|
SAOBRAĆAJNA DELIKVENCIJA
KRIMINOLOGIJA I DELIKVENCIJA
1.1 Pojam i predmet kriminologije
Odredjivanje samog pojma kriminologije, staro je koliko i sama ova nauka.
Svaki stručnjak koji se bavio kriminologijom je dao poseban doprinos prilikom
odredjenja pojma ove nauke. Razmišljanja o kriminalitetu
kao druptvenoj negativnoj pojavi, potiču iz najranijeg perioda razvoja
ljudskog društva .
Izučavanjem kriminaliteta, u okviru posebne nauke, kao teorijsko saznajne,
praktične, organizovane i planske istraživačke društvene delatnosti javlja
se krajem osamdesetih godina 19. veka. Francuski antropolog Pol Topinar
upotrebio je ovaj pojam “kriminologija” za označavanje nauke
koja se bavi izučavanjem izvršenih krivičnih dela. Italijanski pravnik
Garofalo upotrebio je ovaj pojam za naziv svoje knjige, podrazumevajući
pod kriminologijom nauku o kriminalitetu, zločinu.
Kriminologija bi se u užem
smislu mogla definisati kao: Samostalna, teorijsko empirijska, interdisciplinarna
društvena nauka o fenomenološkim karakteristikama i uzrocima kriminaliteta
kao masovne društvene pojave i kriminalnog ponašanja kao pojedinačne pojave
sa, sa ciljem njegovog objašnjenja i suzbijanja.
Sa odredjivanjem pojma kriminologije usko je povezano i odredjivanje predmeta
kriminologije. Predmet proučavanja kriminologije je delikventna ličnost
ili sam delikt ili i jedno i drugo.Prva shvatanja o predmetu kriminologije
potiču od italijanskog kriminologa Lombroza koji je smatrao da
je osnovno pitanje nauke zločinac, a ne njegovo delo.
Drugo stanovište koje je sociološko i pravno polazi od toga da je predmet
kriminologije zločin. Ovo shvatanje potiče od francuskog sociologa Dirkema,
gde se pretežna kriminološka istraživanja kreću u dva pravca: posmatranje
unutrašnjeg stanja ličnosti i ispoljavanje slobodne ili prinudne volje,
koje su uslovljene socijalnom okolinom. Ličnost
delikventa, kao predmet kriminologije, može se posmatrati iz dva aspekta
kako se njegovo unutrašnje stanje manifestuje u socijalnoj sredini i na
drugoj strani, kako se socijalna sredina odražava na njegova unutrašnja
svojstva.
Neki autori polaze od stanovišta da su predmet izučavanja kriminologije
kriminološki faktori, odnosno uzroci koji čoveka dovode do vršenja krivičnih
dela. Predstavnici ovih shvatanja su: Feri, Hurvit, Pinatel i
dr. Ovo stranovište potiče od italijanskoh pozitiviste Feria. Ovo shvatanje
je važilo pola veka kao vladajuće shvatanje. Neki autori polaze od stava
da je predmet kriminologije zločin, ali kao istorijska kategorija- Gabriel,
Tarde i dr. Garofalov princip je: da nova kriminologija poznaje tri elementa:
zločin, zločinca i sredstva recepcije.
1.2. Pojam kriminaliteta i delkvencije
Kriminalitet je društvena pojava vršenja
krivičnh dela od strane pojedinaca. Kriminalitet predstavlja pojedinačni
akt i društveni fenomen. Postoje različite definicije kriminaliteta:
Pravna definicija kriminaliteta – postoji uže i šire
određenje pojma kriminaliteta. Prema uže, shvatanju kriminalitet predstavlja
samo radnje koje predstavljaju krivična dela. Prema širem shvatanju reč
je o delima koja obuhvataju sve protivpravne kažnjive radnje, pored krivičnih
dela tu su i prekršaji i prestupi. U krivičnopravnoj literaturi preovlađuje
uži pristup jer se smatra da ukoliko je nije krivično delo, onda nije
ni zločin, a to bi značilo da nije ni kriminalitet.
Sociološka definicija kriminaliteta – u definisanju kriminaliteta
šireg pristupa, ona je sadržajnija, ona ne posmatra samo delo već proučava
i učinioca, društvene uzroke, uslove i posledice kriminaliteta. Sociološka
definicija kriminalitet definiše kao društvene pojave kojima se ugrožavaju
osnovne društvene vrednosti.
Kriminološka definicija – postavlja vezu između pravnih
i socioloških tumačenja. Ovu vezu su popunili kriminolozi i kriminološka
shvatanja koja polaze od inkriminisanih dela i društvenih uslova. Kriminološke
definicije možemo odrediti kompilacijom bitnih obeležja pravnog i sociološkog
značenja. To znači da su one skup društvenih pojava kojima se ugrožavaju
univerzalne društvene vrednosti i kao takve su sankcionisane krivičnim
pravom.
Karakteristike kriminaliteta: skup individualnih pojava,
masovna pojava, pojava koja ima društveni karakter sa obzirom na rasprostranjenost
u prostoru i vremenu, negativna društvena pojava kojom se krše neke norme
i ugrožavaju vrednosti, istorijska pojava koja je karakteristična za sve
periode društva, to je univerzalna pojava koja je svojstvena svim društvima
i koja ne poznaje granice. Kriminalitet nije samo prost skup individualnih
pojava, već masovna i negativna društvena pojava, a zadatak kriminologije
je da utvrdi njene uzroke, faktore, strukturu (ličnost i dela) i zakonitosti.
Pojam delikvencije obuhvaća teže oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio-patološkog
i kriminalnog ponašanja, kao što su: krađa, pljačka, namerno izazivanje
šteta i požara, prestupništvo, devijantno ponašanje, huliganstvo, vršenje
krivičnih dela, krađa i vožnja automobila i motora, itd.. To je protivdruštveni
oblik ponašanja, opasna i složena socijalno-patološka pojava, vrlo delikatan
ne samo kriminološki, pravni, ekonomski i sociološki, nego, jednako tako,
ozbiljan pedagoški, medicinski i težak opštedruštveni problem. Takav društveno
neprihvatljiv i devijantan način ponašanja i činjenje krivinih dela i
prekršaja, ili bilo kojih drugi protiv pravnih dela naš pravosudni sistem
posebno definiše i sankcioniše.
Delikventne radnje mogu biti izvedene individualno (pojedinačno), u parovima
ili u manjim skupinama. Delikventne skupine vrlo su opasne jer deluju
poput neke epidemije, a osim činjenja protivpravnih dela, nerjetko u svoje
redove vešto uvlače i druge mlade osobe.
SAOBRAĆAJNA DELIKVENCIJA
2.1. Pojam saobraćajne delikvencije
Saobraćajna delikvencija se u kriminologiji različito definiše, i ne
postoji jedinstvena definicija o ovom pojmu. Prema jednoj od definicija,
saobraćajna delikvencija se odredjuje kao masovna društvena pojava,
protivpravno društveno opasno ponašanje u saobraćaju, koje se ispoljava
u izazivanju, sudelovanju ili doprinošenju u nastajanju različitih štetnih
pojava ugrožavanja stvaranjem opasnosti i ili izazivanju stradanja učesnika
u saobraćaju i uništavanja materijalnih vrednosti.
Od ostalih oblika kriminaliteta, saobraćajna delikvencija se razlikuje,
pored ostalog, po tome što su potencijalni delikventi i žrtve svi gradjani,
jer svi učestvuju u saobraćaju, kao i po ispoljavanju konkretne i apstraktne
opasnosti za život ljudi i imovinu. Delikte ove vrste čine profesionalni
vozači i amateri, muškarci i žene, mladi i stari, čine ih osobe koje nekad
i same postaju žrtve svog ponašanja, ali se svi oni najčešće tako ponašaju
iz nehata. To znaši da su svesni da usled njihovog ponašanja može nastupiti
zabranjena posledica, ali olako drže da takva posledica naće nastupiti
ili nisu svesni mogućnosti nastupanja posledice, ali su prema okolnostima
i svojim ličnim svojstvima morali i mogli biti svesni te mogućnosti.
Pojava saobraćajne delikvencije vezana je pre svega za razvoj saobraćaja,
naročito drumskog, za povećanje mobilnosti stanovništva u opšte. Saobraćajna
motorizacija je postala prateći element društvene pokretljivosti, povećanog
standarda i urbanizacije. Medjutim, naglo uključivanje stanovništva u
“eru motorizacije” u većini zemalja, pa i kod nas, nije bilo praćeno drugim
odgovarajućim uslovima, kao što su dobra regulisanost saobraćaja, siguurnost
u saobraćaju, dobri kvalitetni putevi i pre svega postojanje saobraćajne
kulture. Sve je to dovelo do povećanog rizika bezbednosti u saobraćaju
i povećanje obima saobraćajne delikvencije.
2.2. Obeležja saobraćajne delikvencije
Povećan broj saobraćajne delikvencije zapažen je gotovo u svim zemljama
sveta. Iako postoje razlike u evidentiranju, jasno je da je ukupan broj
kažnjivih ponašanja u oblasti saobraćaja veoma veliki i u stalnom porastu
u svetu i kod nas, uz veliku materijalnu štetu i ljudske žrtve.
Istraživanja saobraćajne delikvencije pokazala su da dominira veliki brojh
izvršilaca “srednjeg uzrastnog doba”, dok je učešće starijih relativno
malo zapaženo. Manje je takodje i učešće žena. Prema nekim istraživanjim
znatno je manji od broja muškaraca, daleko ispod nivoa sudelovanja žena
u broju imalaca vozčkih dozvola i njihovog sudelovanja u saobraćaju. Zapaženo
je da je veći broj saobraćajnih delikvenata čak 2/3 sa nižom školskom
spremom, da preovladava radnička i službenička zanimanja, da su bili zaposleni
u vreme vršenja delikata, da su bili u braku i živeli u porodicama itd.
U pogledu dužine posedovanja saobraćajne dozvole. Zapaženo je da je najviše
saobraćajnih delikvenata posedovalo vozačku dozvolu do 1 godine, odnosno
šest meseci ali je veliki procenat učešća u saobraćajnim deliktima vozača
koji poseduju deozvolu preko dvadeset godina.
2.3. Faktori uticaja na saobraćajnu delikvenciju
Etiologija saobraćajne delikvencije obuhvata delovanje različitih faktora
na njenu pojavu. Svi faktori se u literaturi mogu podeliti na, endogene,
egzogene, objektivne i subjektivne. Medjutim najzastupljenija je podela
na objektivne i subjektivne faktore.
Objektivni faktori vezani su za društvene odnose i društvenu strukturu.
U ove faktore treba svrstati porast životnog standarda, urbanizaciju,
migracije stanovništva iz sela u grad. Ovi faktori su doveli do nove,
heterogene strukture učesnika u saobraćaju. Medjutim naglo uključivanje
stanovništva u eru povećane motorizacije nije praćeno odgovarajućim nivoom
saobraćajne kulture i svesti. Ovim faktorima pripadaju i prirodni klimatski
uslovi. Na to ukazuje i podatak da se veći broj saobraćajnih nezgoda dešava
noću ili zimi.
Od najuticajnijih fktora objektivne prirode jeste i tehnička ispravnost
vozila. Istraživanja su pokazala da u periodu 2011 godine u Srbiji je
čak 66% tehnički neispravno. Naime stručnjaci ukazuju na činjenicu poskupljenja
cena tehničkog pregleda, pad životnog standarda ali takodje da potpuno
bezbedno vozilo u saobraćaju ne postoji.
Nepreglednost puteva, nerazvijenost infrastrukturne mreže ukazuje na podatke
da je 34.6% vozača počinilo neko saobraćajno delo na krivinama na koje
nije stajalo upozorenje ili 25.7% usled preticanja drugog vozila na putevima
gde su oznake o zabranjenom preticanju izbrisane usled gustog svakodnevnog
saobraćaja.
Subjektivni faktori vezani su za osobine učesnika u saobraćaju. Prema
anketi sprovedenoj medju vozačima 2/3 vozača naveli su kao faktore rizika
u saobraćaju ljutnju, nervozu... Od velikog su uticaja i biopsihološke
osobine, kao što su stanje vida ili sluha, pažnja i koncentracija, mogućnost
percepcije, predvidjanja, blagovremenost reagovanja... Mladja lica imaju
stabilnije psihofizičke funkcije od starijih ali su manje oprezna i izlažu
se većem riziku.
Subjektivnim faktorom saobraćajne delikvencije smatra se i alkoholisanost
učesnika u saobraćaju.
Alkoholizam se najčešće javlja kao jedan od faktora uticaja na saobraćajne
nezgode. Alkoholizam je oštećenje na telesnoj, psihičkoj i socijalnoj
bazi. To je bolest koja nastaje dugotrajnim, prekomernim uzimanjem alkohola.
Alkoholičar je osoba koja ima problema s alkoholom, odnos s konzumacijom
alkoholnih pića, koja ne zna kada će, s kim i koliko popiti. Od prekomernih
količina dolazi do poremećaja u funkcionisanju i kontroli sopstvenog ponašanja.
Istraživanja su pokazala da je čak 60% saobraćajnih delikvenata bilo pod
uticajem alkohola u trenutku nastanka dela. Najčešće se kao takva lica
javljaju muškarci srednjeg doba a redje žene. Mada u novije vreme sve
je više maloletnika koji pod dejstvom alkohola učine neko saobraćajno
delo. Prema podacima MUP–a Srbije, za vreme leta 2011, u toku samo jedne
noći privedeno je čak 86 lica u pijanom stanju na teritoriji Beograda.
Medjutim, u periodu 2011 godine, od svih zabeležin saobraćajnih nezgoda
manje od 6,4 % je prouzrokovala osoba u alkoholisanom stanju. Moglo bi
se zaključiti prema ovim podacima da se broj ovakvih slučajeva, zbog povećanih
mera bezbednosti znatno manjio u odnosu na poslednjih par godina.
Većina ljudi čak 87% sa oštećenjem vida žive u zemljama u razvoju.
Pravilnim lečenjem može se izbeći oko 85% slučajeva oštećenja vida, a
gotovo 75% svih slučajeva slepila može se lečiti ili sprečiti. Vožnja
od strane osoba sa oštećenim vidom jedan je od subjektivnih faktora uticaja
na saobraćajnu delikvenciju. Pre svega ova osobina zavisi od životne dobi.
Prema nekim istraživanjim čak 5.3% saobraćanih nezgoda izazvano je od
strane ovkvih osoba. Naime većina nih iz različitih razloga ne nosi pomagala
za poboljšanje vida i time znatno doprinosi umanjenoj bezbednosti saobraćaja.
2.4. Tipologija saobraćajnih delikvenata
Mnogi teoretičari davali su svoje tipologije zasnovane na razlicitim kriterijumima.
Ovde se radi o tipologiji zasnovanoj na biopsihološkim svojstvima delikvenata:
1. agresivan, antidruštveni tip
2. agresivan pod uticajem alkohola
3. agresivan, inferiorni tip
4. emocionalno nestabilan tip
5. nezreo, neadaptirani mladalački tip
6. nezreo, neadaptirani odrasli tip
7. egocentričan tip,
8. hedonistički tip
9. sugestibilan – pasivan
10. nomadski tip
11. primitivan tip
12. prilagođen niskim kulturnim standardima
13. prilagođeni tip.
DELA SAOBRAĆAJNE DELIKVENCIJE
Saobraćajna delikvencija obuhvata kako krivična dela tako i prekršaje.
U Krivičnim zakonu republike Srbije iz 2006 godine, ova dela odredjena
su u glavi XXVI. Dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja odredjena su
u članovima od 289–297. Po zakonu se sledeća dela smatraju delima protiv
bezbednosti saobraćaja: ugrožavanje javnog saobraćaja, ugrožavanje javnog
saobraćaja opasnim sredstvima i opasnom radnjom, ugrožavanje bezbednosti
vazdušnog saobraćaja, ugrožavanje saobraćaja nasiljem, otica vazduhoplova,
broda i drugih prevoznih sredstava, piratstvo, nesavesno vrženje nadzora
nad javnim saobraćajem, nepružanje pomoći licu povredjenom u saobraćajnoj
nezgodi i težka dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Krivičnim zakonom
Srbije predvidjene su kazne zatvora za navedena dela, te u zavisnosti
od okolnosti slučaja lica mogu biti osudjena na kaznu zatvora u trajanju
od 6 meseci do najvise 15 godina (kao kazna predvidjena za krivična dela
piratstva i otmice prevoznih sredstava).
Zakonom o prekršajima iz 2005, prekršaj je definisan kao skrivljena radnja
koja je propisima Srbije odredjena kao prekršaj. Za prekršaje učinjene
u javnom saobraćaju, naš zakon predvidja sledeće sankcije: zabranu upotrebe
motornog vozila u trajanju od 30 dana do 1 godine u zavisnosti od težine
dela, obavezno lečenje narkoma i alkoholičara, novčanu kaznu u rasponu
od 500,00 do 50.000,00, rad u javnom interesu u rajanju do najviše 60
časova mesečno, oduzimanje vozačke dozvole u trajanju od 1 do 3 godina.
STATISTIČKI PODACI MUP–A SRBIJE
Prema podacima MUP Srbije objavljenih 4.08.2011, do jula 2011. godine
dogodilo se ukupno 20.395 saobraćajnih nezgoda u kojima je poginulo 281
lice, dok je 8.551 teže, odnosno lakše povređeno. U istom periodu 2010.
godine, dogodila se 21.209 sabraćajna nezgoda u kojima je život izgubila
251 osoba, dok je njih 7.824 zadobilo povrede.
Broj
saobraćajnih nesreća smanjen je za 3,8 odsto, dok je broj poginulih povećan
za 12, a broj povređenih za 9,3 odsto - kažu u MUP Srbije. Najčešći uzrok
saobraćajki u Srbiji u prethodnih šest meseci bio je, prema podacima MUP,
neprilagođena brzina (34,6 odsto), preticanje, obilaženje, skretanje,
zaustavljanje, vožnja unazad (25,7 odsto), neustupanje prvenstva prolaza
(12,9 odsto) i vožnja u alkoholisanom stanju - 6,4 odsto.
Nadležni u srpskoj policiji su vršili analizu svih saobraćajnih nesreća
za period 2008. do 2010. godine, pri čemu je utvrđeno koje su to najrizičnije
deonice kad je u pitanju bezbednost saobraćaja. Tako je utvrđeno da je
to put M-21, na relaciji Užice-Surduk. Dužina te deonice je svega jedan
kilometar, na kojoj se dogodilo 25 saobraćajki, u kojima je lane poginulo
četiri, a teže povređeno šest lica. Vrlo rizična deonica je i na putu
Kraljevo-Raška, na kojoj je bilo 11 nezgoda, sa šestoro mrtvih i četvoro
povređenih lica - naglašavaju u MUP-u. - U istu kategoriju spadaju i put
M-24, dužine deonice 1000 metara, na relaciji Pančevo-Crepaja sa 12 saobraćajki
i po pet poginulih i povređenih. U policiji navode da svi učesnici u saobraćaju
treba naročito da paze kada voze i na delu puta između Novog Sada i Bačke
Palanke, koji je odneo tri života u pet saobraćajki koje su se dogodile
2010. godine. A naročito u Leskovcu, na mostu preko Južne Morave, na deonici
dugačkoj svega 600 metara, koja beleži pet saobraćajki i po dvoje poginulih
i teško povređenih učesnika u saobraćaju.
Kad je o Beogradu reč, situacija je, čini se, još gora. Naime, prema podacima
beogradske saobraćajne policije, najčešći uzrok udesa u prestonici su,
osim neprilagođene brzine i - pijanstvo. Nažalost, Beograđani, u odnosu
na ostale vozače u Srbiji, prednjače u ovom prekršaju, pa ni više od pet
promila alkohola u krvi, koliko je pronađeno kod jednog vozača koji je
uhapšen 17. aprila nakon što je izazvao saobraćajnu nesreću, za njih nije
nemoguće.
Dragan Bogosavac, načelnik USP za Beograd potvrdio je da u prvoj polovini
2011. godine na području grada Beograda zatečeno u vožnji čak 6.793 vozača
koji su upravljali vozilom u alkoholisanom stanju. Njih 1.131 je zadržano
u pritvoru. Protiv svih koji su prekršili Zakon o saobraćaju i vozili
u pijanom stanju podnete su krivične ili prekršajne prijave. Statistika
Komiteta za bezbednost saobraćaja ne slaže se sa podacima MUP Srbije,
kao ni prognozom da će u narednom periodu broj udesa biti smanjen. Naime,
po podacima Komiteta, u Srbiji se godišnje dogodi oko 65 hiljada nezgoda,
a samo prošle godine, u njima je život izgubilo 650, dok je 23.000 lica
povređeno. U poslednje vreme, sve su kritičniji vozači skutera ili motocikala,
kao i pešaci. Broj poginulih, teže i lakše povređenih Srbiji, u junu bio
220, što je smanjenje u odnosu na 2010. kada je bio 248. U istom mesecu
2009. bilo je 280 stradalih. Opada broj pešaka - učesnika u saobraćajnim
nezgodama, ali raste broj poginulih ili povređenih. Samo u junu ove godine
poginulo je 15 pešaka, a istog meseca prošle osam, što je zabrinjavajuće.
Najrizičniji vikend u prvoj polovini 2011. godine u Beogradu bio je od
17. do 19. juna. - Samo tog vikenda, saobraćajna policija zatekla je 154
vozača na području Beograda kako su vozili u alkoholisanom stanju. Njih
17 je zadržano u službenim prostorijama zato što je, prilikom kontrole,
utvrđeno da u krvi imaju više od 1,20 promila alkohola. Najveća izmerena
količina alkohola u krvi, tokom tog vikenda, iznosila je 2,33 promila
kod jednog vozača.
LITERATURA
“Kriminologija”, S. Konstanović Vilić, M. Kostić, Vesna Nikolić Ristanović
“Kriminologija”, J. Tahović
“Kriminologija”M. Milutinović
“Sudska psihijatrija”, Z. Ćirić
“Alkoholizam kao kriminogeni faktor”, M. Marković
“Medicina rada”, J. Jovanović
“Kriminal”, A. Knežević
“Krivično pravo-posebni deo”, D. Jovašević
“Prekršajno pravo”, P. Dimitrijević
Službeni glasnik 2008 MUP Srbije
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|