Kriminalitet podrazumeva ukupnost
svih zločina u određenom vremenu i prostoru. To znači da je
kriminalitet masovna pojava, za razliku od zločina.
Prema Izveštaju o radu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije
u 2003 god. izvršeno je ukupno 90.041 krivično delo i podnešeno krivičnih
prijava protiv ukupno 50.428 lica što znači da je približno jedan posto
punoletnih građana Republike Srbije izvršio barem jedno krivično delo,
a čijim gonjenjem i sankcionisanjem se bavilo približno 550 javnih tužilaca
i njihovih zamenika i do 1000 istražnih sudija i krivičnih pretresnih
sudija na svim nivoima nadležnosti.
2. Stanje kriminaliteta u Srbiji danas
Međutim, ukoliko se postavi pitanje koliki i kakav je sastav organa
otkrivanja i gonjenja, tj. pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova
i Javnih tužilaštava, te sudova u delu koji se odnosi na istražne sudije
i predsednike krivičnih veća koji su teoretski i tehnički upućeni ili,
u boljem slučaju, specijalizovani za otkrivanje, gonjenje i izricanje
krivičnih sankcija izvršiocima krivičnih dela iz oblasti informacionih
tehnologija, u koje pored računara i Interneta možemo slobodno da ubrojimo
i borbu protiv tzv. «autorske piraterije», dobićemo poražavajući odgovor:
takav specijalizovani sastav ne postoji.
Po neformalnim saznanjima, na teritoriji Republike Srbije trenutno postoji,
pored nekolicine pripadnika GSUP Beograd koji se bave «autorskom piraterijom»,
samo jedno javno tužilaštvo i to na opštinskom nivou nadležnosti i jedan
sud, takođe na opštinskom nivou nadležnosti, u kojima su zaposleni nosioci
pravosudnih funkcija koji poseduju dovoljan nivo teoretskog i tehničkog
znanja za uspešno suprotstavljanje ovom obliku kriminaliteta .
Navedeni podaci predstavljaju važan parametar za pokušaj da se pravilno
odredi ambijent kriminaliteta u oblasti Informacionih tehnologija u
Srbiji danas, kao i realan kapacitet države da se istom efikasno suprotstavi.
3. Kratak istorijat IT kriminala u Srbiji
Ova posebna vrsta kriminaliteta debituje na prostorima bivše SFRJ početkom
osamdesetih godina prošlog veka kada se otkrivaju i gone prva krivična
dela, a koja su za svoj cilj imala pribavljanje protivpravne imovinske
koristi i to tako što su izvršioci zaposleni kao sistem administratori
u javnim institucijama izmenama programskog koda uticali na izradu konačnih
obračuna stanja na bankovnim računima ili obračuna ličnih dohodaka i
time uvećavali svoje prihode. Naravno, ovi počeci informacionog kriminaliteta
su pre predstavljali izuzetak nego pravilo, imajući u vidu da su računarski
sistemi bili prevashodno i pretežno dostupni institucijama i preduzećima,
tj. licima koja su bila zaposlena u istim, dok se u vlasništvu građana
nalazio vrlo ograničeni broj računara namenjenih ličnoj upotrebi.
Početkom devedesetih godina stanje u informacionim tehnologijama u Srbiji
se neznatno menja povećanjem broja ličnih računara i puštanjem u rad
YUPAC mreže koja je imala mogućnost pristupa Internetu.
Informacioni kriminalitet doživljava svoj procvat praktično od sredine
devedesetih godina i to iz nekoliko razloga od kojih su najbitniji sledeći:
• broj računara u javnoj i ličnoj upotrebi se povećava zahvaljujući
padu cena nabavke
• pojavljuju se prva preduzeća koja počinju da se specijalizovano bave
pružanjem usluga Internet pristupa (ISP ) građanima
• ambijent sankcija Ujedinjenih Nacija prekida međunarodnu pravnu pomoć
kao i saradnju policijskih organa, prevashodno saradnju sa Interpolom
• zakonska regulativa ne priznaje informacioni kriminalitet kao posebni
oblik kriminaliteta niti ga sankcioniše
Ovaj period, koji će potrajati do početka novog veka, karakteriše masovna
zloupotreba informacionih tehnologija i vršenje krivičnih dela korišćenjem
računara i Interneta. Kao najčešći i najupečatljiviji oblici izvršenja
krivičnih dela, koji će svoji trag ostaviti do danas, javljaju se:
1. Krađa prava pristupa Internetu (tzv. «krađa vremena»)
2. Prevare i krađe korišćenjem protivpravno pribavljenih podataka o
debitnim i kreditnim karticama domaćih i stranih državljana radi nabavke
raznih dobara ili isplate gotovine u stranoj valuti (tzv. «kardovanje»)
3. Prekidanje pristupa Internetu zloupotrebom TCP¬/IP protokola putem
«Denial of Service» napada (tzv. «dosovanje»)
Iz navedenog možemo da zaključimo da je IT kriminalitet imao svoja
dva osnovna pojavna oblika kroz :
1. Nameru da se pribavi protivpravna imovinska koristi
2. Nameru nanošenja štete drugom bez pribavljanja imovinske koristi.
Kao dva najtipičnija primera mogu se navesti krađa iznosa od oko 20.000
DEM sa računa kreditnih kartica i isplata sume u gotovini preko strane
banke , te «DoS» napad na servere tada najpopularnijeg Internet sajta
na srpskom jeziku , tj. mogućnosti za korišćenje IRC-a čime je prekinuta
komunikacija između hiljada naših grašana kako u Srbiji tako i u inostranstvu,
a preduzeću «PTT Srbija - Internet» nanesena milionska šteta zbog prekida
u pružanju usluga Internet pristupa .
Navedeni primeri će doživeti svoje brojno reprodukovanje a dve osnovne
namere će nastaviti da pokreću izvršioce sve do danas.
4. Definisanje IT kriminaliteta
Ono što je differentia specifica kompjuterskog kriminala u odnosu na
dobro poznate i proučene forme kriminala jesu činjenice da je potrebno
relativno kratko vreme za sticanje znanja neophodnog za izvršavanje
krivičnih dela iz ove oblasti, potrebni su mali materijalni i ljudski
resursi u odnosu na štetu ili protivpravnu dobit koja se može ostvariti
i bez fizičkog prisustva na mestu izvršenja dela, te nije uvek jasno
da li se radi o krivičnom delu ili ne, zahvaljujući nedostacima pravnog
sitema.
Svi klasični elementi su primenjivi i na krivična dela i njihove počinioce
koji za medijum koriste Internet. Počinioci, izdajući specifične naredbe
na računarima, čine odredjena krivična dela, što ispunjava zahtev da
krivično delo mora biti delo čoveka. Dakle, kompjuteri i Internet su
samo orudje u rukama umešnog kriminalca.
Društvena opasnost se ogleda u navedenim primerima dok protivpravnost
i odredjenost u zakonu predstavljaju predmet diskusije mnogih foruma.
Primeri koji nam dolaze iz tužilačke i sudske prakse pokazuju da se
i primenom postojećih pravnih normi mogu postići odredjeni rezultati
u cilju specijalne i generalne krivično-pravne prevencije.
Na kraju, vinost počinioca ovih krivičnih dela se može posmatrati, na
osnovu dosadašnjih iskustava, kroz direktni i eventualni umišljaj, s
obzirom da je za izvršenje ovakvih krivičnih dela potrebno specifično
znanje koje se u datim okolnostima svesno upotrebljava u cilju postizanja
odredjenog protivpravnog cilja, te iskazana volja za postizanjem istog.
Efikasna prevencija, otkrivanje i pokretanje postupaka protiv izvršilaca
krivičnih dela dodatno je otežana njegovim transnacionalnim karakterom.
Pojavom Interneta kao Globalne kompjuterske komunikacione mreže i njegovog
snažnog uticaja na razvoj modernog društva, pojavila se i nova kasta
kriminalaca – «hakeri», «krekeri» i dr. «Hakeri», kao izvršioci krivičnih
dela koje za svoj subjekat i objekat imaju Internet okruženje, primenjujući
svoje stečeno znanje koje je po pravilu znatno iznad znanja kojeg imaju
organi otkrivanja i gonjenja, potpuno su svesni ovakvog stanja stvari.
Imajući navedeno u vidu, IT kriminalitet mozemo definisati na sledeci
nacin: «IT kriminalitet predstavlja izvršenje krivičnih dela koje
za svoj subjekat i objekat imaju informacione tehnologije i koja čine
informatički obučena lica u cilju izazivanja štetnih posledica ili pribavljanja
protivpravne imovinske koristi »
5. Pravni izvori sankcionisanja IT kriminaliteta u Srbiji
danas
Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije koji je
stupio na snagu 12. aprila 2003 godine u tekst zakona je uneta nova Glava
pod brojem XVI A koja za naslov ima «KRIVIČNA DELA PROTIV BEZBEDNOSTI
RAČUNARSKIH PODATAKA» i koja se sastoji od ukupno sedam potpuno novih
krivičnih dela i to:
• član 186a Neovlašećno korišćenje računara i računarske mreže
• član 186b Računarska sabotaža
• član 186v Pravljenje i unošenje računarskih virusa
• član 186g Računarska prevara
• član 186d Ometanje funkcionisanja elektronske obrade i prenosa podataka
i računarske mreže
• član 186đ Neovlašćeni pristup zaštićenom računaru ili računarskoj
mreži
• član 186e Sprečavanje i ograničavanje pristupa javnoj računarskoj
mreži
Navedenim izmenama i dopunama uvedeno je i delo iz člana 183a Krivičnog
zakona Republike Srbije sa naslovom «Neovlašćeno korišćenje autorskog
i drugog srodnog prava», koje je organski povezano sa novounetom Glavom
zakona.
Pored Krivičnog zakona Republike Srbije pravne izvore koji takođe definišu
i/ili sankcionišu Informacioni ili srodni kriminalitet možemo naći i
u Zakonu o autorskom i srodnim pravima , Zakonu o telekomunikacijama
, Zakon o potvrđivanju WIPO ugovora o autorskom pravu i dr., dok se
u dogledno vreme očekuje usvajanje ključnih zakona kao što su Zakon
o digitalnom potpisu i Zakon o E-poslovanju.
Može se primetiti da uvođenje navedene glave predstavlja svojevrstan
pravni presedan u našoj zemlji imajući u vidu da je zakonodavac posvetio
celu glavu jednog od konstitutivnih zakona svake zemlje, pa i Republike
Srbije, jednom obliku neprihvatljivog društvenog ponašanja koje je,
pravno gledano, uže postavljeno od ostalih Glava ovog zakona . Da li
je ovakav potez zakonodavca bio podstaknut modernim shvatanjem društva
i njegovih potreba ili pritiskom međunarodne zajednice, predstavlja
izlišno pitanje. Pozitivnopravna činjenica je da su pojedine radnje
čoveka u Republici Srbiji koje se odnose na Informacione tehnologije
krivičnopravno sankcionisane, tj. zabranjene.
Ova Glava zakona po prvi put propisuje u krivičnopravnom smislu i termine
kao što su: računarski podatak ili program, računar, računarska mreža,
računarski virus, elektronska obrada podataka, prenos računarskih podataka,
pristup javnoj računarskoj mreži i sl.
Međutim, vrlo je bitno napomenuti da sankcionisanje radnje čoveka u
Glavi XVI A Krivičnog zakona Republike Srbije ne iscrpljuju sve oblike
i modalitete vršenja krivičnih dela upotrebom informacionih tehnologija.
Naprotiv, ukoliko se određene radnje izvršioca krivičnog dela ne mogu
naći u bitnim elementima bića navedenih zakonskih članova, ali se zato
ostvaruju u elementima bića nekog drugog, «klasičnog» krivičnog dela,
onda će na konkretno krivičnopravno činjenično stanje biti primenjen
taj član Krivičnog zakona. Pojednostavljeno, ukoliko je osumnjičeni
izvršio prevaru a ona ne odgovara opisu čl. 186g, tj. Računarske prevare,
a odgovara čl. 171, tj. Prevari, onda će se izvršilac goniti za «klasičnu»
prevaru, a ne računarsku.
U svakom slučaju, unošenjem navedenih sedam krivičnih dela koja specijalizovano
sankcionišu protivpravno ponašanje u oblasti Informacionih tehnologija,
kao i sankcionisanje srodnog protivpravnog ponašanja u oblasti autorskih
prava, koje se prevashodno ogleda u protivpravnom kopiranju i distribuciji
softvera (Operativnih Sistema, uslužnih programa i računarskih igara),
filmova u DivX formatu prvenstveno namenjenim upotrebi na računarima,
te MP3 muzici koja je takođe prvenstveno namenjena reprodukciji na računarima,
iz korena se promenilo društveno okruženje koje je do skora, ako ne
favorizovalo, onda sigurno blagonaklono gledalo na ovu vrstu kriminaliteta,
a organima otkrivanja, gonjenja i pravosuđu je dato moćno oruđe za suzbijanje
istog i postizanje ciljeva generalne i specijalne prevencije.
6. Otkrivanje IT krivičnih dela i njihovih izvršioca
Iako će zvučati neprihvatljivo, za neke i neverovanto, otkrivanje izvršioca
krivičnih dela u oblasti IT se nimalo ne razlikuje i nije teže u odnosu
na otkrivanje izvršioca «klasičnih» krivičnih dela. Sve radnje otkrivanja
i gonjenja, kao i istražne tehnike su apsolutno primenljive i na ovaj
oblik kriminaliteta. Naravno, postoje dva osnovna preduslova koje nije
posebno teško ispuniti kada je država u pitanju, a koji se ogledaju
u:
• tehničkoj obuci
• posedovanju odgovarajuće IT opreme
Navedeni uslovi ne predstavljaju posebnost imajući u vidu da i za druge
oblike specijalizovanog kriminaliteta kao što je organizovani, privredni,
finansijski i sl. je potrebna dodatna posebna obuka organa otkrivanja
i gonjenja kao i tehnička opremljenost radi uspešnog suprotstavljanja
istom.
Možemo razlikovati dva osnovna pravca prilikom otkrivanja IT krivičnih
dela i njihovih izvršilaca:
• otkrivanje imovinskih IT krivičnih dela i njihovih izvršilaca
• otkrivanje neimovinskih IT krivičnih dela i njihovih izvršilaca
Takozvana «imovinska» IT krivična dela podrazumevaju pribavljanje opipljive
protivpravne imovinske koristi u vidu pokretnih stvari različite vrednosti
ili novca u domaćoj ili stranoj valuti. Ono što olakšava postupanje
u ovim delima je trag koji za sobom ostavljaju stvari ili novac a koji
je teško ili nemoguće u potpunosti sakriti. Dobar primer bi bio otkrivanje
7 državljana Republike Srbije koji su korišćenjem Internet oglasa pribavili
znatnu protivpravnu imovinsku korist izvršenjem serije prevara kojim
su pribavljali elektronsku opremu, muzičke instrumente ili novac, a
koji predmeti i novac su bili isporučivani na razne adrese ili bankovne
račune u Srbiji .
«Neimovinska» krivična dela su nešto složenija po svojoj prirodi za
otkrivanje kako samih dela, tako i njihovih izvršioca, iz razloga nepostojanja
materijalnih tragova samih dela u vidu predmeta ili novca. Kao što je
već napomenuto, ova dela imaju za svoj cilj nanošenje štete žrtvi, bez
obzira da li je u pitanju pojedinac ili preduzeće i institucija, te
nije uvek jasno da li je u pitanju krivično delo ili ne. No, i pored
svoje «nevidljivosti», ova krivična dela ipak ostavljaju tragove drugačijeg
karaktera koje dobro obučena i opremljena službena lica mogu da otkriju
do određene granice uspešnosti, posebno ako imaju asistenciju inostranih
organa otkrivanja i gonjenja. U poslednje vreme svedoci smo da takva
vrsta međunarodne saradnje uzima sve više maha, te da je olakšana i
ubrzana vraćanjem članstva našoj zemlji u međunarodnim policijskim i
srodnim asocijacima.
Nakon otkrivanja ovih krivičnih dela i identifikacije njihovih izvršilaca
kao uslov bez koga se ne može se postavlja brzina u reagovanju, koja
se neminovno nameće s obzirom da izvršioci u vrlo kratkom vremenu menjaju
prebivališta ili boravišta, kao i identitete, te teže ka brzom preuzimanju
protivpravno pribavljenih predmeta ili novca i njihovoj distribuciji
ili pretvaranju u druge oblike koristi. Ukoliko se ne pokaže odgovarajuća
brzina, po pravilu će nastupiti posledica da dela i izvršioci neće biti
otkriveni a dokazi obezbeđeni.
7. Gonjenje
Kao ovlašćeni organ za gonjenje izvršilaca krivičnih dela u svakoj
modernoj državi se javlja državno, tj. javno tužilaštvo. U nadležnosti
javnog tužilaštva se nalaze moćna ovlašćenja koja sluće svrsi gonjenja
učinilaca te staranja da isti budu osuđeni prema zakonu, kao i zaštite
zakonitosti i ustavnosti.
Aktivna uloga državnih, tj. javnih tužilaca u oblasti IT kriminaliteta
može biti od presudnog značaja, s obzirom da ukoliko se na pravi način
iskoriste mogućnosti koje pred tužioce stavlja Zakonik o krivičnom postupku
u vezi rukovođenja pretkrivičnim postupkom, te ukoliko se ostvari funkcionalna
veza između istražnih sudskih odeljenja i postupajućih tužilaca, rezultati
ne mogu izostati.
Takođe, državni tužilac mora da kvalitetno oceni i prikupi dokaze koji
potvrđuju postojanje krivičnog dela te vinost osumnjičenog lica radi
podizanja optužnog akta i uspešnog zastupanja istog pred nadležnim krivičnim
većem. Naravno, navedeno se može ostvariti samo ukoliko državni tužilac
sa razumevanjem pristupi gonjenju IT kriminaliteta, shvatajući da, iako
na prvi pogled, Informacione tehnologije mogu izgledati nepoznato i
nepristupačno, iste ne predstavljaju ništa drugo do relativno novi alat
u rukama manje ili više umešnog kriminalca. Na žalost, osim izdvojenih
primera, tužilaštva u Srbiji danas se ne mogu pohvaliti ovakvim pristupom
Informacionom kriminalitetu.
Kao centralna tačka gonjenja se javlja koordinacija koju preduzima državni
tužilac između organa MUP-a, pojedinaca ili preduzeća, međunarodnih
elemenata i istražnog sudije. Ukoliko se ova koordinacija ostvari kvalitetno,
brzo i tačno, gotovo je sigurno da će prikupljeni dokazi biti više nego
dovoljni za ulazak krivičnog postupka u svoju završnu fazu – Glavni
pretres.
8. Presuda
Dosadašnja iskustva iz pravosudne prakse pokazuju određeni bipolaritet
u spremnosti suda da postupa u krivičnim predmetima iz oblasti Informacionih
tehnologija. Dok sa jedne strane imamo zabeležene slučajeve koji su
ušli u biltene sudske prakse i koji su postali ugaoni kamen borbe protiv
IT kriminaliteta u Srbiji, kao što je osuđujuća presuda za «krađu Internet
vremena» , glavne pretrese na kojima se uspešno izvode dokazi krađe
i zloupotrebe kreditnih kartica i pribavljanje imovinske koristi , kao
i druge primere gde sudije – predsednici krivičnih veća pokazuju zavidan
nivo znanja, sposobnosti i volje da krivične postupke u ovoj oblasti
pravilno ocene i donesu osuđujuću presudu, sa druge strane možemo primetiti
da ovakvi slučajevi ipak predstavljaju pre izuzetak nego pravilo.
Glavni razlog ovakve situacije predstavlja nedovoljno razumevanje samih
Informacionih tehnologija sa tehničke strane, kao i njihov značaj u
savremenom društvu, pa čak i u obrazovno i moralno posrnuloj Srbiji
sa kraja dvadesetog veka i danas. Za posledicu ovakvog stanja imamo
nepotrebno odugovlačenje krivičnih postupaka izvođenjem dokaza koji
nisu i ne mogu biti od suštinske važnosti za donošenje pravilne odluke
kao i druge momente koji, u suštini, deluju ohrabrujuće na izvršioce
krivičnih dela, dajući im utehu da neće biti kažnjeni za učinjeno, što,
u stvari, predstavlja izbegavanje problema zaklanjanjem iza ustaljenih
i dobro ucrtanih - bezbroj puta pređenih staza vođenja glavnih pretresa
– suđenja kod «klasičnih» krivičnih dela.
Jasno je da se ovakva situacija ne može dugo održati te da će sudovi
morati da ulože dodatan napor radi prihvatanja činjenice da Informacione
tehnologije ne predstavljaju budućnost već sadašnjost, te da se Informacioni
kriminalitet dešava i u našoj zemlji, a kome se neizostavno kao društvo
moramo suprotstaviti na efikasan način.
9. Perspektiva borbe protiv IT kriminaliteta
Imajući navedeno u vidu, možemo slobodno zaključiti da mehanizmi društvene
zaštite u Srbiji danas nisu spremni da se u celini suprotstave na kvalitetan
način kriminalitetu u oblasti Informacionih tehnologija. Razloge, pored
banalnih koji se ogledaju u pretežnoj informatičkoj nepismenosti organa
otkrivanja, gonjenja i pravosuđa, možemo potražiti i u nepostojanju
prelomne volje da se u praksi kao činjenica prihvati postojanje ove
posebne oblasti kriminaliteta.
Pojedinačni primeri uspešnog krivičnog gonjenja koji su izazvali znatnu
medijsku pažnju i izazvali jak efekat generalne prevencije nikako ne
mogu biti razlog tvrdnje da je Srbija danas spremna za borbu protiv
Informacionog kriminaliteta.
Sa druge strane, zakonska regulativa, iako u značajnoj meri dobro definisana,
mora pretrpeti, i to odmah, određene promene i usklađivanja. Iako za
svaku pohvalu, donošenje Glave XVI A i člana 183a Krivičnog zakona Republike
Srbije, je ostavilo određene nedoumice, koje se posebno ogledaju u neusklađenosti
saveznih i republičkih propisa, što je uočljivo na praktičnom primeru
kolizije saveznog Zakona o autorskom i drugim srodnim pravima gde se
gonjenje za ova krivična dela preduzima po privatnoj tužbi i odredbi
Krivičnog zakona Republike Srbije koji propisuju službeno postupanje
MUP-a i Državnih tužilaštava. Takođe, donošenje zakona koji upotpunjuju
ovu oblast se postavlja kao imperativ ukoliko kao društvo zaista želimo
da zakoračimo u novi vek, koji, iako kalendarski prisutan, realno i
dalje nije prihvaćen u svesti dobrog dela građana Srbije.
Pored «brušenja» zakonskih odredbi, iste nikako nisu samodovoljne i
predstavljaće «mrtvo slovo na papiru» ukoliko službena lica koja su
ovlašćena i dužna da postupaju u ovakvim predmetima ne budu na svaki
način spremna za ozbiljan rad.
Sledeći iskustva informatički i demokratski naprednijih zemalja, gde
se pokazalo da opšta obuka službenih učesnika krivičnog postupka u celom
sistemu nije moguća iz razloga velikih troškova sa neizvesnim ishodom,
možemo zaključiti da bi bliža perspektiva borbe protiv IT kriminaliteta
trebalo da podrazumeva:
• usklađivanje i upotpunjavanje IT zakonske regulative, kao i procesnih
odredbi koje će olakšati međunarodnu pravnu pomoć i omogućiti
direktnu i trenutnu saradnju između domaćih i inostranih organa bez
posredovanja državne birokratije
• formiranje posebnog odeljenja MUP-a Republike Srbije specijalizovanog
za otkrivanje IT kriminaliteta
• formiranje posebnog Državnog tužilaštva sa jurisdikcijom na teritoriji
Republike Srbije za gonjenje IT kriminaliteta
• formiranje posebnog istražnog i krivičnog odeljenja suda, takođe sa
jurisdikcijom na teritoriji Republike Srbije u oblasti IT kriminaliteta
• objedinjavanje navedenih celina u nacionalni centar za borbu protiv
IT kriminaliteta
• tehnička opremljenost u korak sa najnovijim informacionim tehnologijama
radi izbegavanja efekta «korak izad» za izvršiocima krivičnih dela
• otvaranje direktne saradnje sa međunarodnim institucijama i organima
koji se specijalizovano bave IT kriminalitetom
• permanentno obrazovanje i obuku kadrova u potpunom skladu sa trendovima
Informacionog kriminaliteta
Navedena «pravila puta» nikako ne mogu predstavljati prepreku s obzirom
da je sa jedne strane potrebna dobra volja i angažovanje zakonodavca
na usklađivanju i donošenju propisa, dok sa druge strane materijalna
ulaganja u ovakvu strukturu nisu velika čak ni za zemlju ekonomske snage
Republike Srbije, i daju nesrazmeran pozitivan rezultat u suzbijanju
kriminaliteta, imajući u vidu da je do danas i sa skromnim materijalnim
ulaganjima uz odgovarajući entuzijazam službenih lica postignut primetan
efekat specijalne i generalne prevencije.
10. Kompjuterski kriminalitet
Kompjuterski kriminalitet
predstavlja oblik kriminalnog ponasanja, kod koga se koriscenje
kompjterske tehnologije i informacionih sistema ispoljava kao nacin
izvrsenja krivicnog dela, ili se kompjuter upotrebljava kao sredstvo
ili cilj izvrsenja, cime se ostvaruje neka u krivicno-pravnom smislu
relevantna posledica. Kompjuterski kriminalitet je takodje protivpravna
povreda imovine kod koje se racunarski podaci s predumisljajem menjaju
(manipulacija racunara), razaraju (racunarska sabotaza), ili se koriste
zajedno sa hardverom (kradja vremena).
Kompjuteri i kompjuterska tehnologija se mogu zloupotrebljavati na razne
nacine, a sam kriminalitet koji se realizuje pomocu kompjutera moze
imati obliko bilo kog od tradicionalnih vidova kriminaliteta, ako sto
su kradje, utaje, pronevere, dok se podaci koji se neovlasceno pribavljaju
zloupotrebom informacionih sistema mogu na razne nacine koristiti za
sticanje protivpravne koristi. Pojavni oblici kompjuterskog kriminaliteta
su: protivpravno koriscenje usluga i neovlasceno pribavljanje informacija,kompjuterske
kradje, kompjuterske prevare, kompjuterske sabotaze i kompjuterski terorizam
i kriminal vezan za kompjuterske mreze.
Protivpravno koriscenje usluga i neovlasceno pribavljanje informacija.
Zaključak
Treba razlikovati primarni od sekundarnog kriminaliteta. Kod primarnog
kriminaliteta reč je o ukupnosti zločina čiji se počinioci prvi put
pojavljuju pred državnim organima, dok je kod sekundarnog kriminaliteta
reč o ukupnosti zločina koje su počinili oni koji se ponovo pojavljuju
pred državnim organima.
LITERATURA
1. Živojin Aleksić, Milan Škulić, Milan žarković, Leksikon kriminalistike,
Beograd, 2004.
2. Branko Cvjetković, Terorizam- sredstva i posljedice, Kupo1a Laus,
Split 2002.
3. Christopher C. Harmon, Terorizam danas, Golden marketing, Zagreb,
2002.
4. Max. Taylor i John Horgan (ur.), Terorizam u budućnosti, Golden
marketing , zagreb, 2002.
5. Milan Pašanski; niro «književne novine», Savremene kamikaze, Beograd,
1987.
6. Davor Derenčinović, Novi antiterorizam na razmenu depolitizacije
i dejuridizacije, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, Zagreb 2002.,
vol. 52, br. 3-4, str. 545-573;
1.Ignjatović, Đorđe. 1998. Kriminologija, Beograd: Nomos
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|