Amerika je ušla u globalni rat protiv terorizma sa vrlo malo razumevanja
o neprijatelju sa kojim se suočava. Al Kaida igra vodeću ulogu u
većem pokretu globalnog džihada, i ona je mala frakcija militantnog
islamizma sa namerom uspostavljanja svojih pogleda na stroga
Islamska pravila u muslimanskom svetu,a sve kroz oružanu akciju.Globalni
džihadisti su proveli više od 40 godina gradeći svoju filozofiju,
stičući iskustvo, gradeći organizaciju, i razvijajući planove za
ponovno uspostavljanje onoga što oni vide kao jedinu pravu Islamsku
državu na zemlji. Sa napadom 11. septembra 2001. godine prešlo se
sa reči na dela. U godinama koje su dovele i nakon napada 11. septembra,
globalni džihadisti su izgradili svoju vojnu strategiju za stvaranje
Islamske države.Ovaj dokument se oslanja na one spise kako bi ispitali
i objasnili mehanizme prema kojima planiraju da neutrališu supersilu,
čuvara svetskog poretka , prisvoje zemlju i narod za Islamske emirate
iz rezultirajućeg haosa, i spoje emirate kako bi postali prava Islamska
država. Njihovi zapisi takodje ukazuju na slabosti u njihovoj strategiji
, i ovim dokumentom se ispituju te potencijalne slabosti.
2. Vojna strategija globalnog džihada
Iz vedra neba , 11.septembra
2001, 19 otmičara upravljalo je nad četiri letilice a protiv
političkih, ekonomskih, i vojnih meta u srcu Amerike, ubivši skoro
3000 ljudi. Istraga je otkrila da su otmičari bili mladi muslimani
vođeni fanatičnom mržnjom prema Americi. Amerika je odgovorila operacijom
Istrajuća sloboda, rušeći Afganistansku protalibansku vladu , koja
je omogućila sklonište liderima Al Kaide, organizacije odgovorne
za napade. Američki odgovor je bio brz i efikasan: Talibani su zbačeni
i nova vlada je postavljena za 78 dana, dok su se države širom zemlje
ujedinile kako bi pomogle novom Afganistanu da nastavi dalje na
putu ka uspostavljanju demokratije. Amerika je izašla iz posthladnoratovskog
perioda i ušla u novu epohu, epohu rata protiv globalnog terorizma.
Sa naknadnim zbacivanjem režima Sadama Huseina 2003. god, vojno
učešće SAD-a u jugozapadnoj Aziji se drastično uvećalo, sa trupama
premašujući cifru od 210 000 vojnika.
Za američku javnost, dela Al Kaide bila su neshvatljiva. Direktno
napadajući Ameriku, navukli su ogroman ali predvidiv odgovor u smislu
političkih, ekonomskih, i vojnih sredstava, sa ciljem uništenja
organizacije. Da li je napad na Ameriku bio slučaj za sebe, ili
deo nekog većeg plana? U godinama koje su dovele do i tokom napada,
globalni džihadisti su izgradili svoju strategiju u vođenju džihada,
opisane planove stopili sa svetskim pogledom a opet suprotno od
strane Zapada, filozofiju militantnog Islamizma, i iskustva koja
traju preko 40 godina. Ovaj dokument istražuje ciljeve i vojnu strategiju
globalnog džihada, kako je iskazano I od samih stratega globalnog
džihada.
3. Šta je globalni džihad?
U SAD, Al Kaida je postala sinonim za terorizam, ali u stvarnosti
organizacija Al Kaida igra vodeću ulogu u većem političkom i vojnom
pokretu zvanom “globalni džihad.” Globalni džihad je ekstremistička
frakcija unutar islamizma, široko rasprostranjen religijski pokret
koji teži pooštrenju usadjivanja Islama u politici, ekonomiji, i
društvu. U Sunitskoj Islamskoj tradiciji, šerijatski zakon ima četiri
izvora. Primarni izvor je Kuran, reč Božija otkrivena od strane
Proroka Muslimanskoj zajednici, nazvana Uma. Sekundarni izvor je
Ahadit, kolekcija zapisa o životu Proroka i njegovih Saputnika.
Šerijat koji je takav poznat današnjici, stvaran je tokom dugog
vremenskog perioda, i zadnja dva izvora sunitskog šerijatskog prava-
analogija I konsenzus- bili su procesi kroz koji su različite muslimanske
vlasti stvorile nove zakone za rešavanje situacija koje nisu obuhvaćene
u primarnim i sekundarnim izvorima. Prirodno, ta dva poslednja zakonska
izvora, kao i različita tumačenja prva dva izvora, donele su varijacije
originalnom sadržaju šerijatskog prava kojeg praktikuju muslimanska
društva. Globalni džihadisti žele da odstrane inovacije koje vide
kao iskvareno poimanje Islama, počevši sa materijalom koji su analogija
i konsenzus kao i neki delovi ahadita dodali šerijatskom zakonu,
ali i praktikovanje vere koje su muslimanska društva usvojila oponašajući
Zapad. Oni vide trenutne vlade u islamskom svetu kao prozapadno
orijentisane, i kao voljne učesnike u iskvarenju Islama; oni odbijaju
učestvovanje u takvim vladama i ukazuju na oružanu akciju- džihad-
kao jedini način za postizanje političke moći.
4. Pogledom na svet od strane vojnika džihada
Globalni džihadisti dele pogled na svet u kojem muslimanski svet trpi
produžen, agresivni napad sa Zapada, vodjen od strane SAD-a, u ono
što Abu-Mus’ab al-Suri naziva kao Drugi i Treći Krstaški pohod. Abu
Musab al-Suri je strateg pokreta globalnog džihada koji je služio
kao vojni istruktor i predavač u afganistansko-arapskim kampovima
za obuku, koji se borio u nekoliko džihadskih kampanja, i koji je
zauzimao i druge pozicije u džihadskoj organizaciji u Evropi i srednjem
Istoku. Prema Al-Suriju, Drugi krstaški pohod počeo je Napoleonovom
okupacijom Egipta godine 1798 i završio se kolapsom arapskog nacionalizma
1970 god. Na početku 19-og veka, druge Evropske sile ujedinile su
se radi kolonijalizacije Srednjeg Istoka, i do kraja Prvog svetskog
rata, rasturile su Otomansko carstvo i podelile ga među sobom. Britanija
je ustanovila Izrael kroz Balfursku deklaraciju, i Evropski moćnici
su birali vladare među lokalnim saradnicima kako bi nadgledali svoje
nove kolonije. Nakon Drugog svetskog rata, SAD su nasledile interese
Evropskih moćnika, i Sovjetski savez je nastavljao da dodaje islamske
zajednice Evroazije svojoj imperiji u porastu. Strahujući da bi se
muslimanski narod mogao ujediniti i postati ponovo moćan, kolonijalni
gospodari su ohrabrivali nastanak nacionalističkih pokreta u njihovim
zemljama. Ovaj privid nezavisnosti osigurao je da će muslimanski narod
ostati podeljen i slab zato što lojalnost prema državi stavljaju iznad
lojalnosti prema svojoj religiji ili svojoj zajednici u celini.
Prema Al-Suriju, Treći krstaški pohod počeo je 1990. god i nastavlja
se do današnjeg dana. Prema njegovom viđenju, SAD su inicirale raspad
Sovjetskog saveza, kako bi uspostavile novi svetski poredak kroz koji
bi dominirale svim aspektima života muslimanskog naroda. On smatra
SAD odgovornim za ustoličenje Bašara el-Asada kao predsednika Sirije
i kralja Abdulaha na tron Jordana i zbacivanje vlade Pakistana što
je postavilo na čelo predsednika Perveza Mušarafa, karakterišući ove
događaje Američku političku agresiju. Na ekonomskom polju, optužuje
SAD da kontroliše MMF kroz manipulaciju lokalnim valutama kako bi
bile sigurne da nijedna muslimanska država ne može steći samodovoljnost.
Uporedo, Zapad izvlači naftu i metale sa Srednjeg istoka, nadgledajući
njihov prevoz i ograničavajući njihove cene u zapadnjačkim bankama.
Optužuje SAD da su oterale milione radnika sa Srednjeg istoka u SAD
i Evropu kako bi stvorili jeftinu radnu snagu. Kulturna dominacija
uključuje “programiranje mas medija i podizanje dece, obrazovne i
kulturne instrumente kako bi pozapadnjačili naša društva i preoblikovali
ih u skladu sa kolonijalističkim željama“. Najvažnije, 1990 godine,
SAD su navukle Sadama Huseina u napad na Kuvajt, sa ciljem omogućavanja
razloga za povećanje prisustva svojih trupa u regionu na preko pola
miliona i prateći Madridski mirovni sporazum prisilili razbijen muslimanski
narod na priznavanje države Izrael.
5. Demokratija protiv Božijeg suvereniteta
Politika SAD u promovisanju demokratije širom muslimanskog sveta,
viđena je kao drugačiji oblik napada na Islam. Globalni džihadisti
se protive sekularizmu u bilo kom obliku: demokratija, nacionalizam,
komunizam, Baatizam, i bilo koji drugi ne-islamski sistem filozofije.
Pokojni ideolog Al-Kaide Jusuf al-Ajiri napisao je, “ Jedan od najgorih
proizvoda sekularizma je demokratija, ona ukida nadležnost šerijata
nad društvom, i suprotstavlja mu se u formi i sadržaju“. Najveći
je rekao, ‘komandovanje je ni na kome, do na Alahu’. Demokratija
kaže da komanda nije ni na kome do na većini. U ideologiji džihada,
jedino je Bog vladar, i Njegovi zakoni već postoje u formi šerijata.
Vladari ili zakonodavci za koje se pretpostavlja da ih donose na
taj način preuzimaju božanske atribute, kao i svako ko prihvata
taj zakon, priznaje uzvišenost zakonodavca. Al Suri objašnjava:
“Postoje vrlo jasni dokazi u Kuranu i Suni, o nevernosti onih
koji su sebi dali za pravo da donose zakone o onome što je zabranjeno
i dozvoljeno , kao i da vrše promene zakona, i time se suprotstavljaju
suverenitetu Boga, postajući i sami Bogovi…“
Indikacija iz stiha i Hadisa je potpuno jasna. Ona ukazuje da onaj
ko kreira zakone, onaj ko ih dozvoljava i zabranjuje, učinio je
samog sebe Bogom, i samim tim , ko ga posluša , smatra se njegovim
vernikom.
Demokratija se samim tim izjednačava sa politeizmom, zbog toga
što se moć vladara izabranog uz popularnost može upotrebiti da se
krši Bogom dato pravo. U ovoj filozofiji, demokratija nije samo
alternativa ili konkurentski oblik vladavine, na individualnom nivou
to predstavljagreh, a na kolektivom to je napad na Islam. U očima
globalnih džihadista, Zapadnjački liberalni principi takođe doprinose
korupciji Islama ohrabrujući radnje koje prevazilaze ili su u suprotnosti
sa šerijatom, kao što su sloboda verovanja(ili ateizma), sloboda
govora(čak i bogohuljenja), i “jednaka prava muškaraca i žena, bez
bilo kakvih razlika, kao što su rasa, boja, pol, obrazovanje, i
religija“-izjednačavanje vernika sa nevernicima, grešnicima sa bezgrešnima,
i muškaraca sa ženama u svim situacijama, nevezano za ulogu koja
im je od Boga data.
Stoga je sveopšta politička, ekonomska, kulturalna, i vojna invazija
bila u toku i u uvećanju snage, kada su 11.09. 2001. god. globalni
džihadisti zadali udarac.
Al Suri ističe da su napadi bili logičan i neophodan odgovor na
američku agresiju, I sve što je usledilo- zbacivanje Talibana, uvećano
američko vojno prisustvo u regionu, itd.- bilo je svakako deo američkog
plana:
Okolnosti u kojima živimo danas mi iz islamskog sveta , nakon
incidenta 11.septembra, nisu rezultat isključivo tog, iako veoma
važnog, incidenta. Ono u čemu se trenutno nalazimo jeste period
koji je došao u skladu sa planovima Amerikanaca i Evropljana, kao
i njihovih gospodara Jevreja. Ove okolnosti su poglavlja iz pretpostavki
o novom svetskom poretku, lansirane još rane 1990.god. nakon raspada
Varšavskog pakta I prelaska njegovih komponenti u NATO, i početka
jedinstvene američko-jevrejske palice koja želi da upravlja svetom…Mi
sada živimo u stanju programiranog američko-jevrejskog iskorišćavanja
medija…zarad racionalizacije sopstvenih napada i ubeđivanja sveta
u laži, da 11.septembar, Intifadah i slične radnje otpora nisu ništa
drugo do odgovori na napade i to ne na napade koji su uzrokovani.
6. Istorija globalnog džihada
Globalni džihad danas gleda na 40 godina borbe protiv sila za koje
veruju da su pokvarile njihovu zajednicu Egipćanin Sajid Kutb se
smatra osnivaocem modernog pokreta. U svojoj knjizi iz 1964.god.
, Malim fi al Tarik , izjavljuje da sekularne vlasti modernih država-demokratskih,
komunističkih, diktatorskih itd.-koriste državne strukture i moć
kako bi sopstven narod sprečili da slede Božije vođstvo, umesto
čega drže narod u pokornosti sopstvenim vladama i zakonima. Naglasio
je da je vojna snaga- džihad -neophodna za razbijanje ovog ljudskog
postavljenog reda, kako bi se ljudi koji su u pokornosti oslobodili
kako bi bili slobodoni da služe isključivo Bogu. U pogledima koji
podsećaju na Marksističko-Lenjinističku filozofiju, on govori da
prethodnica istinskih vernika živi u velikoj meri odvojeno od društva
i vodi pokret za rušenje modernog zapadnjačkog svetskog poretka,
oslobađajući celokupan narod od ljudskih vlasti. Oslobodivši se
od ljudskih sveza, tim ljudima bi se zatim dozvolilo da biraju bilo
koji oblik vladavine koja bi isključivo pratila Božije zakone. Smatrajući
ga za pretnju po režim egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera,
Kutb je uhapšen i ubijen 1966. godine. Nakon njegove smrti, proglašen
je za mučenika i slavljen je od strane grupe vernika i njegova filozofija
je dobila uporište. Kroz 1970. i 1980. godinu mnogobrojni muslimanski
radikalni pokreti stvorili su se kako bi podstakli zbacivanje lokalnih
vlada, ali je svaki ugušen od strane državnog bezbednosnog aparata.
Do kraja sredine osamdesetih godina,filozofska škola globalnog džihada
razvila je filozofiju kojom govore kako su džihadistički pokreti
omanuli u muslimanskim zemljama zbog korumpiranih vlada potkupljenih
od strane imperialističkog Zapada. Jedan od uticaja na ovu školu
bila je isterivanje Sovjeta iz Afganistana koje je nastalo ubrzo
nakon raspada Sovjetskog saveza. Haos i kasnije talibansko zauzimanje
Afganistana dalo je pokretu globalnog džihada njihov prvi model
Islamske države, kao i adekvatno okruženje za razvoj sopstvene filozofije
i obuku vojnih kadrova.
Kroz ovaj 40-godišnji period, ostali islamsti su radili unutar sistema
koje su želeli da reformišu, čak su i sticali parlamentarna mesta
i ministarske pozicije u nekoliko zemalja. Za globalne džihadiste
su ovi Islamisti bili ili marginalizovani ili korumpirani od strane
vlada kojima su pristupale, čineći beznačajne političke dobitke
i odvlačeći naporei ljude od pravih borbi. Ovaj očekivani neuspeh
mirnog pokušaja reforme u kombinaciji sa verskom obavezom džihada,
ostavlja oružanu akciju kao imperativ. Uprkos potrebi za upotrebom
sile, globalni džihadisti preuveličavaju kako njihova filozofija
nije nasilna. Umesto toga, oni vide sebe kao politički pokret koji
uvežbava pravo na samoodbranu.
7. Politički cilj globalnog džihada
Za globalne džihadiste, politički cilj je vrhovni, i oni rade prema
pozitivnom nastanku nove države, tzv. kalifata. Politički i fizički
oblici kalifata počinju sa udruživanjem istomišljenih islamskih
emirata, iliti mini-država,koje mogu biti male kao predgrađe ili
velike kao država. Prvobitno ova mreža emirata ne zahteva centralizovan
autoritet , tj. ne treba se posebno hijerarhijski organizovati pod
jednim liderom ili vladom. Umesto toga, svaki emirat komunicira
sa drugim kako bi omogućio određeni stepen političke, logističke,
finansijske, vojne, i/ili intelektualne podrške njima i formiranju
drugih emirata. Ova decentralizovana mreža istomišljenika čini osnovu
za upostavljanje budućih istinskih Islamskih država:kalifata, jednopolitičkih
entiteta kojima upravljanih onako kako su Prorok i njegovi sledbenici
u početku vodili muslimanske sledbenike.
Globalni džihadisti današnjice su vezani 40-godišnjim filozofskim
razvojem i uskim zakonom za koji smatraju da je ideološki čist.
Ovi faktori su utvrdili filozofsku mrežu unutar koje moraju da ostanu
kako bi ostali dosledni svojoj ideologiji. Pokazujući da je unutrašnja
legitimacija vrlo važna za njih, literatura globalnih džihadista
obiluje šerijatom i opravdanjima za njihova dela. Ova filozofska
mreža takođe nameće potrebe u formiranju emirata i kalifata. Kako
Kutb piše, religija ne može biti nametnuta narodu; mora biti svojevoljno
usvojena od strane njih: “Muslimanska zajednica može preživeti jedino
kad pojedinci i grupe ljudi odbiju služenje bilo kome osim Bogu-
i podrede mu se,Onom koji nema saradnike, i reše da organizuju svoj
život po ovom sistemu ili na bazi ove podređenosti. Iz ovoga će
se roditi nova zajednica. “ Formiranje kalifata zahteva da kalif
ispunjava određene uslove. Mora biti potomak Prorokov, iz plemena
Kujraš, pobožnik, edukovan i fizički spreman. Zbog ovih uslova,
uspostavljanje kalifata bi se moralo posmatrati kao daleki cilj,
ipak, jednom kada se realizuje mreža istih emirata, promena iz tog
entiteta u kalifat, zahtevaće samo unutrašnje promene.
8. Strategija globalnog džihada
Istorijski gledano, globalni džihadisti su bili imali uspeha sa
Kutbovom formulom korišćenja sile za rušenje postojeće sekularne
vladavine u regionu, a zatim vraćanja reda uspostavljanjem njihove
verzije Islamskog zakona. Nakon preživljavanja nasilnog haosa koji
je nastao slomom vlasti, stanovnici regiona pozdravljaju red koji
vraćaju globalni džihadisti, ispunjavajući time uslove koje stanovništvo
prihvata kao oblik vladavine.Sa početkom 21. veka, SAD postaju garant
svetskog poretka, poretka koji se bazira na ljudskoj umesto Božijoj
vladavini. Neophodni prvi korak za obaranje ovakvog svetskog poretka
je neutralizacija SAD, nakon čega će se uspeti u slomu lokalnih
vlasti i izgraditi emirati iz haosa. Za neke, neutralizovati značiuništenje
ili kolaps SAD; drugi su zadovoljni slabljenjem ili kažnjavanjem
SAD u toj meri kako bi ih sklonili iz muslimanskog sveta. Uništenje
SAD- okupatora i napadača muslimanskog sveta- je tako viđeno kao
koristan krik za pridobijanje muslimanske zajednice.
9. Uništenje Amerike
Strategija operativnog nivoa za neutralizaciju SAD kombinuje aktivne
i pasivne komponente.Aktivnim napadima koriste se direktni vojni
udari na interese SAD, u zemlji i vani, u pokušaju da utiče na politiku
SAD. Pored materijalne štete, ovi napadi uništavaju iluziju američke
neuništivosti. Prema glbalnim džihadistima, upadima SAD u muslimanski
svet, bi se trebalo suprotsaviti terorističkim napadima na zapadnjačke
interese u zemlji i inostranstvu.Ove operacije su u rasponu od najmanjih
(npr. ubistva), preko najvećih napada kao što je onaj 11.septembra.
Al Suri beleži da se odvraćanjem napada na Madrid 11.03.2004.god.,
ostvarilo da se Španija povuče iz Iraka- što predstavlja čistu pobedu
za globalne džihadiste.
Al Suri preporučuje stvaranje muslimanskog sveta negostoljubivim
za zapadnjačke poslove, turiste, političke i vojne angažmane kroz
individualni džihad. U taktičkoj implementaciji ove strategije,
muslimani širom sveta preduzimaju lokalne nepovezane udare protiv
zapadnjačkih interesa, pretvarajući fenomen nasumičnog ili oportunističkog
nasilja u ono što predstavlja masovni pokret sa koordinacijom i
usmerenjem.
Pasivna komponenta kampanje globalnog džihada protiv SAD je oblik
ekonomskog ratovanja koji uključuje teranje SAD da uništava sopstvene
interese rasipajući sopstvene vojne i ekonomske resurse. Džihadistički
strateg Abu-Bakr Naži citira autora teksta Pola Kenedija: “Ukoliko
Amerika proširi korišćenje svojih vojnih moći i strateški se rascepi
više no što može, može doći do njenog pada.“ Ova izjava odzvanja
I predstavlja slaganje sa izjavom džihadističkog stratega da je
ekonomija SAD istovremeno njena moć i njeno najslabije sredstvo.
Abu Ubajid Al Kuraši, džihadistički vođa i Bin Ladenov pomoćnik,
beleži:
Jasno se vidi da je američka ekonomija njen centar gravitacije.
Ovo je što šeik Osama Bn Laden kaže izričito. Podržavajući ovaj
strategijski pogled činjenicom da je neujedinjena SAD kombinacija
nacionalnosti, etničkih grupa, i rasa ujedinjenih jedino pod AMERIČKIM
SNOM, li da kažemo to jasnije, obožavanjem dolara. Rušenje američke
ekonomije nije nedostižan san. Napadi na Nju Jork i Vašington, suprotno
od svih predviđanja, pokazali su slabost američke ekonomije, koja
je znatno obuhvaćena.
Ekonomski rat može biti vođen direktno kroz vojnu akciju, ili
indirektno naterati SAD da prenapregne svoje ekonomske mogućnosti.Mudžahedinski
centar za usluge “Džihad u Iraku: Nade i opasnosti“ omogućava interesantnu
analizu kasnijeg fenomena. Anonimni autori ovog dokumenta iz 2003.
godine upoređuju troškove operacija SAD u Iraku i predlažu da prekinu
pomoć SAD od njihovih koalicionih partnera, tako ih prisiljavajući
da podnesu celokupnu cenu sami. Naži takođe ocenjuje zapadnjačke
saveze kao potencijalnu slabost. “Diverzifikovati i proširiti
napade na Krstaško-cionističkog neprijatelja na svakom mestu u islamskom
svetu, čak i izvan ako je to moguće, kako bi se raspršili napori
u pomaganju neprijatelju i na taj način ga iscedili do kraja.“
On daje primer: “Ako se napadne turističko odmaralište u Indoneziji
koje je pod patronatom Krstaša, sva odmarališta u svetu će se morati
dodatno obezbediti dodatnim snagama, što će biti veliki trošak.“
Operativni nivo strategije globalnih džihadista na razbijanju SAD
kombinuje aktivne i pasivne komponente: Napadi na interese SAD su
planirani sa namerom da izazovu vojni odgovor. Na taj način će,
dodatnim uništenjem direktnih objekata napada , džihadisti takođe
profitirati uvlačenjem snaga SAD na neprijateljsku teritoriju. Istovremeno,
otvorena invazija SAD - umesto uobičajenog plašta dobre volje, pod
kojim se krije politički, kulturni i ekonomski napad- izazvao je
muslimanski gnev protiv osvajača. Bezbednosni šef Al Kaide Sajif
al Adel piše kako su napadi 11. Septembra bili planirani sa namerom
privlačenja vojnog odgovora SAD-a, kao I nanošenja štete na direktne
mete napada:
Naš glavni cilj, sami tim, jeste da odsečemo zmiji glavu na njenom
pragu, da razbijemo njenu aroganciju…Drugi cilj ovog napada je hitnost
novog svetskog vođstva za ovaj svet…Treći, I naš poslednji cilj
jeste da je nateramo da izađe iz njene rupe. Ovo će nam olakšati
da zadamoadekvatne udarce kako bismo je podrili i rasturili. Ovo
će nam podići kredibilitet pred našom nacijom i podstaći ljude širom
planete.
U objavljenim radovima globalnih džihadista, rezultat napada 11.septembra
prvobitno je išao na njihovu štetu zbog pretrpljenih materijalnih
i ljudskih gubitaka zbog kasnijih operacija SAD u Afganistanu, ali
to sada nadoknađuju. Al Suri je objavio svoju enciklopediju o džihadu
od 1600 strana , zbog toga što je osećao da je njegova generacija
džihadista u osnovi uništena iznenadnim uspehom SAD-ovog globalnog
rata protiv terorizma. Zbog toga je ostavio knjigu koja bi vodila
nove generacije koje bi se pojavile. Do avgusta 2006. godine džihadski
vođa pod imenom Luis Atijatalah napisao je na onlajn intervjuu da
su početni negativni uticaju napadima na džihad zamrli i sada je
džihad u punom naletu. Al Kaidini vebsajtovi, al-Thabitun Ala al-Ahd,
nose ovo viđenje dalje i kažu da skoro svi al Kaidini ciljevi ispunjeni
i da se može početi sa poslednjim a to je uništenje SAD kroz još
jedan napad sličan onom 11. septembra:
Povlačenjem neprijatelja u direktnu borbu bez kompromisa, al
Kaida je želela da realizuje osam važnih ciljeva: kao prvo-da dovede
neprijatelja do iscrpljenja, da ga iscrpi ekonomski i kao treće
da ga iscrpi u ljudstvu, društveno, i psihološki na način koji ne
može da kompenzuje. Ovo će ga na kraju dovesti do poraza, gde će
izgubiti sposobnost, želju, ili rešenost da nastavi konflikt. Ovo
će zasigurno biti praćeno socijalnim i civilnim kolapsom unutar
neprijateljskih linija. U najboljem slučaju nprijateljska država
može nestati; u najgorem slučaju njegova moć da se osveti muslimanima
će znatno oslabiti…Neprijatelj će zatim upotrebiti poslednje atome
snage i sredstava, nakon čega više neće biti ništa za njega , sem
kompletnog kolapsa- ili potpuno povlačenje u sebe gde bi lizao svoje
rane u tugi i sramoti.
10. Istorijska perspektiva
U svom duhu za narodne revolucije, svetski džihadisti se okreću
komunističkim liderima, Mao Ce-Tungu i Ernestu “Če” Gevari, kao
izvorima za gerilske strategije. Iako se okruženje dvadeset prvog
veka razlikuje od epohe Maa i Gevare, najviše u postojanju svetskih
masovnih medija, Interneta, kao i pretpostavljenoj dostupnosti oružja
masovnog uništenja – istorijske lekcije o tim komunističkim revolucionarima
ističu potencijalni nedostatak u strategiji svetskih džihadista.
Sledeći uspešnu Kubansku revoluciju, Gevara je učinio bitnu izmenu
u komunističkoj teoriji revolucije kada je izjavio: “nije potrebno
da se ispune svi uslovi za stvaranje revolucije, pobuna ih može
stvoriti.” Gevara je koristio ovaj koncept, nazvan fokoizam, u njegovim
kasnijim propalim revolucijama u Kongu I Boliviji. Dokumentovan
u Redžis Debrejinoj Revoluciji u revoluciji? Fokoizam je proizišao
iz rasprave da li je politička ili vojna ruka imala primata u ranim
fazama konflikta. Po mišljenju Gevare i Debrejeve, kurs revolucije
počinje sa vojnom jedinicom, jedan “foko” koji preduzima napade
protiv vlade. Kako vojni napadi postaju uspešni, populacija uočava
prividnu snagu gerilaca, u suprotnosti sa slabošću vlade i inspirisana
je da se pridruži gerilcima. Kasnije, kako revolucija napreduje,
vojni foko takođe počinje da sprovodi političko vođstvo. Foko pristup
koristi vojnu akciju da bi stvorio revolucionarnu klimu, neophodnu
za željene političke promene. Rezultat je bio ono što je jedan komentator
nazvao inverzijom principa Klauzevic da je rat nastavak političke
borbe drugim sredstvima; umesto toga politička borba postaje nastavak
rata. U Gevarinom slučaju, testiranje njegove teorije pokazalo se
smrtonosnim kada su ga seljaci iz Bolivije, kojima je želeo da upravlja
u revoluciji, izdali vladajućim snagama, dokazujući da se gerilci
ne mogu kriti među stanovništvom „kao riba u moru“ pre nego što
se stanovništvo ne dovede do svog cilja.
Početkom dvadeset prvog veka svetski džihadisti su se suočili sa
krizom. Kroz Treći krstaški rat Amerika je ubrzala svoj prodor u
muslimanski svet i bila je spremna da dominira. Iako su decenijama
radili da izgrade podršku naroda za svoje ciljeve, svetski džihadisti
nisu uočavali da je revolucionarna klima potrebna njihovim ljudima,
kako bi spontano ustali i odupreli se američkoj invaziji. Umesto
toga, kako su to uočili, muslimansko stanovništvo je još uvek bilo
pod čvrstom kontrolom korumpiranih, otpadničkih vladara, uljuljkano
u pasivnosti zbog lažnog obećanja o mirnom političkom napretku kroz
izbore i unutrašnje reforme i zbog ne prihvatanja rizikovanja onoga
što imaju, koje bi možda izgubili učestvovanjem u otvorenom otporu.
Sa svojim filozofskim naglaskom na džihad kao na oružanu borbu,
bilo je logično da će se svetski džihadisti okrenuti fokoizmu kako
bi zapalili revoluciju. Saif Al-Adel izjavljuje da je glavni razlog
za napad 11. septembra, bio buđenje uspavane ume:
Naš cilj je, dakle, bio podsticanje Amerikanaca da izađu iz
svoje rupe i bave se moćnim napadima na telo nacije koja nije postojala.
Bez ovih napada ne bi bilo nade za buđenje nacije. Čitave mase nacije
sa svojim finansijskim mogućnostima i visokim moralom bi pobedile
neprijatelja... Uspavana nacija će se uskoro probuditi. Amerikanci,
njihovi saveznici i lakeji su prevareni.
Ova filozofija se raširila zahvaljujući Al-Suriju, Naji i drugima.
Na klasičan foko način, svetski džihadisti vide vojne napade kao
najbolje sredstvo da pokažu pravu slabost i ranjivost Amerike, da
pridobiju sledbenike i stvore momenat za političke promene.
Istoričari zapažaju da su „Mao i Giap možda rekli Gevari i Debreji
da bi foko nasilje pre izložilo revolucionarni pokret, u svom najslabijem
momentu, razarajućem kontranapadu nego kataliziranje revolucije.“
Al-Suri bi se složio; po njegovom mišljenju, odgovor Amerike na
napade 11. septembra doveo je do krize u svetskom džihadu, sve je
učinio samo nije uklonio njegovu generaciju džihadista: „Pokret
džihadista u svojoj celini, njegove organizacije, vođe, simboli
i činovi, zaista, sve njegove pristalice, prolaze danas kroz najstroži
sud, sa kojim se moderan pokret džihadista ikada susreo od svog
pokretanja pre 40 godina. Ovo se dešava zbog nepravedne kampanje
koju Amerika vodi protiv pokreta pod parolom „borba protiv terora“.
On nastavlja sa nabrajanjem kategorija vođenja, kadrova, finansijskih
resursa, i simpatizera izgubljenih u napadu SAD; 80 % njih po njegovo
proceni. Što je najvažnije, gubitak Avganistana kao svetilišta lišilo
ih je sposobnosti da efikasno indoktriniraju i obuče nove članove.
Ostaje da se vidi da li je umrežena međunarodna priroda pokreta
svetskog džihada dovoljno otporna da ga štiti od vrste kontranapada
koji je okončao Gevarinu bolivijansku avanturu.
Zaključak
Iako stratezi svetskog džihada prevashodno pišu da bi motivisali
sledbenike i prikazali svoju viziju, oni se ponekad odnose otkrivajuće
prema akcijama koje njihov neprijatelj preduzima protiv njihovog
pokreta.???Radnje koje dovode u pitanje unutrašnji legitimitet pokreta
smatraju se posebno efikasnim i obuhvataju izjave islamske verske
vlasti koje se protive svetskom džihadu, smrti Muslimana civila
prouzrokovane od strane džihada, kao i mešanju njihovog pokreta
sa onim džihadistima koje čak i oni smatraju nastranim ekstemistima.
(Jedan od poslednjih pimera je Alžirska oružana islamska grupa (GIA)
koja je smatrala da će muslimanske zajednice koje žive pod trenutnom
sekularnom vladom biti saučesnici u njihovom vladanju, i sprovodila
masakre u kojima je pobijeno desetine hiljada muslimanskih civila.
) Mudžahidinovo ciljanje iračkih šiitskih Muslimana stalno podiže
strah od smrti muslimanskih civila prouzrokovane od strane džihada,
izazivajući nelagodan dijalog unutar pokreta. U konfiskovanom pismu
upućenom bivšem lideru Al-Kaide u Iraku, Abu-Mus’ab Al-Zarakvija,
zamenik komandanta Al-Kaide, Ajman al-Zavahiri, upozorio je na oprez
protiv prakse jer nije donela ništa dobro muslimanskom auditorijumu.
Drugi kao Al-Ajiri, smatraju da šiitski treba da budu otpadnici
i saradnici sa Zapadom i stoga opravdane mete. Da bi bili efikasni,
svaki izazov legitimnosti pokreta u vezi sa sopstvenim pravilima
može doći samo iz islamske zajednice.
Američki planeri mogu imati velike koristi od strateških spisa svetskih
džihadista prikazivanjem američkih akcija i strategija u svetlu
veoma različitih percepcija džihadista i filozofija. Američki izazov
je veliki: Iako Sjedinjene Države ne mogu jednostavno apsorbovati
udare koji su napravljeni tako da stvore maksimalno uništenje i
odbiti da odgovore, svetski džihadisti će nastaviti da pokušavaju
da preokrenu bilo koji odgovor američke vojske na njihovu štetu.
Dok Zapad ne može priuštiti da zapostavi nekontrolisane regione
sveta, svetski džihadisti će nastaviti da slikaju umešanost SAD-a
i vojske Zapada u muslimanski svet, kao invaziju. Svetski džihadisti
razjašnjavaju da je stvaranje nestabilnosti ključna komponenta njihove
strategije, a Zapad mora da odigra svoju ulogu u obnavljanju reda
i olakšavanju nepovoljnih uslova u regijama koje bi džihadisti u
suprotnom pokušali da dovedu jedino pod svoju kontrolu. Talibanski
stil vladanja ne bi trebalo da bude jedina opcija koja se nudi žrtvama
anarhije; umesto toga, promoteri demokratije bi trebalo da uvere
takve ljude da imaju i druge alternative, forsirajući viziju džihadista
da se takmiči u okviru ideja otvorenog tržišta. Konačno, Amerika
je proglasila politiku promovisanja demokratije problematičnom,
jer se suočava sa problemima religije i vlasti koji dosežu izvan
svetskih džihadista u mnogo širi islamski pokret.??? Sjedinjene
države bi bolje učinile kad bi potražile zajednički jezik sa Islamom,
naglašavajući osnovna uverenja koja stoje iza njene demokratske
filozofije: vlada predstavnica koja odgovara narodu i štiti ljudska
prava i dostojanstvo. Sjedinjene države takođe moraju imati na umu
da demokratija nije lek, fenomen povećanja radikalizacije omladine
britanskih Muslimana pokazuje da čak i mogućnosti koje nudi život
u modernoj demokratskoj naciji mogu biti nedovoljne da pobede ideju
džihada.
Strateški spisi svetskih džihadista pokazuju da su oni preveli svoje
filozofije i iskustva u planove za akciju, planove koje će oni goniti
do današnjih dana. Da bi razumeli i odbili njihovu strategiju, Sjedinjene
države moraju da iskoriste uvid u njihove spise, ideologiju, njihova
formativna iskustva, i njihovi ciljevi.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|