OSTALI SEMINARSKI RADOVI - KRIMINOLOGIJA - |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
ПОЛИЦИЈСКА ПСИХОЛОГИЈА
Полицијска психологија своје корене вуче из далеке прошлости али су они били без научне подлоге. Познато је да су наши далеки преци покушали да на различите начине сазнају да ли окривљени говори истину или не. Примитивно схваћање да у човјековом тијелу постоји богом дата душа довело је до вјеровања да се помоћу ње може доћи до истине,ако се осумњичени подвргне специјалним испитивањем. Тако су осумњичени стављани у врло неповољне околности испитивања, укључујући и борбу са дивљим звијерима, па уколико изађу као побједници сматрало се да су невини, јер им је Бог помагао као праведним. Овакав начин третмана трајао је скоро до новог вијека. Када је човјек престао да се третира као изоловано биће, већ као јединка која ради и мисли, а психички елементи и својства проучавају се кроз призму одговарајућег амбијента и услова који се стално мијењају и којима је човјек као јединка подложан. То су и разлози да стручњаци који се баве криминологијом, криминалстиком и др. наукама све више користе научна достигнућа психологије за што боље објашњење поступка личности у кривичном или неком другом поступку.
2. ПРЕДМЕТ ПОЛИЦИЈСКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ
Данас све модерне полиције свијета имају развијену психолошку службу.
То је потпуно разумљиво јер и поред наглог развоја све сложеније и убитачније
технике у разрешавању компликованих послова полиције, човјек је и даље
остао најважнији фактор, од кога зависи исход тих послова. Предмет проучавања
полицијске психологије су психички процеси и својства личности које се
налазе у посебном амбијенту и то ради објашњења аномалија психичке природе.
Осим тога, њен предмет проучавања су и поремећаји психичких процеса и
својства чији су узрочници психичке природе изазвани посебном ситуацијом,
а који могу бити од посебног значаја за долажење до истине. Полицијску
психологију је немогуће претворити у шаблонске законитости које би са
успјехом примјењивали у свим конкретним ситуацијама. Проучавање је усмјерено
на откривање специфичних психолошких законитости.
Сродне гране полицијске психологије су: законска психологија, психологија
извршиоца кривичних дијела, пенелошка психологија и др. Садржаји рада
у оквиру полицијске психологије су поред наведених грана, тесно повезани
и са другим научним дисциплинама психологије које у конкретном случају
могу да допринесу објашњења испитиване појаве-клиничка, педагошка, војна
и др. психолошке гране.
3. ЗАДАЦИ ПОЛИЦИЈСКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ
Задаци полицијске психологије су од посебе важности за психолошку службу
у полицији. Задатак полицијске психологије је да проучава личност ,студира
структуру личности,проучи динамику личности,развој личности и могућност
утицаја на њу,конкретно и на полицијским снагама.
Основни задаци су: одабирање и распоређивање људства на радна мјеста
у полицији, допринос психолога у обуци и васпитавању припадника полиције,
прилагођавање на услове живота и рада у полицијској средини, рад психолога
на стварању полицијских колектива, психолошки аспекти руковођења, припрема
људства за дејства у критичним ситуацијама, развијање мотивације, превенција
трауматизма и психолошко-пропагандна активност.
3.1. Одабирање и распоређивање људства на радна мјеста у полицији
Задатак полициске психологије је да на основу способности, интелигенције, знања и других врста способности одабире и распоређује кадар на радна мјеста и дужности у полициским снагама. Одабирање и распоређивање људи на радна мјеста је најважнији задатак психолога у полицији. То је разумљиво јер ефикасност једне полиције зависи од првенствено обучености кадра. Да би се успјешно постигло распоређивање људства на одговарајућа радна мјеста користе се двије методе селекција (одабирање) и класификација (распоређивање) људства на дужности. Ови методски поступци заснивају се на тврдњи да сви људи немају подједнаке способности за обављање појединих послова. За сваког се може наћи посао, али неки послови нису доступни свакоме.
3.2. Допринос психолога у обуци и васпитавању припадника полиције
Једна од изузетно значајних дјелатности полицијске психологије је васпитање старјешина и осталих припадника полиције. Обука и васпитање људства и њихова припрема из извршавање најделикатнијих задатака најважнији је задатак полиције. Психолошком припремом људства јача се способност да се поднесу потешкоће, да буду отпорни према опасностима и да поднесу сваку емоцијоналну напетост.
3.3. Прилагођавање на услове живота и рада у полицијској средини
Задаци припадника полиције су разноврсни и често скопчани са опасностима укључујући и губитак живота што на њено људство врши, било у физичком или психичком смислу, велики притисак и представља велико оптерећење на све виталне и психичке функције. Осим тога не ретко доводи и до стварања напетости таквог интензитета да полицајац то често не може да издржи, па код таквих људи долази до различитих психичких поремећаја. Фактори који могу изазвати физичке поремећаје могу бити унутрашњи или лични, као што је емоционална лабилност, низак психички праг толеранције, разни интрапсихички конфликти, итд., или могу бити вањски фактори, као што је неспособност адаптације, разне опасности, физички напори, слаба исхрана, зима, недовољно спавање, итд. Живот и рад у полициској организацији поставља пред њене припаднике одређене захтјеве који могу утицати на личност и изазивати одређене поремећаје. Зато сваки старјешина у полицији треба да зна да разликује нормално од ненормалног понашања, посебно теже последице лошег прилагођавања као што су недисциплиновано понашање, неизвршавање наређења, слаб успјех у обуци, алкохолизам, покушај самоубиства па и појаве разних појава интензитета правих психичких обољења. Полициска психологија процес прилагођавања олакшава и побољшава на начин да га што брже и безболније преброде припадници полициске организације.
3.4. Рад психолога на стварању полицијских колектива
Полиција као цјелина представља колектив. Унутар тог великог колектива јављају се мањи колективи, а унутар сваког па и полицијског колектива долази до значајних психолошких појава које су од интереса за рад старјешине и његово руковођење. Неопходно је сагледати шта се све догађа у колективу, може ли доћи и зашто долази до конфликата, зашто се јављају неформалне групе и какво значење имају такве групе, шта чини социјалну климу и колективну и др. Динамика унутар групе може да буде позитивна, али и негативна. Како уклонити узроке и како створити складну унутар групну динамику су психолошки проблеми који су од изузетног интереса за полицију.
3.5. Психолошки аспекти руковођења
Шта је руковођење, какви су његови функционални елементи, на шта се руковођење у суштини своди и многа друга питања су од интереса за сваког полициског старјешину. Међутим руковођење не зависи само од психолошких принципа, оно има основе и у социолошкој димензији, а то сваки полицијски старјешина може наћи у полицијској психологији. Руковођење суштински представља међусобни људски однос, па је питање тих односа у процесу руковођења једно од централних питања са овог становишта проблем за истраживање постаје и каква личност треба да буде онај који руководи то јест полициски старјешина. Руковођење у критичним ситуацијама је такође питање које обрађује полицијска психологија која ће помоћи полициском старјешини.
3.6. Припрема људства за дејства у критичним ситуацијама
Полицијска психологија треба да све припаднике полиције упозна са свим проблемима разних врста емоција, свим узроцима и изворима промјена; нпр. емоције страха у свим поступцима којима се може спречавати страх. То је у суштини психолошка приправа полицајца да контролише своје емоције, јер познато је да сваки човјек који боље упозна неку своју емоцију да ће успјешније контролисати. Понашање људи у стресним ситуацијама последњих година су у центру пажње психолога у свим модерним полицијама свијета. У тим разматрањима посебно улогу имају истраживања психолошко-социјалних аспеката употребе нуклеарног, хемијског и биолошког оружја.
3.7. Развијање мотивације
Проблеми мотивације, адекватног понашања и жеље за извршавањем задатака су веома важна питања за полицију, посебно у екстремним ситуацијама. Проблем васпитања ентузијазма и воље за извршавањем свих облика полицијских задатака јесте питање којим се бави полицијска психологија. Развијање навика, мотивације и воље спадају у велике квалитете који су својствени човјеку који са великим успјехом извршава деликатне задатке.
3.8. Превенција трауматизма
Данас цијели свијет живи у ери трауматизма свих врста и физичких и психичких.Посебно савремена индустрија и савремени начин живота погодују појави психичких стресова код човјека и чине да физичке трауме постају све чешће. Полиција која рукује савременим уређајима изложена је тој опасности. Међутим највећи узрочник траума је лични фактор. Управо зато што је лични фактор најбитнији у појави физичке трауме, те је и ово задатак полицијске психологије.
3.9. Психолошко-пропагандна активност
Под психолошко-пропагандном дјелатношћу подразумјева се плански организован скуп мјера и поступака усмјерен на измјену ставова и понашања појединаца или друштвених група. Апарати пропаганде великих земаља су огромни, а методе често ужасавајуће. Задатак полицијске психологије је да објашњава како дјелује непријатељска пропаганда и како се од ње може бранити, односно како јој се може парирати.
4. ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ О УЗРОЧНОСТИ КРИМИНАЛИТЕТА
У разматрање питања етиологије криминогеног понашања и самог вршења кривичних дијела зазире полицијска психологија, сагледавајући и истичући психолошке факторе понашања у анализи криминогеног аспекта психичких процеса и својства личности. Све психолошке теорије појаву криминалног понашања виде у психолошким факторима.
4.1. ТЕОРИЈА ДЕЈВИДА АБРАХАМЗЕНА
Абрахамзен полази од психоаналитичког учења о мотивацији, односно о подсвесним
и несвесним факторима понашања у свим областима друштвеног живота, па
и у областима криминала. Настављујући ову тезу, он истиче да се људи по
својим потребама, жељама и мотивима не разликују, јер сви имају исте потребе
и побуде. Поштен се од преступника разликује по циљевима које себи поставља
на основу истих потреба, као и по начинима и средствима којима те циљеве
остварује. Он бира друштвено и морално прихватљиве циљеве, остварује их
на законит и моралан начин и друштвено дозвољеним средствима. Преступник,
напротив, те исте потребе остварује на незаконит и неморалан начин и недозвољени
средствима и не преза од нечасних и неморалних циљева. "Нема тог
злочина који ја нисам пожелео, пожелео да, али учинио НЕ." рекао
је познати песник Емерсон. Како се свака особа понаша и ради истовремено
као појединац и као члан душтва, криминално, понашање као и свако друго
понашање има своје корене у друштву у најширем смислу- закони, прописи,
стандард, култура, затим у породичном амбијенту и у личности појединца.
Друштво, породица и личност појединца чине социо-психолошко и биолошко
поље које је извор социјалног, али и асоцијалног понашања. Активност личности
је под утицајем тих трију сила, а у томе, узрочници криминалног понашања
су многобројни и разноврсни. Груписање тих узрока доводи нас до три битна
фактора који чине узрочност криминогеног понашања и самог вршења кривичног
дјела. Ови фактори важе како уопште, као формула, тако и у случају конкрене
особе.
1) Фактор С.- Социјолошки фактор, под којим
се подразумијевају двије ствари:
a) То је укупна животна ситуација једне личности која може бити углавном
повољна или углавном неповољна и,
b) Криминогени утицај из спољне средине, то су свакодневне информације
о разним криминалним дјелима са којима су људи запљуснути и који дјелују
као изазов, провокација.
2) Фактор Т.- Физиолошко-биолошки фактор. То
су органске и физиолошке потребе, биолошки мотиви који су по Фројдовом
учењу смјештени у несвесном дјелу личности- иду, одакле врше притисак
у правцу задовољења. Најчешће несвијесне природе, тај притисак је за неке
особе неодољива принуда и има карактер криминогених тенденција. Криминогене
тенденције су код неких особа јаче, док су код других слабије.
3) Фактор Р.- Отпор личности. Термин настао
од француске ријечи ресистенце(резистенција – отпор) односи се на психолошку
интеграцију, склоп личности, који је код неких особа повољан, код других
није повољан. По Фројдовом учењу, то је дио личности супер-его, морална
страна, која је код неких особа добро развијена, док код других није.
У овом случају, то чини ментални и емотивни отпор искушењима.
Наведена разматрања о факторима утицаја на личност омогућују извођење
закона криминогеног понашања који, по Абрахамзену, изгледају овако:
Закон бр.1.
Узрочност криминогеног понашања чини велики број фактора који су по обиму
и структури различити код сваке личности.
Закон бр.2.
Криминални поступак је збир криминогених тенденција неке особе, плус њена
цјелокупна ситуација, подјељена са обимом отпора.
Други закон се односи, како сам чин вршења кривичног дјела, тако и на
предиспозицију за криминогено понашање. Он се може изразити и формулом:
К(н)=(Т+С)/П
К- кривично дјело;
П- криминогено понашање;
Т- криминогене тенденције(фактор Т);
С- животна ситуација(фактор С);
Р- отпор личности(фактор Р).
Према овоме закону, јаке криминогене тенденције у неповољној животној
ситуацији неке особе и њеној лошој психолошкој структури, утицаће на њену
криминогену предиспозицију и могу је довести до самог криминалног понашања
и до самог вршења кривичног дијела. Недовољан психолошки отпор није у
стању да се одупре снажним криминогеним импулсима и лошим животним околностима.
Уколико је личност добро интегрисана, са развијеном моралном компонентом,
снага њеног психолошког отпора биће довољна да се супростави криминогеним
тенденцијама и криминогеним утицајима и изазовима и спољне средине.
5. ПСИХОЛОШКЕ МЕТОДЕ ИСТРАЖИВАЊА У ПОЛИЦИЈСКОЈ ПСИХОЛОГИЈИ
Методе су научни поступци које примјењујемо у истраживањима. Полицијска психологија користи одређене научне методе, којима израчунава свој предмет. Како се она развила из опште психологије те се у свом изучавању користи њеним општим методама сродним сродних научних дисциплина, које је прилагодила својим потребама у односу на специфичност проблематике. Изузев општих метода полицијска психологија има и своје специфичне методе, које су од посебног значаја за процесни поступак.
5.1. Опште психолошке методе истраживања
Опште психолошке методе су:метода експеримента, метода интервјуа, метода анкете, метода посматрања и статистичка метода.
5.2. Специфичне психолошке методе истраживања
5.2.1. Проучавање докуметнације.
При проучавању неке личности у циљу њеног детаљнијег упознавања а прије
одабирања метода рада, потребно је проучити доступну документацију о тој
личности. Документи о једној личности могу бити различити:
• Документи који се односе на школске и стручне квалификације;
• Документи који се односе на здравствено и ментално стање;
• Остали документи
Без обзира на то што степен општег и стручног образовања у многоме зависи
од услова под којима се личност оспособљава, прикупљени документи о томе
нам могу много рећи о личности која нас интересује. Јер, на основу њих
сазнајемо о амбицији, степену аспирације, марљивости и другим осбинама
личности, поготово ако су нам познате околности под којима је личност
радила.
Изузетно су драгоцјена документа која нам пружају информације о менталном
и здравственом стању личности. Сви документи ове врсте могу дати веома
важне податке о психичким особинама личности за које смо заинтересовани.
Они су од посебне важности при процјени одговорности а служе и као основ
за ослобађање од кривичне одговорности. Такође, документи који дају податке
о здравственом стању су од значаја јер тежи поремећаји ове природе могу
бити узрочник различитих трајних и тренутних психичких поремећаја.
Остала документа односе се на дневнике, писма, стручне и друге радове.
Не мисли се на њихову графолошку, већ на њихову психолошку садржајну страну.
Тако, нпр. анализирајући манифестни и латентни садржај писма које је суицидант
слао другима(или је примао)могуће је доћи до доста вјеродостојније процјене
суицидалне мотивације великом броју случајева.
5.2.2. Метода саслушања
Саслушање странака је најчешће примјењивана метода у кривично-судском поступку којом се користе службена лица, обавезни учесници. Ово је метода од посебног значаја јер је по прописима обавезно доказно средство. Својом формом подсјећа на инетрвју, али се квалитативно разликује од њега. Док се интервју одвија у атмосфвери опуштености и повјерења и ништа се у присуству странке не биљежи, дотле се саслушање одвија у атмосфери званичног односа гдје се свака изговорена ријеч записнички констатује. Странка се стално држи у психичкој напетости и спрези са оним шта каже да би ублажила степен кривице и одговорности у погледу учињеног дјела за који се терети. Употреба психолошких техника је веома битна јер поједине законитости у психологији могу се успјешно користити приликом саслушавања странака, као што су асоцијације, пројекције, физиолошке промјене, емоције, стварање погодне атмосфвере, провокације итд.
5.2.3. Метода психолошког исказа
У току саслушавања долази до разних видова динамизма као и физиолошких промјена. Сви ови елементи могу бити од изузетне користи за право тумачење датог исказа. Асоцијације идеја, као и бесмислице и дигресије одговарају извјесним реакцијама странке. Тако, тема на којој се стално задржава или она на коју се стално враћа показује доминантну психичку преокупацију, страх или неку врсту специфичног доживљавања; она може да буде прибјежиште и бјекство из мучне ситуације или опасне евентуалности итд. Индикације за овако стање могу бити нагли прекиди казивања оклијевајуће стање, или нагли почетак понављања; све су то симптоми које треба уочити и класификовати да би се могла процјенити њихова вриједност и значај.
5.2.4. Метода опсервације
Ова метода састоји се у томе што се на основу спољашњег посматрања субјекта(странке), њене мимике, пантомимике, облачења, вриједности и других података који се првенствено добијају визуелним путем доноси закључак и на основу њега интерпретирају особине личности субјекта. Ово је могуће искусном стручњаку али не треба губити из вида да се овом методом служе сви учесници у поступку. Основа опсервације је теоретско знање, стечено искуство у раду са људима, аналогија, интуиција и способност уживљавања. Теоретска знања из психологије потребна су због тумачења појединих облика понашања. Стечена пракса даје рутину и могућност да се служимо вербалним провокацијама које најчешће доводе до правог испољавања особина личности. Способност уживљавања омогућује да успјешно протумачимо душевна збивања наших странака. Уживљавање може да буде обојено пројекцијама(приписивање својих мисли и жеља посматраној странци), којом приликом се губи објективност. Међутим, ова способност је толико значајна да се скоро не може замислити успјешно коришћење ове методе без ње. Није важно оно што странка каже или не каже, него начин на који то она каже или прећути. Свако држање странке може да буде богато значење да потврђује смисао њених ријечи, да их слаби или чак обеснажује. Тако и са тоном и ритмом гласа, изненадним црвенилом или блиједилом, непокретним или узнемиравајућим погледом, подрхтавањем гласа грчевитим покретом руку или ногу итд. Изглед странке, начин ходања, кретања, сједења, су детаљи који изоловани могу бити безначајни али који откривају много.
5.2.5. Метода реконструкције догађаја
Ова метода има за циљ да у странкама изазове психичка проживљавања, да
их подсјети на минули догађај ради подпуне репродукције и да иследном
органу омогући провјеру хипотезе ради оформљења коначне верзије догађаја.
Приликом понављања услова и околсности у могућности смо да путем опсервације
проучимо и пратимо реаговање личности извршиоца кривичног дијела и осталих
учесника.Најчешћи разлог употребе ове методе је провјера чисто психичких
момената. Познато је да до тренутка реконструкције имамо извјесне психичке,
мисаоне процесе који могу имати велики значај при формирању верзије о
времену, мјесту, начину и другим околностима извршеног дијела. Прва реконструкција
догађаја у глави иследника је чисто мисаоне природе. У моменту сазнања
о извршеном кривичном дијелу, мисаони процес иследника одвија се у виду
хипотетичких судова, док се у машти ствара представа која може бити мање
више вјерна слика минулог догађаја. Колико ће иследник бити у праву, зависи
од тога да ли он располаже битним елементима, то јест, од квалитета прикупљених
података-доказа.
Друга реконструкција мисаоне природе добија се приликом увиђаја. Ова реконструкција
може да буде толико снажна да се створи одређена верзија догађаја. У овој
верзији узимају се у обзир и психичка стања учесника. Реконтрукција са
свим учесницима догађаја и доказним средствима на мјесту извршења дијела
предузима се у ситуацијама:
• Ако је у току мисаоног процеса и увиђаја створена верзија догађаја
која се мора провјерити, јер за њу нема довољно доказа;
• Ако су контрадикторни искази свједока а друга доказна средства не постоје;
• Ако сумњамо у вјеродостојност исказа окривљеног, а не постоје други
докази који потврђују дати исказ и друго.
Зависно од врсте кривичног дијела и личности извршиоца тог дјела биће
позвани и одговарајући вјештаци.
6. ПСИХИЧКИ ПОРЕМЕЋАЈ ЛИЧНОСТИ И КРИМИНАЛИТЕТ
6.1.Психозе и криминалитет
О односу психоза и криминалног понашања постоје контрадикторна мишљења. Једни сматрају да психозе испољаваљу криминогено дејство, а други да њихов проценат међу деликвентима није већи од њиховог процента међу нормалном популацијом која не врши кривична дијела. Такође, нама позната испитивањ показују да психозе нису раширеније међу преступницима него међу онима који то нису. Ј.Паге сматра да преступника-психотичара има око 1-2% међу осуђеним лицима. Према неким истраживањима у САД међу извршиоцима кривичних дијела има између 1-5% психотичних лица. То значи да међу деликвентном популацијом нема много више обољелих од психоза, што говори у прилог тврдњи да психозе, уопште не представљају значајан фактор у јављању криминала међутим, психозе могу довести до вршења кривичних дијела у неким посебним случајевима. Лица болесна од функционалних психоза, услед душевних сукоба који су за њих битни, не могу да се порилагоде амбијенту у коме живе и честе бјеже од стварног свијета бјеже у свијет илузија. То бјежање од стварног свијета може бити повезано са вршењем кривичних дијела. То је још чешћа појава у случају манично-депресивних психоза, када долази до претјераног узбуђења или до крајњих депресија и апатије. Када наступе кризе, овакви болесници су склони нападима и могу извршити тежа кривична дијела у својој најближој околини. Лица која болују од шизофреније такође могу да изврше инкриминисана понашања, која су повезана са цртама и реакцијама која испољавају таква лица у односу на животне тешкоће. То се односи и на параноичаре који пате од делузије гоњења као реакције на тешкоће, за које окривљују друга лица. Они често врше кривична дијела против живота. Лица која болују од меланхолије, са обзиром на то да их карактеришу морбидне депресије и делузије параноичног карактера, склона су самоубиству. Судећи по структури извршених кривичних дијела, може се рећи, уопште да су психотичари склони вршењу кривичних дијела против личности, као што су: напади на људе, убиства, сексуални деликти и слична дијела.
6.2. Неурозе и криминалитет
Према истраживањима неуротичари и психонеуротичари су знатно заступљени међу деликвентима у обиму од преко 25%. Међу испитаним деликвентима око 60% је било силеџија. Што доказује да су неуротичари склони насиљу. Неурозе и психонеурозе могу бити повезане са деликвентним акцијама појединих особа. То су нервни или емотивни поремећаји који условљавају ремећење личности, које може бити у неким случајевима, нпр. опсесивне и комплузивне неурозе извјесних лица доводе у везу са њиховим сексуалним перверзијама. Такве неуротичне сметње такође су примјећене код клептомана и пиромана. Са деликвентним понашањем могу бити повезане и хистерије које карактерише емотивна напетост. Познато је да лица која болују од хистерије често дају лажне исказе. Она су сколна писању анонимних писама и лажном оптуживању појединих лица за силовање и слично, што се јавља чешће код лица женског пола. И ако у незнатном обиму криминално понашање може бити повезано и са фобијама, које прате неоправдана страховања од одређене опасности и др.Мада није довољно проучен однос између неурозе, психонеурозе и криминалног понашања, није извјесно да су ови поремећаји узрок криминалног понашања лица. Осим тога наведена дијела која се доводе у везу са овим менталним поремећајима веома често врше и друга лица која не пате од тих поремећаја. Дакле, не можемо говорити о постојаном константном односу између неуроза и психонеуроза, са једне стране, и криминалног понашања, с друге стране.
6.3. Психопатије и криминалитет
Они теже неконтролисаном постизању циљева, који их воде као основни животни мотиви. Не воде рачуна о посљедицама својих поступака и због њих се никада искрено не кају у емоционалној сфери, они одскачу од нормалног понашања и доликују се емоционалном лабилношћу, неуравнотеженошћу и раздражљивошћу, која се испољава у пркошењу, реаговању без битних мотивација, нетолерантности и агресивности према другим, нарочито супериорнијим лицима, што долази до изражаја посебно код егоцентричних особа. Такве особе показују црте депресивности, настраности, несигурности у себе, лабилности, експлозивности, нестабилности и негативне усмјерености, која у великој мјери оријентише њихове животне планове, моделе и акције. Њихова даља својства су: неморалност, клеветање омаловажавање, давање лажних изјава, осветољубивост и слично. Због посједовања напријед наведених особина таква лица лакше врше кривична дијела од других, па је међу њима сразмјерно већи број деликвената. Криминално понашање ове категорије личности доводи се у везу и са структуром њиховог карактера или тачније речено, са психологијом и психопатологијом њихових незрелих и изопачених карактера. Према Ј.Паге-у, око 1% мушке пунољетне популације у опште припада психопатима, а међу затвореним деликвентима има их око 15% па чак и више.Што се тиче структуре криминалног понашања ових лица, не може се запазити да је карактеришу неке посебне врсте и групе кривичних дијела.Међутим, може се рећи да психопате врше, прије свега, агресивне преступе које могу бити врло тешке природе, као што су разбојништва, напади опасним средствима, и слично. Из реда психопата јављају се мнги професионални деликвенти, повратници, деликвенти са склоностима за криминално понашање. Они су осим тога, склони скитњи, уживању алкохола, опојних дрога, затим вршењу разних облика криминалног понашања за које је карактеристично одсуство позитивне емотивности.
6.4. Други ментални поремећаји и криминалитет
Као фактор понашања могу да се појаве и други облици менталних поремећаја. Ту спадају поједина усамљена и краткотрајна стања и доживљаји који од нормалног лица чине поремећено или трајње ментално поремећену особу, као што су: велика замореност, тровање, нагле промјене средине, доживљај запрепашћења и страха (нуроза страха), патолошко пијанство и слично. У таквим случајевима може доћи и до вршења кривичних дијела. Много се пише о односу емоционалне нестабилности и криминалног понашања и настоји да се отркије веза између те двије појаве. Међутим, резултати досадашњих истраживања не могу послужити за заузимање јасног става. Напротив, мишљења аутора су подјељена. Док једни сматрају емоционалне поремећаје значајним личним извором деликвентности, други оспоравају ту чињеницу, истичући да истраживања нису уједначена, да не полазе појмовно од стандардизовани схватања о емоционалним поремећајима и да то условљава појаву некомпарабилних истраживачких резултата. На основу тога они изводе закључак да овај однос још није довољно научно освијетљен.
7. ПОРЕМЕЋАЈИ МИШЉЕЊА
Поремећаји мишљења
могу бити посљедица душевноиг обољења, различитих поремећаја исхране,
тровања разним материјалом и слично. Поремећаји мишљења су свакако само
један знак промјена у душевном животу човјека. Класична подјела поремећаја
мишљења је:
• Поремећаји по форми;
• Поремећаји у садржајном смислу;
7.1. Поремећаји по форми
Поремећаји ове врсте односе се на мисаони ток и повезивање асоцијација.
Болесна опширност је такав поремећај мишљења у коме се често при излагању
не може битно издвојити од небитног. У овом излагању особа се губи и она
износи много непотребних мисли тако да се често од свих говора не може
сагледати. Психолози овај поремећај често називају"Прича од Кулина
бана". Најчешћи узрок ове појаве је низак интелектуални ниво, када
особа није у стању да сама издовоји неважне од важних мисли.
Кочење мисаоног тока је појава када не постоје одстрањивање пажње све
мисли су приковане за једну основну идеју. Јавља се често код депресивних
болесника кад је идеја о личној кривици основна мисао и она практично
мучи болесника.
Блок у мишљењу је појава која се састоји у изненадном прекиду мисаоног
тока, обично због скретања пажње на неку појаву из спољашњег свијета.
Бујица идеја је такође поремећај мишљења при чему је имплус за говор појачан,
мисли се убрзано нижу једна за другом и особа их износи хаотично, особа
прескаче са једног излагања на друго не довршивши претходно.
Персеверација је такав поремећај мисаоног тока у којем се нека реч или
мисао невољно појављује увијек у свијест. Често се добија утисак да је
то једина мисао и да се она мора до бескраја понављати.
Салата од речи је најтежи облик формалног поремећаја мишљења и представља
праву говорну збрку, при чему се употребљавају апсолутно не разумљиве
речи и реченице. Виђа се код тешког облика шизофреног обољења.
7.2. Садржајни поремећаји
Садржајни поремећаји мишљења могу се ограничити на: сумануте идеје, прецјењене идеје и присилне представе мисли.
7 .2.1. Сумануте идеје
Су у многоме сличне заблудама али се не могу индентификовати са њима.
За разлику од заблуда, код суманутих идеја за створени суд и оформљено
мишљење не постоји могућност корекције. Важно је напоменути да се развојем
друштва мијења и садржај суманутих идеја. Некад су сумануте идеје у главном
биле везане за мистичне појаве, људи су се претварали у ђаволе, духове
итд. У савременом друштву сумануте идеје се јаваљају као идеје о прогањању
помоћу невидљивих радио таласа, свемираца, високо фреквентном струјом
и слично. У односу на садржај сумануте идеје се могу подијелити на:
Експанзивне-сумануте идеје величине, богатства, високог поријекла и слично.
Депресивне-сумануте идеје о моралној сфери(особа оптужује себе за многе
животне несреће), у области здравља(болују од неизлечивих болести), у
економској области(све им је пропало, ништа више немају престоји им смрт
од глади) и слично.
Сумануте идеје прогањања су врло озбиљни поремећаји мишљења, људи са овом
врстом поремећаја имају утисак да се цијели свијет уротио против њих,
да им је живот угрожен, да их прате и да се њихови непријатељи свим силама
труде да их униште.
Сумануте идеје љубоморе, осјећај љубоморе код њих достиже карактер апсурдности
и прелази у болест.
Еротичко лудило је поремећај мишљења при коме особа има увјерење да су
у њу заљубљене познате личности из јавног живота.
Религиозне сумануте идеје огледају се у томе да особе имају везу са Богом,
да им се он јавља и да су они божији изасланици, који морају очистити
свијет од гријеха.
7.2.2. Прецјењене идеје
Су мисли или увијерења проистекла из изразито чврсте афективне везе према одређеној стварности или проблему. Особе имају прецјењено мишљење о себи или о некоме, нечему другом. Психолози овакве особе називају "особе које не знају за мјеру".
7.2.3. Присилне представе и мисли
Присилне представе и мисли су појаве када се једној особи против њене воље намећу неке представе или мисли, за разлику од суманутих идеја овдје се особа активно бори против наметнутих мисли док се код суманутих идеја особа активно залаже за ту активну мисао. Ако су присилне мисли праћене страхом који доминира онда се такав поремећај назива фобија.
Поремећаји мишљења су веома битне чињенице које олакшавају посао полицијским радницима, јер приликом вођења разговора на основу ових одредница и чињеница службено лице може да препозна да ли оптужени лаже или говори истину, да ли окривљени покушава да избјегне истину или је то пак особа са психичким поремећајем која нема ту намјеру. На први поглед службенику се то може учинити као поигравање и завлачење али уствари је то поремећај и особа то чини несвјесно. Сваки службеник и оперативни радник би требао да познаје теоријски дио о поремећајима мишљења да би се боље постављао према особама са оваквим поремећајима када дође у контакт са њима, јер би могао погрешно протумачити особу и предузети неки корак због кога би касније сносио посљедице и испаштао.
8. ПРОФИЛ ЛИЧНОСТИ СЛУЖБЕНОГ ЛИЦА
8.1. Стручне карактеристике профила личности службеног лица
Стручна знања и вјештине представљају својство службеног лица која се стичу у процесу образовања и стручног оспособљавања, стручним усавршавањем кроз праксу, као и посебним обукама путем курсева и семинара.Та се знања могу подијелити на:
8.1.1. Ужа стручна знања
То су знања редовне наставе полицијских школа. Студенти на овом нивоу образовања стичу темељна знања за струку као што су: познавање кривично правних наука, криминалистичко-полицијских наука, криминологије, криминалистичке психологије и медицине, информатике и других знања која заокружују стручност радника полиције.
8.1.2. Специјалистичка знања
Стичу се такође редовним образовањем али и усавршавањем у виду семинара. То је стручно оспособљавање и усавршавање попут усавршавања страних језика, затим криминалистичко-техничке праксе вршења увиђаја, усавршавање рада са малољетним деликвентима и слично.
8.1.3. Вjештине у раду
Стицајем одређених вјештина и техника рада у практичном поступању може имати карактер опште стручне, али и специјалистичке припремљености службеног лица. Ту спадају вјештине самоодбране, вјештине руковања оружјем, обука за вожњу возила у екстремним ситуацијама.
8.1.4. Општа култура о информисаности
Радник полиције требао би да има шири ниво општег образовања да би могао да боље разумије друштвене процесе, политичке и привредне токове који могу имати криминалне компоненте, затим да би могао имати равноправан однос са особама различитог степена и врсте образовања.
8.1.5. Посебни интереси и склоности
Пожељно је да службено лице односно оперативни радник има неке посебне интересе, хобије и склоности рекреативног карактера због природе и специфичности посла да би се рјешавао стреса након посла у слободне вријеме. Такође овај вид обучености може бити користан да би лакше комуницирао цивилним особама и да би био њима ближи ван радног мјеста.
8.2. Психофизичке карактеристике профила службеног лица
Битне психофизичке карактеристике су:
• Тјелесне, здравствене и физичке карактеристике треба да буду нормалне.
О томе се посебно води рачуна у селекцији кандидата и не примају се особе
нарушеног здравља и са физичким и тјелесним аномалијама.
• Менталне способности, тј. интелигнеција треба да је на просјечном нивоу.
Пожељно је да има радника са коефицијентом интелигенција изнад просјека,
и на психолошким и здравственим прегледима таквим особама даје предност
уколико испуњавају и друге услове.
• Емоционална стабилност и уравнотеженост је веома значајна психолошка
карактеристика за комуницирање са странкама.
• Сигурност у себе, самосталност и иницијатива у раду су свакако врло
пожељна карактеристика.
• Упорност, истрајност, систематичност и тачност такође су битне карактеристике.
• Издржљивост и спремност да се ради у продуженом времену и неадекватним
условима ван радног времена још једна од веома битних карактеристика.
• Комуникативност, храброст, одлучност и спремност на ризик јесу битне
карактеристике јер често долазе до изражаја у овом послу.
• Непожељне карактеристике су нервоза и раздражљивост, агресивност, фрустрираност,
искомплексираност могу бити карактеристике које праве проблеме у нормалном
обављању дужности.
• Хвалисавост, индискретност, склоност ка обмани и лажима су карактеристике
које су неспојиве са нормалним обављањем дужности полицајца, јер највише
доприносе неповјерењу грађана.
8.3. Морални лик службеног лица
Етика и морални лик полицајца, његово поштење, искреност и коректан однос према грађанима доприноси не само ефикаснијем и квалитенијем раду него и угледу службе и полиције. У основи позитивног моралног лика лежи хуманост, објективност у процјењивању чињеница, достојанство у понашању, поштовање и уважавање, културан и ауторитативан приступ.
Досљедност ових карактеристика је од великог значаја како за углед једног полицијског оперативног радника и службеног лица тако и за саму полицијску службу.
ЗАКЉУЧАК
Видјели смо да су се кроз историју мијењале методе обрађивања осумњичених или осуђених. Управо теоме је заслужна полицијска психологија јер у центру сваког прекршајног поступка је човјек, а људи су разликују по психолошком профилу који одређује њихово понашање значи разликују се по понашању. У главном је постигнут знатан напредак у разрађивању психолошких метода. Важно је имати добро едукован кадар који ће знати прићи проблему на одговарајући начин у складу са законским одредбама. Свједоци смо да се у данашње бријеме полиција максимално бави психолошким проблемом односно да доста улаже у развијање и употребу психологије при рјешавању случајева. Прије свега морају се испоштовати законске одредбе, које саме по себи одређују тежину случаја, самим тим се подразумијева и различит приступ зависно од случаја до случаја, што значи константан рад, константно учење и проучавање.
На крају морамо знати да:
"НИКО НИЈЕ КРИВ ДОК МУ СЕ КРИВЊА НЕ ДОКАЖЕ", значи сви су невини,
док се не докаже супротно, тако са њима треба и поступати да се неби добило
контра дејство, због предрасуда.
ЛИТЕРАТУРА:
• Др.Радојко Миловановић: "Полицијска психологија", Полицијска академија Београд, Београд,1995.
• Мр.Ибан Костић: "Криминалистичка психологија", Виша школа унутрашњих послова Београд, Београд, 2000.
• Дејбид Абрахамзен: "Психологија злочина", просвета, Београд, 1987.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi