U ovom radu se govori o zloupotrebi softvera,
kao i njegovoj zaštiti pravima intelektualne svojine, prvenstveno
patentima i autorskim pravima. Cilj ovog rada je da ukratko prikaže
ova dva sistema zaštite softvera, da ukaže na njihove sličnosti i
razlike, kao i na njihove potencijalne smerove razvoja u budućnosti.
U drugoj glavi se uopšteno govori o intelektualnoj svojini i osnovnim
oblastima intelektualne svojine, tj. o patentima, autorskom pravu,
trgovačkim markama dizajnui žigu. Treća glava govori o kršenju autorskih
prava softvera, softverskoj pirateriji i njenim kategorijama. O međunarodnoj
zaštiti softvera i njenim problemima se govori u četvrtoj glavi. A
u petoj je dat uporedni pregled sistema zaštite softvera, a posebno
zaštite softvera patentima u Srbiji, Sjedinjenim Američkim Državama,
zemljama Evropske unije i Kini. U prilozima su data dva slučaja zloupotrebe
softvera.
2. Osnovi intelektualne svojine
Skoro svaki korisnik je i potencijalni stvaralac intelektualne svojine.
Njena zaštita, preko sistema nacionalnih i međunarodnih pravila, koja
se zovu prava intelektualne svojine, neophodna je radi sticanja i
finansiranja inovacija i kreativnosti, koje za uzvrat, vode ka ekonomskom,
kulturnom i socijalnom napretku. Zaštita intelektualne svojine takođe
podstiče proizvodnju i širenje znanja i širokog asortimana kvalitetnih
proizvoda i usluga. Prava na intelektualnu svojinu stvaraju dodatnu
vrednost za potrošače i mogu da budu garancija za poreklo i kvalitet.
Zaštita intelektualne svojine doprinosi ekonomskom rastu kako u razvijenim,
tako i u zemljama u razvoju tako što podstiče inovacije, kulturnu
raznolikost i tehnički razvoj kao deo šireg političkog okvira. Ukoliko
se pravilno koriste, prava na intelektualnu svojinu takođe mogu predstavljati
ključna sredstva za iskorenjivanje siromaštva putem trgovine.
Intelektualna svojina, poznatija kao IP (Intellectual Property) obuhvata
oblasti patenata, robnih marki, žigova, modela, uzoraka, geografskih
oznaka, porekla, topografije intergrisanih kola, zaštite od kopiranja,
poslovnih tajni, autorsko i srodna prava.
Pet osnovnih oblasti, koje se vezuju za intelektualnu svojinu su:
1) Patenti
2) Trgovačke marke
3) Dizajn
4) Autorska prava
5) Žigovi
2.1. Patenti
Patent je novi ili poboljšani proizvodi ili procesi koji se mogu
primeniti u industriji. Patent dozvoljava pronalazaču, da određeni
vremenski period, odlučuje kome će dati odobrenje za proizvodnju,
prodaju i upotrebu tog proizvoda. Da bi proizvod bio registrovan kao
patent, mora da ispunjava specijalne uslove. Većina patenata je napravljena
da bi se primenjivala na poznatoj tehnologiji. Tehnologija patenata
ne mora da bude kompleksna. Prava patenata su teritorijalna, različita
su od države do države a i zavise i od oblasti nauke u kojoj se mogu
primeniti. Iako su retko gde prava dobro formulisana, patent može
da bude od velike vrednosti za pronalazača, a neretko može da bude
od koristi i drugima. Preko ostvarivanja prava na licencu, drugi mogu
koristiti patent. Takođe, može se naučiti dosta iz tehnologije tuđih
patenata. Postoje brojne pravne institucije koje pokušavaju da zaštite
intelektualno vlasništvo. Patenti se veoma cesto koriste kao zaštita
u takvim slučajevima.
Prema Zakonu i patentima (član 8.) pronalazak je nov ako nije obuhvaćen
stanjem tehnike. Pod stanjem tehnike podrazumeva se sve što je učinjeno
dostupnim javnosti u svetu pismenim ili usmenim putem, upotrebom ili
na bilo koji drugi način pre datuma podnošenja prijave patenta. Smatra
se da pronalazak ima inventivni nivo ako rešenje određenog problema
za stručnjaka iz odgovarajuće oblasti na očigledan način ne proizlazi
iz stanja tehnike. Smatra se da je pronalazak industrijski primjenljiv
ako je predmet pronalaska tehnički izvodljiv i ako se može proizvesti
ili upotrebiti u bilo kojoj oblasti industrije i u poljoprivredi.[22]
Patent garantuje nosiocu patenta sledeća isključiva prava:
• ako je predmet patenta proizvod: zabranu trećim
licima da bez njegove dozvole izrađuju, upotrebljavaju, nude na prodaju,
prodaju ili za te namene uvoze zaštićeni proizvod,
• ako je predmet patenta postupak: da zabrani trećim
licima da bez njegove dozvole upotrebljavaju postupak, nude na prodaju,
prodaju ili za te namene uvoze takav proizvod koji je dobijen direktno
tim postupkom.
Nosioci patenata imaju pravo da putem ugovora ili nasleđivanjem prenose
prava i zaključuju ugovore o licenci. Patent, odnosno, patent sa skraćenim
trajanjem, stiče se na osnovu rešenja o priznanju i upisom u odgovarajući
registar. Obim prava koja se stiču patentom, odnosno patentom sa skraćenim
trajanjem, određen je sadržajem patentnih zahteva koji su konačno
prihvaćeni u postupku za priznanje patenta, s tim što se opis i crteži
pronalaska koriste za tumačenje tih zahteva. Ako je predmet patenta
postupak, prava iz tog patenta odnose se i na proizvode neposredno
dobijene tim postupkom.
Na isti pronalazak se ne može primeniti i pravilo patenta i poslovna
tajna – i jedan i drugi pojam su ekskluzivni. Kada je patent jednom
odobren, biva objavljen tako da ceo svet sazna za njega, tako da ništa
u izdatom patentu, po definiciji, ne može da bude poslovna tajna.
Od kada se podnese prijava kancelariji koja odobrava patente, do momenta
kada ista odobri patent, mora da prođe period razmatranja koji podrazumeva
određen vremenski period. U toku razmatranja proizvod podleže pravilu
poslovne tajne i
nikakve informacije vezane za njega neće biti dosupne javnosti. To
se dešava jer uvek postoji mogućnost da patent neće biti odobren.
Pronalazač može da odluči da ne želi patent i da će se osloniti na
zakone vezane za poslovne tajne. Sve u svemu, u ovakvim situacijama
izbor je ili ili.
2.2. Trgovačke marke
Trgovačka marka je pojam vezan za identitet brendova, koristi se
za robe i usluge da bi napravila razliku među različitim proizvođačima.
Trgovačka marka može biti reč, dizajn ili njihova kombinacija koju
koristi proizvođač da bi svoj proizvod ili uslugu učinio prepoznatljivim.
Iako postoji poseban pojam marka usluge, retko se koristi. Trgovačke
marke su pravno zaštićene, ali se prvenstveno koriste da bi se izdvojio
brend koji tradicionalno obećava visok kvalitet proizvoda i usluge.
Očekivaćemo da automobil koji nosi marku Rolls Royce biti superiorniji
od onog koji nosi oznaku Yugo. Može se upotrebiti bilo kakav simbol
ili ime da bi se identifikovao proizvod.
Dva simbola vezana za trgovačku marku ™ (simbol trgovačke marke) i
® (simbol registrovane trgovačke marke) predstavljaju status marke
i nivo zaštite. Dok se ™ može koristiti za bilo koju opštu zakonsku
upotrebu marke, znak ® može da koristi samo vlasnik registrovane marke
sa relevantnim nacionalnim nadležnostima.
2.3. Dizajn
Dizajn je pojam vezan za izgled proizvoda, primenjuje se na izgled
celog ili dela proizvoda. Dizajn podrazumeva boje, font, teksturu
materijala, konture i oblik proizvoda kao i njegovu ornamentaciju.
2.4. Autorsko pravo
Autorsko pravo je pojam vezan za zaštitu. Autorskim pravom se štite
književna dela (romani, pesme i dr.), pozorišna dela, priručnici,
novine, računarski programi, baze podataka, filmovi, muzička dela,
koreografska dela, dela slikarstva, grafike, fotografije i skulpture,
arhitekture, primenjenih umetnosti, kartografska dela, tehnički crteži
i dr.. Međutim, autorska prava ne mogu zaštiti ideje, naslove ili
imena. Izvorni stvaraoci dela zaštićenih autorskim pravom i njihovi
naslednici imaju određena prava u odnosu na sva treća lica. Oni imaju
isključivo pravo da koriste ili odobre drugima korišćenje dela pod
ugovorenim uslovima. Simbol copyright-a "©" koristi se kako
bi se ukazalo da je neko delo zaštićeno autorskim pravom.
Stvaralac dela može dati dozvolu ili zabraniti:
• Umnožavanje dela u različitim oblicima,
• Javno izvođenje dela,
• Snimanje dela na trajne podloge,
• Emitovanje dela putem radija, kabla ili satelita,
• Prevod dela na druge jezike ili druge adaptacije dela.
Autorsko pravo može da se podeli na:
• Materijalno autorsko pravo. Autorska prava omogućuju
stvaraocu ekonomsku zaštitu u smislu da samo on ima pravo da raspolaže
svojim delom kad hoće i koliko hoće. Ostali moraju da dobiju odobrenje
autora, što podrazumeva novčanu nadoknadu. U državama sa zdravom ekonomijom
i pravosuđem, vlasnik autorskih prava može da tuži svakoga ko neovlašćeno
koristi ili promoviše njegovo delo.
• Moralno autorsko pravo. Pored toga autorsko pravo
omogućava i moralnu satisfakciju da ime stvaraoca uvek bude uz proizvod.
Moralna prava autora obuhvataju: pravo prvog objavljivanja, pravo
na priznanje autorstva, pravo na poštovanje autorskog dela i čast
ili ugled autora i pravo pokajanja.
S druge strane, materijal za koji su specifična autorska prava, posebno
računarski softver, može i mora da bude zaštićen i autorskim pravima
i poslovnim tajnama. U nekim zemljama je ovaj problem premošćen tako
što su obezbeđene su posebne dozvole za ovakve dualne načine zaštite.
Materijal koji ne podleže zakonima o autorskim pravima može biti zaštićen
poslovnom tajnom, tako što će se umanjena količina informacija biti
prijavljena kancelariji koja se bavi autorskim pravima. Poslovne tajne
i trgovačke marke su nasledno eksluzivni u odnosu jedan na drugog.
Svrha trgovačke marke je da poboljša prepoznavanje proizvoda ili kompanije,
nasuprot poslovnoj tajni kojoj je cilj da drži neke informacije što
dalje od potrošača. [1]
2.5. Žigovi
Žig je prаvno zаštićen znаk kojim fizičko i prаvno lice obeležаvа
svoje robe i usluge u prometu, kаko bi potrošаči mogli dа ih rаzlikuju
od istovrsnih ili sličnih robа i uslugа koje nа tržištu nudi neko
drugo fizičko ili prаvno lice.[2]
Individuаlni žig je prаvno zаštićen znаk koji u prometu koristi nosilаc,
odnosno vlаsnik žigа. Nosilаc individuаlnog žigа je fizičko ili prаvno
lice, nа čije ime je žig registrovаn u Zаvodu zа intelektuаlnu svojinu.
Kolektivni žig pored nosiocа žigа koriste i drugа licа kojа je nosilаc
žigа svojim opštim аktom nа to ovlаstio. Žig gаrаncije je žig koji
koristi više privrednih društаvа pod nаdzorom nosiocа žigа, а koji
služi kаo gаrаncijа kvаlitetа, geogrаfskog poreklа, nаčinа proizvodnje
ili drugih zаjedničkih obeležjа robe ili uslugа tih privrednih društаvа.[3]
Prаvnа zаštitа znаkа kojim se u prometu obeležаvаju robe ili usluge
nije zаkonskа obаvezа, već je odlukа o njegovoj prаvnoj zаštiti prepuštenа
slobodnoj volji onogа koji znаk koristi. Privredni subjekt koji koristi
svoj znаk u prometu, neće trpeti nikаkve prаvne sаnkcije zbog togа
što gа nije zаštitio žigom. Pа ipаk, prаvnа zаštitа znаkа žigom uvek
je dobrodošlа, jer nudi brojne koristi zа njegovog vlаsnikа. Pored
ostаlih, i sledeće:
а) isključivo prаvo vlаsnikа dа žigom obeležаvа svoje robe i usluge
u prometu nа teritoriji zemlje u kojoj je zаštitа priznаtа.
b) isključivo prаvo vlаsnikа dа svim drugim licimа zаbrаni neovlаšćeno
korišćenje istog ili sličnog znаkа zа obeležаvаnje slične ili istovrsne
robe i uslugа u prometu nа teritoriji zemlje u kojoj je zаštitа
priznаtа.
v) lаko dokаzivаnje pred sudom, ili nekim drugim držаvnim orgаnom,
vlаsništvа nаd žigom
g) žig je znаčаjno oruđe zа: ekskluzivnost vlаsnikа žigа, buduće
investicije, finаnsijski dobitаk od licenci, frаnšizingа i prenosа
prаvа. [4]
3. Kršenje autorskih prava softvera
Kršenje autorskih prava, u kontekstu softvera, je, u suštini, pokretanje,
kopiranje, menjanje ili distribuiranje računarskih programa, osim
u slučajevima:
• kada to radi sam vlasik tog programa, ili
• kada se poseduje licenca (dozvola) vlasnika prava na program.
Ugovor o licenciranju mora da sadrži sta se sme a šta ne.
Postoje razne vrste zloupotrebe softvera. Najćešće vrste povreda
su sledeće:
• potpuna nelincencirana upotreba: na primer, kopiranje softvera
od prijatelja ili preko interneta, gde licenca za softver ekspilcitno
ne dozvoljava ovo;
• prekomerna upotreba: na primer: kupovina softvera koji je linceniran
za jedan računar, a njeno instaliranje na dva;
• ako se poseduje već dodeljena licenca softveru: ako se kupujen
polovan hardver, on ne mora da prenese sve licencirane softvere
i potrebno je da se preuzmu sve mere da se osigura da je upotreba
zakonita;
• zloupotreba šerovanja: gde je softver lincenciran ,,za određene
svrhe’’ i slično, to je kršenje autorskih prava koji prevazilazi
ove uslove;
• pribavljanje softvera na prevaru: na primer, kupovina softvera
za snizenu cenu pretvarajući se da radite u obrazovnoj instituciji;
• ,,warez’’ kršenje autorskih prava: ,,warez’’ je sajt na Internetu
koji omogućava ljudima da preuzmu ilegalne kopije softvera. Softver
će obično imati svoja ,,oštećena’’ digitalna prava, pa se ona nazivaju
,,warez kopijama’ ili ,,hakovanim kopijama’’. Ljudi koji prave „warez“
kopije, ljudi koji vode „warez“ sajtove i ljudi koji preuzimaju
te kopije i koriste ih su prekršioci autorskih prava.
• nezakonite ,,specijalne ponude’’ od hardverskog prodavca: hardver
prodavac prodaje kompjuter sa instaliranim softverom, ali to je
softver bez licence.
• pravljenje nazakonite kopije softvera na CD-ovima, ili nečimu
sličnom, radi davalja nekom drugom.
• falsifikovanje: pravljenje nazakonite kopije softvera na CD-ovima,
ili nečimu sličnom, za komercijalnu svrhu, i prodavanje istih pod
izgovorom da su to zakonite kopije. Ako je softver koji se prodaje
na znatno sniženoj ceni, moguće je da je falsifikovan. [5]
3.1. Softverska piraterija
Termin "softerska piraterija" pokriva različite aktivnosti:
nelegalno kopiranje programa, falsifikovanje i distribuciju softvera
- čak i razmenu programa sa prijateljima. Iako većina korisnika danas
shvata da je ovo pogrešno, mnogi se ne obaziru na to jer ne shvataju
važnost činjenice da je taj isti softver vredna intelektualna svojina.
Obično se to radi postizanja neke koristi (naročito komercijalne),
te se preprodaju, ugrađuju u proizvode koje prodaju ili, čak, menjaju,
prilagođavajući ih svojim ili tuđim potrebama. Modaliteti izvršavanja
postaju sve raznovrsniji i brojnji.
Pirateriju čine pojedinci i organizacije, a nekad čak ni uprava, pa
ni mnoge države ne uspevaju da odole izazovu besplatnog korišćenja
programa i pogotovo ’’punjenju hard diskova’’ softverom i programima.
Softverska piraterija je postala kontraverzno pitanje još kada je
Internet prvi put stekao popularnost. Što se više povećavao broj korisnika,
uporedo sa njim je neovlašćeno kopiranje počelo da biva sve veći problem.
Ovo se dešava zbog vrlo lakog pristupa već ukradenim delima i zbog
neverovatno niske cene reprodukcije.[1]
Internet piraterija podrazumeva upotrebu Interneta za ilegalno kopiranje
i distribuciju neautorizovanog softvera. Internet može da se koristi
za sve ili samo za neke operacije, uključujući reklamiranje, ponudu,
nabavku i distribuciju piratizovanog softvera.
Business Software Alliance (BSA), međunarodna organizacija
vodećih proizvođača i prodavaca softvera, procenjuje da postoji 840,000
Internet sajtova koji prodaju nelegalni softver. Mnogi korisnici koji
kupe softver preko Interneta zapravo nikakda i ne dobiju robu koju
su platili. Drugi, opet, ne mogu da povrate uloženi novac nakon što
su otkrili da je softver koji su kupili falsifikovan. Nepoštene Internet
firme često munjevito nestaju, ostavljajući za sobom stotine nezadovoljnih
mušterija.
Web je značajno uticao na porast
softverske piraterije, jer naizgled legitimne firme veoma lako kreiraju
Web sajtove na kojima reklamiraju i distribuiraju piratizovani softver.
Povrh toga, eksplozivni razvoj elektronske trgovine u kombinaciji
sa anonimnošću i neograničenim prostorom učinile su online prodaju
falsifikovanog softvera još lakšom. [6]
Dva najčešća oblika softverske piraterije su:
• Kopije krajnjih korisnika: prijatelji pozajmljuju
diskove jedni drugima, ili organizacije prijavljuju manji broj instaliranog
softvera.
• Falsifikovanje: razni načini dupliranja i distribuiranja
nelegalno kopiranog softvera. [7]
Softverska piraterija se može podeliti u sledeće kategorije:
• Piraterija krajnjeg korisnika
• Klijent-Server overuse
• Internet piraterija
• Hard-disk loading
• Softver counterfeiting
Krajnji korisnik je konačni korisnik računarskog sistema ili proizvoda.
Piraterija krajnjeg korisnika se pojavljuje kada pojedinac ili kompanija,
neovlašćeno koriste ili reprodukuju softver. Ovo obuhvata, kako korišćenje
jednog licencnog proizvoda za instaliranje na više računara, kopiranje
diska za dalju distribuciju, tako i upotrebu ograničenog, akademskog
softvera u komercijalne svrhe.
Klijent-Server overuse je je kada broj korisnika sa mogućnošću pristupa
serveru prekoračuje broj u ugovoru sklopljenom pri kupovini licence.
Danas, postoje hiljade piratskih sajtova na Internetu, na kojima se
virtuelno nalazi svaki softverski proizvod koji se može naći u slobodnoj
prodaji. Dakle, Internet piraterija predstavlja najveću pretnju. Ove
Internet lokacije omogućavaju i upload i download piratskog softvera.
Hard-disk loading je piraterija u kojoj prodavac računara, odnosno
hardvera prodaje hard diskove na koje instalira nelegelne kopije softvera.
Counterfeiting je situacija kada se dupliciranje softvera sprovede
tako da se direktno imitira proizvod koji je zaštićen autorskim pravima.
[1]
Stopa softverske piraterije u Srbiji je tokom 2008. godine iznosila
74% i medju najvišim je u regionu centralne i istočne Evrope. Najnižu
stopu piraterije u regionu imaju Češka (38 odsto), Mađarska (42),
Slovačka (43), Slovenija (47) i Hrvatska (54). Smanjenje stope piraterije
je i jedan od preduslova ulaska Srbije u Evropsku uniju.[21]
3.2. Softver i različita prava intelektualne svojine
Tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka se raspravljalo da li autorska
prava ili softverski sistem treba da obezbedi zaštitu računarskih
softvera. U okviru Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO)
ove rasprave su rezultirale u opšte prihvaćen princip po kojem kompjuterski
programi treba da budu zaštićeni autorskim pravom, dok bi postupci
korišćeni u račinarskim softverima ili izumi u vezi softvera trebalo
da budu zaštićeni patentom. [8]
Zakon o patentima i autorskom pravu pružaju različite vrste zaštite.
Autorsko pravo
• štiti originalnu implementaciju i način prikaza neke ideje, a ne
samu ideju,
• može se zaštititi izvorni i izvršni kôd, uputstva i dokumentacija
u digitalnom ili pisanom obliku,
• ne štiti algoritme, metode i matematičke postupke korišćene u realizaciji
softvera.
o štiti od neovlašćenog kopiranja ili oponašanja koda, ali ne štiti
od konkurencije koja samostalno i nezavisno (bez uvida u izvorni kôd
konkurencije) razvija sličan softver.
Patent
• Za razliku od autorskog prava koje štiti prezentaciju ideje i oblik
izražavanja, patent štiti samu ideju.
• Dakle, patent štiti ideje, algoritme i matematičke postupke korišćene
u programu, a ne sam kôd.
o zabranjuje objavu bilo kakvog sličnog rada pa makar bio i nezavisno
razvijen. [9]
4. Zaštita softvera
4.1. Međunarodna zaštita softvera pravima intelektualne
svojine
Zaštita autorskog prava kompjuterskog softvera je utvrđena u većini
zemalja i usaglašena međunarodnim ugovorima. Zakon koji se odnosi
na patentibilnost softvera još uvek nije usklađen na međunarodnom
planu, ali neke zemlje su prihvatie patentibilnost kompjuterskog softvera,
dok su druge usvojile pristupe koji priznaju pronalaske stvorene uz
pomoc kompjuterskog softvera.
Međunarodna zaštita autorskog prava regulisana je Bernskom konvencijom
koja je doneta još 1886.godine. i više puta je revidirana. Ovom konvencijom
se štite literarna i umetnička dela, uz uslov da su originalna. Mada
lista dela koja se mogu štititi autorskim pravom ne sadrži eksplicitno
programe računara, došlo se do generalnog stava da su programi računara
proizvodi intelektualne kreativnosti i da se kao takvi smatraju delima
u smislu ove konvencije. Osim toga i prema TRIPS-u (Agreement on Trade-Related
Aspects of Intellectual Property, prev. Sporazum o trgovinskim aspektima
prava intelektualne svojine) predviđeno je da se programi računara
bilo da su u izvornom ili izvršnom kodu štite kao literarna dela prema
pomenutoj Bernskoj konvenciji. Za tvorce programa je značajno da autorsko
pravo ne zahteva otkrivanje dela, odnosno u ovom slučaju ne zahteva
otkrivanje programa u izvornom kodu. Na taj način, za razliku od programa
u izvršnom kodu koji se plasira na tržištu, izvorni kod programa ostaje
poslovna tajna što takođe predstavlja još jedan oblik intelektualne
svojine. Prema Bernskoj konvenciji dela su zaštićena samim činom svog
stvaranja, odnosno nije potrebno vršiti njihovu registraciju kod nekog
nadležnog organa, što važi i za softver. Prema TRIPS sporazumu zaštita
softvera autorskim pravom traje za života autora i još 70 godina posle
njegove smrti.
U slučaju patenta stvari stoje sasvim drugačije. Naime, patentna prava
se ne stiču automatski, samim nastankom pronalaska ili obaveštavanjem
javnosti o tome. Ova prava se stiču tek posle sprovedenog postupka
za priznanje patenta koji se pokreće podnošenjem prijave patenta.
Pomenuta prava važe od datuma podnošenja prijave patenta instituciji
koja je nadležna za priznavanje patentnih prava. Patent se izdaje
samo onda kada pronalazak zadovoljava definisane uslove patentibilnosti.
Da bi mogao biti zaštićen patentom pronalazak mora predstavljati tehničko
rešenje određenog problema koje je novo, koje predstavlja rezultat
stvaralačkog rada i koje je primenljivo. Prvi od navedenih uslova
znači da pronalazak mora biti tehničke prirode za razliku od tvorevina,
odnosno dela koje se štite autorskim pravom. Što se tiče novosti,
potrebno je da pronalazak ne bude identičan onim tehničkim rešenjima
koja su bila dostupna javnosti u pismenom ili usmenom obliku, upotrebom
ili na neki drugi način. Dalje, pronalazak predstavlja rezultat stvaralačkog
rada ako nije nastao prostim kombinovanjem dva ili više pronalazaka
koji su bili dostupni javnosti.
Konačno, pronalazak se smatra primenljivim ako ga je moguće upotrebiti
ili proizvesti, što se obično moguće utvrditi na prvi pogled. Međutim,
postoje određena izuzeća od zaštite patentom, odnosno pronalasci koji
se ne mogu štititi patentom. Jedno od takvih izuzeća se odnosi na
programe računara i primenjuje se u skoro svim zemljama sveta, uključujući
i našu. Uprkos tome što je patent ograničen vremenski, jer može da
traje najviše 20 godina od dana podnošenja prijave, zatim što je ograničen
teritorijalno, odnosno važi samo na teritoriji zemlje čijem nadležnom
organu je podneta prijava patenta i što se od pronalazača zahteva
otkrivanje pronalaska javnosti, što bi u slučaju softvera značilo
otkrivanje izvornog koda, pošto se zaštita patentom u praksi pokazala
kao najefikasniji način za zaštitu pronalazaka, već od pojave prvih
kompjuterskih programa bilo je zahteva da se omogući njihova zaštita
patentom, ali to zbog napred navedenih razloga nije bilo moguće. Ipak,
posle ogromnog razvoja informacionih tehnologija i njihovog prodora
u sve aspekte savremenog života ovi pritisci su počeli da daju prve
rezultate koji se ogledaju u promeni regulative i prakse pojedinih
zemalja, sa perspektivnom značajne promene sadašnje situacije. [10]
4.1.1. WIPO
WIPO (World Intellectual Property Organization) promoviše zaštitu
intelektualnog vlasništva širom sveta i administrira nekoliko ugovora
o intelektualnom vlasništvu. WIPO je agencija Ujedinjenih nacija.
Osnovna aktivnost WIPO organizacije je razvoj međunarodnih normativa
i standarda. Organizacija administrira ugovore koji uspostavljaju
međunarodno priznata prava i zajedničke standarde za njihovu zaštitu.
WIPO sarađuje sa Svetskom trgovinskom organizacijom (World Trade Organization
-WTO) na zaštiti prava intelektualne svojine.
TRIPS je sporazum između svih članica WTO koje zahtevaju zaštitu i
primenu prava intelektualne svojine. Efektivan od 1. januara 1995.
godine, TRIPS predstavlja najsveobuhvatniji sporazum o intelektualnoj
svojini do danas. TRIPS pokriva prava kopiranja i srodna prava kao
što su izvođačka prava i prava muzičkih producenata i medijskih organizacija.
Zemlje članice WTO nastavljaju sa implementacijom TRIPS sporazuma
razmatrajući nove provizije koje će na bolji način prilagoditi TRIPS
digitalnoj ekonomiji. Microsoft podržava integraciju WIPO WCT(WIPO
Copyright Treaty, prev. Ugovor o autorskom pravu) i WIPO WPPT (WIPO
Performances and Phonograms Treaty, prev. Ugovor o interpretacijama
i fonogramima) dokumenata u TRIPS. [11]
4.2. Softverski patenti - problemi
Kod softverskih patenata postoji mnogo problema. Iako je za većinu
dela, patentirati ih najbolja zaštita, za softver nije. Glavni razlog
je to što nakon podnošenja prijave za objavljivanje patenta, do njegovog
objavljivanja, može da prođe i nekoliko godina. Pored toga, objavljivanje
patenta podrazumeva i objavljivanje tajnih informacija. Takođe je
problem i činjenica da ne može svaki softver biti patentiran. Ako
bi sadržao bar jedan algoritam koji je već objavljen, ne bi se smatrao
inovacijom, a samim tim ni patentom.
Patenti mogu da uspore, pa čak i da spreče nove izume. Ovaj fenomen
je poznat pod nazivom hold-up problem. Pojavljuje se kada pronalazač
koji upravo želi da objavi patent, sazna da njegov proizvod ugrožava
postojeći patent. Sličan je i problem tragedy of the anticommon. Kod
ovog problema se pojavljuje situacija u kojoj svaki stvaralac ima
potrebu da se raferiše na više priznatih patenata, a da pri tome ne
zna koliko će ga vlasnici istih blokirati ili popularno hladiti. Ipak,
patentiranje softvera može da pomogne malim kompanijama (kompanijama
u osnivanju), da zaštiti svoje programe od gigantskih i već priznatih
firmi, koje se u ovakvim situacijama ponašaju kao predatori.
Patentiranje, takođe i podiže cenu softvera: treba istražiti postojeće
patente, treba sastaviti i podneti prijavu, treba platiti dažbine.
U ovakvim uslovima opstaju samo velike kompanije, koje mogu da kompenzuju
te troškove obilaznim putevima, a ne direktno preko cene samog softvera.
Očigledno je da će se dalja inovacija i proizvodnja platiti bez hitne
intervencije. [1]
5. Patentni sistem u Srbiji, Sjedinjenim Američkim Državama, zemljama
Evropske unije i Kini
5.1. Regulativa u Srbiji
U nadležnosi Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije su
poslovi koji se odnose na prava industrijske svojine kao i autorska
i srodna prava. Od 2010. je u pripremi novi Zakon o patentima. Od
1. oktobra 2010. Srbija postaje punopravna članica Evropske patentne
organizacije. Oblast pronalazaka i patenata reguliše Zakon o patentima.
[22]
U Srbiji se godišnje odobri nekoliko patenata za softver, i to uglavnom
domaćim pronalazačima. U skladu sa osnovnim načelima Konvencije o
evropskom patentu, čiji temelj predstavlja težnja ka ojačavanju saradnje
između država Evrope sa ciljem zaštite svih pronalazača, bilo da su
to nezavisni pojedinci ili velike IT kompanije, može se zaključiti
da se u Srbiji primenjuje savremena praksa EPO (European Patent Organisation),
što je veoma značajno imajući u vidu da Zavod pristupa Evropskoj patentnoj
organizaciji i da se strane prijave patenata za našu zemlju masovno
prijavljuju preko EPO. Često se dešava da se prijave direktno podnose
u EPO i USPTO (United States Patent and Trademark Office), posebno
za one koje dolaze sa univerziteta i instituta, preko sestrinskih
firmi.
U Tabeli 2 je prikazan broj svih autorskih dela deponovanih u Zavodu
od 2008. godine do danas, pri čemu je posebno naveden broj deponovanih
softvera.
Godina |
Autorska dela |
Softver |
2008. |
741 |
64 |
2009. |
316 |
38 |
2010. |
242 |
19 |
(do 1.oktobra) |
|
|
TABELA 1: Deponovana autorska dela u Srbiji
[12]
5.1.1. Zakon o patentima Republike Srbije
Prema Zakonu o patentima (član 2.) patent je pravo koje se priznaje
za pronalazak iz bilo koje oblasti tehnike, koji je nov, koji ima
inventivni nivo i koji je industrijski primenjiv. Predmet pronalaska
koji se štiti patentom može biti (npr. uređaj, supstanca, kompozicija,
biološki materijal) ili postupak za dobijanje proizvoda. Trajanje
patenta je 20 godina.
Mali patent je pravo kojim se štiti nov, industrijski primenljiv pronalazak,
koji ima inventivni nivo, odnosno koji je rezultat rada koji prevazilazi
rutinsko korišćenje stanja tehnike od strane stručnjaka, ali nema
inventivni nivo koji se traži za patent. Predmet pronalaska koji se
štiti malim patentom može biti samo rešenje koje se odnosi na konfiguraciju
ili konstrukciju nekog proizvoda ili raspored njegovih sastavnih delova.
Vlasnik patenta ima isključivo pravo na ekonomsko iskorišćavanje patenta
i da spreči svako treće lice da bez njegove saglasnosti (član 52):
• proizvodi, nudi, stavlja u promet ili upotrebljava proizvod izrađen
prema zaštićenom pronalasku, ili da uvozi ili skladišti taj proizvod
u navedene svrhe;
• da primenjuje postupak zaštićen patentom;
• da nudi postupak koji je zaštićen patentom;
• da proizvodi, nudi, stavlja u promet, upotrebljava, uvozi ili
skladišti za takve svrhe proizvod direktno dobijen postupkom koji
je zaštićen patentom.[22]
Prema članu 5. pronalascima se ne smatraju:
• otkrića, naučne teorije i matematičke metode;
• estetske kreacije;
• planovi, pravila i postupci za obavljanje intelektualne delatnosti,
za igranje igara ili obavljanje poslova;
• programi računara;
• prikazivanje informacija. [22]
Takođe se, prema članu 7., ne štite ni pronalasci čije bi objavljivanje
ili upotreba bili protivni javnom poretku ili moralu, pronalasci koji
se odnose na hirurške ili dijagnostičke postupke lečenja koji se primenjuje
neposredno na ljudskom ili životinjskom telu i biljna sorta i životinjska
rasa ili bitno biološki postupak za dobijanje biljke ili životinje.
Pravna zaštita pronalazaka ostvaruje se u upravnom postupku koji vodi
Zavod za intelektualnu svojinu.[22]
Softverski implementirani pronalasci su:
• su patentibilni ukoliko pripadaju oblasti tehnike i
• sadrže 3 kriterijuma patentibilnosti: novost, inventivni nivo
i industrijsku primenljivost.[13]
Ovakvi pronalasci se tretiraju kao i ostali pronalasci, ali sa jednim
jakim fokusom na sposobnost da budu integrisani u oblast tehnike i
da imaju tehničku suštinu.
Softver implementirani patenti su:
• pronalasci koji uključuju upotrebu kompjutera, kompjuterske mreže
ili drugih programskih uređaja u kojima jedna ili više tehničkih
karakteristika pronalaska su potpuno ili delimično obuhvaćeni jednim
ili više kompjuterskih programa, te se smatra da su patentibilni.
[13]
Relevantni primeri patentibilnih pronalazaka su:
• Pronalasci na kompjuterski kontrolisanim sistemima;
• Pronalasci mrežnih softvera, npr. protokol softvera;
• Pronalasci softvera smešteni na kompjuterskom čitljivom medijumu;
• Pronalasci softvera korišćenih u mreži, npr. interaktivnih softverskih
igara skinutih sa internet servera. [13]
Relevantni primeri nepatentibilnih softvera su:
• Softver za umnožavanje matrica, linearno i nelinearno rešavanje
jednačina;
• Softver za igranje šaha;
• Softver za modeliranje fizičkih fenomena.[13]
Patentibilni proizvodi i postupci su:
• Pronalasci u oblasti kompjuterskog softvera moraju imati kao
predmet pronalaska proizvod ili postupak;
• Proizvod – programirani kompjuter, mreža programiranog kompjutera
ili drugi uređaji;
• Postupak – za izvršavanje jednog ili više kompjuterskih programa.
[13]
Pronalasci u oblasti softvera imaju tehničku suštinu ako je rešeni
problem pronalaska tehničke prirode i korišćen za rešenje problema
tehničke prirode, gde treba da postoji dominantna tehnička karakteristika.
Tehnička suština je uopšteno data kao:
• Postupanje sa fizičkim podacima kao što su kontrolisanje parametara
ili drugih vrednosti na kompjuterski kontrolisanim industrijskim
procesima;
• Interno postupanje koje se odnosi na adekvatno funkcionisanje
kompjutera;
• Očuvanje memorije i oporavak, povećavanjem transmisione brzine
podataka u kompjuterski kontrolisanom sistemu;
• Sigurnost procesa, procenat transfera podataka;
• Poboljšavanje tehničkih karakteristika memorijskog entiteta, perifernog
uređaja, itd.
Ovi pronalasci se suočavaju sa uslovima inventivnog nivoa, te je
bitno da tehnički doprinose stanju tehnike, i koji nije očigledan
prosečnom stručnjaku iz te oblasti. Zavod za intelektualnu svojinu
ispituje ispunjenje uslova inventivnog nivoa patentnih zahteva pronalaska,
koji sadrže specifični tehnički efekat koji je više od jednostavne
interakcije između hardvera i softvera kompjutera
Prema praksi i Zakonu o patentima (član 5.) Republike Srbije postoje
dve vrste patentnih zahteva za proizvod i postupak:
• Zahtevi za proizvod:
- Patentni zahtevi za mašine, aparate, uređaje, opremu, sisteme koji
su kontrolisani kompjuterskim softverom;
- Zahtevi posvećeni unutrašnjoj funkciji kontrolisani softverom poznatog
kompjutera;
- Zahtevi za softverski proizvod;
- Zahtevi za nosioce podataka;
- Zahtevi za signale.
• Patentni zahtevi za postupak:
- Nabrajaju se nivoi (koraci) postupka;
- Zahtevi za eksterne postupke koji su kompjuterski kontrolisani;
- Zahtevi za interne kompjuterske postupke.
Na primer u istoj prijavi će biti možda potrebno da se formuliše:
- Zahtev za sistem(proizvod) koji obuhvata pronalazak;
- Zahtev za postupak/metod koji nabraja sve korake (nivoe) postupka;
- Softver koji omogućava implementaciju zahtevanog postupka;
- Zahtev na kompjuterski čitljivom medijumu koji sadrži softverski
implementirani pronalazak;
- Zahtev za strukturu podataka koji je uskladišten na kompjuterski
čitljivom medijumu;
- Zahtev za signal koji je otelotvoren u nosaču informacija.
Primeri nekih prijava u Republici Srbiji su:
• Digitalni uređaj za merenje ugla iskrivljenosti kičme u medicini;
• Sistem za kupovinu pretplatnih komunikacionih servisa i postupak
za obezbeđivanje dopune pretplatnog računa;
• Čitač putnih i ličnih dokumenata;
• Identifikator vozila;
• Postupci i sistemi za označavanje, praćenje i proveru autentičnosti
proizvoda;
• Biometrijski kiosk za akviziciju;
• Postupak za upotrebu programski upravljane mešalice;
• Postupak određivanja pravca zvuka za dvo-mikrofonski sistem;
• Postupak i uređaj za pojednostavljenu kupovinu elektronskim putem
preko kućnih terminala za kupovinu;
• Logički kontrolor merenja;
• Sistem i postupak za kupovinu robe i servisa kroz pristupne tačke
mreže podataka preko tačke prodajne mreže;
• Sistem za carinski pregled i obradu podataka i odgovarajuća metoda
za web-orijentisanu obradu carinskih informacija. [13]
5.1.2. Patentna prijava
Prijava patenta prema Zakonu o patentima (član 23.) Republike Srbije
sadrži: zahtev za priznanje prava, opis pronalaska (naziv pronalaska,
oblast tehnike na koju se pronalazak odnosi, tehnički problem, stanje
tehnike, izlaganje suštine pronalaska, kratak opis slika nacrta, detaljan
opis pronalaska i način industrijske i druge primene pronalaska),
jedan ili više patentnih zahteva za zaštitu pronalaska patentom, ili
malim patentom (do tri patentna zahteva), nacrt na koji se pozivaju
opis i zahtevi i apstrakt.[22]
Da bi se nekom pronalasku priznala zaštita patentom potrebno je kumulativno
ispunjenje materijalnih i formalnih uslova. Nakon formalnog ispitivanja
prijave patenta Zavod objavljuje prijavu. Nakon 18 meseci podnosi
se zahtev za suštinsko ispitivanje prijave patenta u kome se ispituju
materijalni uslovi pronalaska za dobijanje zaštite. Prijava malog
patenta se ne objavljuje i za mali patent se ne sprovodi postupak
ispitivanja predmeta pronalska navedenog u prijavi na novost, inventivni
nivo ili industrijsku primenljivost. Priznati patent i mali patent
upisuju se u registar, što ima konstitutivni značaj - važe od dana
podnošenja prijave a stiču se upisom u odgovarajući registar. Patent
može da traje 20 godina (član 71.), a mali patent 6 godinа od dаtumа
podnošenjа prijаve, sа mogućnošću produženjа trаjаnjа zа dva putа
po dve godine (član 138.), pod uslovom da se plaćaju propisane takse
za održavanje prava. Rešenje Zavoda o priznanju ili odbijanju prijave
se može utužiti nadležnom Srbije.
Znači, postupak za priznavanje patenta se sastoji iz:
1) Podnošenje prijave,
2) Ispitivanje formalne urednosti prijave (garantovana je tajnost
prijave sve do njene objave),
3) Objava uredne prijave u GIS (Glasnik intelektualne svojine). Od
tada teku privremena prava tj. od trenutka objave prijave prijavilac
može da tuži treće lice za naknadu štete zbog povrede njegovih prava
iz prijave,
4) Suštinsko ispitivanje prijave (novost, inventivi nivo, industrijska
primenjivost),
5) Odluka o priznanju tj. o odbijanju.
Slika 1: Postupak za priznavanje patenta u Srbiji [14]
Četiri glavne prepreke potencijalnih podnosilaca prijava patenta
u Srbiji:
1. Nisu svesni važnosti zaštite patenta;
2. Srećni samo sa zaštitom autorskih prava;
3. Opšti osećaj da softver nije patentibilan;
4. Prijava patenta i upravni postupak po prijavi su složeni i skupi
s njihove tačke gledišta. [13]
5.2. Regulativa Sjedinjenih Američkih Država
Zaštita softvera u Sjedinjenim Američkim Državama regulisana je Dekretom
o patentima iz 1952. godine (Patent Act 1952) članom 101. Mada se
tu eksplicitno ne navode programi računara kao takvi, ovde se propisuje
da su patentibilni svi novi i korisni pronalasci koji kao predmet
imaju proces, mašinu, proizvod ili kompoziciju, kao i njihova nova
i korisna poboljšanja. Pošto ovde softver nije eksplicitno izuzet
od zaštite, Zavod za patente i žigove SAD (United States Trademark
and Patent Office) je odobravao tzv. patente za softver od sedamdesetih
godina prošlog veka. Osamdesetih godina prošlog veka uveden je Frimen-Volterov
test za određivanje patentibilnosti matematičkih algoritama na kojima
je baziran softver iz dva koraka. U prvom koraku se određuje da li
patentni zahtevi direktno ili indirektno sadrže formule ili jednačine.
Ukoliko je odgovor pozitivan u drugom koraku se ispituje da li je
patentni zahtev usmeren isključivo na matematički algoritam ili pak
na predmet koji se štiti patentom, a to su napred navedeni proces,
mašina, proizvod ili kompozicija, kao i njihova nova i korisna poboljšanja.
Konačno, Zavod za patente i žigove SAD je 1996. godine doneo tzv.
"Examination Guidelines for Computer-Implemented Inventions"
(Metodologija ispitivanja pronalazaka vezanih za kompjutere). Tu se
između ostalog navodi da upotrebljivost pronalaska mora biti u oblasti
tehnologije, te da pronalazak vezan za kompjutere jeste predmet pronalaska
u smislu zakona, odnosno da predstavlja pronalazak koji ima praktičnu
primenu u oblasti tehnologije i kao takav zadovoljava napred navedeni
uslov. Kompjuter ili drugi programabilni uređaj čija funkcija se usmerava
programom računara ili nekim drugim oblikom softvera predstavlja uređaj
u smislu zakona. Memorija koju može očitavati kompjuter, a koja se
koristi za usmeravanje kompjutera tako da funkcioniše na odgoravajući
način kada je kompjuter koristi predstavlja proizvod u smislu zakona,
te da se niz odgovarajućih operativnih koraka koji se izvršavaju na
ili uz pomoć kompjutera smatra procesom u smislu zakona. Naravno da
su ovakve odredbe doprinele daljem povećanju broja patenata koji za
predmet imaju pronalaske bazirane na softveru. Sledeći korak u SAD
učinjen je stupanjem na snagu tzv. Intellectual Property and Communications
Reform Act of 1999 (Reformski dekret o intelektualnoj svojini i komunikacijama).
Međutim, iako u pojedinim stručnim krugovima nije osporena patentibilnost
softvera, ipak je postavljeno pitanje novosti i inventivnosti ovakvih
pronalazaka. U SAD se godišnje odobri preko 25.000 patenata za softver.
Distribucija patenata za softver po oblastima data je u Tabeli 2.
Oblast |
Procenat |
Proizvodni |
75% |
• Hemija |
5% |
• Mašinstvo |
24% |
• Elektronika |
28% |
• Instrumenti |
9% |
• Ostala proizvodnja |
9% |
Neproizvodni |
25% |
TABELA 2: Procentualni odnos proizvodnih i neproizvodnih patenata
za kompjuterske programe u SAD
U nastavku je dat jedan primer američkog patenta za softver. Radi
se o patentu US 7,580,880 B2 izdatom 25.08. 2009. koji se odnosi na
sistem, metod i kompjuterski program za implementaciju portfolija
arbitraža gradske samouprave u skladu sa Zakonom o investicionim kompanijama
iz 1940. godine (Investment Company Act of 1940). Prva strana ovog
patenta prikazana je na sledećoj Slici 2:
Slika 2: Prva strana američkog patenta US
7,580,880 B2 [12]
Ovakvi patenti predstavljaju specifičnost SAD, ali i pojedinih drugih
zemalja, kao što je, na primer, Južna Koreja. U navedenom slučaju
jednim patentom su obuhvaćena tri različita pronalaska: metod za implementaciju
portfolija arbitraža gradskih samouprava, zatim kompjuterski sistem
za administriranje navedenog metoda, i konačno odgovarajući kompjuterski
program. U većini drugih zemalja ovakav patent ne bi mogao biti odobren,
ne samo zato što se odnosi na softver kao takav, već i zato što se
odnosi na metod za obavljanje posla, odnosno vršenje poslovnih aktivnosti,
koje se kao takve ne smatraju patentibilnim.
5.3. Regulativa Evropske unije
Da bi harmonizovala propise svojih članica koji se odnose na zaštitu
softvera, čime bi se obezbedile odgovarajuće mere protiv njegovog
neovlašćenog umnožavanja, Savet Evropske unije (Council of the European
Union, CEU) je doneo direktivu 91/250/EEC od 14. maja 1991. godine
o pravnoj zaštiti kompjuterskih programa. Ova direktiva obavezuje
članice da štite kompjuterske programe putem autorskog prava kao literarna
dela u smislu Bernske konvencije. Međutim, ideje i principi na kojima
je zasnovan bilo koji element kompjuterskog programa se ne štite autorskim
pravom. Kompjuterski program se štiti ako je originalan u tom smislu
da je autorova sopstvena intelektualna tvorevina. Pri tome se autorom
smatra pravno ili fizičko lice ili grupa fizičkih lica koja ga je
stvorila. Takođe je propisano da autor ima isključiva prava da vrši
ili da daje ovlašćenje trećim licima da:
• vrše umnožavanje kompjuterskog programa;
• prevode, adaptiraju, prilagođavaju ili menjaju kompjuterski program
na neki drugi način;
• vrše distribuciju kompjuterskog programa ili njegovih kopija uključujući
tu i iznajmljivanje.
Direktivom su predviđeni i izuzeci od ovoga, kao što je npr. pravljenje
back-up kopije od strane osobe koja je dobila pravo da koristi taj
kompjuterski program. Prema ovoj direktivi smatraju se kažnjivim sledeće
radnje ako ih vrši osoba koja nema ovlašćenje autora:
• stavljanje u promet nelegalne kopije kompjuterskog programa;
• posedovanje nelegalne kopije kompjuterskog programa iz komercijalnih
razloga;
• stavljanje u promet ili posedovanje iz komercijalnih razloga sredstava
koja su namenjena za lakše neovlašćeno uklanjanje ili zaobilaženje
tehničkih sredstava koja su primenjena za zaštitu kompjuterskog programa.
Direktivom 93/98/EEC zaštita kompjuterskih programa autorskim pravom
traje za života autora i još 70 godina posle njegove smrti, ili ako
je više autora, posle smrti poslednjeg od njih.
Da se ovakav način zaštite kompjuterskih programa nije pokazao sasvim
zadovoljavajućim vidi se iz činjenice da je u prethodnom periodu rastao
pritisak, a pre svega od strane velikih kompanija u IT oblasti da
se obezbedi zaštita patentom za pronalaske u vezi sa kompjuterskim
programima, pa i za kompjuterske programe kao takve.
Da bi se razumelo koje su mogućnosti za zaštitu kompjuterskih programa
kroz patentni sistem u zemljama Evropske unije treba imati u vidu
odredbe Konvencije o evropskom patentu (European Patent Convention)
iz 1973. godine. Ovom konvencijom su u članu 52 propisana tzv. izuzeća
od zaštite patentom. Jedno od pomenutih izuzeća u tački (c) ovog člana
eksplicitno su bili navedeni kompjuterski programi.
U tom smislu, značajno je ukazati i na najnoviju izmenu 1. tačke
52. člana Konvencije o evropskom patentu koja je stupila na snagu
u decembru 2007. godine. U njoj se navodi da će „Evropski patenti
biti odobravani za bilo koje pronalaske, u svim poljima tehnologije,
pod uslovom da su novi, da sadrže inventivni korak i da su pogodni
za primenu u industriji“. Ali, i pored ove izmene kojom se naglašava
da je dobijanje patenta predviđeno samo za tehnčke pronalaske, sama
tačka (c) istog člana, koja se tiče izuzeća kompjuterskih programa
od mogućnosti zaštite patentom, i dalje je ostala nepromenjena.
Ova odredba je zasnovana na uverenju da kompjuterski programi nemaju
tehničku prirodu, te da kao takvi nisu patentibilni. Iz ovoga je proizašlo
shvatanje da patentibilnost softvera zavisi od toga da li pronalazak
koji je u vezi sa softverom ima tehničku prirodu. Ovo je precizirano
u Evropskom patentnom zavodu (European Patent Office, EPO) putem dokumenta
„EPO metodologija ispitivanja“ („EPO's Guidelines for Examination“)
gde se sa jedne strane navodi da komputerski program kao takav ili
kao zapis na nosiocu zapisa ne mogu zaštititi patentom nezavisno od
njegovog sadržaja, te da je situacija ista i kada se kompjuterski
program instalira na kompjuteru koji je poznat kao takav. Sa druge
strane, ovde se navodi da se smatra da pronalazak koji karakteriše
program i koji predstavlja tehnički proces (npr. proces proizvodnje
kojim upravlja program) ili koji ima tehnički efekat (npr. program
koji povećava radnu memoriju kompjutera) ima tehnički doprinos i da
je zato patentibilan. Isto tako su u praksi EPO često priznavani patenti
za kompjuterske programe u formi postupaka za upravljanje nekim procesom
ili u sastavu uređaja.
Međutim, Tehničko žalbeno veće EPO je donelo dve odluke u vezi patentibilnosti
softvera koje se unekoliko razlikuju od napred navedenog stava. Pomenute
odluke se odnose na prijave patenata koje je podneo IBM. Veće je smatralo
da je kompjuterski program za koji je tražena zaštita patentom patentibilan
ako se njegovim izvršavanjem na kompjuteru ili instalacijom u kompjuteru
stvaraju ili se mogu stvoriti tehnički efekti koji
prevazilaze normalne fizičke interakcije između programa (softvera)
i kompjutera (hardvera) na kome taj program funkcioniše. Osim toga
Veće je utvrdilo da nije od značaja da li je tražena zaštita za program
kao takav ili za njegov zapis na nosiocu zapisa. Veće je obrazložilo
svoje odluke time što kompjuter može realizovati tehnički efekat izvršavanjem
instrukcija dobijenih od kompjuterskog programa i što kompjuterski
program omogućava rešavanje definisanog tehničkog problema. Kako EPO
priprema reviziju Evropske konvencije o patentu kojom bi se ukinula
napred navedena odredba kojom se kompjuterski programi izuzimaju iz
zaštite patentom, izgleda da pomenute odluke predstavljaju jedan od
koraka u tom pravcu.
Činjenica je da broj evropskih patenata izdatih za pronalaske
vezane za softver naglo raste, te da je broj odbijenih prijava patenata
na osnovu člana 52. tačka (c) Konvencije o evropskom patentu jako
opao. Na osnovu toga se može zaključiti da je EPO praktično prihvatio
praksu Zavoda za patente i žigove SAD. Međutim, ovo je samo delimično
tačno, jer još uvek postoje značajne razlike između njih. Najveću
od njih predstavlja tretman prijava patenata za softvere namenjene
za obavljanje poslova. Naime, metode za obavljanje poslova su takođe
u skoro svim zemljama sveta isključene iz zaštite patentom. Stoga
bi softveri za obavljanje poslova kao takvi bili isključeni iz zaštite
patentom po dva osnova. Međutim, nakon napred navedenih izmena svoje
regulative SAD su počele da izdaju patente i za ovakve. Sa druge strane,
stav Evropske unije se nije promenio i ovakve prijave patenta podnete
Evropskom zavodu za patente se odbijaju. U ovom trenutku još nije
jasno koji koncept će prevladati, što će u znatnoj meri zavisiti od
daljeg razvoja situacije na tržištu.
Na slici 3. prikazan je kriterijum za određivanje stepena patentibilnosti
u EU.
Slika 3: Prikaz razgraničavanja predmeta patentnog i autorskog prava
prema stepenu njihove (ne)patentibilnosti [12]
Trenutno stanje je takvo da patenti još uvek nisu preovlađujući oblik
zaštite softvera. Prema istraživanjima koja je finansirala Evropska
unija za sada prioritet imaju:
• autorsko pravo,
• tehnički sistemi zaštite i
• licenciranje.
Ovo je posebno uočljivo u slučaju malih i srednjih preduzeća, dok
velike kompanije pokazuju veći afinitet prema patentnom sistemu. [12]
5.4. Regulativa u Kini
Kina uživa reputaciju zemlje u kojoj se toleriše piraterija, tako
da je softver koji se koristi uglavnom nelegalan. Prema podacima Saveza
proizvođača poslovnog softvera (Business Software Alliance) 92 posto
softvera koji se koristi u Kini je piratski.
Komora AmCham-China predstavlja više od 800 američkih kompanija koje
posluju u Kini. Istraživači ističu uverenje koje vlada među američkim
privrednicima da kineska vlada korišćenjem sopstvenih tehnoloških
standarda ozbiljno ograničava trgovinu između dve zemlje. Više od
polovine ispitanika izjavilo je da su kineski standardi i sertifikati
obični falsifikati. [18]
Kinenski patentni sistem je u velikoj meri pod uticajem nemačkog Zakona
o patentima i EPC-a, zbog činjenice da nemački Zavod za patente i
trgovačke marke podržava Kinu u uspostavljanju svog patentnog sistema.
Pošto Kina nema sudsku praksu, osnova za ispitivanje u Državnom zavodu
za intelektualnu svojinu je Zakon o patentima, njegova Izvršna regulativa
i Uputstvo za ispitivanje. Prema članu 25(2) kineskog Zakona o patentima,
pravila i metode za umne aktivnosti nisu patentibilni. Tačka 2 Izvršne
regulative dalje određuje da se ,,pronalaskom’’ u okviru Zakona o
patentima smatra svako novo tehničko rešenje koje se odnosi na proizvod,
proces ili poboljšanje istih. Član 25 u tački 2 predstavljaju pravni
osnov za utvrđivanje da li računarski softver – implementiran izum
može da bude patentiran u Kini. [19]
Prema članu 5 i članu 25 kineskog Zakona o patentima, sledeće stavke
nisu patentibilne i Kini:
• bilo koji izum-tvorevina koja je u suprotnosti sa zakonima
države, ili društvenog morala, ili je štetan za opšti interes;
• naučna otkrića;
• pravila i metode za umne aktivnosti;
• metode za dijagnozu ili lečenje bolesti;
• životinjske ili biljne sorte;
• supstance dobijene nuklearnom transformacijom;
• genetski resursi koji krše odredbe u vezi zakona i propisa;
• dvodimenzionalne slike, boje ili kombinacija ova dva koja uglavnom
služe kao indikatori.
Kompjuterski programi kao takvi ne mogu biti patentirani, ali mogu
biti zaštićeni ,,Propisom za zaštitu računarskih softvera’’, propisan
u skladu sa Zakonom o autorskim pravima. Pronalazak koji sadrži računarski
program može biti patentiran, ako kombinacija softvera i hardvera
kao celina može da poboljša veštine, da donese tehničke rezultate
i predstavljaju kompletna tehnička rešenja. [17]
Sredinom 80-ih godina, kada je patentska praksa počela u Kini, kompjuterski
softver je već postao bitan element tehnološkog razvoja. Zbog toga,
prvo izdanje Uputstva za ispitivanje, izdato 1993. godine, nije isključilo
kompjuterski softver iz patentne zaštite. Prema Uputsvu iz 1993. godine,
ako predmet pronalaska može da pruži tehničko rešenje i ako može da
se proizvede tehnički efekat, pronalazak je patentabilan. Naravno,
da bi bio patentibilan, softverski pronalazak mora da zadovolji i
druge zahteve, da bude nov i da ima inventivni nivo. Ovaj ,,tehniči’’
standard je još uvek u upotrebi, a slična je situacija i u Evropi.
Kao i sa EPC, u Kini ne postoji definicija o tome šta predstavlja
,,tehnički efekat’’ ili ,tehničko rešenje’’. Shodno tome, iako nije
bilo značajnih promena u tehničkom zahtevu kompjuterskog softvera
u rezličitim izdanjima Uputstva, u praksi standard tehničkog zahteva
nije strog i ispitivači imaju slobodu u skladu sa tim. Danas, ipak,
izumi koji uključuju čiste poslovne metode se ne smatraju patentibilnim,
jer ne predstavljaju tehničko rešenje i ne proizvode tehnički efekat.
,,Čist poslovni metod’’ ovde znači da sve karakteristike različite
od ranije veštine nije tehnički.
Iako su kompjuterski softveri - implementirani izumi patentibilni
i ne postoji zahtev za poboljšanje kao za hardver, računarski softver
sam po sebi se smatra da predstavlja pravila i metode umnih aktivnosti
i ne može biti zaštićen. Pored toga, proizvod bilo kog softverskog
programa kao što je medijum za skladištenje, definisan samo programom
snimljenog na medijumu, nije patentibilan. Shodno tome, u Kini, kompjuterski
implementirani izumi mogu biti zaštićeni samo u obliku zahteva metode
koji vrši softver ili uređaj (sistem) koji radi pomoću softvera. Za
kompjuterski implementirane izume, opis koraka u dijagramu toka se
obično koristi da bi se prikazale funkcije softvera.
U Kini nije teško doći do zahtevanih metoda. Međutim, postoji rasprava
o zahtevima uređaja. Iako je softver implementiran u firmware-u (softver
koji je ugrađen u hardverski uređaj), u većini patenata blok dijagrama
električnog kola za firmware nije opisan. Zahtev uređaja je, takođe,
definisan modulima u dijagramu toka. Sve do 2006. godine, zato što
nije postojao blok dijagram hardvera koji odgovara funkcionalnom modulu
u zahtevu uređaja, takvi zahtevi uređaja su bili odbijeni zbog nedostatka
podrške u opisu.
Uputstvo za ispitivanje iz 2006. godine obezbeđuje da su takvi zahtevi
uređaja dozvoljeni. Međutim, svaka komponenta uređaja mora da u potpunosti
odgovara svakom koraku u dijagramu toka ili zahtevu metoda koji se
odnosi na dijagram toka. Konkretno, svaka komponenta u uređaju se
smatra funkcionalnim modulom za obavljanje na svakom koraku dijagrama
toka ili svakog koraka metode. Prema uputstvu iz 2006. godine, ,,zahtev
uređaja definisan takvim funkcionalnim modulima treba tumačiti kao
realizaciju tehničkog rešenja uglavnom od strane kompjuterskog softvera
koji je definisan u sprecifikaciji, pre nego hardverski uređaj realizovan
og strane hardvera’’. Ovo ostavlja mnoga važna pitanja otvorena: može
li takav zahtev uređaja da pokrije uređaj sa firmware-om koji ima
sve funkcionalne module zahteva? Državni zavod za intelektualnu svojinu
nije još uvek odgovorio na ovo pitanje, tako da se ne može odgovoriti
sa sigurnošću sve dokle takvi slučajevi pojavljuju. [16]
Na sledecim slikama je prikazana procedura za priznavanje patenata
i rast odobrenih patenata do 2009. godine u Kini.
Slika 4: Procedura za priznavanje patenta
u Kini [18]
Slika 5 : Rast odobrenih patenta u Kini
[18]
Zaključak
U ovom trenutku u svetu su prisutna dva različita sistema zaštite
softvera. Prvi od njih tradicionalno predstavlja autorsko pravo i
prisutan je još od pojave prvih kompjuterskih programa. Drugi od njih,
koji se naknadno pojavio predstavlja zaštita softvera patentima. Softverski
patenti su prisutni u svim večim zemljama, ali obimi zaštite se razlikuju
od nadležnosti do nadležnosti.
Srbija polako postaje važan izvoznik softvera. Zakon i praksa u Srbiji
su potpuno usklađeni sa Evropskom praksom i Evropskom patentnom konvencijom
iz 2 glavna razloga:
• Članstvo Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije u EPO,
• Prihvatanje smernica i preporuka EPO vezanih za kompjuterski implementirane
pronalaske.
U definisanju koncepta kao što je patentibilni predmetni pronalazak
i njegove povezanosti sa zaštitom autorskih prava, ovde ipak dominiraju
tehnička suština, uslovi patentibilnosti naročito inventivni nivo,
stvari koje su pod dinamičnim razvojem i evolucijom digitalne tehnologije
i koje mogu doneti nove pristupe u budućnosti. Značajno je i vidljivo
smanjivanje razlika u praksi između US i Evropske unije vezani za
ovu problematiku.
LITERATURA
[1]. Rastko Ilić, Osnovi intelektualne svojine, http://www.cet.rs/cetcitaliste/CitalisteTekstovi/1064.pdf,
maj 2011.
[2]. http://www.zis.gov.rs/sr/zigovi/zigovi_pitanja_1.html, maj
2011
[3]. http://www.zis.gov.rs/sr/zigovi/zigovi_pitanja_2.html, maj
2011
[4]. http://www.zis.gov.rs/sr/zigovi/zigovi_pitanja_3.html, maj
2011
[5]. Software Copyright, http://www.innovaccess.eu/documents/softwareCopyright_0000001105_00.xml.html,
maj 2011
[6]. http://www.microsoft.com/scg/piracy/internet.mspx, maj 2011
[7]. http://www.microsoft.com/scg/piracy/falsifikovanje.mspx, maj
2011
[8]. http://www.wipo.int/copyright/en/faq/faqs.html, maj 2011
[9]. Sigurnost računarskih mreža, http://nmacek.110mb.com/materijali_za_studente/vets_srm/srm_ch14.pdf,
maj 2011
[10]. Mr Snežana Šarboh, Zaštita softvera patentima – regulativa
i iskustva Sjedinjenih Američkih Država i zemalja Evropske unije,
http://www.singipedia.com/content/992-Zatita-softvera-patentima-Regulativa-i-iskustva-Sjedinjenih-Americkih-Drava-i-zemalja-Evropske-Unije,
maj 2011
[11]. http://www.microsoft.com/scg/piracy/zakoni.mspx, maj 2011
[12]. Snežana Šarboh, Jovan Perić i Miljana Perić, Zaštita softvera
– između autorskog prava i patenta, http://www.telfor.rs/files/radovi/TELFOR2010_01_22.pdf,
maj 2011
[13]. Saša Zdravković, Patentna zaštita za softver u Srbij, http://www.zis.gov.rs/sr/pdf/seminari/20101111_patentna_zastita_softver_srbija.pdf,
maj 2011
[14]. Patentni sistem u Srbiji, http://www.pks.rs/Portals/0/eu/Patentni%20sistem%20u%20Srbiji.pdf,
maj 2011
[15]. http://www.pccentar.com/vesti/kina-pod-udarom-kritika-zbog-piraterije,
maj 2011
[16]. The hows and whys of software patent protection, http://www.iam-magazine.com/issues/article.ashx?g=79351366-694a-40ad-85a3-8eee119db51a,
maj 2011
[17]. http://www.epo.org/searching/asian/china/faq.html, maj 2011
[18]. http://www.epo.org/searching/asian/china/facts-figures.html,
maj 2011
[19]. Bivši radnik Microsofta uhapšen zbog krađe softvera, http://www.mikro.rs/main/index.php?q=vestiarhiva&ID=4570&kr=%20Greg,
maj 2011
[20]. Microsoft u Kini dobio sudski spor, http://www.mikro.rs/main/index.php?q=vest&ID=13159&kr=&dodatuma=2007-09-27,
maj 2011
[21]. http://www.microsoft.com/scg/press/2010/avgust/20100826.mspx,
maj 2011
[22]. Zakon o patentima, http://www.zis.gov.rs/sr/pdf_patenti/patenti_zakon.pdf,
maj 2011
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|