|
PRANJE NOVCA
Pranje
novca je proces prikrivanja ilegalnih izvora prihoda ostvarenih
putem krivičnih radnji, u cilju uključivanja tih prihoda u tokove legitimnog
financijskog poslovanja. Pitanje pranja novca je integralno povezano
sa problemima korupcije, organiziranog kriminala, financijske prevare,
šverca i drugih krivičnih dela usmerenih na ostvarivanje profita.
Ovaj problem uzrokuje ozbiljne posledice ukoliko se ne rešava na adekvatan
način. Sposobnost kriminalaca da prikupe i legitimiziraju dobit može dovesti
do podrivanja demokratskih institucija i zloupotrebe ekonomskih sistema.
Ilegalno stečeni prihodi omogućavaju kriminalcima da razviju svoju političku
i ekonomsku moć i to na račun poštenih građana i legitimnog poslovanja.
Zemlje koje na adekvatan način ne rešavaju pitanje pranja novca su ustanovile
da su zvaničnici u tim zemljama takođe podložni korupciji, te da radi
toga dolazi do potpunog prekida legitimnih međunarodnih investicija. Prema
tome, programi za borbu protiv pranja novca predstavljaju i više od jednostavnog
sredstva za provođene zakona, koje se koristi u slučaju prihoda stečenih
krivičnim radnjama. Oni predstavljaju suštinske komponente u procesu zaštite
demokratskih institucija i ekonomskih sloboda svake zemlje
PRANJE NOVCA
Sam pojam pranja novca potiče od engleske reči money
laundering, što znači legalizacija kapitala
stečenog kriminalnom delatnošću, odnosno finansijske transakcije
radi prikrivanja stvarnog porekla novca i drugih oblika kapitala na tržištu.
Sastoji se u falsifikovanju finansijske dokumentacije i manipulacije u
sistemu međubankarskih transakcija. Poslednjih godina se značajno izražava
u utajama poreza, ilegalnoj trgovini drogama i oružjem, u organizovanoj
kocki, prostituciji i reketu, kao i u procesima privatizacije kapitala
u bivšim socijalistički m zemljama Istočne Evrope, kao i u organizovanim
kriminalnim kanalima na Zapadu.Termin “pranje novca”
nastaje u SAD u periodu prohibicije (vreme zabrane točenja alkohola),
u III deceniji prošlog veka, kada su kriminalci zarađeni novac od ilegalne
proizvodnje i krijumčarenja alkoholnih pića prikazivali kao zaradu koju
su ostvarili u lancu svojih perionica za pranje rublja i automobila, povodom
te pojave počeo je da se upotrebljava termin “pranje novca”, odakle ga
je preuzela Kriminološka nauka.Postoje mnoge definicije ove pojave, tekstualno
različite ali u suštini slične, u pojedinim delovima čak identične. Zbog
toga nema velikih problema kada su u pitanju shvatanja, i određivanje
sadržaja pojma pranje novca.Još 1984. godine komisija predsednika Sjedinjenih
Američkih Država za organizovani kriminalitet definisala je “pranje novca”
kao proces kojim neko prikriva postojanje, ilegalno poreklo ili ilegalnu
upotrebu prihoda, da bi ga prikazala na taj način da izgleda kao legalan.Pranje
novca je izuzetna pretnja integraciji finansijskih ustanova koje dovode
u nepovoljan položaj pravne subjekte koji legalno posluju. Perači novca
uopšteno, ne nastoje da ostvare najvišu stopu dobiti na novac koji operu,
već im je važnije mesto ili investicije koje će im omogućiti najlakšu
i najbržu preradu novca. Tako novac može putovati iz zemlje sa dobrom
ekonomskom politikom po kojoj se ostvaruju više stope dobiti u zemlje
s lošijom politikom i nižim prinosima od uloženih sredstava, tako da se
zbog pranja novca može dogoditi da se slobodni kapital ulaže manje racionalno,
što uveliko može narušiti postojeće ekonomske tokove.
Promena u potražnji novca - kao rezultat pranja novca, što se ne odražava
u službenim pokazateljima - može na nacionalnom nivou izazvati nestabilnost
kamata i kursa.Pranje novca, kao i ostale nezakonite aktivnosti, uslovljavaju
regresivnu distribuciju dohotka i stvaranje velike potrošačke moći pojedinaca
u uslovima opšte recesije. Time se iskrivljuje struktura potrošnje, pogotovu
među bogatima, i preobražava se postojeća socijalna stracifikacija nastajanjem
društvenih grupa novih bogataša. Velika sredstva koja se zarađuju pranjem
novca utiču na porast potražnje za luksuznim proizvodima, povećanje cena
nekretnina i nekih potrošnih dobara, a sve napred navedeno između ostalog
pospešuje i inflaciju.Pranje novca osim što uveliko podriva slobodno tržište,
narušava i demokratsku političku strukturu i političku stabilnost zemlje.
Dobro je poznat slučaj da su predstavnici kokainskih kartela ili mafije
pokušavali, i ponekad i uspevali, prodreti u središte tela vlasti pojedinih
zemalja i potkupiti ih. Sam kolumbijski predsednik Ernesto Samper optužen
je da je tokom izborne kampanje primao velike novčane iznose narko-mafije.
Izgleda da su lokalni trgovci drogom nudili potpunu otplatu kolumbijskog
spoljnjeg duga u zamenu za nesmetano delovanje.U Karipskoj državici Belize
za 500 dolara može se otvoriti anoniman konto, dok se za dodatnih 500
dolara može dobiti čak i fiktivno ime nosioca računa. Ovakve povoljnosti
kruže u nizu zemalja, uglavnom onih jedva vidljivih na mapi, naročito
su omiljena Karipska ostrva te jedva nastanjene ostrvske državice krajnje
egzotičnih imena, rasute u Tihom okeanu. U njima takođe komotno možete
da osnujete tzv. anonimna akcionarska društva gde se uopšte ne zna ko
je vlasnik ili pak preduzeće koje od sve svoje imovine poseduje tek poštansko
sanduče.Na Kajmanskim ostrvima sa samo 39.000 stanovnika recimo postoji
34.000 registrovanih kompanija, 590 banaka i 500 milijardi dolara na računima.
S obzirom da kriminalci ne objavljuju godišnje finansijske izveštaje
teško je proceniti koja se količina para u svetu “opere”. Procena Međunarodnog
monetarnog fonda je ipak, da tzv. “bruto kriminalni proizvod” u svetu
iznosi više od 500 milijardi dolara godišnje, a po proceni Ujedinjenih
nacija čak 80% navedenog iznosa ostvaren je trgovinom narkoticima.Postoji
krilatica da je san svakog perača novca da plati porez! Put koji treba
da se pređe od prljavog novca do plaćanja poreza nije ni lak, ni jeftin.
Vlasnici prljavog novca, stečenog trgovinom oružjem, narkoticima, pljačkom,
piraterijom, ali i ucenama političara žele da ga uvedu u legalne tokove,
da bi mogli da ulažu u legalan biznis i da ga uvećavaju. Za to, međutim
moraju dobro da plate. Finansijskim stručnjacima koji će da odrade taj
posao plaćaju i do 25% vrednosti ukupne sume, a procenat i dalje raste.
Osamdesetih godina, ova usluga je koštala svega 6%, da bi krajem devedesetih
dostigla 20%.Kao ilustraciju navešćemo primer jednog Italijana, koji je
pre nekoliko godina uhapšen pod sumnjom da je radio za mafiju. Nakon konfiskacije
imovine ustanovljeno je da je posedovao 131 stan, 122 magacina, 20 fabrika,
10 školskih zgrada i 250.000 akcija u jednoj sicilijanskoj banci.Novac
dobijen iz kriminalnog delovanja obično korumpira službenike finansijskog
tržišta uzrokujući dugotrajnu i teško popravljivu štetu tržišnom kredibilitetu.
Pranje novca može korumpirati delove finansijskog sistema i onemogućiti
uspešno upravljanje bankama i nadzornim telima. Ukoliko neki bankarski
rukovodilac postane korumpiran, netržišno ponašanje može se proširiti
u druga područja koja nisu povezana s pranjem novca, što ugrožava sigurnost
i bonitet Banke. Osobe koje obavljaju nadzor nad radom Banke takođe mogu
biti korumpirane ili zastrašene pretnjama, što smanjuje bonitet i potpuno
onemogućava delotvornost nadzora. S toga je nužno jačati zakonske odredbe
protiv pranja novca, ali to ne znači smanjenje tradicionalne bankarske
kontrole.
Ukoliko su banke umešane u pranje novca, narušava se poverenje koje javnost
ima u njih, te se, ako su povezane sa organizovanim kriminalom, podriva
njihova stabilnost.Uprkos kratkotrajnoj mogućoj dobiti, preti im neposredna
opasnost od gubitka zbog prevara, kako zbog nemarnosti u proveri neželjenih
stranaka ili narušenog integriteta njihovih službenika koji su povezani
sa kriminalcima. U pranju novca kroz banke organizovani kriminal se često
služi ljudima koji nemaju kriminalnu prošlost, što otežava otkrivanje
takvog dela. Onda otvaraju račune preko kojih obrću velike novčane iznose,
često uz pomoć nesavesnih bankarskih službenika.Jedan od najpoznatijih
uspešnih slučajeva sprečavanja pranje novca jeste akcija pokrenuta protiv
Bank of Credit and Commerce International, (BCCI), koja je ponajviše delovala
u Velikoj Britaniji i SAD-u i za koju su američke vlasti ustanovile da
je oprala oko 32 miliona dolara. Uhapšen je znatan broj službenika među
kojima i devetorica direktora banke. Banka je zbog protivzakonitog delovanja
osuđena da plati kaznu od 15,3 miliona dolara te je uskoro potpuno prestala
poslovati ostajući bez 530 hiljada štediša širom sveta i bez njihovih
12,4 miliarde dolara.Želja za sticanjem profita osnovni je motiv najvišeg
broja počinjenih kriminalnih dela, kao što su trgovina narkoticima, protivzakonito
uterivanje duga, nedozvoljena trgovina oružjem, krijumčarenje alkohola
i duvana, piraterija, ucene i prevare. Pojedinci ili kriminalne grupe
sa tako stečenim profitom, nazvani “vruć novac” da bi mogli da ga koriste
na regularan način, prikrivaju njegovo poreklo. Da bi takav novac izgledao
čist, podrazumeva se i njegovo pranje.Prljav novac prolazi kroz račune
tzv. off shore pravnih lica, banaka, investicionih fondova, trgovinu automobilima
i vrednosnim hartijama, korespondentne račune nekad uz preplitanje dve
faze a nekad uz potpuno zbližavanje neke od faza.Postoji veliki broj različitih
tehnika “pranja novca” a zajedničko obeležje im je da novac prolazi kroz
tri faze: ulaganje, prikrivanje i integracija.
FAZA ULAGANJA
U fazi ulaganja ilegalni profiti se uvode u legalni finansijski
sistem. Gotovina pribavljena kriminalnim poslovima uplaćuje se
na bankovne račune, obično pod izgovorom neke regularne delatnosti što
predstavlja fazu ulaganja. Najčešće se depoziti ulažu zbog nekog legalnog
posla, gde se plaćanje obavlja u gotovom novcu, kao što su na primer,
garaže, luksuzni butici, galerije, komisioni, restorani, antikvarnice
itd. Ukoliko se gotovina stvorena kriminalom pomeša sa prihodima legalnog
poslovanja, smanjuje se mogućnost brzog otkrivanja vrućeg novca. Uplata
u banku novca stečenog kriminalom, može biti izvršena na mnogo načina.
Neki od postupaka koji su karakteristični za fazu ulaganja: uplata “vrućeg
novca” pod pokrićem redovnih gotovinskih prihoda od poslovanja; osnivanje
lažnih, tzv. “fantomskih preduzeća” koja ne posluju i postoje samo kao
sredstvo za uplatu gotovog novca na račune u bankama, usitnjavanje velikih
suma novca među saradnicima koji ga polažu na račune u iznosima koji su
dovoljno mali ili su ispod zakonskog cenzusa, pa zbog toga nisu sumnjivi
bankarskim radnicima i nisu predmet izveštavanja i posebnog praćenja.U
ovoj fazi u novije vreme susreće se i kupovina, odnosno preuzimanje preduzeća
sa ozbiljnim finansijskim teškoćama, čiji računi treba da posluže samo
kao tzv. bojler računi, gde će se sliti novac prethodno deponovan na račune
raznih finansijskih institucija.
FAZA PRIKRIVANJA
Nakon što je gotovina pretvorena u bankarski depozit, naredni korak u
procesu pranja novca je faza prikrivanja, koja
se ostvaruje prebacivanjem sredstava s jednog računa na račune raznih
banaka u svetu, prividnih subjekata kao i drugih finansijskih
institucija, a sve radi prikrivanja originalnog izvora i destinacije početnog
kriminalnog kapitala. Novac se premešta mnogobrojnim transakcijama čiji
je glavni cilj da se prikrije veza između novca i kriminalne aktivnosti
od koje potiču. Tokom faze prikrivanja u procesu pranja novca obavi se
veliki broj transakcija kojima se novac prenosi po čitavom svetu. Mnoge
od tih transakcija su besmislene i za njih se ne može pronaći nikakvo
pokriće poslovanja.Prava svrha tih transakcija je da prikriju tragove
kretanja novca i da otežaju posao svakome ko pokuša da istraži odakle
novac potiče. Kada se novac nađe na nekom od računa, s njim se radi sve
ono što može da prikrije njegovo poreklo. U ovoj fazi kupuju se polise
osiguranja, daju pozajmice, kupuje skupocena roba, umetnička dela, akcije,
investicioni fondovi, i koriste mnogi drugi finansijski instrumenti.
FAZA INTEGRACIJE
Poslednja faza pranja novca kojom on ponovo ulazi u legalne ekonomske
tokove je faza integracije. Novac se ulaže u zakonite poslove
ili investira, posle čega se javlja kao novac koji potiče od zakonom dozvoljene
delatnosti.Popularni metod integracije novca stečenog kriminalom u legalne
tokove je kupovina nekretnina, kao što su poslovne zgrade, skladišta ili
stanovi.Iako se ovaj novac finansira prljavim novcem, prihod koji se ostvaruje
izdavanjem prostora u zakup neće biti sumnjiv jer je rezultat zakonom
dozvoljene delatnosti. Cilj ove faze i procedure pranja novca je da se
novac stečen kriminalom prebaci u poslove koje zakon ne zabranjuje. Jedan
od njih je i oživljavanje preduzeća koja se nalaze u teškoćama investiranjem
ogromnih suma novca. Preduzeće nastavlja normalno da posluje koristeći
novac stečen kriminalom kao svoj kapital. Perači novca primaju dividende
i direktorske plate, što su zakoniti vidovi prihoda.Ovde moramo samo napomenuti
da se često sve tri faze ponekad ne mogu razlikovati. Pojedine faze pranja
novca mogu biti iste ili se još češće mogu međusobno preklapati. Kako
će se odvijati pojedina faza i koje će se metode pri tom koristiti, zavisi
od raspoloživih mehanizama za pranje i od zahteva organizovanog kriminala
koji je taj posao naručio. U svakom slučaju pranje novca podrazumeva mnogobrojne
međusobne različite tehnike koje su obično složene, domišljate i tajne.
Zajedničko je da se njima mora sakriti poreklo i ime vlasnika novca, te
da naručilac želi zadržati kontrolu nad samim postupkom i po potrebi ostvariti
njegovu promenu.
Očito se najviše u borbi protiv pranja novca može učiniti u fazi ulaganja,
kada - pogotovu nakon prodaje droge na ulici, prodavci ostavljaju sredstva
koja su velika i po vrednosti i po količini (često i veća nego što je
iznosila i sama droga). Kako se kriminalci moraju lišiti gotovog novca,
tu su posebno ugrožene ustanove koje primaju depozit. Evropska zajednica
donela je stoga stroge propise po kojima se zahteva identifikacija stranke
koja otvara račun i uplaćuje, obavezno vođenje odgovarajuće evidencije
o depozitima, te obaveštenje nadležnih organa o sumnjivim finansijskim
transakcijama. U SAD-u postoji zakonska obaveza da banke moraju obavestiti
nadležna tela o gotovinskim uplatama na račun u iznosu većem od 10.000
dolara, sličan propis postoji i u Australiji, ali za sada ne postoji u
Evropi. Ipak, gotovo su sve evropske zemlje već promenile ili upravo menjaju
svoje zakonodavstvo, tako da se u sumnjivim slučajevima ne poštuje odredba
o bankarskoj tajni, odnosno moraju se nadležna tela obavestiti o finansijskim
transakcijama za koje se opravdano sumnja da nisu u skladu sa zakonom.
PRANJE NOVCA KAO KRIVIČNO DELO U MEDJUNARODNOM PRAVU
Da bi se napred nedozvoljene delatnosti suzbile, Međunarodna zajednica
je pristupila normiranju adekvatnih mera, sredstava i postupaka u pojedinim
zemljama, a u cilju sprečavanja i suzbijanja ovakvih nedozvoljenih delatnosti.
Tako je doneto više Međunarodnih pravnih akata kojima su precizirane nedozvoljene
delatnosti i pojedini oblici i vidovi pranja novca, kao i mere i postupanja
Nacionalnih zakonodavaca u pravcu suzbijanja ove pojave. Tako je i u Evropskom
pravu pranje novca dobilo status samostalnog krivičnog dela, ali ovo delo
poznaje i niz Nacionalnih krivičnih zakonodavaca.Shvativši realnu opasnost
od organizovanog kriminaliteta Internacionalnog karaktera koji ne poznaje
političke, državne i ideološke granice među narodima, državama i kontinentima
Međunarodna zajednica počinje da radi na razvijanju i koncipiranju strategije
opšte borbe protiv najopasnijih vidova kriminaliteta, trgovine opojnim
drogama, belim robljem, oružjem itd., a sa čime je u nerazdvojivoj vezi
i pranje novca. U tom smislu u poslednjih nekoliko godina je doneto više
Međunarodnih pravnih akata, koji u ovu borbu unose nova sredstva, metode
i postupke. To su konvencija OUN protiv nedozvoljene trgovine opojnim
drogama i psihotičkim supstancama (doneta 1988. godine u Bernu), Konvencija
o pranju novca, istrage i u rešavanju zaplene konfiskacije dobiti od kriminalaca
(doneta 1990. godine u Strazburu), direktiva za sprečavanje korišćenja
finansijskog sistema u cilju pranja novca (iz 1991. godine), kominike
(donet 1993. godine na Kipru) i Konvencija OUN protiv Transnacionalnog
organizovanog kriminala (iz 1988. godine).
Navedena međunarodna pravna akta predstavljaju pravni osnov za regulisanje
pojedinih inkriminisanih ponašanja u vezi sa pranjem novca u nacionalnom
krivičnom zakonodavstvu. Stoga je veoma značajno na koji način nacionalnog
zakonodavstva uređuju krivično-pravni osnov pranja novca. Ovo tim pre
što mnoga rešenja predviđena navedenim međunarodnim pravnim aktima nalaze
svoje oživotvorenje i primenu kroz rešenja u nacionalnom krivičnom zakonodavstvu.Konvencija
OUN protiv nedozvoljene trgovine, opojnim drogama i psihotičkim supstancama
(“Sl. list SFRJ - međunarodni ugovori”, br. 14/90), poznata kao “Bečka
konvencija”, koju je prihvatilo više od 100 država, predviđa obavezu država
potpisnica da u svom nacionalnom zakonodavstvu inkriminišu brojne aktivnosti
vezane za trgovinu opojnim drogama, kao i da pranje ovako stečenog novca
predvide kao krivično delo. U članu 3. Konvencije predviđeno je da će
sve neophodne mere svaka stranka - potpisnica usvojiti kako bi se po njenom
zakonu utvrdile kao krivični prekršaj određene aktivnosti, pod uslovom
da se naravno čine namerno, pa je tako predviđeno i da se mora inkriminisati
i konverzija ili transfer svojine, uz znanje da je takva svojina stečena
trgovinom droge ili drugih psihotičnih supstanci, bilo da se radi o samom
trgovcu ili o osobi koja je učestvovala u skrivanju ili prikrivanju nezakonitog
porekla svojine ili pomagala nekom licu koje je umešano u počinjenje takvog
ili takvih prekršaja da bi izbeglo zakonske posledice svojih dela; isto
tako inkriminišući i zavisno od ustavnih načela i osnovnih koncepcija
pravnog sistema - sticanje, posedovanje ili korišćenje svojine, saznanjem,
u vreme prijema, da je takva svojina stečena na osnovu jednog ili više
prekršaja utvrđenih u skladu sa Konvencijom, ili učešće u takvom prekršaju
ili prekršajima.
Takođe, Konvencija nepropisanog i da će svaka strana potpisnica usvojiti
neophodne mere da bi se omogućila zaplena prihoda koja potiče od trgovine
droge ili svojina čija vrednost odgovara vrednosti takve dobiti, pored
navedenog svaka strana potpisnica usvojiće i neophodne mere da se njenim
nadležnim organima omogući da identifikuju, otkriju, zamrznu ili zaplene
dobit, odnosno svojinu, a radi konačne zaplene, s tim što će radi sprovođenja
ovih mera svaka strana potpisnica ovlastiti svoje sudove ili druge nadležne
organe da nalože da bankarska, finansijska ili komercijalna evidencija
bude stavljena na raspolaganje, zaplenjenje, kao i da strane potpisnice
neće odbiti da deluju po odredbama ovog stava iz razloga bankarske tajne,
dakle, Konvencijom je predviđeno da države potpisnice omogućavaju jedna
drugoj uzajamnu pravnu pomoć.Dodajmo i to da je Bečkoj konvenciji pristupilo
više od 170 država, među njima su i tzv. “finansijski rajevi” gde se prihod
stečen od droge legalizuje suprotnoodredbama Konvencije, naime, služba
(biro) Ujedinjenih Nacija za kontrolu droge i prevencije kriminaliteta
(UN Office for Drug Control and Crime Prevention), je napravila listu
“najvažnijih finansijskih rajeva”, poznatih po pranju novca, gde su zemlje
raspoređene u određene geografske zone.Drugi značajni akt iz ove oblasti
jeste Konvencija o pranju novca, vođenju istrage i izvršavanju zaplene
i konfiskacije dobiti od kriminala ili Evropska konvencija koju je doneo
Savet Evrope 8. novembra 1990. godine u Strazburu. Ovu konvenciju ratifikovala
je Savezna skupština, a tekst Konvencije je objavljen u “Službenom listu
SRJ” - Međunarodni ugovori, broj 7/2002. Ova konvencija takođe, propisuje
obavezu država koje su je prihvatile da u svom nacionalnom zakonodavstvu
predvide posebno krivično delo pranje novca. Obeležja ovog dela su određena
na identičan način kao i Bečkom konvencijom, s tom razlikom što se u ovom
slučaju teži oduzimanju i konfiskaciji sve vrste imovinske dobiti koja
je stečena, ne samo nezakonitim delatnostima vezanim za opojne droge,
već i za terorizam, trgovinu belim robljem, oružjem i krivičnim delima
kojima se ostvaruje veliki profit.
Tako je u članu 6. ove konvencije određen pojam i obeležje krivičnog dela
pranje novca koje se sastoji u umišljajnom preduzimanju jedne ili više
od sledećih delatnosti:- konverziji ili transferu imovine uz znanje da
takva imovina predstavlja prihod od kriminala s ciljem prikrivanja ili
neistinitog prikazivanja nezakonitog porekla imovine, ili pomaganju nekom
licu koje je uključeno u činjenje predikatnog krivičnog dela da izbegne
zakonske posledice svojih dela;- prikrivanju ili neistinitom prikazivanju
pravne prirode izvora, mesta, upotrebe, kretanja, prava ili svojine u
odnosu na imovinu, znajući da ta imovina predstavlja prihod stečen činjenjem
krivičnog dela;- sticanju, posedovanju ili korišćenju imovine sa znanjem
u vreme prijema da takva imovina predstavlja prihod od krivičnog dela;-
učestvovanju, određivanju ili zaveri radi činjenja, pokušaju činjenja
i pomaganja, posticanju ili olakšanju i savetovanju u cilju činjenja bilo
kog krivičnog dela. Problematikom preduzimanja adekvatnih mera za sprečavanje
i suzbijanje pranja novca bavila se takođe i Konvencija OUN protiv transnacionalnog
organizovanog kriminala, s dva dopunska protokola, i to: protokolom za
prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito
ženama i decom i Protokolom protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem
i vazduhom. Ovi poslednji međunarodni pravni akti doneti su na konferenciji
pod okriljem Organizacije Ujedinjenih Nacija koja je održana decembra
meseca 1998. godine u Palermu. Ovu konvenciju, sa dopunskim protokolima,
ratifikovala je Savezna skupština, a tekst konvencije i dopunskih protokola
objavljen je u “Sl. listu SRJ” - Međunarodni ugovori, br. 6/2001. Gotovo
na istovetan način kao i Evropska konvencija i ova konvencija, u članu
6 utvrđuje da kriminalizacija pranja dobiti stečene kroz kriminal određuje
pojam i karakteristike krivičnog dela pranje novca, koje su sve države
potpisnice ove konvencije dužne da unesu u svoje nacionalno krivično zakonodavstvo,
takođe su, u članu 7. ove konvencije predviđene i mere za borbu protiv
pranja novca kojima su utvrđeni subjekti, aktivnosti i postupci nadležnih
nacionalnih organa u sprečavanju i suzbijanju različitih oblika i vidova
pranja novca.Na osnovu ovih međunarodno-pravnih akata, posebno Evropske
konvencije i Konvencije OUN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala
niz država je u svom nacionalnom zakonodavstvu predvidelo samostalno krivično
delo pranje novca obezbeđujući pri tom i određenu vrstu i meru krivičnih
sankcija.
PRANJE NOVCA KAO KRIVIČNO DELO U NAŠEM KRIVIČNOM ZAKONODAVSTVU
Zakon o sprečavanju pranja novca koji je, kao što smo već istakli donet
septembra 2002. godine, a stupio na snagu 1. jula 2002. godine (“Sl. list
SRJ”, br. 53/2001), a zatim je 2005. godine donet novi Zakon o sprečavanju
i pranju novca (“Sl. list SCG”, br. 85/05). Novim zakonom veoma je jasno
definisano šta se smatra pranjem novca i koje mere treba da preduzmu banke
i sve ostale finansijske institucije da bi se ovo krivično delo suzbilo
a po mogućstvu i iskorenilo doslednom primenom ovog zakona. Donošenjem
Zakona o sprečavanju pranja novca (“Sl. list SFRJ”, br. 53/2001) krajem
septembra 2001. godine, naša država se pridružila velikom broju država
savremenog sveta koje su se ujedinile u nastojanju da spreče i suzbiju
najopasnije vidove i oblike organizovanog kriminaliteta imovinskog karaktera
kao velikog bezbedonosnog problema koji ne poznaje granice.Od jula 2002.
godine kada je kod nas stupio na snagu Zakon o sprečavanju i pranju novca,
u Srbiji je podneto između 20-30 prijava za krivično delo pranje novca,
međutim, ni jedan slučaj do sada nije prema mojim saznanjima procesuiran,
niti je doneta pravnosnažna sudska presuda.Takođe, Specijalno tužilaštvo
podiglo je u julu mesecu 2006 godine optužnicu protiv 15 ljudi koje tereti
za zločinačno udruživanje pranja novca i zloupotrebu službenog položaja.
Lica protiv kojih je podignuta optužnica ostvarila su imovinsku korist
od 210 miliona dinara, od čega je 160 miliona dinara neplaćenog poreza
na štetu države a dobit članova grupe je oko 55 miliona dinara.U konkretnom
slučaju radi se o pranju novca što je teško dokazati jer su svi nelegalni
poslovi pokriveni papirima, a ceo posao je besprekorno funkcionisao na
sledeći način:
Optuženi su nalazili ljude koji su na svoje ime osnivali i registrovali
preduzeće, a zatim blanko potpisanu dokumentaciju i pečat preduzeća predavali
članovima kriminalne grupe. Članovi kriminalne grupe su zatim izdavali
fiktivnu dokumentaciju preduzećima i preduzećima sačinjavali neistinite
isprave, u kojima su lažno prikazivali da je između preduzeća kojima je
upravljala ta grupa i drugih preduzeća vršen promet roba i usluga, iako
toga nije bilo. “Perači”, odnosno “fantomi” su firme koje su služile za
pranje novca, odnosno za legalizaciju nezakonitog poslovanja preduzeća
i pravdanje ulaza i izlaza robe. Optužena kriminalna grupa je osnovala
četiri “perača - fantoma”, koji su poslovali sa 750 preduzeća i privrednih
subjekata i poslovanje preduzeća je trenutno pred istragom, tako da se
uskoro očekuje pokretanje postupka za zloupotrebe u privredi i mahinacij.
Pranjem novca u smislu navedenog zakona smatra
se:
1. konverzija ili prenos imovine, saznanjem da je
ta imovina stečena izvršenjem krivičnog dela, u nameri da se prikrije
ili netačno prikaže poreklo imovine;
2. prikrivanje ili netačno prikazivanje činjenica u vezi sa
imovinom, saznanjem da je ta imovina stečena krivičnim delom;
3. sticanje, držanje ili korišćenje imovine, saznanjem,
u trenutku prijema, da je ta imovina stečena izvršenjem krivičnog dela;
4. prikrivanje, u procesu svojinske transformacije
preduzeća i drugih pravnih lica, nezakonito stečene društvene ili državne
imovine i društvenog ili državnog kapitala (“Službeni list SCG”, broj
85/05).
Imovinom se smatraju stvari (pokretne i nepokretne), novac, prava, hartije
od vrednosti i druge isprave kojima se može utvrditi pravo svojine i drugih
prava. Novcem se smatra gotov novac, efektivni strani novac, depoziti
na računima (dinarski i devizni), kao i druga sredstva plaćanja.U članu
4. predviđene su radnje i mere za otkrivanje i sprečavanje pranja novca
koje su dužni da preduzimaju pravna lica (obveznici i odgovorna lica u
pravnim licima). Tako da su obveznici u smislu ovog zakona banke i druge
finansijske organizacije, menjači, osiguravajuća društva, investicioni
fondovi, berze i zalagaonice (“Službeni list SCG”, broj 85/05).U članu
5. propisano je da je obveznik dužan da utvrdi identitet stranke i izvrši
identifikaciju, prikupi podatke o stranci i transakciji i sve ostale podatke
koji su značajni za otkrivanje pranja novca, a to su dužni da urade u
sledećim slučajevima: pri otvaranju računa, pri svakoj transakciji, gotovinskoj
i bezgotovinskoj ili pri više međusobno povezanih transakcija u ukupnom
iznosu od 15.000 Eura, kao i kod poslova u vezi sa životnim osiguranjem,
kada pri svakoj transakciji bez obzira na vrednost posumnjaju da se radi
o pranju novca, kao i kod igara na sreću kada se uplaćuje ili isplaćuje
iznos od 1.000 Eura ili više u dinarskoj protivvrednosti. Takođe treba
napomenuti da obveznik nije dužan da izvrši identifikaciju u slučaju međubankarskih
transakcija (“Službeni list SCG”, broj 85/05).U novom Krivičnom zakonu
koji stupa na snagu januara 2006. godine Zakon, je u članu 231. predvideo
posebno krivično delo pranje novca, tako da se naša zemlja priključila
naporima Međunarodne zajednice u borbi i suzbijanju ove nezakonite - kriminalne
delatnosti (Osnovni Krivični zakon).Inače, krivično delo pranje novca
javlja se u tri oblika a to su: osnovni, posebni i teži oblik.Osnovni
oblik krivičnog dela - naš Zakon sankcioniše kaznu zatvora od 6 meseci
do 5 godina, a navedenom kaznom biće sankcionisan svako onaj ko izvrši
konverziju ili prenos imovine, saznanjem da ta imovine potiče od krivičnog
dela, u nameri da se prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine,
ili prikrije ili lažno prikaže činjenica o imovini saznanjem da ta imovine
potiče od krivičnog dela. Takođe Zakonom će biti sankcionisani i svi oni
koji drže ili koriste imovinu za koju su u trenutku prijema znali da ta
imovina potiče od krivičnog dela.Poseban oblik krivičnog dela za koji
je Krivičnim zakonom predviđena kazna zatvora do 3 godine postoji u slučaju
ako učinilac nije znao da se radi o novcu koji je pribavljen nekim krivičnim
delom, ali je mogao da zna ili je bio dužan da to zna, tako da se u ovom
slučaju radi o lakšem obliku vinosti pri čemu činilac postupa nehatom,
u odnosu na poreklo stečenog novca koji je predmet izvršenja ovog krivičnog
dela.Najteži oblik ovog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora
u trajanju od 1 do 10 godina, postoji u slučaju ako je na ovaj način učinjena
delatnost pranja novca u iznosu koji prelazi 1,5 milion dinara. Dakle,
visina “opranog” protivpravno stečenog novca predstavlja kvalifikatornu
okolnost ovog krivičnog dela.
U svakom slučaju, bez obzira o kom se obliku ovog krivičnog dela radi,
Sud učiniocu ovog krivičnog dela uz kaznu (zatvor ili novčana kazna) obavezno
izriče i meru bezbednosti oduzimanja novca ili dobiti koji su predmet
“pranja”.Naša država preduzima velike napore u pravcu iskorenjivanja pojava
pranja i prikrivanja novca i u tom smislu donela je mnogo zakonskih i
podzakonskih akata, među kojima bi posebno istakli Zakon o organizaciji
i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (“Sl.
glasnik RS”, br. 27/2002, 42/2002 i 39/2003). Ovim zakonom su posebno
uređeni nadležnosti i ovlašćenja državnih organa Okružnog suda u Beogradu,
Specijalnog tužilaštva, Službe za suzbijanje organizovanog kriminala u
sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova i posebne pritvorske jedinice
u sastavu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde,
a sve to radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinioca krivičnog dela
kada postoji elemenat organizovanog kriminala.Osim napred navedenih državnih
organa postoje i drugi državni organi koji su tu da bi sprečili, otkrili
i sankcionisali sve one koji ne postupaju u skladu sa Zakonom, između
ostalih su i policija, javno tužilaštvo, bezbednosno-informativna agencija,
sudovi, carinski organi, poreska policija, kao i svi ostali društveni
činioci.
Da bi borba protiv krivičnog dela pranje novca bila bolja i efikasnija
zahteva i angažovanje svih društvenih činioca jer ovo krivično delo ugrožava
pre svega ekonomske, političke, pravne, kulturne i sve druge značajne
vrednosti jednog društva. Oblici ove organizovane kriminalne delatnosti
nisu uvek uočljivi i prepoznatljivi, te svakako otežavaju blagovremeno
preduzimanje efikasnih mera za njihovo sprečavanje i suzbijanje.Pranje
novca predstavlja veoma opasnu kriminalnu delatnost sa visokim stepenom
društvene opasnosti, tako da se ovo krivično delo teško otkriva a i dokazuje.
Takođe moramo istaći da je pranje novca posledica neefikasnog funkcionisanja
institucija sistema, tako da borba protiv ove društveno negativne pojave
predstavlja i borbu za reformu institucije, jer samo boljim i efikasnijim
institucijama možemo se suprotstaviti pranju novca i samim tim podići
životni standard građana na viši nivo, a to ćemo učiniti pre svega doslednim
sprovođenjem Zakona, što efikasnijim radom policije, kao i primenom kaznene
politike u našim sudovima.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|