovarajućom dokumentacijom, opremom, tehnikom idr.;
• načini održavanja veze, davanja uputstava i koordinacija sa prikrivenim
islednikom;
• načina ubacivanja u kriminalnu sredinu;
• prognoza mogućih situacija u kojima se može zateći prikriveni islednik(hipotetički
okvirar) i načini postupanja u slučaju potrebe;
• načini izvlačenja iz kriminalne sredine i mere uključivanja u realan
život;
• mere zaštite prikrivenog islednika."
Takođe prikriveni islednik može biti izložen raznim vidovima ugrožavanja,
koji su mogući najčešće usled:
• njegove neadekvatne delatnosti i neodgovarajućeg ponašanja u kriminalnoj
sredini;
• njegovog otkrivanja od strane pripadnika kriminalne organizacije u kojoj
deluje putem raznih njihovih metoda;
• poštovanja zakonskih propisa u situaciji kada mu se nameće provociranje
krivičnog dela sa članovima kriminalne organizacije;
• njegovog otkrivanja od strane neke druge kriminalne organizacije, i
u tom kontekstu treba sagledati i interese te kriminalne organizacije
i njeno postupanje u takvoj situaciji, pri čemu može to svoje saznanje
saopštiti "njegovoj" kriminalnoj organizaciji, vršiti vrbovanje,
ucenjivanje, pretnje u cilju njegovog angažovanja da radi i za tu kriminalnu
organizaciju, što svakako komplikuje situaciju prikrivenog islednika i
dovodi u opasnost njegov život;
• saopštavanja ili činjenja dostupnim informacija o angažovanom prikrivenom
isledniku kriminalnoj oranizaciji u kojoj prikriveni islednik deluje,
i to od strane "krtice" u redovima organa unutrašnjih poslova
ili drugih organa;
• dolaženja u sukob "njegove" kriminalne organizacije sa policijskim
snagama, čiji pripadnici nisu u situaciji da znaju za ulogu prikrivrnog
islednika;
• korumpiranja prikrivenog islednika.
RAZMATRANJE PITANJA OVLAŠĆENJA, ODGOVORNOSTI I DOKAZNOG ZNAČAJA PRIKRIVENOG
ISLEDNIKA
Pitanje ovlašćenja prikrivenog islednika moraju biti strogo precizirana.
Ako se uzme u obzir sva ozbiljnost njegovog angažovanja, njegova odgovornost
i mere bezbednosti koje mora preduzimati, pre svega prema sebi, jasno
je da se izboru i adekvatnoj pripremi prikrivenog islednika mora posvetiti
ozbiljna pažnja.
Prikriveni islednik, za vreme angažovanja u takvoj funkciji, ima dve velike
opasnosti na koje vrlo lako može naići, ako ne bude maksimalno koncentrisan,
inteligentan, vispren, promućuran i što je vrlo često i najvažnije, snalažljiv,
da se iz svake takve takve situcije, odnosno opasnosti, elegantno izvuče,
a da ne bude otkriven. Te dve opasnosti su da ne bude otkriven i da ne
izvrši krivično delo. Obe ove opasnosti on mora držati pod kontrolom i
uspešno ih eskivirati. Zato unapred mora imati pripremljenu i razrađenu
legendu za svaku moguću varijantu ovih opasnosti.
Prikriveni islednik ima određena ovlašćenja koja će primenjivati, vodeći
pre svega računa da pri tome ne bude otkriven. Zato izbor pripadnika bezbednosnih
službi za izvršavanje ovakvih zadataka mora biti prilagođen u potunosti
uslovima i okolnostima koje će mu biti na raspolganju za vreme angažovanja.
Mora se voditi računa o potrebnim stručnim, profesionalnim, psihičkim
i fizičkim kvalitetima takvih pripadnika. Oni moraju biti dobro ostručeni
da ovlašćenja, koja su im data u primeni ove mere, koriste na najbolji
mogući način i samo onoliko i onako kako je to dozvoljeno. Jedno od tih
ovlašćenja odnosi se i na primenu savremenih tehničkih sredstava za snimanje
i fotodokumentovanje određenih kriminalnih ponašanja, a što može predstavljati
kvalitetan dokaz u krivičnom postupku.
Prikriveni islednik za vreme angažovanja može da prikuplja dve vrste podataka.
To su, pre svega, oni koji mogu imati neposrednu dokaznu vrednost i koji
su svakako i značajniji. Misli se na pribavljanje raznih važnih dokumenata,
računa, potvrda, izjava, fotografija, crteža, otpremnica, koje on obezbeđuje
fotokopiranjem ili na drugi način. Takođe, to su i tajno obezbeđeni foto
snimci lica, objekata, prostora, vozila, kao i snimci razgovora unutar
jedne kriminalne skupine ili razgovora pojedinih njenih pripadnika sa
drugim licima, koji joj ne pripadaju. Druga vrsta podataka do kojih može
da dođe prikriveni islednik jesu razna saznanja, informacije, činjenice
i slično, koji mogu biti značajni ako ih on iznese na sudu u svojstvu
svedoka, a koja nije mogao da dokumentuje savremenim tehničkim sredstvima
i pomagalima. Tada ta prikupljena i usmeno iznesena saznanja do kojih
je prikriveni islednik došao, mogu predstavljati dokaz u krivičnom postupku.
Znači, ovde se ne radi o materijalnim dokazima, jer ih prikriveni islednik
nije mogao na odgovarajući način fiksirati, odnosno dokumentovati. Pri
tom, treba imati u vidu činjenicu da on, pre svega, mora voditi računa
da ne bude otkriven, jer bi tada kompletan zadatak bio uzaludan. I ne
samo to, već bi, u slučaju, da zbog neopreznog preduzimanja pojedinih
svojih aktivnosti, bude otkriven, mogao dovesti u opasnost i svoj lični
i telesni integritet. Treba poći od činjenice da su kriminalne grupe veoma
dobro organizovane, da imaju svoju podelu posla, da su njeni pripadnici
veoma oprezni i, pre svega sumnjičavi prema svim novim pripadnicima. Zato
je najveći problem prilikom angažovanja prikrivenog islednika, kako ga
infiltrirati u jednu dobro organizovanu kriminalnu grupu, a da to ne izazove
sumnju njenih pripadnika. Prema tome, takvi podaci mogu imati dokazni
značaj samo ako ih prikriveni islednik, kao svedok iznese na sudu u formi
iskaza. Pri preduzimanju ovih mera i radnji, ima nekoliko spornih pitanja
koje se moraju jasno razgraničiti. U prvom redu misli se na način prikupljanja
podataka prisluškivanjem ili snimanjem razgovora uz korišćenje određenih
tehničkih sredstava.
Važno je istaći da prikriveni islednik može vršiti snimanje telefonskih
i drugih razgovora samo uz postojanje svih neophodnih procesnih uslova
navedenih u odredbama ZKP-a, što se odnosi pre svega na formalni i materijalni
uslov za preduzimanje te radnje, i pravila koja se odnose na njihov dokazni
značaj u krivičnom postupku. Prema našim važećim propisima, prikriveni
islednik može upotrebiti tehnička sredstva za snimanje razgovora i ući
u tuđi stan i druge prostorije, samo ako je to predviđeno naredbom istražnom
sudije.
ČINJENJE I PODSTICANJE KRIVIČNIH DELA OD STRANE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA
Velika opasnost na koju prikriveni islednik realno može da naiđe, je
da izvrši neko krivično delo. Ova opasnost je sasvim realna, vrlo često
i izvesna, jer on ulazi u kriminalnu grupu koja se organizovano bavi vršenjem
krivičnih dela. U podeli kriminalnih zadataka i njihovom vršenju nema
izuzetaka u kriminalnim grupama. Ako ne izvrši ili odbije da izvrši krivično
delo, prikriveni islednik samo zbog toga odaje sumnju ostalim pripadnicima
grupe, pre svega njenim vođama. S druge strane, on ne sme da izvrši krivično
delo jer se time izlaže krivičnoj odgovornosti. Ovde se sada postavlja
jedna ozbiljna dilema tj. da li prikriveni islednik treba da odgovara
ako izvrši neko krivično delo. U vezi sa tim, postoje različita rešenja,
od onih, ipak neprihvatljivih, da ne treba da odgovara za izvršena krivična
dela, jer njegovo ubacivanje u kriminalnu grupu podrazumeva da treba da
se ponaša kao i ostali članovi kriminalne grupe, a to znači da mu se toleriše
i ako izvrši neko krivično delo. Ovakva praksa je prisutna u SAD-u, gde
se prikrivenom isledniku može odobriti učestvovanje u vršenju krivičnog
dela ili prekršaja pod uslovom da je to nužno potrebno kako bi se pribavile
informacije, saznanja ili dokazna sredstva kojima se ostvaruju ciljevi
krivičnog gonjenja izvršilaca najtežih krivičnih dela u sastavu mafijaške
organizacije, očuvala verodostojnost prikrivenog islednika ili otklonila
smrtna opasnost ili opasnost od teške telesne povrede prikrivenog islednika.
Prikriveni islednik je obavezan da od ovlašćenog službenika FBI-a zatraži
odobrenje za izvršenje krivičnog dela, ako se ukaže potreba za takvim
činom. Izuzetno, on može učestvovati u izvršenju krivičnog dela i bez
odobrenja, ako nije bio u mogućnosti da to odobrenje ostvari na vreme.
Međutim, u takvim situacijama obaveštava se i to u roku od 48 sati Savezna
uprava FBI-a, a postoji i mogućnost naknade pretrpljene štete žrtvama
tih krivičnih dela iz državnog budžeta SAD-a. Prema drugom rešenju postoji
delimična odgovornost prikrivenog islednika ukoliko krivično delo izvrši
u krajnjoj nuždi, jer je za postojanje krajnje nužde potrebno postojanje
istovremene i neskrivljene opasnosti koja se izvršenjem krivičnog dela
otklanja. Ovde se samo postavlja pitanje koja opasnost je u pitanju: da
bude otkriven ili da izvrši krivično delo.
Može se reći da je najprihvatljivije ono rešenje koje predviđa odgovornost
prikrivenog islednika za krivično delo koje izvrši u svom radu. Opravdanost
ovakvog rešenja proizilazi iz činjenice da su mnoga zakonska rešenja izričito
zabranila prikrivenom isledniku da podstrekava na vršenje krivičnih dela.
Sasvim je onda logično, da je tim pre zabranjeno vršenje krivičnih dela
od strane prikrivenog islednika. Tako npr. u Nemačkoj, prikriveni islednik
za vreme angažovanja ne sme da izvrši krivično delo. U srpskom zakonodavstvu
ovo pitanje nije regulisano, ali prikriveni islednik, na osnovu člana
504m stav 6 ZKPa ne može biti lice protiv koga se vodi krivični postupak,
niti lice koje je pravosnažno osudjivano za delo koje se goni po službenoj
dužnosti, ni lice za koje postoje osnovi sumnje da je pripadnik organizovane
kriminalne grupe, što pretpostavlja visoke etičke i moralne kriterijume
koji sami po sebi negiraju činjenje krivičnih dela
Ovde treba razmišljati i o još nekim važnim pitanjima do kojih se može
doći angažovanjem prikrivenog islednika na način da ne bude otkriven,
a da ne izvrši krivično delo. Da li je moguće da prikriveni islednik odbije
izvršenje krivičnog dela, a da ne bude otkriven. Ove dve opasnosti, na
koje prikriveni islednik može naići, su očigledno međusobno povezane i
uslovljene. Drugim rečima, neizvršenje krivičnog dela je gotovo siguran
način da prikriveni islednik bude otkriven. Čak i svako izbegavanje ili
odugovlačenje od strane prikrivenog islednika može izazvati ozbiljnu sumnju
kod vođa kriminalnih grupa. S druge strane, organizatori mafijaških kriminalnih
grupa su itekako upoznati sa mogućnostima policije da može uključiti,
odnosno ubaciti prikrivenog islednika u kriminalnu grupu, zbog čega su
veoma oprezni i sumnjičavi u svako problematično ponašanje njenih pripadnika.
Svako otkrivanje prikrivenog islednika povećava opreznost u kriminalnom
ambijentu, pre svega onom iz sfere organizovanog kriminala. Zbog toga
će policiji biti znatno otežano da ovu posebnu dokaznu radnju u praksi
sprovodi.
Takođe treba reći, da vođe kriminalnih grupa uvek podvrgavaju kontroli
svoje pripadnike, pa čak i one najodanije. Kod njih uvek postoji crv sumnje
da im pojedni član grupe može biti zavrbovan od strane policije, posebno
zbog činjenice postojanja instituta svedoka saradnika što je uvedeno i
u naše zakonodavstvo.
Snimci, isprave i predmeti pribavljeni primenom mera tajnog nadzora mogu
se upotrebiti kao dokazi u krivičnom postupku, a prikriveni islednik i
policijski službenik koji je učestvovao u pružanju simulirane poslovne
usluge ili sklapanju simuliranog pravnog posla može se ispitati kao svedok
o toku sprovođenja tih mera. Ispitivanje o sadržini razgovora koji su
vođeni sa osumnjičenim, u načelu nije dopušteno, jer bi se time nazaobilazan
način u dokazni materijal uveo i iskaz osumnjičenog koji je dao organima
gonjenja bez ikakvog upozorenja i bez prisutnosti branioca, dakle bez
jemstva odbrane. Greške i nezakoniti postupci u određivanju i primeni
mera tajnog nadzora, imaju za posledicu neupotrebljivost njihovih rezultata
prilikom donošenja sudskih odluka u krivičnom postupku. Ti nedostaci mogu
biti različiti, počev od netačne procene „osnova sumnje" o postojanju
dela organizovanog kriminala i drugih opštih pretpostavki, preko grešaka
u formi i sadržini naredbe o određivanju mera, pa do pogrešnog računanja
rokova u kojima određene mere nadzora mogu da traju. Ta pitanja se rešavaju
u toku postupka, dakle već u samoj istrazi, kada je istražni sudija dužan
da iz spisa izdvoji nedozvoljene dokaze. U praksi će se ta pitanja najčešće
javljati u toku glavnog pretresa, kada će biti potrebno sprovesti jedno
čitavo malo „suđenje u suđenju", kako bi se odlučilo o dopustivosti
upotrebe spornih rezultata dobijenih primenom mera tajnog nadzora. Pogrešna
odluka o tom pitanju, može dovesti do zasnivanja presude na apsolutno
bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka. Da li prikriveni islednik
može ući u tuđi stan?
U našem procesnom zakonodavstvu to pitanje nije regulisano zakonom. Može
se prihvatiti potvrdan odgovor pod uslovom da je ulazak u stan bio uz
saglasnost držaoca stana, a činjenica da držalac stana nije znao za njegovo
svojstvo prikrivenog islednika ne isključuje pravnu valjanost preduzete
radnje, odnosno prikupljenih saznanja i dokaza. U Republici Srbiji je
izričito propisano zakonom da prikriveni islednik (ako je to predviđeno
naredbom istražnog sudije) može upotrebiti tehnička sredstva za snimanje
razgovora, odnosno sredstva za fotografisanje ili zvučno i video snimanje;
a radi obavljanja takvih radnji, prikriveni islednik ima pravo da uđe
u tuđi stan i druge prostorije, a takvo njegovo postupanje nema karakter
protivpravnosti, što ne utiče na pravo vlasnika ili držaoca na naknadu
štete u parničnom postupku, ako je usled njegove radnje nastupila određena
šteta.
U nemačkom pravu, prikriveni islednik može ući u tudji stan i bez odobrenja,
ali to odobrenje mora biti odobreno naknadno, u roku od tri dana. U suprotnom,
se obustavlja dalja primena mere. On pritom nema ovlašćenje za pretresanje
stana. Ulazak u stan na osnovu obmane osumnjičenog dopušten je na osnovu
identiteta koji je smišljena legenda islednika ali ne I obmanom koja proističe
pretstavljanjem islednika nekim novim lažnim identitetom, na primer, majstora,
poštara, itd. Prema praksi Vrhovnog suda USA, ovakav ulazak u stan ne
pretstavlja povredu četvrtog Amandmana ukoliko prikriveni islednikprilikom
takvog ulaska ne pretura po stvarima I fiokama osumnjičenog. Jedini uslov
za punovažnost saglasnosti za ulazak u stan ili druge prostorije je da
da je osoba sa stvarnom ili očiglednom ovlaćenjima nad tim prostorom prikrivenom
isledniku dobrovoljno dala pristanak.
Problem jednom povučene saglasnosi ulaska u tudji stan bez naloga, radi
lišenja slobode može da se pojavi kada prikriveni islednik napusti stan
osumnjičenog posle saznanja da ima dovoljno dokaza za lišavanje slobode,
da bi na primer, otišao do automobila i pozvao pojačanje, sa kojim da
bi se ponovo vratio. Postoji i problem kada prikriveni islednik otkrije
da se dokazi o krivičnom delu nalaze u stanu ali u medjuvremenu, osumnjičeni
ga poziva da robu kao predmet krivičnog dela preuzmu u nekom drugom stanu
od lica koje do tog trenutka nije bilo pod sumnjom niti praćeno. Dakle
tu se radi o ulasku u stan trećeg lica. Sudovi u USA su u oba slučaja
presudili da postoji kontinuitet saglasnosti i da nije prekršen četvrti
amandman. U prvom slučaju iz razloga što je prikriveni islednik izašao
na kratko i vratio se sa pojačanjem te tako nije prekinuta saglasnost
za ulazak u stan koju je stekao ranije. U drugom slučaju sud je smatrao
da zbog posebnih okolnoti i mogućeg uništenja dokazaa (radi se o prodaji
narkotika) nije bilo povreda ćetvrtog amandmana. U obrnutom slučaju, to
jest da je prikriveni islednik vršio simulovanu prodaju droge, ulazak
u stan bez naloga ne bi bio opravdan jer sud ne bi prihvatio obrazloženje
policije da je ulazak u stan bez naloga bio iz razloga da osumnjičeni
ne uništi dokaze, jer su dokazi u obnutom slučaju novac, koji on sigurno
ne bi imao razloga da uništava
PODSTREKAVANJE - PROVOCIRANJE KRIVIČNIH DELA I SUDSKA PRAKSA
Domaće zakonodavstvo izričito zabranjuje prikrivenom isledniku da podstiče
na izvršenje krivičnih dela, u vezi sa čim postoji mogućnost kažnjavanja.
To znači, da prikriveni islednik ne može biti agent provokator i ne sme
ni na koji način podsticati na izvršenje krivičnih dela, odnosno ne sme
preduzimati ni takve radnje koje se na bilo koji način mogu okarakterisati
kao podsticanje na vršenje krivičnih dela. Ako je prikriveni islednik
podstrekavao na izvršenje krivičnog dela, to je okolnost koja isključuje
krivično gonjenje podstrekavanog lica. Podstrekavanje na izvršenje krivičnog
dela je bilo koja radnja kojom se umišljajno izaziva ili učvršćuje odluka
kod drugog lica da izvrši krivično delo i po članu 504n stav 5 ZKPa zabranjeno
je i kažnjivo da prikriveni islednik podstrekava drugog na izvršenje krivičnog
dela.
U sudskoj praksi podstrekavanje treba posmatrati u krivičnopravnom smislu,
što znači da ovlaštena službena lica svojim radnjama ne smeju uticati
da se kod izvršioca krivičnog dela stvori ili učvrsti odluka za izvršenje
krivičnog dela. Navedeno znači da se prikrivenom isledniku ne može nametnuti
zahtev apsolutne pasivnosti prilikom izvršenja ove radnje, nego se njegova
aktivnost u odnosu na izvršioce mora kretati u granicama već stvorene
i učvrćene odluke izvršioca krivičnog djela. Dakle, ukoliko je kod izvršioca
donesena definitivna odluka o izvršenju krivičnog dela i ukoliko ista
nije kolebljiva, te je izvršenje krivičnog dela samo stvar prilike i vremena,
onda ne postoje radnje podstrekavanja (presuda Suda BiH broj X-KŽ-07/329
od 10.07.2008. godine). Odbrana je navela da su prikriveni islednici tražili
još robe i u većim količinama, te da u tome vidi podstrekavanje na činjenje
krivičnog djela. Međutim, Sud zaključuje da to što su istražitelji tražili
veću količinu zabranjene robe, nije ni slučajno uticalo da se kod optuženog
stvori ili učvrsti odluka da nastavi sa rasturanjem krivotvorenog novca.
Obzirom da je očigledno da je od ranije postojala čvrsta odluka optuženog
za pravljenje i rasturanje krivotvorenog novca, apsolutno je zasigurno
da bi i u budućnosti bilo nastavljeno izvršenje ovih krivičnih djela i
to u još većem obimu, da nije izvršeno hapšenje optuženih lica. Stoga
je Sud zaključio da nisu preduzimane aktivnosti koje bi predstavljale
podstrekavanje od strane prikrivenih istražitelja.
Podstrekavanje podrazumijeva umišljajno izazivanje ili učvršćivanje volje
kod podstreknutog da izvrši krivično delo. Postojanje policijske provokacije,
odnosno podstrekavanje od strane prikrivenog istražitelja se ne pretpostavlja,
već optuženi mora da iznese dokaze koji daju osnova za sumnju da je bio
podstreknut na izvršenje krivičnog dela koje sam ne bi učinio. Akcenat
je na voljnom procesu koji je neposredno prethodio izvršenju krivičnog
djela i oceni da li je aktivnost policijskih organa stvorila ili konkretizovala
kod optuženog odluku o izvršenju krivičnog djela (presuda Vrhovnog suda
Republike Srpske broj 118-0-Kžž-07-000 105 od 26.06.2007. godine, presuda
Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-Kžž-07-000 007 od 27.09.2007.
godine).
U praksi Evropskog suda za ljudska prava, smatra se da su proaktivne delatnosti
tajnih policijskih islednika saglasne Konvenciji ukoliko ne pređu u delatnost
„agenta provokatora". Precedentnu odluku u pogledu dopuštenosti upotrebe
prikrivenih islednika, Sud je doneo u presudi Texeira de Castro v. Portugalija
(1998), kojoj je prethodila presuda Ludi v. Švajcarska (1993). U poslednjem
predmetu policija je na osnovu sudske naredbe najpre zakonito prisluškivala
telefon lica sumnjivog za preprodaju opojnih droga nakon čega je odredila
jednog svog službenika da, kao prikriveni islednik, pokuša da od osumnjičenog
kupi određenu količinu droge. Njihovi razgovori su tajno snimljeni i na
osnovu tako prikupljenih dokaza, osumnjičeni je kasnije bio osuđen. Njegovu
pritužbu zbog povrede prava na tajnost ličnog života iz člana 8 Konvencije,
sud je odbio iz razloga što je ocenio da je korišćenje tajnog islednika,
kao samostalne mere ili u kombinaciji sa zakonitim prisluškivanjem, dopušteno
prema članu 8, stav 2 Konvencije, jer je delatnost osumnjičenog prema
švajcarskom krivičnom zakonu bila kriminalna. Preprodajom droge on je
svesno ušao u rizik da „naleti" na policijskog službenika kome jezadatak
da otkriva i hvata učinioce krivičnih dela, pa zbog toga takva delatnost
ne predstavlja neovlašćeno zadiranje u privatni život (§ 9—13, 40—41).
Ova presuda, međutim, nije precizirala pretpostavke za preduzimanje mera
tajnih proaktivnih istraživanja, pa ih je Evropski sud morao ustanoviti
u presudi Texeira de Castro, koja se odnosi na slučaj u kome su dvojica
policijskih agenata osumnjičenom, saznavši da je preprodavac droge, ponudili
na otkup određenu količinu heroina, pa ga prilikom te transakcije uhapsili.
Nakon što su portugalski sudovi odbili prigovor osumnjičenog da su policijski
agenti delovali bez sudske naredbe i da osuda počiva na rezultatu delovanja
agenta provokatora uprkos zabrani portugalskog ZKP da se dokaz pribavljen
krivičnim delom smatra neupotrebljivim u postupku, Evropski sud je prihvatio
njegovu pritužbu, ustanovljavajući da je Portugalija, mada se svaka država
u ranim fazama krivičnog postupka može legitimno služiti i proaktivnim
metodama istraživanja težih krivicnih dela, propustila da detaljnije uredi
tu metodu i time je povredila pravo okrivljenog na pravičan postupak (član
6, stav 1 Konvencije) .
Zakon decidno ne reguliše pitanje krivične odgovornosti prikrivenog islednika
kao podstrekača u slučaju podstrekavanja na izvršenje krivičnog dela.
U Republici Srbiji je propisano da je „zabranjeno i kažnjivo da prikriveni
islednik podstrekava ili provocira na izvršenje krivičnog dela".
To znači da se njegova krivična odgovornost zasniva na opštim pravilima
krivičnog prava: mogao bi da odgovara kao izvršilac određenog krivičnog
dela, ukoliko samo podstrekavanje predstavlja posebno krivično delo ili
bi mogao da odgovara kao podstrekač.
RAZLIKA IZMEDJU PRIKRIVENIH ISLEDNIKA, INFORMATORA I SVEDOKA SARADNIKA
Nekada je bilo zajedničko za sve policajce da imaju svoju grupu "saradnika"
medju gradjanima. Danas je to i zakonima regulisano.
Prikriveni islednik u Zakonu o krivičnom postupku član 504m stav 5 je,
po pravilu, ovlašćena službena osoba organa unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne
agencije ili Vojno-bezbednosne agencije, a ako to zahtevaju posebne okolnosti
slučaja i drugo obučeno lice koje, pod uslovomom uzajamnosti, može biti
i strani državljanin. Definiše se kao policijski službenik kome je dodeljen
promenjen identitet u određenom vremenskom periodu, da bi delujući tajno
u kontaktu sa određenim kriminalnim krugovima, prikupljao informacije
koje će moći da se koriste za otkrivanje, razjašnjavanje i sprečavanje
krivičnih dela i to pre svega onih koji se odnose na organizovani kriminal.
Termini koji se koriste u uporednom krivičnoprocesnom zakonodavstvu su
„prikriveni istražitelj", „prikriveni islednik", „prikriveni
agent" (SAD), „tajni agent",„tajni policajac", „policajac
provokator", „ubačeni policajac" i sl. Plaćen je po osnovu ugovora
o radu, ako je zaposlen u službi ili ugovora o delu, ako je angažovan
samo za odredjeni posao.
Informator nije vidljiv u našem zakonodavstvu. On je lice koje policijskim
organima, povremeno ili trajno, tajno dostavlja informacije o krivičnom
delu i njegovom izvršiocu (doušnik). Razlika između prikrivenog islednika
i informatora je ta da Informator nije policijski službenik i nema nikakvih
policijskih ovlašćenja. Angažovanje informatora ne treba da uključuje
prikrivanje njegovog stvarnog identiteta kroz odgovarajuću legendu, već
bi se njegov angažman sastojao upravo u iskorišćavanju postojeće stvarne
pozicije, imena i poznanstva informatora u datoj sredini, kako bi se ostvario
unapred postavljeni zadatak.
Potencijalni informator može biti svako ko iz najrazličitiji izvora poseduje
informacije od značaja za otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela ili
obzirom na svoju poziciju u određenoj sredini može uzeti učešća u operativnom
radu. Najčešće se ove osobe dele na dve kategorije. Prvu čine lojalni,
čestiti, pošteni, neporočni građani koji su najčešće i slučajni očevici
i svedoci. U drugoj kategoriji su osobe labilnog karaktera i sumnjivih
moralnih kvaliteta ili iz kriminalnog miljea. Mogu biti i osobe koje su
u strahu da mogu biti inkriminisane i ucenjene iz različitih razloga.
Kod ovih drugih je važno znati istinski motiv njihove saradnje; na primer
strah od kazne zbog izvršenog krivičnog dela, zadobijanje simpatije od
policije ili pravosudnih organa u želji da umanji efekat svog nedela,
želja za osvetom zbog nejednakog tretmana u kriminalnoj grupi, svađa,
ljubomora, novac, samodokazivanje, želja za napredovanjem i sl. Znajući
šta ih motiviše policija lakše njima upravlja. Mogu biti volonteri ili
plaćeni od strane službi i to iz fondova za tajne operacije.
Najdragoceniji resurs u ovoj sprezi policije i informatora je poverenje.
Prikriveni islednik i informator se može saslušati kao svedok ili kao
zaštićeni svedok, o toku sprovođenja radnji ili o drugim važnim okolnostima.
Saslušavanje ima fakultativni karakter jer sudovi najčešće ne tolerišu
svedočenje koje se bazira na provokaciji, iznudjivanju izjava ili podstrekivanje
na krivična dela. Prikriveni islednici i Informatori često u želji da
imaju "slučaj" i zasluže nagradu, odu predaleko sve do sistematskog
dovodjenja osumnjičenog u iskušenje da izvrši krivično delo za koje se
sumnjiči, na šta su sudovi posebno osetljivi kada obijaju prihvate za
relevantne dokaze na ovaj način prikupljene.
Svedok saradnik po članu 504o stav 1 i 2 ZKPa, je pripadnik organizovane
kriminalne grupe, koji je priznao da joj pripada, protiv koga se vodi
krivični postupak za krivično delo organizovanog kriminala po članu 504a
stav 3. Javni tužilac može sudu predložiti da se, uz određene pogodnosti
kao svedok ispita pripadnik organizovane kriminalne grupe, koji je priznao
da joj pripada pod uslovom da je u potpunosti priznao izvršenje krivičnog
dela, i ako je značaj njegovog iskaza za otkrivanje , dokazivanje ili
sprečavanje drugih krivičnih dela organizovane kriminalne grupe pretežniji
od posledica krivičnog dela koje je učinio. Svedok saradnik ne može biti
osoba za koju postoji osnovana sumnja da je organizator kriminalne grupe.
On predstavlja jednu posebnu vrstu svedoka sa procesnim obeležjima svedoka
u opštem smislu ali i nekim procesnim osobinama okrivljenog u procesno
- teoretskom značenju tog pojma. Prethodno je on potencijalni okrivljeni,
a potom i potencijalni svedok, zavisno od zakonom predviđenih uslova za
obe uloge. U suštinskom smislu, davanje potencijalnom izvršiocu krivičnog
dela, statusa svedok saradnik, znači određenu povlasticu(privilegiju),
koja se kreće (zavisno od zakonodavstava pojedinih država) od krivičnog
negonjenja ili odustanka od započetog krivičnog gonjenja, ili blažeg kažnjavanja
ili oslobađanja od kazne ili dela kazne, što predstavlja svojevrsni vid
uslovljenog oportuniteta krivičnog progona.
Pored navedenih razlika, postoji neraskidiva povezanost i sličnost izmedju
ove tri kategorije "krunskih svedoka" u dokazivanju krivičnih
dela organizovanog kriminala , a to je, da svi podjednako narušavaju jedan
od osnovnih principa krivično-procesnog sistema a to je pravna sigurnost
i jednakost istovetnih učesnika u krivičnom postupku.
NADZOR NAD PRIMENOM INSTITUTA PRIKRIVENIH ISLEDNIKA
Odgovornost za rad prikrivenog isladnika i službi BIA, VBA i MUPa koje
njime operativno rukovode, povlači pitanje kome zapravo on i oni treba
da budu odgovorni. U pravnom smislu odgovornost pretpostavlja da postoji
postupak i strukture kojima se konkretizuje ta odgovornost; potrebno je
da budu predvidjeni organi koji pozivaju na odgovornost. U tu svrhu moraju
biti predvidjeni postupci, a povreda odgovornosti mora da bude sankcionisana.
Direktnu kontrolu i nadzor, nad radom prikrivenog islednika operativno
sprovodi policija, BIA i VBA. Nepostojanje standarda i procedure za odobravanje
i primenu ovih posebnih mera i postupaka, otežava uspostavu parlamentarne
kontrole i javnog nadzora nad službama koje ih primenjuju. Nadležni odbor
Skupštine Srbije izričito je ovlašćen da nadzire i kontroliše kako policija
i tajne službe primenjuju ove posebne mere i postupke. Međutim, izvan
dohvata tog odbora su još uvek državni organi koji su skoro stekli pravo
na upotrebu posebnih ovlašćenja. Istražni sudija donosi odluku o primeni
posebnih mera propisanih Zakonikom o krivičnom postupku na osnovu pisanog
obrazloženog predloga ili zahteva javnog tužioca i vrši nadzor nad njihovom
primenom zajedno sa tužiocem, ali njihov rad i zakonitost odluka u praksi
niko ne kontroliše. Potrebni su kompleksni mehanizmi za vršenje tog nadzora
i parlamentarne kontrole. Oni uključuju u većoj ili manjoj meri i pojedine
nove nezavisne organe - Ombudsmana, Poverenika za informacije i nova prava
javnosti.
Šta sve može da se desi kada prikriveni islednik dobija ovlašćenja koja
su izvan zakona, naša praksa još uvek ne može da pokaže jer je prikriveni
islednik korišćen prvi put 2006. godine u Srbiji. Postoji, medjutim sudska
praksa i kontrola drugih država sa bogatijom tradicijom primene ovih mera.
Na primer, može se pogledati specijalni izveštaj kancelarije generalnog
inspektora američkih državnih tužioca zaduženih za nadzor i kontrolu rada
FBI, u delu rada prikrivenih islednika i informatora i drugih posebnih
istražnih radnji za suzbijanje organizovanog kriminala. Postoje ozbiljne
nepravilnosti na koje se ukazuje u tom izveštaju, kao na primer, pokretanja
odredjene vrste istraga od strane službnika na nižim nivoima bez odobrenja
i nadzora nadležnih na višem nivou i pored jasnih zakonskih ograničenja.
Posebne istražne tehnike u toku krivično obaveštajne istrage povodom reketiranja
preduzeća, korišćene su za neka druga istraživanja u tim preduzećima a
ne samo za ona, za koja su dobijena ovlašćenja nadležnih organa. Kontrolisana
je pošta i informacije o pojedincima bez odgovarajućih ovlašćenja. Pokretana
je istraga bez adekvatnih dokaza što je prouzrokovalo zatvaranje 67% istražnih
postupaka FBI, koji je pored mera koje su primenjivane na osnovu podataka
dobijenih od prikrivenih islednika i informatora, nisu uspeli da razviju
dovoljno dokaza za pokretanje postupka. U izveštaju je istaknut poseban
problem to što je veliki broj loše vodjenihistraga uzrokovan pogrešnim
informacijama dobijenim od prikrivenih islednika, što je kasnije prouzrokovlo
nepopravljivu štetu.
Analize državnih inspektora su dovele do zaključka da je veliki broj nerešenih
slučajeva prouzrokovan pogrešnim vodjenjem istrage, rezultat prevelikog
poverenja službe u pouzdanost podataka i informacija koje im prosledjuje
prikriveni islednik. Rezultati studije slučaja su pokazali da čak 90%
službenika FBI veruje u tačnost informacija koju dobija od prikrivenog
islednika ili informanta i da na njima gradi strategiju istrage. Pokazalo
se medjutim da u značajnom broju prikriveni islednici i informatori nisu
dovoljno edukovani da bi njihove informacije i aktivnosti imale takav
značaj.
ZAKLJUČAK
Institut prikrivenog islednika ima svoje opravdanje da se njime mogu
postići korisni efekti u suzbijanju organizovanog kriminaliteta. Nesporno
je i da polje primene posebnih istražnih tehnika mora biti relativno usko,
jer je samo u takvom slučaju moguće postići neophodnu efikasnost. Konkretna
uspešnost prikrivenog islednika zavisi ne samo od normativnih rešenja
sadržanih u Zakoniku o krivičnom postupku, već pre svega, od potrebe da
se kao prikriveni islednici koriste jedino i isključivo izuzetno kvalitetno
obučeni pojedinci, sa visokomoralnim i etičkim kvalitetima, a da se pri
tom, svim raspoloživim sredstvima garantuje njihova bezbednost prilikom
izvršenja tih veoma rizičnih zadataka.
Primenom posebnih istražnih radnji, privremeno se ograničavaju prava i
slobode lica na koja se odnosi njihova primena, a ponekad i trećih lica.
Kako se radi o prikupljanju dokaza upotrebom tehnika koje duboko zadiru
u privatnu sferu pojedinca, posebnu pažnju bi trebalo posvetiti zakonskim
odredbama o čuvanju, upotrebi i uništavanju podataka dobijenih primenom
ovih mera. Ostaje ipak otvoreno pitanje da li posebne istražne tehnike
u koje spada i angažovanje prikrivenog islednika imaju svoje opravdanje
u njihovom jedinom cilju, da dovedu pred lice pravde teroriste ili članove
organizovanih kriminalnih grupa nad kojima je nemoguće primeniti klasične
krivično procesne i kriminalističke metode, te da stavljanje tih ljudi
u poziciju da su neprijatelji van zakona, ima jedinu svrhu da obezbedi
fer sudjenje. Ali ako za ispunjavanje te svrhe ne postoji zakonska obaveza
prikupljanja dokaza na legalan način, ostaje nejasno kako će zakon ispuniti
svoj osnovni smisao.
Mogućom upotrebom posrednih dokaza, putem prikrivenog islednika, sud odlučuje
o tome da li su oni „pouzdani" i „verovatni", te na osnovu toga
i da li će oni biti korišćeni u sudskom postupku. Na okrivljenom je da
dokaže suprotno, odnosno da dokaže da su izloženi dokazi nepouzdani. Time
je praktično ukinuta pretpostavka nevinosti, koja predstavlja jedan od
osnovnih pravnih instituta pravičnog sudjenja. Takođe, nije potpuno jasno
kako će okrivljeni uspeti da dokaže da su dokazi nepouzdani, s obzirom
na to da je tužiteljima dozvoljeno da izvore i korišćene metode isleđivanja
zadrže u tajnosti i sakriju ih i od optuženog i od njegovog pravnog zastupnika.
Prepreku u efikasnoj borbi protiv organizovanog kriminala i OPASNOST OD
PRIMENE Instituta prikrivenog islednika a i samih SPECIJALNIH ISTRAZNIH
TEHNIKA predstavljaju i nereformisane bezbednosne strukture Ministarstva
unutrašnjih poslova i službi bezbednosti. Pripadnici policije i službi
bezbednosti, imaju bogatu istoriju učešća u aktivnostima organizovanih
kriminalnih grupa, što predstavlja ozbiljnu pretnju efikasnom suprotstvaljanju
organizovanom kriminalu u Srbiji.
U Srbiji je problem i to što sudovi nemaju direktan nadzor nad radom službi
bezbednosti, već kroz sudske odluke garantuju zakonitost ocene pribavljenih
dokaza od strane službi. Utvrdjivanje eventualne zloupotrebe od strane
službenih lica, garantuje poštovanje ljudskih prava, što je praktično
nemoguće utvrditi, jer svi koji rade na mestima gde su moguće takve zloupotrebe
dobro znaju kako takve zloupotrebe da formalno pravno pokriju. Trebalo
bi malo dublje proučiti iskustvo drugih zemalja, naročito SAD i primeniti
rešenja koja su proverena, naročito ona koja mogu da preduprede moguće
zloupotrebe.
Na kraju, postavlja se i pitanje celishodnosti preterane regulative.
Usvajanjem velikog broja zakona i tzv. „podzakonskih" akata vlade
i uprave, čini snalaženje u jednom tako složenom i razvijenom pravnom
sistemu sve težim i diskredituje pravo, a to je baš ono što su kritičari
angloameričkog prava iznosili na račun precedentnog prava. Istorijski
gledano u poredjenju evropskog i angloameričkog prava (common law) može
se zaključiti da poštovanje ljudi prema pravu raste u srazmeri sa retkošću
pisanih zakona. Inflacija zakonodavstva ne samo da umanjuje vrednost pravnih
propisa uopšte, već utiče i na to da njihov kvalitet bude loš.
LITERATURA
1. Klaus von Lampe, Organized Crime: Begriff und Theorie
organisierter Kriminalitat in den USA, Frankfurt am Main, GER, 1999
2. Marinković Darko, "Kriminalistički aspekti angažovanja prikrivenog
islednika",2009
3. Bošković, Milo: Kriminologija, Pravni fakultet Novi Sad, 2007.
4. Feješ, Ištvan: "Savremeni kriminalitet i dokazno pravo",
2002,
5. Bošković, Mićo: "Osnovi kriminalistike" , Novi Sad, 2007.
Tara str35-48
6. Škulić, Milan.: "Prikriveni islednik-zakonsko rešenje i neka
sporna pitanja"
7. Škulić, Milan: "Uloga posebnih dokaznih radnji u suzbijanju
organizovanog kriminaliteta", u zborniku, Primena međunarodnog
krivičnog prava-organizovani kriminal, 2007, Tara
8. Hayek, Law, Legislation and Liberty, knj. 1, str. 72
9. Wikipedia, Deklaracija prava Sjedinjene američke drčave
10. EDWARD M. HENDRIE, Consent Once Removed, FBI Law Enforcement
bulletin,2003
11. Milošević, Milan: "Primena međunarodnog krivičnog prava-organizovani
kriminal"
12. KPMBMHHM 3AKOHMK("Cii. riacHHK PC", 6p. 85/2005, 88/2005
- Hcnp., 107/2005 - Hcnp., 72/2009 H111/2009)
13. Zakonik o krivičnom postupku Sl. list SRJ BR. 70/2001 i 68/2002
i "Sl. Glasnik RS", 6p. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005
- dr. zakon, 49/2007, 20/2009 - dr.
zakon i 72/2009
14. ZAKON O ORGANIZACIJI I NADLEŽNOSTI DRŽAVNIH ORGANA U SUZBIJANJU
ORGANIZOVANOG KRIMINALA, KORUPCIJE I DRUGIH POSEBNO TEŠKIH
KRIVICNIH DELA("Sl. glasnik RS", br. 42/2002, 27/2003, 39/2003,
67/2003, 29/2004, 58/2004 - dr. zakon, 45/2005, 61/2005 i 72/2009)
15. ZAKON O ELEKTRONSKIM KOMUNIKACIJAMA - NACRT ZA JAVNU RASPRAVU -
1.10. 2009.
16. „Organizovani kriminal" Zbornik Udruzenja za medjunarodno krivično
pravo,2007.
17. "Terorizam i ljudske slobode", Zbornik Udruzenja za medj.
Kriv. Pravo, 2010.
18. Borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji - zakonodavstvo i
praksa, USAID,
2008
19. Zbornik radova, DEMOKRATSKI NADZOR NAD PRIMENOM POSEBNIH
OVLAŠĆENJA, 2008
20. Alexis de Tocqueville, Journey to America, New Haven, Yale University
Press, 1960,
str. 298.
21. Petrović, Predrag: «US Military Commissions Act of 2006» Western
Balkans
Security Observer (Bezbednost Zapadnog Balkana), issue:3/2006,pages:48-52,
on
www.ceeol.com.
22. Lopušina Marko, "Ubij bližnjeg svog 1" o jugoslovenskoj
tajnoj policiji (1996.)
(1997),(1999.),"Ubij bližnjeg svog 2" o stranim špijunima
u SFRJ i SRJ (1997.),
(1999.),
23. http://www.ombudsman.rs/
24. http://www.brodarevo.net/novosti/206773/Prvi-prikriveni-islednik-Srbije/
25. http://www.blic.co.yu/stara arhiva/arhiva/2006-09-15/strane/hronika.html
26. http://www.fbi.gov/
27. Dr. Tom O'Connor, Program Manager of CJ and Homeland Security Director,
Institute for Global Security Studies Austin Peay State University,
Clarksville, TN, INFORMANTS, SURVEILLANCE, AND UNDERCOVER OPERATIONS,
2007.
28. Association of Undercover Officers http://www.undercover.org/index.html
29. California Narcotic Officers Association www.cnoa.org
30. Competitive Intelligence and Internet Information Gathering www.fuld.com
31. Constitutional Guide to Using Cellmate Informants http://www.lectlaw.com/files/cri19.html
32. Governmentality and the War on Terror: FBI Project Carnivore http://www.cas.sc.edu/socy/faculty/deflem/zgovernterror.html
33. How to Spot Undercover Agents www.radio4all.org/anarchy/police
34. Home page of prof. Gary Marx http://web.mit.edu/gtmarx/www/garyhome.html
35. International Association of Law Enforcement Intelligence Analysts
www.ialeia.org
36. International Association of Undercover Officers www.undercovrcops.org
37. Investigative Resources and Public Records on the Internet www.factfind.com/public.html
38. Law of Undercover Operations webjcli.ncl.ac.uk/articles2/choo2.html
39. National Association of Legal Investigators www.nalionline.org
40. Police Use of Confidential Informants www.oscweb.com/writing/crime10.html
41. Trace Anybody Online (Net-Trace People Search) www.nettrace.com.au/resorce/search/people.html
42. Undercover School Operations www.keepschoolssafe.org/under.html
43. Use of Informants in FBI Domestic Intelligence Operations (Cointelpro)
http://www.icdc.com/~paulwolf/cointelpro/churchfinalreportIIId.html
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|